Srednja Evropa, mit koji traje
Poslato: 29 Nov 2008, 22:55
Meni se dopalo, pa resih da podelim sa strpljivima. 
Srednjoevropska nagrada za književnost je prva nagrada koja mi je dodeljena izvan moje zemlje Srbije. I već na početku trebalo bi da pojasnim pojam geografije kada je pisac u pitanju. Naravno, da mesto rođenja određuje koordinate gde smo došli na svet. U mom slučaju to je Beograd, grad u kojem sam proveo najveći period svoga života, grad koji označava matičnu luku iz koje sam krenuo u svet, i u koju se uvek vraćam. Beograd, dakle, jeste moj grad.
Ali, bio bih nepravedan ukoliko ne bih pomenuo i Pulu, grad u kojem sam odrastao. Umetniku je mesto odrastanja treći roditelj. I naravno, svi drugi gradovi u kojima sam živeo: Beč, Budimpešta, Bremen, Berlin. Ti gradovi su pozornice na kojima se kreću moji junaci. Međutim, moji gradovi su i oni gde žive junaci knjiga kojima se stalno vraćam. Jer, umetnik ima i četvrtog roditelja: lektiru na kojoj se formirao. I zato, u zbirku svojih gradova ubrajam Zvevov Trst i Kafkin Prag, ali i Lođ Jozefa Rota, čiji roman „Hotel Savoj” je bio prva knjiga koju sam pročitao na nemačkom jeziku.
Svi moji prostori ne staju pod jednu zastavu.
I tu mislim da bi trebalo početi priču o srednjoj Evropi. Kakva je to legura srednja Evropa koja opstaje još od Muzilovog barometarskog minimuma kada je visoka anticiklona bila nad Atlantikom? I svi oni cikloni koji su tokom dva svetska rata protutnjili njenim prostorom. I podizanje „gvozdene zavese” krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sve je to preživela, i čini mi se da danas, iako bez imenitelja Habzburgovaca, ostvaruje trajniju povezanost toliko različitih prostora nego što bi to bilo unutar izvesnih granica i pod jednom zastavom. Jer, srednjoj Evropi, kao i Mediteranu, teško je odrediti granice. One su tokom vekova utiskivane u njen reljef kao privremena tetovaža, šare su bledele – jedina jasna legenda na karti srednje Evrope je Dunav, moćna arterija tog organizma.
Mi u Beogradu, sa osmatračnice Kalemegdanske tvrđave, sa posebnom pažnjom i strepnjom gledamo na Dunav, i sve što on nosi kroz vreme, jer znamo da nama koji se krećemo srednjom Evropom valja ići Dunavom, ali uvek uzvodno.
bZbir Drugih
Koliko god volela i cenila svoja mora, srednju Evropu čine narodi reka. I prva velika civilizacija koju mi znamo je ona ponikla uz reku Dunav, stara kultura koja zato nacionalno ne pripada nikome. Divan paradoks je da ključno nalazište te kulture – Lepenski vir, leži na srpskoj obali u Đerdapskoj klisuri. A na Đerdapu, između Srbije i Rumunije, je – što i pisci i političari olako previđaju – Dunav kao evropska reka i najširi i najuži u svom toku.
Srednja Evropa je zbir svetova, u njoj je toliko različitih, a tako sličnih Drugih. A opet, postoji nešto što se ne može svesti na istrošene klišee: očuvana sedišta od crvenog pliša u vagonima prvog razreda, ulaštene mesingane brave opatijskih hotela, promenade bečkih parkova, mermerni stočići tršćanskih ili peštanskih poslastičarnica, bakenbardi konduktera sa modrom leptir-mašnom, tipske železničke stanice od Istre do Galicije, od Tirola do Banata. Jer, kada bi klišei bile skraćene istine, onda bi se srednja Evropa mogla svesti na potrebu za redom, za čvrstim koordinatama. A znamo da nije tako. Iako je osamdesetih godina prošlog veka – u vreme kada se mnogo govorilo i pisalo o srednjoj Evropi, i kada su narodi sa istoka Evrope koji su nekada bili pod krunom Habzburga pod šifrom srednje Evrope ispisivali stepen ugroženosti komunističkim režimima – srednja Evropa bila moto kojim su se i Slovenci i Hrvati distancirali od aktuelne politike zajedničke države Jugoslavije.
