Lezbejske scene iz mojih romana
Poslato: 16 Apr 2008, 12:34
Drage lezbejke i senzibilisani pederi moji,
Ja sam poželela, posle mnogo nećkanja, da podelim s vama fragmente iz mojih romana. Za ove dve godine bejah jako plodna i okotila sam materijala za izdavanje, da ne moram da pišem sledećih nekoliko godina.
Uživajte. Primam konstruktivne kritike.
1. scena iz romana ,,,,,,,,,,, kada se gospodarica zamka kupa, stavljeni su inicijali umesto imena, zaljubljena u svoju služavku s kojom se spaja..
Ako vam se ovo dopadne, postaviću još.
IV
Polako svlači modru spavaćicu, istovremeno proučivši vrelinu vode u koritu dodirom nožnog palca.
–Ne verujete mi?-upitala ju je odvraćajući pogled sa njene nagote. Poželela je da joj zatraži ruku, da joj razvije punđu, da joj čita sa dlana.
–Ne osećam se baš najbolje-rekla je M...., poželevši samo da je posmatra, da je udara, da je nekako sruši u tu kipuću vodu, da je natera da spere prljavštinu svojim licem sa njenoga pupka. Umesto toga, odvratila je pogled sa njenih grudi obličja svećnjaka i tog lica ubledelog i fluidnog poput vizija svetaca i čulnih usana. Osvrnula se oko sebe, zamišljenog izraza lica svetica naslikanih na kamenim freskama bledožućkastih boja, oivičenih zlatnožutim oreolom. Na draperiji je naslikana žena, debela žena, sa onom naročitom debljinom koja izlazi iz platna. Zatim, odustaje, gola odšeta do prozora, na tren uzdahne, a zatim odvrne zastore. Deluje na trenutak neodlučno, bacajući iskosa pogled na lice Ag..., kao da želi da izvuče nekakav zaključak iz njenog prilično setnog izraza lica.
–Gospođice M-Ag se nehajno spušta u stolicu pored korita i pritom zaklanja rukom oči, kao da sunce isijava iz M... obnaženog tela. I Ag..reče:
-Draga mi je vaša spremnost da izađete iz granica rutine, štaviše mila mi je srcu, ali morate voditi računa o vašem ugledu- navucite zastore, gospodarice-reče joj Ag.... M je nekako čudno pogleda, a zatim navuče zastore, sklonivši svoju nagotu sa lica sveta i okrećući se ka njoj, na šta se Ag... vidno uznemiri i stade da kopa po vodi.
-Mislim da mi je ispao sapun-neuverljivo se nasmeši u susretu sa M.. prodornoplavim očima, kockicama leda u vatri koja je izbijala iz tog naročitog pogleda.
-Gospodarica? Nazvala si me gospodaricom?-ona korača ka njoj kao nadražena Sfinga harmoničnih bokova, sa pljuskom dlana o trbuh, zarivši parče jednog sloja male otekline sa prsta i trljajući je o jedva vidljivu paru što je izbijala sa te savršeno zamagljene kože. Njena put je poplavela od strasti i suzbijanja sokova, dok joj pogled beše usredsređen i hladan ka njoj, kao netom prohlađena pustinja.
–Pa da, gospođice M...-Ag... uspešno odigrava svoj komad sa sapunom, trese se, oprezno ulazi u zidove svoje ljušture, gladi kosu i blebeće, a ruke joj se strmo komešaju po prohlađenoj vodi iznova i iznova komešajući penu što daje naročiti odsjaj njenome licu vedroga Haosa.
-Vi ste moja gospodarica, a ja sam vaša služavka Ag..-pokušava da se nasmeši, kao da objašnjava sasvim prostu stvar neposlušnom i tvrdoglavom detetu. Nemir među njima stade savlađivati svojevrsnu kušnju, jer se M..... lice toliko zateže da se mogao steći utisak kako se ona na neki volšebni način menja, čas iz kamena u čistu svetlost i nazad u kamen. I nasmejano telo joj se ugasi, taj domalopređasnji raj strasti posta na čas šaka jada koga je nekad pratila neverovatna ženska slava. Ona sad nestaje pod vragolastim očima služavke i oseća pepeo u svojim venama i bes je obuze. Ag.... se privuče još bliže peni i voda joj na trenutak donese traženi, klizavi predmet.
–Pogledaj me!-zareža M...., grabeći je za kosu, rizikujući svoje dostojanstvo danske plemkinje johaninog srca, johaninog ploda utrobe, voća ledene Danske. Pred tom senkom koja joj ne uzvraća strast, ta senka koja je katkad pogleda sa koketerijom i tad strast počinje da joj mrešti zenice, koje se šire i podmazuju sapunom, spremne. A onda načas taj plam zaječi u naletima sve te vode oko njih, spali ga vetar, suza, sumnja. Nestaje sve ispod leda. Tad strast jenjava najprostijom iluzijom jednog maštovitog anđela poput M... čiji se svaki prolećni dah olako pretvara u plamen zagašen kockicama leda.
