Sebastiane- Derek Jarman
Poslato: 21 Nov 2005, 10:19
Sebastiane
Scenario i režija Derek Jarman & Paul Humfress
1976, UK - sniman na latinskom s engleskim titlom - 85 minuta, color, aspect ratio 1.66:1 - istorijska drama
Ukratko: Snažan, vizionarski film o Svetom Sebastianu
U Sebastijan-u (1976), britanski pisci/režiseri Derek Džarman and Pol Hamfris stvorili su izvanredan autenti?an istorijski film, i reper u gay kinematografiji, o rimskom vojniku iz ?etvrtog veka mu?eniku, koji je kasnije bio kanoniziran kao Sveti Sebastijan i poštovan kao trajna gay ikona. Film upadljivo balansira izmedju cinéma vérité slikanja svakodnevnog života grupe vojnika, u udaljenom logoru u pustinju kao predstaže Rimskog carstva, i vizionarskog istraživanja ljudskog inata koji prerasta u borbu, kao i suptilno pitanje prirode tog iskustva. To je bio Džarmanov prvi dugometražni film, a ostaje i kao jedini umetni?ki film Hamfrisa, koji je tada bio direktor na BBC-u.
Džarman and Hamfris uzimaju izvesnu slobodu u odnosu na Svetog Sebastijana. Na primer, ne postoji zapis o tome da je on bio prognan, niti o ludo zaljubljenom sadisti?kom kapetanu Severu, a neverovatna je pretpostaka da on nije umro od ?uvenih stela kojim je bio pogoðen - po naredbi cara Dioklecijana - ve? od druge egzekucije kad je pretu?en na smrt i ba?en u rimski kanal za otpadne vode u 288 N.E. (Film je datiran nekoliko godina ranije). Naravno, striktna istorijska ta?nost je nemogu?a, pošto su najraniji opisi o njegovom životu napisani vekovima posle tog dogaðaja.
Film Sebastijan brilijantan je u više nivoa - kinematografski, psihološki, spiritualno, estetski, ?ak politi?ki - ali ono što prvo izaziva utisak je živopisnost anti?kog sveta koji on opisuje, autenti?noš?u koja se sre?e samo u nekim filmovima. Uprkos kratkom , po?etnom prologu na veli?anstvenom dekadentnom dvorcu Dioklecijana (on izbegava da svog "miljenika", Sebasijana, kapetana dvorske straže, zbog toga što je branio hriš?ane optužene za podmetanje požara - prema kanonskim zapisima), i njegove suptilne upotrebe kompozicije ?uvenih renesansnih slika Svetog Sebastijana (Mantegna, Reni i drugi), film se doživljava kao proživljeno iskustvo.
Iako je bio sniman s mikroskopskim budžetom (₤25,000, ili U$ 45,000) na lokaciji u Sardiniji, svi otrcani kostimi i prašnjava scenografija ?ine se istinski iz svog vremena. Ovo je upadljiv kontrast sa dugom tradicijom velikobudžetskih epova "ma?eva i sandala" - koja je zapo?ela u Nemoj eri, dostigla vrhunac u 1950 sa Ben-Hurom, a nastavila se do danas u Gladijatoru Ridlija Skota-koji, uprkos njegovoj umešnosti, izgleda industrijski i lažan. A, ako se pogleda malo dublje, homoerotska afektiranost ve?ine od ovih filmova - dobra ilustrovana scenom "kamenica i puževa" u Kjubrikovom Spartaku, u kojoj Lorens Olivije dolazi svom robu, Toniju Kertisu, zbog "ljubavi prema jelu" - napravljena je sasvim otkriveno i prirodno u Sebastijanu.
Relevantnije kinematografske inspiracije (kasnije ?emo pogledati korene filma u renesansnom slikarstvu) bili su aktualni filmovi onog vremena Pazolinija i Felinija. Sebastijan po?inje snimkom divlja?ki oslikanog lica igra?a Lindzija Kempa - koji se plazi svojim ogromnim jezikom na nas - što je podse?anje na grotesknog "producenta" u sceni igre na po?etku izvanrednog Felinijevog Satirikona. Ali Džarman i Hamfris, kao Felini, duguju velikom filmskom stvaraocu/autoru Pjer Paolu Pazoliniju, koji je uneo vérité tehniku Italijanskog Neorealizma u oslikavanje anti?kog sveta u svojim klju?nim filmovima o Isusu, Jevanðelje po Svetom Mateju (1964), i njegovim verzijama gr?ih mitova, Kralj Edip (1967) i Medeja (1969). Sebastijanova šarena družina izgnanih rimskih vojnika izgleda kao da je istrgnuta iz grupe Argonauta u Medeji, kojoj je udahnuo život Pazolinijev suptilan pristup nalik dokumentarom.
