Čovek koji je pripitomio lastu
Poslato: 06 Apr 2008, 20:15
Davno nisam pročitao lepšu i dirljiviju priču od priče o jednom čoveku iz sremskog sela Surduk, Bošku Dugačkom, koji je uspeo da pripitomi lastu. Reportaža o tom čoveku je svojevremeno izašla u "Dnevniku", da bi onda novinar Željko Marković i reditelj Milan Belegišanin snimili za TV Vojvodine film o tom čoveku, a film je nedavno u Beogradu osvojio Zlatnu plaketu Festivala kratkog metra i dalje ide na inostrane festivale.
Evo dela iz te reportaže koji upravo govori o tom događaju:
"Nikada nisam čuo za čoveka koji je pripitomio lastu. To mi se čini(lo) nemogućim poduhvatom kao kada bi neki optimista pokušao da šakom uhvati istu tu lastu u letu! (...)
“Dece mi moje, očiju mi mojih… Pre dve godine spazim na zemlji lašče, ispalo iz gnjezda. I šta ću snjome tako malecnom, podmećo je u gnjezda lastama da je private, ni jedna je nije tela. Nisam joj potrevio mater. I onda upitam sebe s laščetom na dlanu: a što je ti, Dugački, ne bi odranio? Ako ne pokušaš, umreće. I paste šta sam radio. Cepo sam višnje, vadio crviće i davo joj u kljun sve dok je tela, i kad pojede sto dvadeset crvića, neće više…
I tako iz dana u dan: sto dvadeset crvića i ni jedan više! Kad jedared nestane crvića i ja pređem na muve. Takođe sto dvadeset muva pojede!… Ranio sam je nepuna dva meseca, tepo joj i ljubio je, i toliko smo se nas dvoje sprijateljili… lašče moje… da mi je najveća želja bila da i prezimi kod mene u Surduku. Znate, moja lasta leti sa ostalima, ali kad spazi mene u bašti, pikira dole i sleti mi na šešir, na rame, na ruku… Mi se malo mazimo, ljubimo, a onda ona odleti svojim putem. I eto je opet na mom šeširu u neko doba. Ovi moji Surdučani gledaju, smeju se i ne mogu da veruju svojim očima! – Pa, šta si radio toj lasti kad te tako voli? pitaju me. – Ništa, reko, odranio je, lepo snjom postupo…
– Pa, Dugački, što ne pozoveš novinare da snime to svetsko čudo, nagovarali su me. – Neka, reko, pozvaću ih nazimu, da vide jedinu lastu koja nije odletila u Afriku… Ljudi moji, kud god sam kreno po selu, ta lasta je bila tu negde iznad moje glave. Valjda me je stalno imala na oku. Idem našim šorom, a ono odjednom moje lašče na šeširu. I, pomislim, Boško, pa tebe tica voli!… Ima li veće sreće pod nebom? I, da vidite, izađemo nas dvoje na centar, a ovi moji Surdučani u smej… Ja idem ulicom, a moja pripitomljena lasta mi leti oko glave, čas je na šeširu, čas u oblacima… Al kad su krajem leta počele da se skupljaju na žicama, da lete na jug, steglo mi se oko srca, uplašio se da me ne ostavi… Šta ću bez moje laste, reko, ako odleti u Afriku sa svojom vrstom? Kako ću bez nje zimu prezimeti? Nije odletila. Ostala je zauvek u Surduku. Letila je nisko kroz naš šor i udario je auto… Moje lašče… Plako sam. Plako sam ko malo dete. O, koliko sam plako i tugovo…” – I plače Boško Dugački. Plače pred nama. Guši se u suzama. Plače čovek za svojom lastom."
http://www.dnevnik.co.yu/
Evo dela iz te reportaže koji upravo govori o tom događaju:
"Nikada nisam čuo za čoveka koji je pripitomio lastu. To mi se čini(lo) nemogućim poduhvatom kao kada bi neki optimista pokušao da šakom uhvati istu tu lastu u letu! (...)
“Dece mi moje, očiju mi mojih… Pre dve godine spazim na zemlji lašče, ispalo iz gnjezda. I šta ću snjome tako malecnom, podmećo je u gnjezda lastama da je private, ni jedna je nije tela. Nisam joj potrevio mater. I onda upitam sebe s laščetom na dlanu: a što je ti, Dugački, ne bi odranio? Ako ne pokušaš, umreće. I paste šta sam radio. Cepo sam višnje, vadio crviće i davo joj u kljun sve dok je tela, i kad pojede sto dvadeset crvića, neće više…
I tako iz dana u dan: sto dvadeset crvića i ni jedan više! Kad jedared nestane crvića i ja pređem na muve. Takođe sto dvadeset muva pojede!… Ranio sam je nepuna dva meseca, tepo joj i ljubio je, i toliko smo se nas dvoje sprijateljili… lašče moje… da mi je najveća želja bila da i prezimi kod mene u Surduku. Znate, moja lasta leti sa ostalima, ali kad spazi mene u bašti, pikira dole i sleti mi na šešir, na rame, na ruku… Mi se malo mazimo, ljubimo, a onda ona odleti svojim putem. I eto je opet na mom šeširu u neko doba. Ovi moji Surdučani gledaju, smeju se i ne mogu da veruju svojim očima! – Pa, šta si radio toj lasti kad te tako voli? pitaju me. – Ništa, reko, odranio je, lepo snjom postupo…
– Pa, Dugački, što ne pozoveš novinare da snime to svetsko čudo, nagovarali su me. – Neka, reko, pozvaću ih nazimu, da vide jedinu lastu koja nije odletila u Afriku… Ljudi moji, kud god sam kreno po selu, ta lasta je bila tu negde iznad moje glave. Valjda me je stalno imala na oku. Idem našim šorom, a ono odjednom moje lašče na šeširu. I, pomislim, Boško, pa tebe tica voli!… Ima li veće sreće pod nebom? I, da vidite, izađemo nas dvoje na centar, a ovi moji Surdučani u smej… Ja idem ulicom, a moja pripitomljena lasta mi leti oko glave, čas je na šeširu, čas u oblacima… Al kad su krajem leta počele da se skupljaju na žicama, da lete na jug, steglo mi se oko srca, uplašio se da me ne ostavi… Šta ću bez moje laste, reko, ako odleti u Afriku sa svojom vrstom? Kako ću bez nje zimu prezimeti? Nije odletila. Ostala je zauvek u Surduku. Letila je nisko kroz naš šor i udario je auto… Moje lašče… Plako sam. Plako sam ko malo dete. O, koliko sam plako i tugovo…” – I plače Boško Dugački. Plače pred nama. Guši se u suzama. Plače čovek za svojom lastom."
http://www.dnevnik.co.yu/
ili da je umrla od gladi zbog nedostatka insekata ili se smrzla u snegu 
