Umro pesnik i akademik Stevan Raickovic
Poslato: 09 Maj 2007, 19:14
Preksinoć je u 80. godini u Beogradu preminuo jedan od najvećih srpskih pesnika, akademik Stevan Raičković. Dobitnik je najvažnijih pesničkih nagrada i drugih priznanja; bio je i vrstan prevodilac poezije, urednik... Slovio je za „pesnika trava, tišine i smrti“; bio je i pesnik „promene i slobodnog stiha“.
U bolesničkoj sobi, na Institutu za pulmologiju, kraj Raičkovića su preksinoć bili pesnici Slobodan Rakitić i Miroslav Maksimović koji za „Blic“ kaže:
„Njegovom smrću nastaje neizmerna praznina u srpskoj i ne samo srpskoj poeziji. Dok je bio živ, bar smo znali da postoji nešto nesamerljivo na šta se možemo osloniti. Takvih oslonaca je sve manje. Do sada, kad bismo rekli ‘pesnik’, pomislili bismo na Stevu Raičkovića. Poslednjih godina nije se pojavljivao u javnosti, ali se znalo da je tu i to je bilo dovoljno. Njegov književnoistorijski značaj u srpskoj književnosti već je poprilično utvrđen i još će biti utvrđivan. Ali, nedostatak njegove ličnosti srpska kultura će tek osetiti.
Kada sam preksinoć stigao u bolesnički sobu, već je bio mrtav. A prethodnog dana, u subotu, bio je tako vedrog duha, raspoložen. Bio sam s Matijom Bećkovićem kod njega negde u vreme ručka. Njih dvojica... ma, samo je vrcalo. U jednom trenutku, kad je sa bolesničkog stolića hteo da uzme malo supe, umalo se sve nije prosulo, ali Matija je priskočio i spasao stvar. Uzeh potom da mu pridržim stočić i tanjir. Negodovao je s puno duha, govorio mi je da se ne savijam i ne gazim pesničku čast pridržavajući supu zanemoćalom pesniku. Uveravah ga i ja, naravno kroz šalu, da je u redu i da je i Matija na našoj strani i da će o tome ćutati. Bio je to njegov poslednji ručak. Čast je i pomisliti da sam mu možda, tada, bio od pomoći.“
U našoj savremenoj literaturi malo je pesnika čija je poezija prihvaćena od tako širokog kruga čitalaca kao što je to poezija Stevana Raičkovića. Njegova lirika odavno je svrstana među najblistavije domete srpskog pesništva. Objavio je i knjige poetskih prepeva: „Šekspirovi soneti“, „Šest ruskih pesnika“, „Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke“... Poezije Stevana Raičkovića prepevana je na mnoge jezike. Pored zbirki stihova, Raičković je objavio i zbirke poetskih zapisa „Čarolija o Herceg Novom“, „Suvišna pesma“, „Kineska priča“, zatim knjige proze „Intimne mape“, „Zlatna greda“, eseje „Beleška o poeziji, „Portreti pesnika“ i „Dnevnik o poeziji“.
Prilikom primanja nagrade „Zlatni beočug“, Raičković je o sebi i svom radu rekao:
„I pre i posle mog rođenja moji roditelji su se stalno selili iz mesta u mesto (...) kao i toliki drugi učitelji. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu (...) Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog - pronašao sam mnoge (...) Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz ‘Velikog dvorišta’. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz ‘Gurija’. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama ‘Družine pod suncem’, ‘Vetrenjače’ i među jednim koricama na kojima piše: ‘Slike i prilike’.
Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život kao u duboki sneg, pokušao sam u ‘Malim bajkama’ ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u ‘Pesmi tišine’, ‘Baladi o predvečerju’, ‘Kasnom letu’, ‘Tisi’, „Kamenoj uspavanki’, ‘Zapisima o crnom Vladimiru’ (...) i još ponekim knjižicama. Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom - prepevavao sam strane pesnike na naš jezik.“
Nagrade i priznanja
Stevan Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu; maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. Objavio je desetak zbirki stihova („Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Kamena uspavanka“, „Tisa“, „Prolazi rekom lađa“, „Stihovi“, „Zapisi o crnom Vladimiru“...), nekoliko knjiga za decu („Veliko dvorište“, „Gurije“, „Vetrenjača“, „Male bajke“), niz eseja i zapisa o poeziji. Prevođen je na više jezika i dobitnik brojnih nagrada: Sedmojulske, Oktobarske, Zmajeve, nagrada „Miloš N. Đurić’, „Desanka Maksimović“, „Neven“, „Meša Selimović“...