Može se pomisliti da je Sebastijanova ekipa birana po miši?avosti tela. Ali svaki od tih glumaca, ?ak i oni u sporednim ulogama, potpuno odgovaraju svojim likovima i oživljavaju ih. Leonardo Treviðio (pogledajte film Džili Tajmor iz 1999 Titus) daje duboko uzdržano, brilijantno nijansiranu igru u glavnoj ulozi. Nejl Kenedi kao Maks (godinu dana kasnije igrao je još jedan nezaboravan lik s istim imenom u Džarmanovom Jubileju) donosi uvrnutu komi?nu energiju u svojoj ulozi ?udaka koji pravi probleme. A Barni Džems, koji je imao još samo jednu ulogu policajca u Jubileju, stvara genijalno kompleksni antagonizam u svom Kapetanu Severusu, opsednutog Sebastijanom i razapetog izmeðu žudnje, dužnosti, i ljubavi.
Devet izgnanih vojnika govori prost "pse?i Latinski" onog vremena s potpunom verodostojnoš?u (postoji engleski titl; professor Džek Velš preveo je Džarmanov i Hamfrisov originalni tekst). Više nego trik, ovaj starovremenski "uli?ni govor" pomaže da se uhvati tekstura njihovog svakodnevnog života u nekom zaba?enom logoru Rimskog carstva. Vidimo neku vrstu slobodnog drugarstva koju o?ekujete u uslovima - nemilosrdnog uzajamnog zadirkivanja, nekoliko bolnih šala na tuð ra?un, stalnog osporavanja muškosti (iako znatno druga?ije od današnjeg, pošto je to istorisjki bilo društvo gde su gay i biseksualci bili deo prihva?enih normi), razbuktale plahovitosti; što je danas sve manje više zaboravljeno. Ova stalna grubost daje filmu ne samo verodostojnost, ve? i energiju i nepretencioznost.
Ovaj poslednji kvalitet je naro?ito važan, zato što se Džarman i Hamfris bave jednom neustrašivo složenom temom, koja je isto toliko važna i posle sedamsto godina, uklju?uju?i zna?enje duhovnosti, mesto seksualnosti u životu, i kontradiktornost prirode stvarnosti. Divlji humor filma, i njegov vizualni dizajn koji povremeno oduzima dah, pomaže da se ovo u osnovi ozbiljno delo sa?uva od prekomernosti onog što ljudi zovu "težinom" .
Tematsko jezgro, kao što se moglo i o?ekivati u filmu o ?oveku koji postaje svetac, je duhovnost. Ali vizija vere snažna i duboko dirljiva, takoðe ima i više nivoa, od kojih su neki provokativno dvosmisleni.
Za neke gledaoce, osnovno pitanje je: Da li je Sebastijan istinski Hriš?anin ili je on sinkretist koji kalemi svoju li?nu verziju nove religije na mnogo starije korene? Film nudi razli?ite mogu?e odgovore, ne kao smicalice, ve? pošto su Džarman i Hamfris shvatili koliko je multi-aspektno religiozno iskustvo, u socijalnom, li?nom, i duhovnom kontekstu. Film nam pokazuje kako Sebastijan postaje odpadnik od njegovih prijatelja vojnika, outsajder meðu autsajderima, i kako on sebe doživljava bližim svom božanstvu. Dok je Sebastijan podvrgnut mu?enju - on razgovara sa ljubaznim po naravi Justinom (Ri?ard Vorvik, koji je bio Antionio u Džarmanovoj Oluji ), koji je zaljubljen u njega (možda više zbog njegove lepote nego zbog njegove vere). Na klimaksu ove scene, Sebastijan uzvikuje, obra?aju?i se personifikaciji njegove narasle duhovnosti. "Ja ga volim. On je lep. Lepši je od Adonisa." Ovaj podtekst - najednom spiritulalan, sadomazohisti?ki, homoerotski, i srceparaju?e nežan - je o?igledan kad Sebastijan, nesvestan Justinovih ose?anja, kaže, "On ?e me uzeti u naru?je i milova?e moje telo koje krvari." Kad Justin zaklanja Sebastijana od sunca, on okre?e glavu od njege, Sebastijan smatra da samo Bog može da mu da utehu.
