Originally posted by Galateja
U romanu 'Prijatelji' moze se reci da ima homoerotskih motiva, ali to je sasvim sporedno za ovu temu.
Selenićevi književni junaci ispoljavaju nenametljiv ali stalan, ponekad čak pervertiran pokušaj približavanja Drugom. U stvari, čežnja za ljubavlju u svojoj romantičarskoj potenciji ali u antisentimentalnom, antiromantičarskom obliku, tiho struji samim korenom "oblih" likova. Da li se odnos Vladana Hadžislavkovića može tek tako svesti na vulgarnu agresiju homoseksualnog poriva? Dublja i složenija je emocija Vladanove vezanosti, pripadnosti. ...
(Petar Džadžić: Svet promene i vraćanja - Romani Slobodana Selenića)
A sad malo Selenića, tj. evo dva "gej" odlomka iz njegovog romana "Prijatelji sa Kosančićevog venca 7":
ODLOMAK I
U raskošnom kupatilu zdanja na Kosančićevom vencu - blistavom higijenskom svetilištu crno-belih pločica, sa velikom zidanom kadom porculanskog dna, ogledalom u kome se odslikavaju posrebrene kutije i tube poređane po staklenoj polici iznad lavaboa, klozetskom šoljom čiju je svrhu znao, i bideom čiju funkciju nije nikad odgonetnuo - Istref je peć ložio subotom uveče čim se vrati s posla, ali samo za Vladana. On sam je dugo, više meseci, gusul takođe obavljao jednom nedeljno, ali, kao i abdest, hladnom vodom, nad svojim malim, razbijenim lavaboom. Međutim, jedne subote - seća se Istref da je ciča te strašne zime već naprsla, jutarnji vazduh se nije više zabadao u pluća i cepao ih oštrim ivicama, sa ušća Save i Dunava vetar bi povremeno već donosio bolesni dah jugovine, proleće je počelo lenjo da se meškolji pod debelim pokrivačem snega - Vladan je dočekao dečaka sa novim predlogom:
- Bože moj, Istrefe, što bi se smrzavali po onom vašem toaletu, kada možete lepo u toplom se kod mene okupati?
Bio je uporan. Svi Istrefovi pokušaji da se odbrani od te, poslednje u nizu ljubaznosti koje je Vladan nepresušnom energijom izmišljao, nisu urodili plodom. Čučao je pored kazana i žaračem raspirivao vatru, dodajući još jedno loženje uglja, kada je u kupatilo ušao Vladan, samo u penjoaru, i počeo da puni kadu vodom. Nije ga pustio da izađe:
- Ah, dragi dečače, čega se stidite? Ostanite, istrljaćete mi leđa.
Nije imao kud. Seo je na malu belu hoklicu i trudio se da ne gleda u golišavog Vladana koji se kikotao, uzvikivao kako ništa lepše od tople banje ne postoji, cičao kada dolije suviše vruće, ili suviše hladne vode, pljuskao se, okretao se kao riba-devojka, sapunjao se i prao i konačno pružio spužvu i zamolio dečaka da ga istrlja.
Seća se Istref vrlo određeno da je upravo to bila prva prilika u kojoj je gađenje bilo toliko jako da je uspelo da se probije do njegove svesti kroz strah i nesigurnost, neshvatanje, nedoumice što su ga sprečavale da misli o svojim osećanjima i upućivale ga uvek da pogađa i odgoneta Vladanova. Imao je bela leđa, prekrivena tankim omotačem sala koje prekriva reljef mišića i čini celu površinu ravnom i mekom. Pomislio je - seća se dobro - da čovek sa dlanovima kakvi su Vladanovi mora imati upravo takva leđa. Ispod leve plećke izrastao mu je crni mladež, isti sa onim iznad leve obrve, i Istref se trudio da ga izbegne i ne dodirne spužvom. Još pažljivije je pokušavao da sačuva suvu svoju ruku, jer mu se gadila voda u koju je potopljen golišavi i nasapunjani Vladan. Sigurno je da se malo od tog osećanja videlo i na dečakovom licu, ali Vladan to nije mogao primetiti jer je bio toliko van sebe, njegova "oh" su sustizala njgova "ih", nije uspevao da reči složi u rečenice tako da je iz kade samo penila bujica nepovezanih eksklamacija zadovoljstva i sreće. U nekoliko navrata Istref je prekidao trljanje, ne stoga što se umorio, već uplašen za Vladanov razum, ali on bi se uvek pribrao taman dovoljno da strasno izusti:
- Molim vas, još, oh Istrefe, još još... - pa se tako trljanje produžavalo, sve do trenutka u kome Vladan, po Istrefovoj oceni - sasvim luđački, ne iskoči iz vode i ne kriknu:
- Dosta! - stegnutih pesnica i plačnog izraza, i odmah zatim još jednom:
- Dosta! - kao da je Istref bio taj koji ga je prisilio da sedi u kadi i trpi trljanje sunđerom.
