Sa(p)fo
Poslato: 23 Mar 2007, 01:41
Volite li ovu veliku pesnikinju, po mom skromnom mišljenju jednu od najvećih koju je iznedrilo evropsko tlo? Šesti vek pre Hrista. Neverovatna lirika. Jednom rečju fantastična pesnikinja!
O besmrtna Afrodito šarenog trona
dete Zeusovo što tkaš lukavstva preklinjem te,
ne obuzimaj mi srce
tugom i bolom, o Gospodarice,
vec dođi ovamo, ukoliko nekad,
kad čujes moje vapaje iz daljine,
obratiš pažnju na njih, i ostavivši dom svog oca
dođes, upregnuvši svoje zlatne kočije:
divni, brzi vrapci
te vuku iznad crne zemlje
mašu svojim krilima brzo
od rajskog kroz vazduh
Iznenada su stigli, a ti si, O blažena gospo,
Sa osmehom na besmrtnom licu,
Pitala šta sam sad propatila i
Zašto te zovem
I šta sam najviše želela da se dogodi mom mahnitom srcu:
"Koga ću ponovo ubeđivati
da ponovo postane tvoj prijatelj? Ko ti je
O Sapfo, učinio nepravdu?
Jer ukoliko zaista ona odleti, uskoro će ona sleteti,
I mada ona ne prima tvoje poklone davaće ih
I ako te ne voli sad uskoro hoće,
Čak protiv svoje volje."
Dođi mi sad, oslobodi me
Teških briga; postigni onoliko
Koliko moje srce želi da postigne; I ti budi vojnik sa mnom.
***
On meni izgleda poput bogova
kakav god čovjek sjedi preko puta tebe
I blizu tebe čuje te
Kako pričaš slatko
I smiješ se šarmantno
Zbog čega moje srce hoće da izleti iz grudi;
Za trenutak te pogledam i više ne mogu
Da progovorim ni riječ.
Ali u tišini moj jezik je slomljen,
Neka fina vatra odjednom
Gori pod mojom kožom
Ništa ne vidim
U ušima mi bruji
Prekriva me hladan znoj,
Cijelo tijelo mi se trese
Vlažnija sam od trave;
Izgleda da mi ponestaje smrti.
Ali sve se proći mora.
(lik u pesmi je žena)
***
Slatkoj je jabuci slična,
rumenoj jabuci
na vrhu
najviše grane.
Ubrati nju su berači zaboravili,
dok voće su brali.
Nisu je zaboravili,
dohvatiti nisu je mogli.
O besmrtna Afrodito šarenog trona
dete Zeusovo što tkaš lukavstva preklinjem te,
ne obuzimaj mi srce
tugom i bolom, o Gospodarice,
vec dođi ovamo, ukoliko nekad,
kad čujes moje vapaje iz daljine,
obratiš pažnju na njih, i ostavivši dom svog oca
dođes, upregnuvši svoje zlatne kočije:
divni, brzi vrapci
te vuku iznad crne zemlje
mašu svojim krilima brzo
od rajskog kroz vazduh
Iznenada su stigli, a ti si, O blažena gospo,
Sa osmehom na besmrtnom licu,
Pitala šta sam sad propatila i
Zašto te zovem
I šta sam najviše želela da se dogodi mom mahnitom srcu:
"Koga ću ponovo ubeđivati
da ponovo postane tvoj prijatelj? Ko ti je
O Sapfo, učinio nepravdu?
Jer ukoliko zaista ona odleti, uskoro će ona sleteti,
I mada ona ne prima tvoje poklone davaće ih
I ako te ne voli sad uskoro hoće,
Čak protiv svoje volje."
Dođi mi sad, oslobodi me
Teških briga; postigni onoliko
Koliko moje srce želi da postigne; I ti budi vojnik sa mnom.
***
On meni izgleda poput bogova
kakav god čovjek sjedi preko puta tebe
I blizu tebe čuje te
Kako pričaš slatko
I smiješ se šarmantno
Zbog čega moje srce hoće da izleti iz grudi;
Za trenutak te pogledam i više ne mogu
Da progovorim ni riječ.
Ali u tišini moj jezik je slomljen,
Neka fina vatra odjednom
Gori pod mojom kožom
Ništa ne vidim
U ušima mi bruji
Prekriva me hladan znoj,
Cijelo tijelo mi se trese
Vlažnija sam od trave;
Izgleda da mi ponestaje smrti.
Ali sve se proći mora.
(lik u pesmi je žena)
***
Slatkoj je jabuci slična,
rumenoj jabuci
na vrhu
najviše grane.
Ubrati nju su berači zaboravili,
dok voće su brali.
Nisu je zaboravili,
dohvatiti nisu je mogli.