Puna priroda Sebastijanove ekstakti?ke vere je suptilno iskušenje. U njegovom delirijumu, on je zamenio lik koji se pojavljuje u verskoj prdstavi de?aka Leporada, ?lanom lokalnog plemena, sa prikazom boga ili samog Boga. Pošto smo mi videli de?aka Leoparda pre Sebastijana, odmah pošto je stigao u ovaj udaljeni logor - pretpostavlja se da se on stvaran lik i nije niti izmišljotina Sebastijanove mašte niti bukvalna predstava božanstva. Pa, da li ova samo-obmana umanjuje zna?aj Sebastijanove narastaju?e vere?
Jedan od najzna?ajnijih aspekta filma je da li se on može gledati kao spiritualan ili kao sekularan, možda je duboki humanizam zajedni?ka veza. Sebastijan je spiritualan, ose?amo duboki zna?aj vere kod Sebastijana, ?ak više nego u mnogo stilizovanijom verskim filmovima. Ali ovaj film nudi ne samo racionalan, ili sekularan ako želite, razlog za to - Sebastijanov svet je surov (izdan od svog voljenog Dioklecijana) a njegov život je težak (on živi u doslovnoj i metafori?koj pustoši); on takoðo pokazuje Sebastijanovu zbunjenost (pogrešno tuma?enje de?aka Leoparda kao božanstva, da ne spominjemo neko drugo koje može da bude istovremeno, za njega, Gr?ko-Rimsko i/ili Hriš?ansko). Bilo da je ili nije Sebastijanova vera zasnovana na konfuziji, možemo sasvim da razumemo zašto je to esencijalno, i inspirativno, za njega u okolnostima u kojima je živeo.
S druge strane, ako se Sebastijan gleda kao istinski spiritualni film - a neki ga ljudi smatraju takvim - tada postoji i nekoliko drugih slika koje opisuju, u tako duboko stvarnim i filmskim pojmovima, spori ali neizbežan proces osobe koja prihvata veru potpuno, do stepena da ?e zrtvovati svoj život za svoje principe. Kad Sebastijan, bivši carski zapovednik, odbija da u?estvuje u borbi zato što se, kao što on to kaže iskreno, "Hriš?ani ne bore" , znamo da je on utro put sopstvenom uništenju, koje film opisuje neumoljivo korak po korak.
Osim po dubokom duhovnom istraživanju, Sebastijan se može vrednovati estetski. To je ekstremno dobro uraðen film - dramaturški, vizualno, i muzi?ki - uprkos budžetu od oko $250,000 (u to vreme tipi?an holivudski film košta je deset puta više od ovog) . Scenario je vešto struktuiran, tako da svaka scena ima pravu dužinu da opiše likove i okrije neophodne informacije. Ovaj film zna kako da uravnoteži svoje suprotnosti, i dramaturški (od vojni?ke nepristojnosti do duhovnog buðenja) i vizualno, otkrivaju?i lepotu u misterioznim dubinama vode (samo nekoliko filmova ima takvo bogatstvo zavodljivih slika u vodi) i dostojanstvo fatalne pustinje, da ne spominjemo upadljivo lepe, ali nikada "lepe kao manekeni", glumce. Kao što ?emo to videti kasnije, autori filma su veoma uspešni u integrisanju motiva iz renesansne umetnosti (vekovima je Sveti Sebastijan bio jedan od dva ili tri najpopularnija subjekta) u ukupan realizam vizualnog dizajna.
Kamera Petera Midltona (koji je snimao i slede?a dva Džarmanova filma) je izvanredna, posebno ako se ima u vidu da su ove snažne slike originalno bile snimane na 16mm (a kasnije je izvršeno prebacivanje na 35mm za bioskopsko prikazivanje). Montaža Pola Hamfrisa je ?vrsta. Minimalisti?ka partititura Bejana Eonoa (njegov prvi rad na filmu) daje kako nezaboravnu atmosferu tako i, zbog svog elektronskog modernizma, potrebnu distancu od realizma anti?kog sveta.
