Gay-Serbia.com | Diskusije

"Art saved me; it got me through my depression and self-loathing, back to a place of innocence", kaže Jeanette Winterson.

Ukoliko niste jedan od onih malobrojnih srećnika koji nisu osetili patnju u životu, da li vas je u trenucima patnje, umetnost "dizala", odnosila na mesta nevinosti i spašavala?

Nisu to nuzno bila mesta nevinosti, ali da, umetnost me spasava. Muzika posebno... i ples.

ne... svakako me nije odnosila na mesta nevinosti spasavala mozda i jeste, ali kao vrsta rada (kao bilo koji rad... radna terapija...), ne zato sto je ne-znam-kako plemenita...

Pa, kakvu vi to umetnost stvarate, kakvu vi to umetnost konzumirate, ako vas nije odvodila na mesta nevinosti, aaaa?

Don't be a betch!

Ima peroida kada se uspavljujem poezijom Dušana Matića, po meni među najboljim srpskim pesnicima. Jedan od retkih koji može tako hrabro i bez ulepšavanja da gleda životu u oči i da ga bez prestanka voli. Poetski izraz meni najdraži; takav spoj intelekta i tanane emocije, takva rafiniranost izraza, pročišćenost i sklad koji me ispuni mirom i snagom. Matića i haku poeziju tako čitam pred spavanje.

Jedan od važnih trenutaka u tom smislu bio je Borhes: opet jedan spoj neumoljivog opisa stvarnosti i sposobnosti da se ona rastoči u snu. Kada je njemu svojstvenom parodijom istorije ljudskog saznanja dovodio uzastopno moć intelekta u pitanje, kada me je naučio da cenim fantastičnu književnost, kada je govorio o "kuli koju okružuju milje prašine i sna", o zaboravu i pamćenju, izmišljenim životinjama, "istoriji koje se nije desila a mogla je da bude", fantastičnim jezicima i čari erudicije, kada je kroz mnogobrojne lavirinte ukazivao na skriveni izlaz.

Kalderon: "Život je san"

Veliki značaj za mene imala je njegova zbirka predgovora, "Šta ponovo čitam"; ono najlepše što je čitao i želeo sa drugima da podeli. Kopao sam po bibliotekama i knjižarama i nalazio te naslove. I svaki je opravdao moja očekivanja. Tako sam se, naprimer, upustio u čitanje Gibona, "Istorija opadanja i propasti Rimskog carstva", i dugo blaženo lutao hodnicima poznog Rima.

Evo dela njegovog predgovora za knjigu "Šta ponovo čitam":

Marija Kodama i ja lutali smo kopnom i morem po čitavoj zemaljskoj kugli. Stigli smo do Teksasa i Japana, do Ženeve i do Tebe, i sada bismo prikupili tekstove koji su bili presudni za nas. Obilazimo hodnike i dvorane sećanja kao što je Sv. Avgustin napisao.

Da, u stanju sam da kontrolisem (bolje reci promenom tok) emocije/a sa muzikom ...

Originally posted by colorado
Nisu to nuzno bila mesta nevinosti, ali da, umetnost me spasava. Muzika posebno... i ples.

Morgan pishe jedino kada je u nekom bedaku.
Emocije (sjebane) i muze idu ruku pod ruku...

Ne dize me toliko iz bedaka koliko je dobar primer okupacione terapije gde se toliko usredsredim na nju da zaboravim ljude oko sebe, aktuelni problem, protok vremena!
Jednom recju beg iz realnosti!

Moglo bi se reci....

Nije da je umetnost svemocna, nekada ni ona ne pomaze, ali nekada zaista mislim da sam ziveo jedino zbog umetnosti...

Uspevala je i da me "diže" i da me "spušta", a zaista je interesantno kako ume da otvori neslućena vrata. Međutim, stvaranje umetnosti, u mom slučaju to bih nazvao "piskaranje" i "crtkanje, slikanje, fotkanje, pevanje" muči, i raduje, i zasmejava, i boli, i golica, na kraju i pročišćava. Katarza na kraju dovede do mesta nevinosti, na početak.

Originally posted by Tot
Ima peroida kada se uspavljujem poezijom Dušana Matića, po meni među najboljim srpskim pesnicima. Jedan od retkih koji može tako hrabro i bez ulepšavanja da gleda životu u oči i da ga bez prestanka voli. Poetski izraz meni najdraži; takav spoj intelekta i tanane emocije, takva rafiniranost izraza, pročišćenost i sklad koji me ispuni mirom i snagom. Matića i haku poeziju tako čitam pred spavanje.

Za tebe:

Iz žutog beležnika

Da pustim sve svoje sumnje
ko dečje zmajeve u svet
Da otvorim sve gorčine
sve rane da lopte ko krv
kad vene preseku očajnici?

Pa šta onda?