Odista teško bi bilo, sa stanovišta bilo koje upućenosti u svetovna zbivanja i poznavanja običaja okoline - zamerati Istrefu što se i tom prilikom prisetio noći na katunu kog Begove reke, Muzafera i ovce, zahuktalog i znojnog Sadika u podrumu Zahumske, što je, kritičkim okom posmatrajući golišavog gospodina koji zatvorenih očiju i stegnutih pesnica viče:
- Dosta! - još jednom pomislio: dakle ipak, o tome je reč.
Sa mokrim sunđerom u ruci spuštenoj niz telo, kroz gustu paru koja ispunjava kupatilo, gleda u mutno ogledalo, da ne bi gledao izbezumljenog, mokrog, beloputog Vladana. Smireno i dosta tupo, svetački, bivolski, diogenovski pomiren sa sudbinom, Istref čeka da Vladan odžmuri svoju u svemu nerazumljivu muku. Neočekivano, kao što je i sve ostalo njegovo postupanje u dečakovim očima bilo, prijatelj, zaštitnik Vladan, teatralnim pokretom zgrabi penjoar, prebacuje ga preko ramena više nego što se njime zaogrće, malo smirenijim glasom ponavlja još jednom:
- Dosta, molim vas - pa potom trčećim, posrćućim korakom odlazi iz kupatila.
Neko vreme gleda Istref u vrata koja se za Vladanom sa treskom zatvaraju, a zatim, ne misleći ništa, mehanički, kaže poluglasno:
- Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim! - i dobro poznata, spasavajuća izreka prvi put mu, u toplom kupatilu sa crno-belim pločicama, zvuči strano, pa sa malim čuđenjem ponovi još jednom: "Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim", osluškujući sebe i kao da mu bi malo drukčije. Sede na hoklicu razdiran između dva suprotna osećanja; očaja što ama baš ništa ne razume, čak straha kakav ume da izazove tmina, bezimeno, nečuveno, tuđe, nepoznato, sasvim drukčije; i sreće što se kupanje završilo tako iznenada i tako dobro. I mada se više puta uverio da stari načini i uputstva ovde ne važe, dečak u pari i vlazi kupatila, i sam znojav ispod razdrljene košulje, još sa mokrim sunđerom u ruci, odluči da o svemu razmisli po pravilima, onako kako ga je svojevremeno ujak učio da treba činiti:
- Može li Istref reći da zna: Vladan jeste, ili Vladan nije zbog igre odraslih muškaraca Istrefa u kuću doveo? - upita se retorički.
Sačeka da prođe vreme - trideset puta udahnu i izdahnu vazduh - pa reče:
- Istref može reći: Vladan nije Istrefa zbog muške tajne igre u kuću doveo.
Zatim još jednom pusti da prođe vreme trideset udisaja, a onda postavi drugo pitanje, proizašlo iz odgovora na prvo:
- Može li Istref onda reći zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo?
Razmisli koliko je potrebno, pa sa punim uverenjem dade sebi odgovor i na to pitanje:
- Istref može reći: Istref ne zna zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo.
Zadovoljan svojim logiciranjem, mada ga ni za pedalj nije pomerilo iz nedoumice u kojoj se nalazi od dolaska na Kosančićev venac, Istref odloži sunđer, otčepi kadu da voda isteče, dobro opra ruke toplom vodom i krenu iz kupatila. Prolazeći pored Vladanove sobe, vide da su vrata odškrinuta i da gori svetlo. Požuri da što pre izmakne izvan područja na kome ga može stići Vladanov glas, ali ga on ipak ulovi:
- Istrefe - ču se krik iz sobe.
Istref zastade i ponovi proceduru iz kupatila.