Postoji takoðe i ogromna lepota Džarmanovog engleskog titla. Sjajan kontrast u odnosu na vojni?ki slang su Sebastijanove misti?ne himne pohvale njegovom božanstvu i njegovom svetu. Posebno je potresno njegovo pevanje, na primer božjeg stvaralaštva, "To je lepota koja sve boje ?ini razli?itim... nebo i zemlja spojeni su u zlatu." Sebastijan postiže sineatsku poetiku, spajaju?i re?i, sliku, i zvuk, što daje ne samo još jednu bogatu teksturu u višeslojni film, ve? i ve?u dubinu Sebastijanovom liku koji se razvija.
Kad posmatramo jezik, hajde da pogledamo ime u naslovu filma. Sebasianus je ime iz anti?kog Rima, ali lukavo je modenizovano kao Sebastian. Oblik imena u naslovu, Sebastiane, je u latinskom vokativ, koji ukazuje na osobu koja se doziva - a prevodi se kao O Sebastijane. Drugim re?ima, latinski gramati?ki oblik naslova ukazuje da se autori filma, i mi, direktno obra?amo liku, a sve to implicira: vidimo ?oveka kao da je on i njegov svet bio sa nama.
Ali ovaj film nije prosta vežba istorijske razonode. To je delo od mesa i krvi, koje svojim opisom sudara Sebastijanove religiozne vatrenosti i Severusove nekontrolisane želje se?e nesre?no zapleten ?vor želje i mo?i. Ceo milenijum ova tema je bila obraðivana u umetnosti (kao što je Eshilova trilogija Orestija iz 458 pre nove ere, Šekspirova drama Antonije i Klepoatra iz 1606) i brojnih dela iz popularne kulture, ali jasno heteroseksulano. Ovde je, ova tema istraživana iz dualne perspektive spiritualnosti, i gay života. A ovo nam daje razlog zašto je Sebastijan tako izvanredan film.
Paradoksalno, najve?a snaga filma je u tome što što specifi?nost gay tematskog dela dolazi iz ?injenice da homoerotizam nije samo nesvestan ve? i u pozadini. To je još samo jedan aspekt kako ovi ljudi žive, i aspekt koji njihovo veliko drušvo prihvata i odobrava. Oni otkrivaju, kroz svoje postupke, da se muškarac može dopadati ženi isto toliko koliko i drugom muškarcu. To je mesto momci mogu da ismevaju jedni druge zbog interesovanja za Vestalske device i popularne žene kurve ( na trenutak vidimo zloglasnu Mamea Moraganu, s kojom momci vole da se šale - i koja li?i na Amil Nitrit lik u Džarmanovom slede?em filmu, Jubilej - u prologu u Dioklecijanovoj palate), i , u istoj meri, njihovom interesovanju za istopolni seks. To je jedini film do sada koji predstavlja svet u kojem su kredibilane i potpuno prihva?ene istopolne veze; gde seksualna orijentacija nije presudna. Ova vizija mora da je imala izvanredan odjek kod gay gledalaca pre više od ?etvrt veka (što objašnjava Sebastijanov veliki uspeh na blagajnama, što je bilo iznenaðenje za mnoge), u vreme kad su filmovi i knjige nudili uglavnom samo beznadežno opisivanje bezizlazne, zlosre?ne homoseksualne egzistencije (što, na jednom nivou zaplet Sebastijan/Severus reflektuje).
Ali Sebastijan sadrži neke od najiskrenijih nežnih i ljubavnih trenutaka od svih filmova sa gay tematikom do danas, posebno u kadrovima o vezi koja tek zapo?inje izmeðu maloletnog Adrijana (kojeg ostali momci zadirkuju da je devica) i Antonija. Njihova zajedni?ka scena u vodi, snimana usporeno, li?i na soft-core fantaziju (homo ili hetero) - gde se kamera zadržava na svakom in?u njihovih miši?avih tela - ali i emocionalna veza izmeðu njih ?ini se da isto toliko stvarna koliko i fizi?ka želja (koju nismo videli da je konzumirana). Nešto ranije u ovom filmu ima otvoreno uporediva scena, kada Sebastijan sipa vodu po svom golom telu i pere se. Ono što daje ovoj sceni najve?u važnost je da je da ona objašnjava jedan od najinteresantnijih niova filma. Sasvim je o?igledno da je to ta?ka gledišta Severusa, represivnog ali strasnog kapetana ovih vojnika. Drugim re?ima, ove senzualne, lepe filmske slika poti?u iz antagonisti?ke ta?ke gledišta.