Poetika s magnetnim poljem
Malo je prostora na zemaljskom globu čiji mit toliko dugo traje. Možda razlog popularnosti i aktuelnosti srednje Evrope leži u činjenici da njena egzistencija postoji transponovana u literaturu. Njena koheziona snaga je i u literaturi. Književna dela su jedine teritorije na koje se uvek možemo vratiti. Zato je literatura, na duže staze, moćnija od svake dnevne politike. I zato je srednja Evropa preživela ratove, mirovne konferencije i gvozdene zavese.
Red vožnje po kojem sam se kao čitalac kretao u vreme odrastanja, vodio me je u prostore koje sam prepoznavao iskustvom iz nekog prethodnog života. U Muzilovim i Brohovim romanima osećao sam se kao kod kuće. Moj svet se širio u knjigama Danila Kiša, Aleksandra Tišme, Bruna Šulca, Milana Kundere, Andžeja Kušnjeviča, Bohumila Hrabala, Deže Kostolanjija... Za mene je srednja Evropa literarna domovina.
U eseju „Varijacije na srednjoevropske teme”, Danilo Kiš je zapisao: „Zašto, čitajući Poljaka Kušnjeviča (1904) ili Mađara Petera Esterhazija (1950), na primer, prepoznajem u njima, na planu izraza, pripadnost nekakvoj ’srednjoevropskoj poetici’, što mi ih čini bliskim? I koji je to zvuk, koja vibracija, koja stavlja neko delo u magnetno polje te poetike? To je, pre svega, imanentno prisustvo kulture, u vidu aluzija, reminiscencija i citata iz sveukupne evropske baštine, svest o delu, koja mu, međutim, ne kvari spontanost, ekvilibristička ravnoteža između ironičnog patosa i lirskih odstupanja. To nije mnogo. To je sve."
Kao dečak, često sam šetao pulskim grobljem Monte giro. U starom delu groblja, među čempresima, nalaze se i danas trošne nadgrobne ploče koje otkrivaju imena danskih, holandskih, švedskih oficira i inženjera koji su sredinom 19. veka, u službi K.und K. Monarhije, gradili pulsku luku i arsenal. Nalazio sam imena mađarska, slavenska, jevrejska, italijanska, germanska. Sve je u vezi, govorio je klasik srpske književnosti Miloš Crnjanski, rođen na obodu habzburškog sveta, u mestu koje je posle Drugog svetskog rata osvanulo u Mađarskoj.
Srednja Evropa je prva istinska multinacionalna i multikulturalna državna zajednica posle Rima koja je nametnula toleranciju. Kažem nametnula, jer u to vreme multikulturalnost, tolerancija i suživot nisu bili pojmovi istrošeni od upotrebe. Mislim da je srednja Evropa, pre ostalih regiona Evrope, htela to ili ne, primenila suživot. A to je donelo i dobre i loše osobine. Ta uzdržanost i zatvorenost u svoja četiri zida, ti prozori koji kao da se nikad ne otvaraju prema ulici, te palate koje kao da su zidane da budu kasarne, pa se tokom gradnje iz nekog nepoznatog razloga promenila njihova funkcija i namena, dakle, sve to je možda posledica činjenice da se Drugi morao prihvatiti, ali sa ustima malo skupljenim od gorčine. S druge strane, nemešanje u Druge, i to je valjda tolerancija. Ali, ono što je najvažnije, narodi srednje Evrope imaju tu naviku i tu tradiciju više od drugih da, i kada se ne sviđaju jedni drugima, i kada su im religije i istorijske okolnosti sasvim drugačije, oni su navikli da žive jedni sa drugima. Samo u Beču postoje u zavidnom broju kafei u kojima su nizovi stočića sa po jednom stolicom. Da li je to pokušaj da se živi kao posmatrač, ili samo predah, gledanje u sebe, zaokruživanje vlastitog magnetnog polja? I nije slučajno da je baš Beč, glavni grad srednje Evrope, stvorio posebnu instituciju „bečkog kafea”. Alfred Polgar lucidno i tačno definiše tu instituciju: „U kafe dolaze oni koji žele da budu sami, ali istovremeno i u društvu”. To jeste topografija srednje Evrope: mnogo naroda, svaki za svojim stolom, ali zajedno u istom kafeu.