–Pogledaj me-najednom promuklo prošaputa, i graja snežnih smetova već beše spaljena suncem tvrdokorne istine da ju je i ova druga želela, na šta joj se usta raširiše u osmeh zadovoljne žene koja je upravo izvojevala značajnu pobedu nad drugom ženkom sa kojom se htela ili ne htela poredi, nadmeće.
I M... zarije svoje grudi u meki vir vodenog platna.
–Smešno mi je što si me nazvala gospodaricom, ali to je prokletstvo moga nasleđa-da ona se ipak ne može nikako porediti s njom, to je očito.’reče ona sa dostojanstvom dame dok joj je Ag.. trljala leđa nijednom ne podigavši zastor vela sa očiju čiji kapci bejahu teški popiut kobi. M.. više nije osećala njen dodir (pritisak ružičaste jagodice palca naslonjen svojom mekom snagom na purpurne pore kože, dotiče snagu u njoj, ali spolja je zaleđen i klizi po njoj, utrnuo, ne ona ga ne oseća, sem negde unutra) jer se ugasila čar zabrane, ne ona više nije bila njena ženka, već služavka što trpi hirove gospodara.
–Ali, rećiću ti..ne, ne moraš se bojati za svoje zlatnike, premda znaš moju tajnu-Ag... prsti joj češljaju kosu, dok M... praznog pogleda fiksira debelu ženu-ukras na zastoru koji ih je odvajao od sveta.
-Ćutiš-M.. otra nevidljivi znoj i nasmeja se osmehom sunca. Njeni zubi su poput velikodušnog cveta što otvorilo je svoje darove za grofoviju Bergman. Blistavi jad.-Mislih da moja si. Moje danas. A sad ćutiš spram mene, jedne, isprane suzama i tugom. Na šta donosiš korito? Kad god sam se susrela sa tvojim licem, susrela bih sebe, onu koja je sve i započela. Visokoparna, aristokratska, izgubljena JA-U TEBI. TI si moja gospodarica, a ne obratno. Ti, služavka. Zato se smejem, ali nisam sigurna da razumeš ove reči. Oprosti na ovoj strašnoj slobodi ispovesti, ali izvesne obaveze... –Imam bolesnog oca-Ag.. naglo spusti četku i njen glas dobi izvesnu kritičku nijansu kmeta.
-Hir gospodara, jasno je rečeno. I premda Vas volim, ne mogu u Vašem telu naći dom, niti Vašem strašnom umu podariti jednu misao. Ja sam poput leptira koji se boji da će ga spržiti plamen. U grudima ti osećaš dosadu, a ja brigu OJAĐENIH-moje telo straćičeš za jedan trenutak, a moju dušu za večnost, jer moji dani nisu svetlost vaše haljine, čak nemam obavezu ni kapu da nosim jer sam oslobođena svakog statusa. Na mom licu možeš videti osmeh tek kad mi dlan smežura zlatnik. Shvataš li?-smeđe oči srne dobiše izvestan sjaj koji krasi izvrsnog retora pred aplauzom ekstatične publike.
-Draga moja damo, obećanja ne dajem, a lepom govoru nisam vična (ćutnja mi je spržila glasnice), no ti si prosto retka vrlina. Grubo seljačko sukno progovara. Impresivno. Obucite me-nasmeši joj se M.. osmehom bludnice i pusti je da je uvije u saten.
-A ako ti kažem-nastavi u istom tonu-da ću te otpustiti ako ne spavaš sa mnom?-M.. se zagleda u nju, shvatajući u kojoj meri je pomešala sopstveni moral kao religiju sa religijom gospodara, zabludela pred strašću, ukipila se pred tom punđom i suknom kojim ne bi prekrila ni svog konjušara.
-Rekla bih Vam da je to možda povoljan način da zadobijete moje ćutanje i pristanak, ali ne i raspoloženje.
–A ako ti poljupcem smežuram dlan u ustima noseći zlatnik kao kuja?-najedared ona oseti da je sve ovo zabavlja.
Ipak, lice joj se nadimalo od rumenila. Zapravo, nalazila se u strašnoj neprilici i oseti da služavka nad njom poseduje osobitu vlast kojom brsti po svim njenim naučenim značenjima što joj poklapaju razum i da joj se obraća srcu koje još nije bilo spremno. Ona je stade posmatrati tim plavim grudvama u snegu beonjača, slavodobitno, kao pastirica koja je izmuzla bitku nad gomilom sisa ovčica, uživajući u pomisli da će je uskoro posmatrati rasprostru kao jelen koji pada dobrovoljno pred lovcem, zaljubljen u svog ubicu, pokorenu i ništavnu pod svojim bedrom.
–Pokriću te bedrom kao krilom, narušiću sjaj tvog devičanstva, raspleću pletenicu tvoje kose i posle mene tvoja krv tećiće kao što reka teče uzvodno ponirući potom, protivno prirodi, vraćajući se izvoru.