Ali onda je Severus više nego tradicionalni negativac. U poreðenju sa pri?ama ovog tipa on je najbliži " homoseksulanoj žestini ", nalik ðavolskom Klagertu u Melvilovoj poslednjoj noveli iz 1891, Bili Bad, ili oficiru iz Karson Mekkalerove novele 1941, Odsjaji u zlatnom oku. Severus je kompleksniji od njih, i psihološki i svojoj ulozi u narativnoj strukturi. On ima takvu rezonansu zbog dubine Džarmanovog i Hamfrisovog filmskog stvaralaštva, kao i zbog zanosne glume Barnija Džemsa.
Severus izgleda kao da je jednako podeljen izmeðu sirove žudnje i iskrene ljubavi prema Sebastijanu. Ali Sebastijan nije obi?an mu?enik u ovom filmu. On je potretisan istovremeno kao mlad ?ovek s lepotom gr?kog boga ali i sa žestokom pobožnoš?u sveca koji se priprema, osim toga kao i neko ko nema ništa protiv bliskog fizi?kog kontakta sa svojim prijateljem Justinom. A to je ono što objašnjava kako on doprinosi Severusovoj ogromnoj frustraciji, koja na kraju dovodi do visceralnog klimaksa. Pre toga, kao poslednji Severusov pokušaj zavoðenja, imamo intiman trenutak s njim. Ova scena, s pijanim Severusom, usamljenom u svom u svojoj uskoj sobi, ludom od želje za Sebastijanom, snažna je toliko zbog našeg voajerskog interesovanja za njegov "privatan život" . Šta više, Džarman i Hamfris daju fascinantan, suptilan vizualni sjaj radnje i emocija. Snimaju scenu odozgo - možda iz ironi?ne perspective, ili recimo, niskolete?eg Boga - što daje klaustofobiju Severovom prostoru, i životu, sve više živopisnije.
Možete da vidite Sverusovu dualnost - što je centar filma punog dualnosti - u sceni silovanja Sebastijana. Sebastijan je taman, s naglašenom djavolskom bradom, dok Severus - s kosom oven?anom zlatnim svetlom - izgleda kao renesansna slika gr?og boga, Apolona ili Adonisa, božanstvo za kojim Sebastijan koji još nije pravi Hriš?anin ?ezne. Složenost i kontradiktornost uloge Severusa postaju još intrigantniji kad shvatite da on upli?e nas, gledaoce u svoj voajerizaam i uznemiruju?e, iako neosporno lepo, posmatranjem sjajnih mladi?a (da je to bio "heteroseksualno orijentisan" film, rod objekta požude bi se promenio, ali ne i emocinalni ovoj). Ovaj lik nas primorava da tražimo svoj sopstveni odgovor, koja god da je naša seksualna orijentacija, ?ak i kad shvatimo da gledamo radikalnu dvosmislenost njegove ta?ke gledišta.
Film dodaje još jedan nivo pripoveda?ke složenosti primoravaju?i nas da se upitamo, Ko pri?a ovu pri?u? Na kraju kratkog prologa u Dioklecijanovoj palate, lukav i mahnit, Maks se okre?e kameri - njegov nos je sakriven ispod crne kese koja sakriva njegovo sifiliti?ko raspadanje - obra?a nam se direktno. Istina, on daje dodatne detalje o radnji - koja nije pokrivena istorijskim tekstom na po?etku - ali više se nikad ne vra?a svojoj ulozi pripoveda?a. Da li nam Maks odvra?a pažnju. ?ini se da je tako, pošto se stil, ton, i ritam filma suštinski menjaju kad stignemo u logor u pustinji, samo nekooliko minuta posle po?etka filma. On tada zauzima još direktniji pripoveda?ki stav (uprkos lirskim trenucima kad Sebastijan otkriva svoju veru) takav kakav možete da o?ekujete od izvrnute perspektive Maksa. Osim toga, teško je zaboraviti njegovo kratko pojavljivanje, i to daje boju, mada neznatno, našoj percepciji ostatka filma.