- Može li Istref reći da zna - i sve po redu prema pravilim ispravnog i mudrog mišljenja, ali ovog puta njegov zaključak beše suprotan malopređašnjem, pa dečak snuždeno, ali poslušno i bojažljivo proturi glavu ne prelazeći prag. Vide kroz odškrinuta vrata ono što je i očekivao. Vladan nije u žutom halatu na svom crvenom prestolu, već je, go kao od majke rođen, na krevetu, odmah levo, pored ulaza. Oslonjen je na lakat desne ruke i presavijen unazad, zabačene glave tako da može preko svog ramena videti dečaka na vratima prema kojima je teatralnim gestom ispružio levu, slobodnu ruku. Sada će me pozvati, pomisli Istref, i oseti iznenada takvu mučninu u stomaku da se jedva suzdrža od povraćanja, toliko potišten da i ne zna da li mu je već svejedno šta će se dogoditi.
- Istrefe, Istrefe dragi, hoćete li da pređemo na "ti"?
Zahvaljujući tome što su broj i vrsta informacija kojima je raspolagao bili beznadno jadni, s jedne strane, i što je, s druge, naučio da ne treba tražiti pravo razjašnjenje pojave ako postoji jednostavniji izlaz iz nerazumljivih situacija, Istref ozbiljno, mudro klimnu glavom u znak saglasnosti i reče:
- Hoću, - glasom koji nije dozvoljavao sumnju da je odvajkada znao šta će ga zaštitnik, preko svog golog ramena, pitati jedne, smišljeno i sa dobrim razlogom izabrane večeri. Kao da je doživeo neko ogromno olakšanje, razrešio neku tešku neizvesnost, Vladan posle Istrefovog pouzdanog odgovora bučno odahnu, opusti se iz napete poze, pade po krevetu i, glave zagnjurene u jastuk, iznemoglim glasom promrmlja:
- Hvala ti, hvala ti prijatelju! Idi, idi, dečače dragi, spavaj čvrsto, sanjaj lepo, na počinak, na počinak, - što zabezeknuti Istref odmah učini, ne čekajući da mu se to "per tu" još jednom ponovi.
ODLOMAK II
Vladan je imao običaj, prilikom zajedničkih večernjih razgovora, da uzme njegovu šaku među svoje i da je nežno i dugo miluje, govoreći pri tom bilo šta i čineći se da je jedva svestan onoga što mu ruke, same od sebe, rade. U tim trenucima, sa svojom žuljevitom šakom među mekim Vladanovim dlanovima, preplavljen otužnom nežnošću njegovog pogleda, Istref bi, gotovo srećan zbog razrešene zagonetke, kliktao u sebi: To je! Znam! Nema tajne! Ja razumem! - dozivajući u pameti iskustva koja su ga upućivala na ovakav zaključak.
Još kao devetogodišnji dečak, dakle pre nego što je počelo istrebljenje njegove mnogočlane porodice, čuvao je na katunu kod Begove reke ovce sa svojim dvadesetogodišnjim bratom Alijom i znatno starijim susedom Muzaferom. Iznenada se probudivši jedne noći, kroz tanku daščanu pregradu koja je prostoriju za spavanje delila od tora za ovce, Istref je čuo ceo razgovor i sve šumove ljubavnog čina između Muzafera i Alije. Zapamtio je događaj kao nešto tajno, pa se tek nekoliko dana kasnije usudio da pita brata šta je to bilo.
- Još si ti mali - odgovorio mu je, i Istref se priseti tada da je po razgovoru, koji je čuo kroz tanku daščanu pregradu, mogao odista zaključiti da stariji, Muzafer, zapravo podučava nekoj veštini znatno mlađeg, Aliju.
- Sad ti, - govorio je Muzafer šapatom, ni dvadeset santimetara udaljen od Istrefa, ali nevidljiv u potpunom mraku susednog tora, ili: - Nemoj tako; drži ga; hajde, - ne seća se više Istref tačno svih reči, ali zna da se radilo o uputstvima i da ih je izdavao samo Muzafer dok je Alija ćutao, i, po svemu sudeći, naloge učitelja izvršavao.