-Oh, dođi moja draga-M... širi ruke tako da sjajni saten veličanstveno preplivava telo i obavija joj bele ruke, a usne stišće u čaroban osmejak kojim je Venera pokorila sitnu Junonu, uzimajući joj plen zemlje na prevaru. Rešila je da oplodi tu ženstvenu zemlju svojim ženskim semenom što skupljalo joj se oko bedara, klizeći niz jarkocrvene butine, narumenjene svežinom vrelog izvora korita. Korito, reka Jurgebert, zvuci sapuna koji traži izlaz iz ruku Ag.., što se sklupčao u njenoj šaci kao mala ptica i Ag..., sevši na kolena i obujmivši Venerine bokove, zariva male, neobrađene nokte u vlati njene trave, u busen njene slatkoće. M.... beše žena u svom svom ruhu zavođenja, Meduza što ju je okamenila, načinila je bremenitom sluškinjom, razvezala joj čvor oko pupka i vitkim prstima upravljala njenom golotinjom.
Ljubila joj je kilotu, ne zadirući još uvek u meko meso, dok je ONA DRUGA drhtala, preznojena od vatre, u igri trepavica i senki na zidovima potajnih promatrača, tražeći utočište Sramu. Postiđena devica napokon sasvim klonu pred veštom Valkirom i obgrli lice rukama u želji da ga proguta mrak dlanova.
-Moj hram, moja žrtvovana kobila, moje kopito-ona je prigrlila njenu ukosnicu, oslobađajući tamni slap i načinivši je slobodnom. Ag.. stoji ispred nje, u kiloti i lanenom ženskom rublju, išibana vatrenim pogledima svoje gospodarice koja je snažnim ugrizima čupala svoje meso sa čulnih usana. I njih dve opi meko sivilo nadolazećeg sumraka koji probi zastor bacajući mesečeva krila preko njihovih zgrčenih i spojenih tela u hodu do postelje gde se napokon spojiše znojem usijanog gvožđa, okupaše se u slanoj boji puti i carevaše tako zagrljene i zaustavljene u trenutku, očaravajući dušu poeta.
I sada, dok ispisujem ove redove, ne činim to bez ispitivanja, skrušenim pogledom prodirući u slike nezamućenog sjaja ovih sedamnaestogodišnjakinja što su okušavale igre koje su nalik vetru što iz korena čupa drveće, nakon oluje, prestaje sa svojim urlanjem i ratničkim krikom satira za koga je zauvek izgubljeno mesto konačnog nestanka. Vetar u bedrima nagoveštavao je skori nestanak, poput sakrivene zmije u utrobi žene koja traži drugu zmiju, halapljivo razmenjujući otrove. I primi Ag.. M... otrov, privi ga iz prevelike ljubavi.
Dve ženke u sklopki zuba što zazveče kao praporci pri prejakom dodiru usana. Razbacane kose koje se počaščuju vrlinama svojih mirisa, padaju im na vrat. Svaki debeli slap pramenja krije tajnu borbe koja daje hrabrost ratnicama u komešanju istih polova. M........ lanenoplava kosa je rolna slasti, kao moćna zmija Evina što juri njenim nabubrelim jabučastim grudima. Na raskršću temena pulsira Ag.... kosa boje gladnih usta koja proždiru zaklanu kokoš, rominjaju kroz ceđ tog slatkastobraon kolorita crvenkastobraon kokoši kljucalice sapfinske zemlje. Njen element je zemlja i kosa joj je rascepina tog istog tla iz koga izranja kao ruka kmeta poprskana oštricama bičeva. Na nju navaljuje i nosi koštice tla M...plavi uragan.
Njihova lica sklopiše se i topla su, slatka kao drevna usta ispijene ključajuće pljuvačke i Ag.. rastvara laganim uzdahom punačke jastučiće M... čulnih korala po kojima krstare purpurne žile sitnih vena. Ona joj grabi silovito zubima donju usnu zamahom lavice koja čerupa plen na šta Ag.. ustukne strahom srne, jer ona je anđeo koji voli, koji će se rasprsnuti. Ona je ta koja će izgubiti, čak i sad ona je gubi opsegom svojih uštirkanih prstiju od vreline vode. Ona se muči grabeći M... dojke, ali M... uzmiče, uzmiče u trijumfu, dok Ag.., zastrašena otkriva u tim nevinim plavim očima svoje ljubavnice koja ju je uzimala u krajnjoj sirovosti i prostoti, zadržanu notu sadizma, jer moć koju je osetila beše prejaka za taj pomodreli orkan Danske koja je čitav život provela kraj svoje majke, u blaženoj nemoći.