Možda je još suptilniji uticaj na ton ovog filma ima veza s istorijom umetnosti, kao i s gay istorijom. Džarman je bio, naravno i jedno i drugo, poznat slikar i strastan borac za gay prava pre no što je postao filmski stvaralac. Sveti Sebastijan je bio subjekt koji inspiriše da se istraže, dve najuticajnije slike o Subjektu s vicsceralnim okrvorom Sebastijana. Istorijski, Sveti Sebastijan sa svojom miši?avim telom (vezan konopcima, izboden strelama - otelotvorenje snažne pohote) i produhovljenim o?ima, postao je ne samo naj?eš?e slikani subjekt u renesansnoj umetnosti ve? jedna trajna, iako sadomazohisti?ka, gay ikona.
Njegovo mu?eništvo oslikali su ?uvani renesansni i barokni umetnici - od kojih su neki bili i pederi - kao Bernini, Tinoreto, Boti?eli, Bazi ("Il Sodoma"), Mantega (njegova verzija iz 1480 najpoznatija od njegovih mnogobrojnih slika Svetog Sebastijana) Reni, Ðoðone, Peruðino, i El Greko, kao i francuski slikari iz devetnaestog veka Redon i Moro (što se odnosi na njihovu "Dekadentnu" eru interesovanja za dvopolnu mušku lepotu) , izmeðu ostalih, uklju?uju?i i neke moderne umetnike. U književnosti, evo liste najpoznatijih gay i biseksualnih autora koji su pisali o Svetom Sebastijanu: Pater, Vajld, Kokto, Eliot, Kafka, Tomas Man, i Mišima, koji u svojoj autobigrafskom romanu iz 1949 Ispovest maske, otkriva svoju homoseksulanost preko Renijeve slike Svetog Sebastijana. Sveti Sebastijan se opet pojavio u vreme AIDS-a, možda zbog svoje dvojne uloge kao ikone stradanja muške lepote i kao svetac zaštitnik - vojnika, atleta i streli?ara (!), obolelih od kuge.
Džarmanov i Hamrifisov vizionarski film je fascinanatan, i možda najviše estetski emocinalno složen, nastavak duge tradicije dela o Svetom Sebastijanu. Za neke je, njegovo oslikavanje sveta, iako anti?kog, osloboðenog od homofobije možda takoðe nasilno.
People familiar with Jarman's final testament on film, Blue (1993) - made when he was blind and near death from AIDS, it presents an unchanging field of color accompanied by a montage of voices, sounds and music - may find that the blank blue screens which begin and end Sebastiane, to the accompaniment of Brian Eno's elegiac music, have a special poignance.
Oni koji poznaju poslednje Džarmanovo delo, Blue(1993) - koje je napravio slep i skoro mrtav od AIDS-a, u kome je prisutno nepromenljivo polje boje koje prati montaža glasova, zvukova i muzike - mogu da pronaðu da prazni plavi ekrani kojima po?inje i završava se Sebastijan, propra?eni elegi?nom muzikom Brajane Eonoa, imaju posebnu dirljivost.
Ekipa
režija Derek Jarman & Paul Humfress
scenario Jarman & Humfress
prevod na Latinski Jack Welch
Producenti James Whaley & Howard Malin
snimatealj Peter Middleton
ILustracije Christopher Hobbs
zvuk John Hayes
montaža Paul Humfress
Muzika Brian Eno
balet (u prologu) koreografija i izvoðenje Lindsay Kemp i Troupe (na muziku Andrew Wilson)
Glumcit
Leonardo Treviglio kao Sebastian
Barney James kao Severus
Neil Kennedy kao Maximus ("Max")
Richard Warwick kao Justin
Donald Dunham kao Claudius
Ken Hicks kao Adrian
Janusz Romanov kao Anthony
Steffano Massari kao Marius
Daevid Finbar kao Julian
Gerald Incandela kao Leopard Boy
Robert Medley kao Emperor Diocletian
Scenario i režija Derek Jarman & Paul Humfress
1976, UK - sniman na latinskom s engleskim titlom - 85 minuta, color, aspect ratio 1.66:1 - istorijska drama
Ukratko: Snažan, vizionarski film o Svetom Sebastianu
U Sebastijan-u (1976), britanski pisci/režiseri Derek Džarman and Pol Hamfris stvorili su izvanredan autenti?an istorijski film, i reper u gay kinematografiji, o rimskom vojniku iz ?etvrtog veka mu?eniku, koji je kasnije bio kanoniziran kao Sveti Sebastijan i poštovan kao trajna gay ikona. Film upadljivo balansira izmedju cinéma vérité slikanja svakodnevnog života grupe vojnika, u udaljenom logoru u pustinju kao predstaže Rimskog carstva, i vizionarskog istraživanja ljudskog inata koji prerasta u borbu, kao i suptilno pitanje prirode tog iskustva. To je bio Džarmanov prvi dugometražni film, a ostaje i kao jedini umetni?ki film Hamfrisa, koji je tada bio direktor na BBC-u.