Identitet je legura
Čovek se može osećati otuđeno, ali ne može biti stranac u srednjoj Evropi. I to je dobro. Možda nisam u pravu, ali to je moja impresija nastala iz iskustva. A iskustvo srednje Evrope u mom slučaju počelo je pre tačno pola veka, kada sam kao petogodišnjak jednog novembarskog jutra doputovao vozom iz rodnog Beograda u Pulu, najzapadniji grad tadašnje Jugoslavije. Moj otac je bio mornarički oficir. Njegove plovidbe odredile su i moj život. Ne biti zatočenik nijedne obale. Kao Dunav, upijati i sažimati svetove kojima prolaziš. Biti manje granica, a više most. Nije slučajno u srednjoj Evropi železnička mreža tako gusta. Identitet je uvek legura. Jer, identitet nije jednom za svagda stvorena struktura, već proces koji kao i vasiona nema ni početak, ni kraj. Život je rast, a rast je razmena, fiziološka aktivnost tela i duha. Razmena je moguća samo sa drugim. Drugi nas pravi. I mi smo nekome drugi.
Književnost ne nastaje u pluralu. I kada se čitave epohe sažimaju, uvek je to kroz prvo lice jednine. Jer, umetnost nastaje uvek iz ličnog doživljaja. Ali, i „reprodukuje” se ličnim doživljajem. Svaki čovek je svet za sebe, jedna mala vasiona. A književnost ne oponaša stvarnost, ona ne prepričava, ona ne imitira, ona ne kopira, ona nema nikakav original. Književno delo je svet za sebe, on je svoj sopstveni predložak, svoj vlastiti original. Književnost je uvek bez teritorije, bez zemlje, čista promena i nestabilnost, putovanje i preobličavanje. Književnost je govor razlike, jer samo razlika daje da stvari budu viđene u njihovoj istini, samo nas razlika budi i prisiljava da mislimo. A srednja Evropa je skup mnogih razlika na relativno malom prostoru. Zato u srednjoj Evropi toliko književnosti, dobre književnosti. Književno delo deluje „politički”, tj. ima određenu političku funkciju samo ukoliko je iznad svega, pre svega jedno izuzetno književno delo. Jer, književno delo je po sebi rupa u zidu, u bilo kom zidu, jedna cigla manje, jedan otvor kroz koji se bolje vidi, šta god ima da se vidi.
(Govor povodom dodeljivanja Srednjoevropske nagrade za književnost 24. novembra 2008. u u Klosternojburgu pored Beča. Nagradu dodeljuje Institut za Podunavlje i srednju Evropu i Ministarstvo obrazovanja i nauke Austrije)
Dragan Velikić, Politika - Kulturni dodatak
Srednjoevropska nagrada za književnost je prva nagrada koja mi je dodeljena izvan moje zemlje Srbije. I već na početku trebalo bi da pojasnim pojam geografije kada je pisac u pitanju. Naravno, da mesto rođenja određuje koordinate gde smo došli na svet. U mom slučaju to je Beograd, grad u kojem sam proveo najveći period svoga života, grad koji označava matičnu luku iz koje sam krenuo u svet, i u koju se uvek vraćam. Beograd, dakle, jeste moj grad.
Ali, bio bih nepravedan ukoliko ne bih pomenuo i Pulu, grad u kojem sam odrastao. Umetniku je mesto odrastanja treći roditelj. I naravno, svi drugi gradovi u kojima sam živeo: Beč, Budimpešta, Bremen, Berlin. Ti gradovi su pozornice na kojima se kreću moji junaci. Međutim, moji gradovi su i oni gde žive junaci knjiga kojima se stalno vraćam. Jer, umetnik ima i četvrtog roditelja: lektiru na kojoj se formirao. I zato, u zbirku svojih gradova ubrajam Zvevov Trst i Kafkin Prag, ali i Lođ Jozefa Rota, čiji roman „Hotel Savoj” je bio prva knjiga koju sam pročitao na nemačkom jeziku.
Svi moji prostori ne staju pod jednu zastavu.
I tu mislim da bi trebalo početi priču o srednjoj Evropi. Kakva je to legura srednja Evropa koja opstaje još od Muzilovog barometarskog minimuma kada je visoka anticiklona bila nad Atlantikom? I svi oni cikloni koji su tokom dva svetska rata protutnjili njenim prostorom. I podizanje „gvozdene zavese” krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sve je to preživela, i čini mi se da danas, iako bez imenitelja Habzburgovaca, ostvaruje trajniju povezanost toliko različitih prostora nego što bi to bilo unutar izvesnih granica i pod jednom zastavom. Jer, srednjoj Evropi, kao i Mediteranu, teško je odrediti granice. One su tokom vekova utiskivane u njen reljef kao privremena tetovaža, šare su bledele – jedina jasna legenda na karti srednje Evrope je Dunav, moćna arterija tog organizma.
