Пошао бих од грађевина које, на жалост, више не постоје, и чији недопустиви губитак треба свима да послужи као опомена. Опомена стручној јавности, као и грађанима који су ћутке и незаинтересовано посматрали како се један град безразложно и свирепо затире, да би никао један нов, по мери нових властодржаца и једне нове, новокомпоноване елите. Та снисходљивост према ауторитету и крајња индиференција према свему што превазилази делокруг домазлука спадају у најогавније домаће особине. Ћутали су када је Павле Крат уништио једну од најоригиналнијих и најживописнијих београдских палата -
Пошту број 2 на Савском тргу. Накарадна реконструкција ове палате за српску архитектуру представља један од највећих губитака. Јавност је ћутала, Крат је рушио. Несрећни Момир Коруновић, чија су најбоља остварења порушена како у рату, тако и после рата, овај је губитак поднео тешко, али достојанствено.
Обукли су јој ново одело, био је његов коментар на данашњи изглед Поште бр. 2.
Такође су сви ћутали када је група фрустрираних београдских архитеката у свом санкилотском жару буквално девастирала
Дворски комплекс у Краљ-Милановој улици. Прво је наложено рушење прекрасне дворске ограде и великих зиданих капија (
нема више ограда између народа и народне власти!), а онда је Брашован са Старог двора уклонио велика кубета надвишена монументалним крунама, огулио и прекомпоновао фасаду, а ентеријер опустошио и обезличио до непрепознавања (уништено је јединствено степениште - ремек дело дрворезбарства, нестала је изузетна византијска капела, знаменита зимска башта, скупоцена штукатура са зидова, као и намештај). Затрпали су водоскок, уништили перивоје са ретким и пробраним биљем, под бетоном су нестали подијуми на којима се одвијала смена дворске гарде и њено недељно музицирање. Напослетку, срушили су лучну зграду дворског Маршалата, грађевину која је остваривала неопходну комуникацију између Старог и Новог двора, повезујући их у јединствену амбијенталну целину велике вредности. Чак је и сам Добровић био против рушења Маршалата, сматрајући да
лучна зграда са остала два крила објекта представља једини досад архитектонски уоквирен простор у старом Београду. Додуше, он би испод ње подвукао тунел и пролазе, те тиме повезао тадашњу Титову улицу са булеваром... Некадашњи дворски комплекс је данас толико неугледан, те пролазник ни нема утисак да промиче покрај бивших резиденција српских краљева, и да је на месту оне иритирајуће празнине између њих некада била љупка зграда Маршалата. Барем да су били темељни и све са земљом сравнили, боље би било.
Треба поменути и зграду
Народне библиотеке, срушену у бомбардовању '41. Недопустиво, али недопустиво је да на том месту већ деценијама зјапи рупа. Рупа као опомена? Није него. И разрована дрезденска палата Цвингер била би једнака опомена, али Немци такву глупост себи нису дозволили. Ратна пустошења су увек згодан изговор, али истина је да град свој данашњи изглед дугује пре свега немару одговорних, али и немару и незаинтересованости сопствених грађана. Послератне власти пропустиле су прилику да Београд из пепела подигну по угледу, рецимо, на Варшаву, чије је разарање било много веће, али је реконструкција градског језгра била таква да данас служи за пример.
Кад смо код остварења која су Београду давала посебан печат, издвојио бих и
Александров мост, од ког су остали само прекрасни пилони у српско-византијском стилу са јужнословенским средњовековним хералдичким симболима, на које је потом насађен Бранков мост. Мост у спомен на Краља Ујединитеља, иначе веома лепо остварење, имао је да носи четири велика постамента са оријашким коњичким фигурама наших владара - краља Петра Првог и цара Душана на страни ка граду, и краљева Александра Првог и Твртка Котроманића ка новоприкљученим земљама с ону страну реке. Мештровић, на жалост, није стигао да одговори овом задатку, а рат је ставио тачку на све. Па и на судбину моста.
Стара палата Српске краљевске академије наука и уметности у ондашњој Господској, а садашњој Бранковој улици.
Само је малоумник могао да поруши ову изванредну грађевину у којој је у пероду 1909-1950. било седиште Академије. Зграда је позната по свом ванредном ентеријеру. Скупоцени салони, француски молерај из деветнаестог века, подни мозаици у дрвету и слоновачи - право ремек дело бечких ебониста! Зграда је нестала као да је није ни било, а да нико није подигао глас.
Навешћу још и
Теразије, јер је уклањањем фонтане (зарад демонстрације војне моћи нове власти) простор изгубио своју основну одлику - да не представља нити трг нити улицу. Корњаче из те рокајне фонтане данас се налазе расуте по вртовима вила некадашње црвене буржоазије од Охрида па до Бледа. Баш као и фрагменти ограде која се до рата налазила око Народне скупштине. Тужно, заиста.
Од грађевина које су, барем за сада, преживеле, навешћу неколицину. Сасвим субјективно и без нарочитог реда:
- Народна банка Србије.
- Црква светог Александра Невског.
- Стари (Краљев) двор на Дедињу.
- Дом ваздухопловства у Земуну.
- Некадашња зграда
Аграрне банке (на Тргу Николе Пашића).
- Зграда
Аеро-клуба.
- Зграда некадашње
Београдске берзе (данашњи Етнографски музеј).
- Амбасада Француске Републике.
- Вукова задужбина.
- Хотел Москва.
- Игуманова палата. Само још када би јој на чело вратили првобитну скулпторалну групу!
Originally posted by bojandjo
...molim aleksandra da me ispravi ako ne postoji ampir u arhitekturi 
mislim na zgrade s pocetka XIX veka)
Анпир стил свакако постоји у архитектури. Али у Београду, колико ми је познато, не постоји чист
еmpire, већ се на многим јавним грађевинама јавља много касније и узгред, тек у виду мотива. Можда акантов лист, по која сфинга или орлови нокти (када је у питању анпир Првог царства), или препознатљива мансарда (ако је реч о анпиру Другог царства). Има мало од анпира и на теразијском Старом двору, Железничкој станици, на оној згради на углу Немањине и Ресавске улице (будући Музеј града Београда)... Претпостављам да је анпир присутнији на приватним кућама и вилама, можда која вила енглеског типа на Дедињу.
pogotovi ovi 
koliko god je ceo taj soc-real period u arhitekturi doneo govana, toliko je ovo po centru BG-a ispalo savršeno. evo već u centru NS-a osim zgrade I.V. nema ništa lepo na oko iz tog perioda.