Džarman and Hamfris uzimaju izvesnu slobodu u odnosu na Svetog Sebastijana. Na primer, ne postoji zapis o tome da je on bio prognan, niti o ludo zaljubljenom sadisti?kom kapetanu Severu, a neverovatna je pretpostaka da on nije umro od ?uvenih stela kojim je bio pogoðen - po naredbi cara Dioklecijana - ve? od druge egzekucije kad je pretu?en na smrt i ba?en u rimski kanal za otpadne vode u 288 N.E. (Film je datiran nekoliko godina ranije). Naravno, striktna istorijska ta?nost je nemogu?a, pošto su najraniji opisi o njegovom životu napisani vekovima posle tog dogaðaja.
Film Sebastijan brilijantan je u više nivoa - kinematografski, psihološki, spiritualno, estetski, ?ak politi?ki - ali ono što prvo izaziva utisak je živopisnost anti?kog sveta koji on opisuje, autenti?noš?u koja se sre?e samo u nekim filmovima. Uprkos kratkom , po?etnom prologu na veli?anstvenom dekadentnom dvorcu Dioklecijana (on izbegava da svog "miljenika", Sebasijana, kapetana dvorske straže, zbog toga što je branio hriš?ane optužene za podmetanje požara - prema kanonskim zapisima), i njegove suptilne upotrebe kompozicije ?uvenih renesansnih slika Svetog Sebastijana (Mantegna, Reni i drugi), film se doživljava kao proživljeno iskustvo.
Iako je bio sniman s mikroskopskim budžetom (₤25,000, ili U$ 45,000) na lokaciji u Sardiniji, svi otrcani kostimi i prašnjava scenografija ?ine se istinski iz svog vremena. Ovo je upadljiv kontrast sa dugom tradicijom velikobudžetskih epova "ma?eva i sandala" - koja je zapo?ela u Nemoj eri, dostigla vrhunac u 1950 sa Ben-Hurom, a nastavila se do danas u Gladijatoru Ridlija Skota-koji, uprkos njegovoj umešnosti, izgleda industrijski i lažan. A, ako se pogleda malo dublje, homoerotska afektiranost ve?ine od ovih filmova - dobra ilustrovana scenom "kamenica i puževa" u Kjubrikovom Spartaku, u kojoj Lorens Olivije dolazi svom robu, Toniju Kertisu, zbog "ljubavi prema jelu" - napravljena je sasvim otkriveno i prirodno u Sebastijanu.
Relevantnije kinematografske inspiracije (kasnije ?emo pogledati korene filma u renesansnom slikarstvu) bili su aktualni filmovi onog vremena Pazolinija i Felinija. Sebastijan po?inje snimkom divlja?ki oslikanog lica igra?a Lindzija Kempa - koji se plazi svojim ogromnim jezikom na nas - što je podse?anje na grotesknog "producenta" u sceni igre na po?etku izvanrednog Felinijevog Satirikona. Ali Džarman i Hamfris, kao Felini, duguju velikom filmskom stvaraocu/autoru Pjer Paolu Pazoliniju, koji je uneo vérité tehniku Italijanskog Neorealizma u oslikavanje anti?kog sveta u svojim klju?nim filmovima o Isusu, Jevanðelje po Svetom Mateju (1964), i njegovim verzijama gr?ih mitova, Kralj Edip (1967) i Medeja (1969). Sebastijanova šarena družina izgnanih rimskih vojnika izgleda kao da je istrgnuta iz grupe Argonauta u Medeji, kojoj je udahnuo život Pazolinijev suptilan pristup nalik dokumentarom.