Moć za skandinavsku sveštenicu duboke i čulne lepote čiji je glas dopro do ušiju moćnika carstva na smežuranoj zemlji večnoga leda-O. Von A, plemenitog ubice. Tako Ag.. leži pored nje, M.., u spletu usijanih naramaka postelje, nagnuta ka njoj, prekrivena senkama, drhteći od napora savlađivanja i glave spuštene na M... ukusne blede grudi, centriranih ružičastih bradavica što se nadimaju svakim njenim strastvenim izdisajem, tonući unazad u svetlost koja se odbijala o zastor, hraneći oba tela sparenih ženki tamom i tišinom. Leže jedna pored druge, a Matilde se prepusti svojim žustrim mislima potpuno se otuđivši od slike koju je netom odabrala.
–Ne mogu da te dodirnem, tama je prevelika-rekla joj je gledajući negde u tavanicu, ali bez ikakvog poriva i nagoveštaja da želi da prekine slasni obred. M... se tek neznatno komeša kao da neke nevidljive kuglice pulsiraju i teku pod njenom platnenom kožom i Ag... je pogladi rukom sve do busena zlatnih dlaka, dirajući taj vrh još uvek napunjene boce ženske varijacije semena. Nadražujući čep koji je pulsirao u crvenkastom valjku i pronalayeći belo okruglo bilo koje je u M.....izazvalo tek neznatnu erupciju, blago stenjanje, a potom beg iz satena i izvesnu rumen na obrazima od sitne nelagode. Osetila je retku hrabrost da govori o nečemu tako prijatnom za nju, a opet čini joj se neprijatnim i neprirodnim da joj bilo šta prećuti. Njena ruka ulazi u predele koje posvećuje isključivo svome ženskom carstvu, u potaji i samoći svoje sobe, puštajući na gole kapele zidova odbleske svoje zatomljene seksualne žudnje. Skupila se na ivici kreveta i dotakla nadraženo mesto, osetivši slab drhtaj koji je napokon unapredio sve bezuspešne pokušaje da izvuče vodu iz tog ženskog izvora, da se uzbudi i svoje telo nalini instrumentom u kome bi uživala, gradeći se, dopunjujući i istražujući se. Dotle je samo tupi žamor odbijao njene prste, gonio ih na četkicu, na dugovlat instrument teških dlaka koji je zatomila u svojim dlanovima, gde je krila još neke druge nedostižne želje za predmete i bića-mesec, ćilim ledenog danskog neba, pokoju zvezdu i strast prema ženama koja joj je biće ispunjavala užasom od odmazde. Napokon se otvorila ka njoj, kao cvet, učvrstila joj prste u svoju mokrinu, pretražila jezikom deo njene vode i našla ju je, ali telo ju je izdalom napustilo, jer misao, ta okrutna misao nije učestvovala u pobudama tela.
Ona se borila protiv njega, grabila je vazduh, kastrirala želju, krkljala kroz njene glasnice, preko nepca, do zuba i isturenog jezička između procepa usana, uspavljivala joj čula jer toliko toga je bilo iza njenih očiju, osećanja preuranjene smrti ukoliko saznaju, fizička lepota koja ju je pritiskala poput usijanog gvožđa bacajući muškarce na nju, čije poglede je opažala, kačila se o njih kao majmun, u potaji im se plazila u lice i produžavala svoju agoniju zločinke ostavljajući sve u sumnji. Znala je da ženu poput nje očekuje ili smrt ili manastir. Stara Johana je to osetila, o da stara Johana to zna. „Trebalo je da ostane u onoj strašnoj kući gde su je obljubljivali vukovi“-stegla je usne i bokove osećajući Ag... mio pogled na svojim plećima, malo pognutim, kao da je u velikoj žalosti.
Od kad je osetila ticanje krvi u svome telu, živela je u iščekivanju strašne i najsigurnije smrti ukoliko neko sazna za njenu žudnju, skicirajući na zidovima kapele zamka nacrte svog užasa i dotačinjući kroz figure divljih životinja kroz koje joj se činilo da može isteći njena neobuzdana, sputavana tuga, izbegavajući slike svetaca zbog svog nebogoljublja, jedan životan besmisao koji je sam po sebi na čudnovat način uneo strast u njenu bedu. Ag.. ju je obgrlila oko vrata i to M... podseti na njeno rvanje sa sopstvenom umetnošću.
Često, dok bi se boje nekontrolisano razlivale, a ona ih gušila krpama i zapušavala pukotinje rukama, pritiskivala bi i telom površinu slike osećajući da joj zauvek izmiče nakon kakve greške u procesu stvaranja. Ili, ao bi slika bila isuviše bleda, često bi je prebojila isuviše, no umetnost beše ravnodušna često prema njoj i jar preplanulog neba napojila bi sliku koračajućim, vrtoglavim oblacima.
(M... je uvek slikala u prvi sumrak koji bi se pretvarao u tavornu noć i napokon prešao put sunca do podneva). I M... ih je videla, te ogromne nubuse kako koračaju kao oklopni vojnici, kao sparene verižnjače čije se kuglice, snene kuglice dodiruju, pljeskaju u igri pomrčina, dodiruju se, ljube se i obećavaju let, noseći je snovima.