Malo kasnije, tog istog leta, kroz pukotinu katunske kolibe Istref je čak i video Muzafera kako se, smaknutih pantalona, pribijen uz zadnji deo ovce grči, teško diše i pušta iste one glasove koje je kroz daščanu pregradu čuo da proizvode njegov brat i sused. Ova dva događaja ostala su čvrsto vezana u dečakovoj svesti i, mada su bili međusobno različiti u pojedinostima, Istref je znao da pripadaju onoj istoj tajni koju odrasli muškarci čuvaju za sebe i u koju on kao dečak ne može biti posvećen sve dok dovoljno ne odraste da bi se i sam, lopovski, noću, zabavljao po zagušljivim torovima.
Ne bi se moglo reći da je Istref zaboravio na ova dva katunska događaja, ali isto tako ni da su ga oni odviše opsedali. Ponekad bi se, gledajući Sadika, Nusreta, Hamdiju, ili Džavida zabavljene i čvrsto združene oko mangala njihovog zahumskog vilajeta, upitao da li se oni, budući da su odrasli, igraju iste igre koje je video da upražnjavaju Muzafer i Alija, ali ni potvrdu ni oporeku svoje ovlašne zapitanosti nije iz njihova ponašanja dobijao.
Onda se jednog popodneva, sticajem okolnosti, zateče sam sa Sadikom u njihovom podrumu. Dogodilo se to sasvim slučajno. Vrativši se sa stanice oko dvanaest časova, pošto nije bilo posla za sve zbog zastoja na pruzi kod Lapova, Istref je legao da spava, a Sadik je odlučio da poseti zemljaka Ziju koji je radio na Voždovcu u privatnoj pekari Trajčeta Makedonca. Tonući u san, Istref još ču kako Sadik odlazi i zatvara za sobom škripava podrumska vrata.
Probudio ga je, možda dva, možda tri sata kasnije, očaravajući miris sveže pečenog fljia. Ništa na svetu ne miriše dobro kao flji, i niko na svetu, po Istrefovom uverenju, više ne ume da ga napravi kako treba. Da li kore ne znaju da isprže tako da se rastope taman koliko valja da bi i posle pečenja ostale sveže i elastične, ili, možda, ovčije mleko nije više kakvo je bilo kada ga je njegova majka mešala sa grubo samlevenim brašnom - ne bi umeo da kaže, ali zna pouzdano da je flji koji je Sadik tog popodneva doneo od Zije, pravo iz pekarske peći na Voždovcu, poslednji koji mu je mirisao na ramazansko jutro u njihovoj kući u Tepićima, na nepomućenu radost prijatnog i obuzdavanog nestrpljenja, na sklad, na blagostanje, na mir praznika, na mleko i majku, na detinju, fetusnu bezbednost ploda u utrobi. Kiselkast ukus i pun, težak miris pečenih kora natopljenih masnoćom - može li nešto lepše da probudi osveženog i odmorenog, uvek polugladnog četrnaestogodišnjeg Bregovca u podrumu Zahumske 6?
- Dobar li je - pita Sadik, sa osmehom posmatrajući još sanjivog druga kako žvaće ukusni flji tako predano da samo klimanjem glave stiže da odgovori na pitanje. Kada pojede i poslednje parče, osta sedeći, leđima oslonjen o zid, da bi još koji tren uživao u mirisu najveće bregovske poslastice, mirisu koji je nekako iz osnova menjao, oplemenjavao složeni, težak zadah memle, njihovih tela i sagorelog petroleja što se mesecima skupljao u nikad provetravanoj prostoriji, pa se za sva vremena uvukao u krpare, suknene pantalone i vunene džempere, u dasku nadvoje-natroje sklepanog ležaja, u oljuštene i memljive zidove, u sam mrak - činilo se - retko i jadno narušavan svetlom štedljivo izvučenog fitilja gas-lampe.