Da pred vama presamićen
posrćem ko skot nijedan
Da pružam ruku za dinar
ubogi drage dragosti
za malo hleba svetlosti?

Pa šta onda?

Da sam pred vama sukrvica
i bale bola i ništavila
Da iznakaženog lica
bez osmeha i šminke da bogoradim?

Pa šta onda?

Da pustim na volju paklu
užagrenih očiju te
da sagori i hartija
na kojoj pišem il bljujem
ne znam već reči te krte
Paklu za koji nisam kriv
da l' nisam kriv?

Pa šta onda?

Ne, o kapi toplote, ti
plodna jedino za tobom
ja tragam plodna jedino
U utrobi ove noći
ja tragam samo za telom
ove beskrajne i teške-
-i moje-senke što lomi se
preko svih međa i svih veđa.
Ja tragam za glasom toplim
na vetrometini ovoj
da opstojim

Da od zime od bezumlja
da ne cvokoćem.


Dušan Matić

Kako da ne!

hhhmmmm .... retko kad mozhe da me neshto "uzdigne"

obichno kad se nalazim u nekom emotivnom rollercosteru
ona umetnost koju uzhivam me samo josh vishe zavrti ...

... ili uvrti ...

kao da ste zaglavljeni na jednoj brzini treba je josh pojachati da
se odglavite ...

ali ... ima momenata kad sam rad za pisanje ... vise govorecji psiho emotivna dijareja ...

Originally posted by Simor
"Art saved me; it got me through my depression and self-loathing, back to a place of innocence", kaže Jeanette Winterson.

Ukoliko niste jedan od onih malobrojnih srećnika koji nisu osetili patnju u životu, da li vas je u trenucima patnje, umetnost "dizala", odnosila na mesta nevinosti i spašavala?

weeelll ... humor, depression ... what difference does it make?

Originally posted by Egon
obichno kad se nalazim u nekom emotivnom rollercosteru
ona umetnost koju uzhivam me samo josh vishe zavrti ...

Mmm, da; to se i meni dešava.

Originally posted by Simor
"Art saved me; it got me through my depression and self-loathing, back to a place of innocence", kaže Jeanette Winterson.

Ja ne verujem da je umetnost tu da me smiri (cemu, inace, bensedin?) vec bas suprotno - umetnost je tu da uznemirava: intelektualno, emocionalno... Umetnost treba da postavlja pitanja, a ne da pruza odgovore.

A sad da protivrecim samom sebi: mislim da razumem i Dzenet Vinterson, jer umetnost ipak nije bez svake terapeutske svrhe. Umetnost je tu da pruzi zadovoljstvo, a to zadovoljstvo treba da bude prvenstveno esteticke prirode. Umetnost treba da je lepa, i mislim da je u tom sustina. Kundera kaze na jednom mestu da je nemoralan svaki roman koji ne otkriva neki prethodno nepoznat aspekt ljudske egzistencije, ali ja mislim da to nije tacno. Umetnost je nemoralna ako nije lepa. Oduzmi lepotu Kunderinim romanima i oni nece biti bolji od uputstva za upotrebu miksera. U tome je stvar.

Originally posted by Ulix

Originally posted by Simor
"Art saved me; it got me through my depression and self-loathing, back to a place of innocence", kaže Jeanette Winterson.

Ja ne verujem da je umetnost tu da me smiri (cemu, inace, bensedin?) vec bas suprotno - umetnost je tu da uznemirava: intelektualno, emocionalno... Umetnost treba da postavlja pitanja, a ne da pruza odgovore.

A sad da protivrecim samom sebi: mislim da razumem i Dzenet Vinterson, jer umetnost ipak nije bez svake terapeutske svrhe. Umetnost je tu da pruzi zadovoljstvo, a to zadovoljstvo treba da bude prvenstveno esteticke prirode. Umetnost treba da je lepa, i mislim da je u tom sustina.

E, to

postoji tema ''uputstvo za upotrebu tuge'' u kojoj se vodi slicna diskusija. kako god da se patnja kanalise, bilo ''konzumiranjem'' umetnosti ili stvaranjem iste, to je ono sto coveka definitivno spasava iz beznadja...

Originally posted by Ulix
Umetnost treba da je lepa, i mislim da je u tom sustina. Umetnost je nemoralna ako nije lepa.

hm, sta je lepota?

Originally posted by Ulix
Ja ne verujem da je umetnost tu da me smiri (cemu, inace, bensedin?) vec bas suprotno - umetnost je tu da uznemirava: intelektualno, emocionalno... Umetnost treba da postavlja pitanja, a ne da pruza odgovore.