Za sada toliko.
Ja sam poželela, posle mnogo nećkanja, da podelim s vama fragmente iz mojih romana. Za ove dve godine bejah jako plodna i okotila sam materijala za izdavanje, da ne moram da pišem sledećih nekoliko godina.
Uživajte. Primam konstruktivne kritike.
1. scena iz romana ,,,,,,,,,,, kada se gospodarica zamka kupa, stavljeni su inicijali umesto imena, zaljubljena u svoju služavku s kojom se spaja..
Ako vam se ovo dopadne, postaviću još.
IV
Polako svlači modru spavaćicu, istovremeno proučivši vrelinu vode u koritu dodirom nožnog palca.
–Ne verujete mi?-upitala ju je odvraćajući pogled sa njene nagote. Poželela je da joj zatraži ruku, da joj razvije punđu, da joj čita sa dlana.
–Ne osećam se baš najbolje-rekla je M...., poželevši samo da je posmatra, da je udara, da je nekako sruši u tu kipuću vodu, da je natera da spere prljavštinu svojim licem sa njenoga pupka. Umesto toga, odvratila je pogled sa njenih grudi obličja svećnjaka i tog lica ubledelog i fluidnog poput vizija svetaca i čulnih usana. Osvrnula se oko sebe, zamišljenog izraza lica svetica naslikanih na kamenim freskama bledožućkastih boja, oivičenih zlatnožutim oreolom. Na draperiji je naslikana žena, debela žena, sa onom naročitom debljinom koja izlazi iz platna. Zatim, odustaje, gola odšeta do prozora, na tren uzdahne, a zatim odvrne zastore. Deluje na trenutak neodlučno, bacajući iskosa pogled na lice Ag..., kao da želi da izvuče nekakav zaključak iz njenog prilično setnog izraza lica.
–Gospođice M-Ag se nehajno spušta u stolicu pored korita i pritom zaklanja rukom oči, kao da sunce isijava iz M... obnaženog tela. I Ag..reče:
-Draga mi je vaša spremnost da izađete iz granica rutine, štaviše mila mi je srcu, ali morate voditi računa o vašem ugledu- navucite zastore, gospodarice-reče joj Ag.... M je nekako čudno pogleda, a zatim navuče zastore, sklonivši svoju nagotu sa lica sveta i okrećući se ka njoj, na šta se Ag... vidno uznemiri i stade da kopa po vodi.
-Mislim da mi je ispao sapun-neuverljivo se nasmeši u susretu sa M.. prodornoplavim očima, kockicama leda u vatri koja je izbijala iz tog naročitog pogleda.
-Gospodarica? Nazvala si me gospodaricom?-ona korača ka njoj kao nadražena Sfinga harmoničnih bokova, sa pljuskom dlana o trbuh, zarivši parče jednog sloja male otekline sa prsta i trljajući je o jedva vidljivu paru što je izbijala sa te savršeno zamagljene kože. Njena put je poplavela od strasti i suzbijanja sokova, dok joj pogled beše usredsređen i hladan ka njoj, kao netom prohlađena pustinja.
–Pa da, gospođice M...-Ag... uspešno odigrava svoj komad sa sapunom, trese se, oprezno ulazi u zidove svoje ljušture, gladi kosu i blebeće, a ruke joj se strmo komešaju po prohlađenoj vodi iznova i iznova komešajući penu što daje naročiti odsjaj njenome licu vedroga Haosa.
-Vi ste moja gospodarica, a ja sam vaša služavka Ag..-pokušava da se nasmeši, kao da objašnjava sasvim prostu stvar neposlušnom i tvrdoglavom detetu. Nemir među njima stade savlađivati svojevrsnu kušnju, jer se M..... lice toliko zateže da se mogao steći utisak kako se ona na neki volšebni način menja, čas iz kamena u čistu svetlost i nazad u kamen. I nasmejano telo joj se ugasi, taj domalopređasnji raj strasti posta na čas šaka jada koga je nekad pratila neverovatna ženska slava. Ona sad nestaje pod vragolastim očima služavke i oseća pepeo u svojim venama i bes je obuze. Ag.... se privuče još bliže peni i voda joj na trenutak donese traženi, klizavi predmet.
–Pogledaj me!-zareža M...., grabeći je za kosu, rizikujući svoje dostojanstvo danske plemkinje johaninog srca, johaninog ploda utrobe, voća ledene Danske. Pred tom senkom koja joj ne uzvraća strast, ta senka koja je katkad pogleda sa koketerijom i tad strast počinje da joj mrešti zenice, koje se šire i podmazuju sapunom, spremne. A onda načas taj plam zaječi u naletima sve te vode oko njih, spali ga vetar, suza, sumnja. Nestaje sve ispod leda. Tad strast jenjava najprostijom iluzijom jednog maštovitog anđela poput M... čiji se svaki prolećni dah olako pretvara u plamen zagašen kockicama leda.