Mi u Beogradu, sa osmatračnice Kalemegdanske tvrđave, sa posebnom pažnjom i strepnjom gledamo na Dunav, i sve što on nosi kroz vreme, jer znamo da nama koji se krećemo srednjom Evropom valja ići Dunavom, ali uvek uzvodno.
bZbir Drugih
Koliko god volela i cenila svoja mora, srednju Evropu čine narodi reka. I prva velika civilizacija koju mi znamo je ona ponikla uz reku Dunav, stara kultura koja zato nacionalno ne pripada nikome. Divan paradoks je da ključno nalazište te kulture – Lepenski vir, leži na srpskoj obali u Đerdapskoj klisuri. A na Đerdapu, između Srbije i Rumunije, je – što i pisci i političari olako previđaju – Dunav kao evropska reka i najširi i najuži u svom toku.
Srednja Evropa je zbir svetova, u njoj je toliko različitih, a tako sličnih Drugih. A opet, postoji nešto što se ne može svesti na istrošene klišee: očuvana sedišta od crvenog pliša u vagonima prvog razreda, ulaštene mesingane brave opatijskih hotela, promenade bečkih parkova, mermerni stočići tršćanskih ili peštanskih poslastičarnica, bakenbardi konduktera sa modrom leptir-mašnom, tipske železničke stanice od Istre do Galicije, od Tirola do Banata. Jer, kada bi klišei bile skraćene istine, onda bi se srednja Evropa mogla svesti na potrebu za redom, za čvrstim koordinatama. A znamo da nije tako. Iako je osamdesetih godina prošlog veka – u vreme kada se mnogo govorilo i pisalo o srednjoj Evropi, i kada su narodi sa istoka Evrope koji su nekada bili pod krunom Habzburga pod šifrom srednje Evrope ispisivali stepen ugroženosti komunističkim režimima – srednja Evropa bila moto kojim su se i Slovenci i Hrvati distancirali od aktuelne politike zajedničke države Jugoslavije.
Poetika s magnetnim poljem
Malo je prostora na zemaljskom globu čiji mit toliko dugo traje. Možda razlog popularnosti i aktuelnosti srednje Evrope leži u činjenici da njena egzistencija postoji transponovana u literaturu. Njena koheziona snaga je i u literaturi. Književna dela su jedine teritorije na koje se uvek možemo vratiti. Zato je literatura, na duže staze, moćnija od svake dnevne politike. I zato je srednja Evropa preživela ratove, mirovne konferencije i gvozdene zavese.
Red vožnje po kojem sam se kao čitalac kretao u vreme odrastanja, vodio me je u prostore koje sam prepoznavao iskustvom iz nekog prethodnog života. U Muzilovim i Brohovim romanima osećao sam se kao kod kuće. Moj svet se širio u knjigama Danila Kiša, Aleksandra Tišme, Bruna Šulca, Milana Kundere, Andžeja Kušnjeviča, Bohumila Hrabala, Deže Kostolanjija... Za mene je srednja Evropa literarna domovina.
U eseju „Varijacije na srednjoevropske teme”, Danilo Kiš je zapisao: „Zašto, čitajući Poljaka Kušnjeviča (1904) ili Mađara Petera Esterhazija (1950), na primer, prepoznajem u njima, na planu izraza, pripadnost nekakvoj ’srednjoevropskoj poetici’, što mi ih čini bliskim? I koji je to zvuk, koja vibracija, koja stavlja neko delo u magnetno polje te poetike? To je, pre svega, imanentno prisustvo kulture, u vidu aluzija, reminiscencija i citata iz sveukupne evropske baštine, svest o delu, koja mu, međutim, ne kvari spontanost, ekvilibristička ravnoteža između ironičnog patosa i lirskih odstupanja. To nije mnogo. To je sve."
Kao dečak, često sam šetao pulskim grobljem Monte giro. U starom delu groblja, među čempresima, nalaze se i danas trošne nadgrobne ploče koje otkrivaju imena danskih, holandskih, švedskih oficira i inženjera koji su sredinom 19. veka, u službi K.und K. Monarhije, gradili pulsku luku i arsenal. Nalazio sam imena mađarska, slavenska, jevrejska, italijanska, germanska. Sve je u vezi, govorio je klasik srpske književnosti Miloš Crnjanski, rođen na obodu habzburškog sveta, u mestu koje je posle Drugog svetskog rata osvanulo u Mađarskoj.