Sadik prebaci jednu svoju ruku preko dečakovog ramena, a drugom poče polako da ga gladi po kosi, što opuštenog, sitog, ispavanog i zadovoljnog Istrefa podseti na ujaka Muharema, koji je tako satima umeo da ga podučava šerijatu, srpskoj gramatici ili Kuranu. Međutim, za razliku od mira sa kojim je ujakova ruka prelazila preko njegove detinje glave, Istref vrlo brzo oseti neku neobičnu energiju i napetost u sve žustrijim pokretima Sadikovim. U prvi mah ta iznenadna užurbanost učini mu se samo čudnom. Šta se to dešava sa njegovim prijateljem? Otkud odjednom ta promena u njegovom ponašanju? Sve je jače počeo da steže Istrefovo rame desnom rukom, dok mu je leva klizila niz dečakov potiljak i sve dublje se spuštala pod poderanu košulju od sivog, grubog bregovskog platna. Kada je Sadik počeo teško i šumno da diše, Istrefu je namah postalo jasno šta oni to rade, pa je, uplašen i zatečen, još neko vreme puštao Sadika da ga grli i steže, osećajući istovremeno kako u njemu raste neka hladna panika, strah da nije dorastao situaciji u koju je tako iznenada i nepripremljen bačen kao sa neba.
Naravno, i ranije je u mnogio navrata Istref razmišljao o lopovskim radnjama odraslih muškaraca po tamnim budžacima i torovima, ali je smatrao da je trenutak njegovog posvećenja u tajnu još daleko. Znači li Sadikovo ponašanje da je ipak već dovoljno odrastao? Neće li razočarati svog prijatelja ukoliko ga odgurne i pobegne? Šta bi trebalo da radi, kojim rečima ili pokretima da odgovori na gotovo ludačku ustreptalost tako vedrog i uvek veselog Sadika? Treba li on nešto da učini u toj igri za dvoje? Šta? S jedne strane, mozak mu se sa ledenom hladnoćom bavio tehnikalijama, sa druge, osećao je uzburkanost nekog opasnog mraka iza čela, ispod dijafragme, u slabinama. Paralisan nesposobnošću da odgovori na bilo koje od mnoštva prebrzih pitanja koja su bez zadržavanja proletala kroz njegovu glavu, Istref je nastavljao nepomično da sedi, razrogačenih očiju, stisnutih zuba i pesnica, raširenih nozdrva udišući teški vazduh podruma koji je postajao sve topliji i sve gušće prožet nervoznom energijom što je prosto tukla iz oznojenog tela raspomamljenog Sadika. U jednom trenutku Istref shvati da mu se u šaci obreo Sadikov ukrućeni organ, i to ga potpuno porazi, zgadi, uplaši, šta li, pa kada oseti da mu se tek pojedeni flji penje iz stomaka prema stegnutom grkljanu, on brže-bolje izbaci to čudo iz ruke, odbaci ga od sebe kao da je neočekivano uhvatio neku vruću, nabreklu zmiju, istrže se od Sadika i, onako u košulji, pobeže iz zahumskog podruma.
I mada ovaj događaj Istref pamti po neznatnom uzbuđenju koje je u njemu izazvao, a više po nelagodnosti i gađenju, on ga svakako nije doživeo kao moralni prestup. Zamišljena spektralna analiza smole što je prelila Istrefov mozak u najkritičnijem trenutku, ne bi sigurno otkrila tragove krivice zbog nedozvoljene radnje. Racionalno, Istref u toj zabavi odraslih muškaraca koji su dugo bez žena nije nalazio ništa ružno, nenormalno, zabranjeno, pa ipak, seća se ne može biti bolje, posle fljia i podnevnog događaja, budno je pazio da ne ostane sa Sadikom nasamo i trudio se da na svaki način izbegne njegov pogled koji ga je - tako mu se makar činilo - svuda pratio sa upornošću koju ranije nije primećivao. Dok na gradilištu nosi sepet sa ciglama uz okomitu dasku, iznenada bi osetio da ga negde sa strane uporno posmatra njegov prijatelj; ili dok jedu, vraćaju se s posla, testere drva, odjednom bi nekako znao da mu na leđima ili obrazu počiva teški Sadikov pogled, dopola skriven iza spuštenih kapaka, pa je pazio da se slučajno ne okrene i da im se oči ne susretnu. Jer, šta da mu kaže? Zar da ga odbije, ukoliko Sadik pokuša ponovo da mu se približi? Kako da objasni svoje nepristajanje? Zar da prizna kako mu je neprijatno, mučno, gadno, prilikom izvođenja tog čina koji ostali, po svemu sudeći, smatraju tako ugodnim i normalnim? Kako da objasni - šta je to s njim, u čemu se razlikuje?
apsolutno vise nemam pojma o cemu se tacno radi...
:
(izvinjavam se na offtopic izlivima ljubavi, ali nisam mogao da odolim)