–Pogledaj me-najednom promuklo prošaputa, i graja snežnih smetova već beše spaljena suncem tvrdokorne istine da ju je i ova druga želela, na šta joj se usta raširiše u osmeh zadovoljne žene koja je upravo izvojevala značajnu pobedu nad drugom ženkom sa kojom se htela ili ne htela poredi, nadmeće.
I M... zarije svoje grudi u meki vir vodenog platna.
–Smešno mi je što si me nazvala gospodaricom, ali to je prokletstvo moga nasleđa-da ona se ipak ne može nikako porediti s njom, to je očito.’reče ona sa dostojanstvom dame dok joj je Ag.. trljala leđa nijednom ne podigavši zastor vela sa očiju čiji kapci bejahu teški popiut kobi. M.. više nije osećala njen dodir (pritisak ružičaste jagodice palca naslonjen svojom mekom snagom na purpurne pore kože, dotiče snagu u njoj, ali spolja je zaleđen i klizi po njoj, utrnuo, ne ona ga ne oseća, sem negde unutra) jer se ugasila čar zabrane, ne ona više nije bila njena ženka, već služavka što trpi hirove gospodara.
–Ali, rećiću ti..ne, ne moraš se bojati za svoje zlatnike, premda znaš moju tajnu-Ag... prsti joj češljaju kosu, dok M... praznog pogleda fiksira debelu ženu-ukras na zastoru koji ih je odvajao od sveta.
-Ćutiš-M.. otra nevidljivi znoj i nasmeja se osmehom sunca. Njeni zubi su poput velikodušnog cveta što otvorilo je svoje darove za grofoviju Bergman. Blistavi jad.-Mislih da moja si. Moje danas. A sad ćutiš spram mene, jedne, isprane suzama i tugom. Na šta donosiš korito? Kad god sam se susrela sa tvojim licem, susrela bih sebe, onu koja je sve i započela. Visokoparna, aristokratska, izgubljena JA-U TEBI. TI si moja gospodarica, a ne obratno. Ti, služavka. Zato se smejem, ali nisam sigurna da razumeš ove reči. Oprosti na ovoj strašnoj slobodi ispovesti, ali izvesne obaveze... –Imam bolesnog oca-Ag.. naglo spusti četku i njen glas dobi izvesnu kritičku nijansu kmeta.
-Hir gospodara, jasno je rečeno. I premda Vas volim, ne mogu u Vašem telu naći dom, niti Vašem strašnom umu podariti jednu misao. Ja sam poput leptira koji se boji da će ga spržiti plamen. U grudima ti osećaš dosadu, a ja brigu OJAĐENIH-moje telo straćičeš za jedan trenutak, a moju dušu za večnost, jer moji dani nisu svetlost vaše haljine, čak nemam obavezu ni kapu da nosim jer sam oslobođena svakog statusa. Na mom licu možeš videti osmeh tek kad mi dlan smežura zlatnik. Shvataš li?-smeđe oči srne dobiše izvestan sjaj koji krasi izvrsnog retora pred aplauzom ekstatične publike.
-Draga moja damo, obećanja ne dajem, a lepom govoru nisam vična (ćutnja mi je spržila glasnice), no ti si prosto retka vrlina. Grubo seljačko sukno progovara. Impresivno. Obucite me-nasmeši joj se M.. osmehom bludnice i pusti je da je uvije u saten.
-A ako ti kažem-nastavi u istom tonu-da ću te otpustiti ako ne spavaš sa mnom?-M.. se zagleda u nju, shvatajući u kojoj meri je pomešala sopstveni moral kao religiju sa religijom gospodara, zabludela pred strašću, ukipila se pred tom punđom i suknom kojim ne bi prekrila ni svog konjušara.
-Rekla bih Vam da je to možda povoljan način da zadobijete moje ćutanje i pristanak, ali ne i raspoloženje.
–A ako ti poljupcem smežuram dlan u ustima noseći zlatnik kao kuja?-najedared ona oseti da je sve ovo zabavlja.
Ipak, lice joj se nadimalo od rumenila. Zapravo, nalazila se u strašnoj neprilici i oseti da služavka nad njom poseduje osobitu vlast kojom brsti po svim njenim naučenim značenjima što joj poklapaju razum i da joj se obraća srcu koje još nije bilo spremno. Ona je stade posmatrati tim plavim grudvama u snegu beonjača, slavodobitno, kao pastirica koja je izmuzla bitku nad gomilom sisa ovčica, uživajući u pomisli da će je uskoro posmatrati rasprostru kao jelen koji pada dobrovoljno pred lovcem, zaljubljen u svog ubicu, pokorenu i ništavnu pod svojim bedrom.
–Pokriću te bedrom kao krilom, narušiću sjaj tvog devičanstva, raspleću pletenicu tvoje kose i posle mene tvoja krv tećiće kao što reka teče uzvodno ponirući potom, protivno prirodi, vraćajući se izvoru.