Slažem se. Ja recimo ne verujem u umetnika "koji sve zna", romane sa tezom i slično. Verovatno se slažem sa Manom koji je tvrdio da je umetnik posmatrač, ali kakav posmatrač? Celo delo je jedan pogled, jedno posmatranje tim jače ukoliko je uspelo da iz prvobitne magme podrazumevanog, očiglednog, svakodnevnog, stvori vizuru koja će pokrenuti čitaoca i približiti se njegovom duhu. Pri tom posmatranje ne može biti lično u uobičajenom smislu jer se onda umetnik spušta sa nivoa pripovedača( govorim o književnosti) na parcijalni nivo: jednog lika u pripovesti, jednog toka koji teži da zagluši druge tokove; tako se ruši celina i rađa se teza. Ovaj lični aspekt pripovedača Man je rešavao ironijom.

Originally posted by Ulix
Umetnost je tu da pruzi zadovoljstvo, a to zadovoljstvo treba da bude prvenstveno esteticke prirode. .

Slažem se. Kundera ti je odličan primer za ono što govoriš u prvom delu posta. "Šala" je uznemirujuć roman, pun neizvesnosti i tegobe ali je pripovedanje fascinantno i čitanje ovog romana je uživanje. I ilustruje ono što sam rekao gore: te sudbine koje se zapliću, razne vizure i tokovi svesti, mnogobrojni pokušaji da se odgonetne glavni problem, čine polifoniju koja se otvara onome koji želi shvatiti vreme koje roman obuhvata.

Štaviše rekao bih da postoje dve vrste pisaca: oni koji čitaocu pokušavaju nešto da objasne i oni koji imaju poverenje u čitaoca.

@ Simore, dobra tema!

Meni je padalo na pamet da otvorim temu o katarzi.

Originally posted by Tot

Originally posted by Ulix
Umetnost je tu da pruzi zadovoljstvo, a to zadovoljstvo treba da bude prvenstveno esteticke prirode. .

Slažem se. Kundera ti je odličan primer za ono što govoriš u prvom delu posta. "Šala" je uznemirujuć roman, pun neizvesnosti i tegobe ali je pripovedanje fascinantno i čitanje ovog romana je uživanje. I ilustruje ono što sam rekao gore: te sudbine koje se zapliću, razne vizure i tokovi svesti, mnogobrojni pokušaji da se odgonetne glavni problem, čine polifoniju koja se otvara onome koji želi shvatiti vreme koje roman obuhvata.

Štaviše rekao bih da postoje dve vrste pisaca: oni koji čitaocu pokušavaju nešto da objasne i oni koji imaju poverenje u čitaoca.

Kod Kundere mi se dopadaju pitanja bele laži i identiteta, u romanu "Identitet" i u zbirci priča "Smešne ljubavi". U "Identitetu" on kao da glavne junake rastura na komade, pa ih ponovo spaja.

Evo i za Sunca malo Matića, a i za mene pošto se spremam za spavanje

Noć oko noći

Zbriši iz pogleda tu maglu i krv
Na poljima gde kopam kopam raku za telo
Senka! srca da probode
Sunca! sunca niže još niže u vodu ovu živu

Pošao je za devojkom koja se šunja snovima
Ti si tu i noć je spustila ruke
Na zenicu vrtloga gde se plavilo budi
Ti si tu i ja među plodovima zrim

Zvezda je evo puna naša krv
U zoru u jutra u noći o uvek u noći
Rastočiću reči oni kažu svetlost
Otplovile su reke nebeskoj luci i žeđi

Sobe ljubavi! otvorite sva vrata pakla
Brojim reči oni kažu svetlost
Pred pragom gde je zbrisano vreme
I ti zamko svud oko mene kao zaspale alge i stid

Dušan Matić

Nope, it doesn't. It makes things even worse. And that's why I like it... :mazohista:

Originally posted by polarlicht4.1
Nope, it doesn't. It makes things even worse. And that's why I like it... :mazohista:

Kakav si ti mazohista kad ne gledaš Bergmanove filmove posle ponoći. Kao, spava ti se. Pa nemoj da spavaš i gledaj. Razumeo!?

Ah, ne znaš ti koliko sam se namučio da odgledam i polovinu onog kog sam gledao...Borba jednog majušnog svesnog dela ličnosti sa nevoljnim sklapanjem očiju dok mozak spava je nešto najstrašnije što čovek može doživeti.

Eto, mene je sinoć Bolero spasao i pročistio.

Originally posted by Morgan Le Faye
Morgan pishe jedino kada je u nekom bedaku.

UPRAVO!

Ja ne mogu da pisem kada sam srecan...
A cak i kada jesam dobro, moram sebe da dovedem u neko down stanje da bih napisao ono sto mi se danima/nedeljama skupljalo kao inspiracija...

A, opet, posle takvog izliva emocija...dolazi kao neka katarza ( ne potpuna, naravno) jer se osecam bolje...a i osecam se zadovoljno zbog pesme koju napisao

A kome se najcesce vracate da Vas razume, procisti ili vrati?