Srednja Evropa je prva istinska multinacionalna i multikulturalna državna zajednica posle Rima koja je nametnula toleranciju. Kažem nametnula, jer u to vreme multikulturalnost, tolerancija i suživot nisu bili pojmovi istrošeni od upotrebe. Mislim da je srednja Evropa, pre ostalih regiona Evrope, htela to ili ne, primenila suživot. A to je donelo i dobre i loše osobine. Ta uzdržanost i zatvorenost u svoja četiri zida, ti prozori koji kao da se nikad ne otvaraju prema ulici, te palate koje kao da su zidane da budu kasarne, pa se tokom gradnje iz nekog nepoznatog razloga promenila njihova funkcija i namena, dakle, sve to je možda posledica činjenice da se Drugi morao prihvatiti, ali sa ustima malo skupljenim od gorčine. S druge strane, nemešanje u Druge, i to je valjda tolerancija. Ali, ono što je najvažnije, narodi srednje Evrope imaju tu naviku i tu tradiciju više od drugih da, i kada se ne sviđaju jedni drugima, i kada su im religije i istorijske okolnosti sasvim drugačije, oni su navikli da žive jedni sa drugima. Samo u Beču postoje u zavidnom broju kafei u kojima su nizovi stočića sa po jednom stolicom. Da li je to pokušaj da se živi kao posmatrač, ili samo predah, gledanje u sebe, zaokruživanje vlastitog magnetnog polja? I nije slučajno da je baš Beč, glavni grad srednje Evrope, stvorio posebnu instituciju „bečkog kafea”. Alfred Polgar lucidno i tačno definiše tu instituciju: „U kafe dolaze oni koji žele da budu sami, ali istovremeno i u društvu”. To jeste topografija srednje Evrope: mnogo naroda, svaki za svojim stolom, ali zajedno u istom kafeu.
Identitet je legura
Čovek se može osećati otuđeno, ali ne može biti stranac u srednjoj Evropi. I to je dobro. Možda nisam u pravu, ali to je moja impresija nastala iz iskustva. A iskustvo srednje Evrope u mom slučaju počelo je pre tačno pola veka, kada sam kao petogodišnjak jednog novembarskog jutra doputovao vozom iz rodnog Beograda u Pulu, najzapadniji grad tadašnje Jugoslavije. Moj otac je bio mornarički oficir. Njegove plovidbe odredile su i moj život. Ne biti zatočenik nijedne obale. Kao Dunav, upijati i sažimati svetove kojima prolaziš. Biti manje granica, a više most. Nije slučajno u srednjoj Evropi železnička mreža tako gusta. Identitet je uvek legura. Jer, identitet nije jednom za svagda stvorena struktura, već proces koji kao i vasiona nema ni početak, ni kraj. Život je rast, a rast je razmena, fiziološka aktivnost tela i duha. Razmena je moguća samo sa drugim. Drugi nas pravi. I mi smo nekome drugi.
Književnost ne nastaje u pluralu. I kada se čitave epohe sažimaju, uvek je to kroz prvo lice jednine. Jer, umetnost nastaje uvek iz ličnog doživljaja. Ali, i „reprodukuje” se ličnim doživljajem. Svaki čovek je svet za sebe, jedna mala vasiona. A književnost ne oponaša stvarnost, ona ne prepričava, ona ne imitira, ona ne kopira, ona nema nikakav original. Književno delo je svet za sebe, on je svoj sopstveni predložak, svoj vlastiti original. Književnost je uvek bez teritorije, bez zemlje, čista promena i nestabilnost, putovanje i preobličavanje. Književnost je govor razlike, jer samo razlika daje da stvari budu viđene u njihovoj istini, samo nas razlika budi i prisiljava da mislimo. A srednja Evropa je skup mnogih razlika na relativno malom prostoru. Zato u srednjoj Evropi toliko književnosti, dobre književnosti. Književno delo deluje „politički”, tj. ima određenu političku funkciju samo ukoliko je iznad svega, pre svega jedno izuzetno književno delo. Jer, književno delo je po sebi rupa u zidu, u bilo kom zidu, jedna cigla manje, jedan otvor kroz koji se bolje vidi, šta god ima da se vidi.
(Govor povodom dodeljivanja Srednjoevropske nagrade za književnost 24. novembra 2008. u u Klosternojburgu pored Beča. Nagradu dodeljuje Institut za Podunavlje i srednju Evropu i Ministarstvo obrazovanja i nauke Austrije)
Dragan Velikić, Politika - Kulturni dodatak