-Oh, dođi moja draga-M... širi ruke tako da sjajni saten veličanstveno preplivava telo i obavija joj bele ruke, a usne stišće u čaroban osmejak kojim je Venera pokorila sitnu Junonu, uzimajući joj plen zemlje na prevaru. Rešila je da oplodi tu ženstvenu zemlju svojim ženskim semenom što skupljalo joj se oko bedara, klizeći niz jarkocrvene butine, narumenjene svežinom vrelog izvora korita. Korito, reka Jurgebert, zvuci sapuna koji traži izlaz iz ruku Ag.., što se sklupčao u njenoj šaci kao mala ptica i Ag..., sevši na kolena i obujmivši Venerine bokove, zariva male, neobrađene nokte u vlati njene trave, u busen njene slatkoće. M.... beše žena u svom svom ruhu zavođenja, Meduza što ju je okamenila, načinila je bremenitom sluškinjom, razvezala joj čvor oko pupka i vitkim prstima upravljala njenom golotinjom.
Ljubila joj je kilotu, ne zadirući još uvek u meko meso, dok je ONA DRUGA drhtala, preznojena od vatre, u igri trepavica i senki na zidovima potajnih promatrača, tražeći utočište Sramu. Postiđena devica napokon sasvim klonu pred veštom Valkirom i obgrli lice rukama u želji da ga proguta mrak dlanova.
-Moj hram, moja žrtvovana kobila, moje kopito-ona je prigrlila njenu ukosnicu, oslobađajući tamni slap i načinivši je slobodnom. Ag.. stoji ispred nje, u kiloti i lanenom ženskom rublju, išibana vatrenim pogledima svoje gospodarice koja je snažnim ugrizima čupala svoje meso sa čulnih usana. I njih dve opi meko sivilo nadolazećeg sumraka koji probi zastor bacajući mesečeva krila preko njihovih zgrčenih i spojenih tela u hodu do postelje gde se napokon spojiše znojem usijanog gvožđa, okupaše se u slanoj boji puti i carevaše tako zagrljene i zaustavljene u trenutku, očaravajući dušu poeta.
I sada, dok ispisujem ove redove, ne činim to bez ispitivanja, skrušenim pogledom prodirući u slike nezamućenog sjaja ovih sedamnaestogodišnjakinja što su okušavale igre koje su nalik vetru što iz korena čupa drveće, nakon oluje, prestaje sa svojim urlanjem i ratničkim krikom satira za koga je zauvek izgubljeno mesto konačnog nestanka. Vetar u bedrima nagoveštavao je skori nestanak, poput sakrivene zmije u utrobi žene koja traži drugu zmiju, halapljivo razmenjujući otrove. I primi Ag.. M... otrov, privi ga iz prevelike ljubavi.
Dve ženke u sklopki zuba što zazveče kao praporci pri prejakom dodiru usana. Razbacane kose koje se počaščuju vrlinama svojih mirisa, padaju im na vrat. Svaki debeli slap pramenja krije tajnu borbe koja daje hrabrost ratnicama u komešanju istih polova. M........ lanenoplava kosa je rolna slasti, kao moćna zmija Evina što juri njenim nabubrelim jabučastim grudima. Na raskršću temena pulsira Ag.... kosa boje gladnih usta koja proždiru zaklanu kokoš, rominjaju kroz ceđ tog slatkastobraon kolorita crvenkastobraon kokoši kljucalice sapfinske zemlje. Njen element je zemlja i kosa joj je rascepina tog istog tla iz koga izranja kao ruka kmeta poprskana oštricama bičeva. Na nju navaljuje i nosi koštice tla M...plavi uragan.
Njihova lica sklopiše se i topla su, slatka kao drevna usta ispijene ključajuće pljuvačke i Ag.. rastvara laganim uzdahom punačke jastučiće M... čulnih korala po kojima krstare purpurne žile sitnih vena. Ona joj grabi silovito zubima donju usnu zamahom lavice koja čerupa plen na šta Ag.. ustukne strahom srne, jer ona je anđeo koji voli, koji će se rasprsnuti. Ona je ta koja će izgubiti, čak i sad ona je gubi opsegom svojih uštirkanih prstiju od vreline vode. Ona se muči grabeći M... dojke, ali M... uzmiče, uzmiče u trijumfu, dok Ag.., zastrašena otkriva u tim nevinim plavim očima svoje ljubavnice koja ju je uzimala u krajnjoj sirovosti i prostoti, zadržanu notu sadizma, jer moć koju je osetila beše prejaka za taj pomodreli orkan Danske koja je čitav život provela kraj svoje majke, u blaženoj nemoći.
Moć za skandinavsku sveštenicu duboke i čulne lepote čiji je glas dopro do ušiju moćnika carstva na smežuranoj zemlji večnoga leda-O. Von A, plemenitog ubice. Tako Ag.. leži pored nje, M.., u spletu usijanih naramaka postelje, nagnuta ka njoj, prekrivena senkama, drhteći od napora savlađivanja i glave spuštene na M... ukusne blede grudi, centriranih ružičastih bradavica što se nadimaju svakim njenim strastvenim izdisajem, tonući unazad u svetlost koja se odbijala o zastor, hraneći oba tela sparenih ženki tamom i tišinom. Leže jedna pored druge, a Matilde se prepusti svojim žustrim mislima potpuno se otuđivši od slike koju je netom odabrala.