Godine 1972. izabran je za dopisnog, a devet godina kasnije za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
izvor-Blic
U bolesničkoj sobi, na Institutu za pulmologiju, kraj Raičkovića su preksinoć bili pesnici Slobodan Rakitić i Miroslav Maksimović koji za „Blic“ kaže:
„Njegovom smrću nastaje neizmerna praznina u srpskoj i ne samo srpskoj poeziji. Dok je bio živ, bar smo znali da postoji nešto nesamerljivo na šta se možemo osloniti. Takvih oslonaca je sve manje. Do sada, kad bismo rekli ‘pesnik’, pomislili bismo na Stevu Raičkovića. Poslednjih godina nije se pojavljivao u javnosti, ali se znalo da je tu i to je bilo dovoljno. Njegov književnoistorijski značaj u srpskoj književnosti već je poprilično utvrđen i još će biti utvrđivan. Ali, nedostatak njegove ličnosti srpska kultura će tek osetiti.
Kada sam preksinoć stigao u bolesnički sobu, već je bio mrtav. A prethodnog dana, u subotu, bio je tako vedrog duha, raspoložen. Bio sam s Matijom Bećkovićem kod njega negde u vreme ručka. Njih dvojica... ma, samo je vrcalo. U jednom trenutku, kad je sa bolesničkog stolića hteo da uzme malo supe, umalo se sve nije prosulo, ali Matija je priskočio i spasao stvar. Uzeh potom da mu pridržim stočić i tanjir. Negodovao je s puno duha, govorio mi je da se ne savijam i ne gazim pesničku čast pridržavajući supu zanemoćalom pesniku. Uveravah ga i ja, naravno kroz šalu, da je u redu i da je i Matija na našoj strani i da će o tome ćutati. Bio je to njegov poslednji ručak. Čast je i pomisliti da sam mu možda, tada, bio od pomoći.“
U našoj savremenoj literaturi malo je pesnika čija je poezija prihvaćena od tako širokog kruga čitalaca kao što je to poezija Stevana Raičkovića. Njegova lirika odavno je svrstana među najblistavije domete srpskog pesništva. Objavio je i knjige poetskih prepeva: „Šekspirovi soneti“, „Šest ruskih pesnika“, „Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke“... Poezije Stevana Raičkovića prepevana je na mnoge jezike. Pored zbirki stihova, Raičković je objavio i zbirke poetskih zapisa „Čarolija o Herceg Novom“, „Suvišna pesma“, „Kineska priča“, zatim knjige proze „Intimne mape“, „Zlatna greda“, eseje „Beleška o poeziji, „Portreti pesnika“ i „Dnevnik o poeziji“.
Prilikom primanja nagrade „Zlatni beočug“, Raičković je o sebi i svom radu rekao:
„I pre i posle mog rođenja moji roditelji su se stalno selili iz mesta u mesto (...) kao i toliki drugi učitelji. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu (...) Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog - pronašao sam mnoge (...) Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz ‘Velikog dvorišta’. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz ‘Gurija’. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama ‘Družine pod suncem’, ‘Vetrenjače’ i među jednim koricama na kojima piše: ‘Slike i prilike’.
Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život kao u duboki sneg, pokušao sam u ‘Malim bajkama’ ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u ‘Pesmi tišine’, ‘Baladi o predvečerju’, ‘Kasnom letu’, ‘Tisi’, „Kamenoj uspavanki’, ‘Zapisima o crnom Vladimiru’ (...) i još ponekim knjižicama. Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom - prepevavao sam strane pesnike na naš jezik.“
Nagrade i priznanja
Stevan Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu; maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. Objavio je desetak zbirki stihova („Pesma tišine“, „Balada o predvečerju“, „Kasno leto“, „Kamena uspavanka“, „Tisa“, „Prolazi rekom lađa“, „Stihovi“, „Zapisi o crnom Vladimiru“...), nekoliko knjiga za decu („Veliko dvorište“, „Gurije“, „Vetrenjača“, „Male bajke“), niz eseja i zapisa o poeziji. Prevođen je na više jezika i dobitnik brojnih nagrada: Sedmojulske, Oktobarske, Zmajeve, nagrada „Miloš N. Đurić’, „Desanka Maksimović“, „Neven“, „Meša Selimović“...
Godine 1972. izabran je za dopisnog, a devet godina kasnije za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
izvor-Blic