–Ne mogu da te dodirnem, tama je prevelika-rekla joj je gledajući negde u tavanicu, ali bez ikakvog poriva i nagoveštaja da želi da prekine slasni obred. M... se tek neznatno komeša kao da neke nevidljive kuglice pulsiraju i teku pod njenom platnenom kožom i Ag... je pogladi rukom sve do busena zlatnih dlaka, dirajući taj vrh još uvek napunjene boce ženske varijacije semena. Nadražujući čep koji je pulsirao u crvenkastom valjku i pronalayeći belo okruglo bilo koje je u M.....izazvalo tek neznatnu erupciju, blago stenjanje, a potom beg iz satena i izvesnu rumen na obrazima od sitne nelagode. Osetila je retku hrabrost da govori o nečemu tako prijatnom za nju, a opet čini joj se neprijatnim i neprirodnim da joj bilo šta prećuti. Njena ruka ulazi u predele koje posvećuje isključivo svome ženskom carstvu, u potaji i samoći svoje sobe, puštajući na gole kapele zidova odbleske svoje zatomljene seksualne žudnje. Skupila se na ivici kreveta i dotakla nadraženo mesto, osetivši slab drhtaj koji je napokon unapredio sve bezuspešne pokušaje da izvuče vodu iz tog ženskog izvora, da se uzbudi i svoje telo nalini instrumentom u kome bi uživala, gradeći se, dopunjujući i istražujući se. Dotle je samo tupi žamor odbijao njene prste, gonio ih na četkicu, na dugovlat instrument teških dlaka koji je zatomila u svojim dlanovima, gde je krila još neke druge nedostižne želje za predmete i bića-mesec, ćilim ledenog danskog neba, pokoju zvezdu i strast prema ženama koja joj je biće ispunjavala užasom od odmazde. Napokon se otvorila ka njoj, kao cvet, učvrstila joj prste u svoju mokrinu, pretražila jezikom deo njene vode i našla ju je, ali telo ju je izdalom napustilo, jer misao, ta okrutna misao nije učestvovala u pobudama tela.
Ona se borila protiv njega, grabila je vazduh, kastrirala želju, krkljala kroz njene glasnice, preko nepca, do zuba i isturenog jezička između procepa usana, uspavljivala joj čula jer toliko toga je bilo iza njenih očiju, osećanja preuranjene smrti ukoliko saznaju, fizička lepota koja ju je pritiskala poput usijanog gvožđa bacajući muškarce na nju, čije poglede je opažala, kačila se o njih kao majmun, u potaji im se plazila u lice i produžavala svoju agoniju zločinke ostavljajući sve u sumnji. Znala je da ženu poput nje očekuje ili smrt ili manastir. Stara Johana je to osetila, o da stara Johana to zna. „Trebalo je da ostane u onoj strašnoj kući gde su je obljubljivali vukovi“-stegla je usne i bokove osećajući Ag... mio pogled na svojim plećima, malo pognutim, kao da je u velikoj žalosti.
Od kad je osetila ticanje krvi u svome telu, živela je u iščekivanju strašne i najsigurnije smrti ukoliko neko sazna za njenu žudnju, skicirajući na zidovima kapele zamka nacrte svog užasa i dotačinjući kroz figure divljih životinja kroz koje joj se činilo da može isteći njena neobuzdana, sputavana tuga, izbegavajući slike svetaca zbog svog nebogoljublja, jedan životan besmisao koji je sam po sebi na čudnovat način uneo strast u njenu bedu. Ag.. ju je obgrlila oko vrata i to M... podseti na njeno rvanje sa sopstvenom umetnošću.
Često, dok bi se boje nekontrolisano razlivale, a ona ih gušila krpama i zapušavala pukotinje rukama, pritiskivala bi i telom površinu slike osećajući da joj zauvek izmiče nakon kakve greške u procesu stvaranja. Ili, ao bi slika bila isuviše bleda, često bi je prebojila isuviše, no umetnost beše ravnodušna često prema njoj i jar preplanulog neba napojila bi sliku koračajućim, vrtoglavim oblacima.
(M... je uvek slikala u prvi sumrak koji bi se pretvarao u tavornu noć i napokon prešao put sunca do podneva). I M... ih je videla, te ogromne nubuse kako koračaju kao oklopni vojnici, kao sparene verižnjače čije se kuglice, snene kuglice dodiruju, pljeskaju u igri pomrčina, dodiruju se, ljube se i obećavaju let, noseći je snovima.
Za sada toliko.
Ali ne bih da mi se nije svidelo 
/bilo bi lepo da se nacini smajli :skrabalo: 