Može se pomisliti da je Sebastijanova ekipa birana po miši?avosti tela. Ali svaki od tih glumaca, ?ak i oni u sporednim ulogama, potpuno odgovaraju svojim likovima i oživljavaju ih. Leonardo Treviðio (pogledajte film Džili Tajmor iz 1999 Titus) daje duboko uzdržano, brilijantno nijansiranu igru u glavnoj ulozi. Nejl Kenedi kao Maks (godinu dana kasnije igrao je još jedan nezaboravan lik s istim imenom u Džarmanovom Jubileju) donosi uvrnutu komi?nu energiju u svojoj ulozi ?udaka koji pravi probleme. A Barni Džems, koji je imao još samo jednu ulogu policajca u Jubileju, stvara genijalno kompleksni antagonizam u svom Kapetanu Severusu, opsednutog Sebastijanom i razapetog izmeðu žudnje, dužnosti, i ljubavi.
Devet izgnanih vojnika govori prost "pse?i Latinski" onog vremena s potpunom verodostojnoš?u (postoji engleski titl; professor Džek Velš preveo je Džarmanov i Hamfrisov originalni tekst). Više nego trik, ovaj starovremenski "uli?ni govor" pomaže da se uhvati tekstura njihovog svakodnevnog života u nekom zaba?enom logoru Rimskog carstva. Vidimo neku vrstu slobodnog drugarstva koju o?ekujete u uslovima - nemilosrdnog uzajamnog zadirkivanja, nekoliko bolnih šala na tuð ra?un, stalnog osporavanja muškosti (iako znatno druga?ije od današnjeg, pošto je to istorisjki bilo društvo gde su gay i biseksualci bili deo prihva?enih normi), razbuktale plahovitosti; što je danas sve manje više zaboravljeno. Ova stalna grubost daje filmu ne samo verodostojnost, ve? i energiju i nepretencioznost.
Ovaj poslednji kvalitet je naro?ito važan, zato što se Džarman i Hamfris bave jednom neustrašivo složenom temom, koja je isto toliko važna i posle sedamsto godina, uklju?uju?i zna?enje duhovnosti, mesto seksualnosti u životu, i kontradiktornost prirode stvarnosti. Divlji humor filma, i njegov vizualni dizajn koji povremeno oduzima dah, pomaže da se ovo u osnovi ozbiljno delo sa?uva od prekomernosti onog što ljudi zovu "težinom" .
Tematsko jezgro, kao što se moglo i o?ekivati u filmu o ?oveku koji postaje svetac, je duhovnost. Ali vizija vere snažna i duboko dirljiva, takoðe ima i više nivoa, od kojih su neki provokativno dvosmisleni.
Za neke gledaoce, osnovno pitanje je: Da li je Sebastijan istinski Hriš?anin ili je on sinkretist koji kalemi svoju li?nu verziju nove religije na mnogo starije korene? Film nudi razli?ite mogu?e odgovore, ne kao smicalice, ve? pošto su Džarman i Hamfris shvatili koliko je multi-aspektno religiozno iskustvo, u socijalnom, li?nom, i duhovnom kontekstu. Film nam pokazuje kako Sebastijan postaje odpadnik od njegovih prijatelja vojnika, outsajder meðu autsajderima, i kako on sebe doživljava bližim svom božanstvu. Dok je Sebastijan podvrgnut mu?enju - on razgovara sa ljubaznim po naravi Justinom (Ri?ard Vorvik, koji je bio Antionio u Džarmanovoj Oluji ), koji je zaljubljen u njega (možda više zbog njegove lepote nego zbog njegove vere). Na klimaksu ove scene, Sebastijan uzvikuje, obra?aju?i se personifikaciji njegove narasle duhovnosti. "Ja ga volim. On je lep. Lepši je od Adonisa." Ovaj podtekst - najednom spiritulalan, sadomazohisti?ki, homoerotski, i srceparaju?e nežan - je o?igledan kad Sebastijan, nesvestan Justinovih ose?anja, kaže, "On ?e me uzeti u naru?je i milova?e moje telo koje krvari." Kad Justin zaklanja Sebastijana od sunca, on okre?e glavu od njege, Sebastijan smatra da samo Bog može da mu da utehu.
Puna priroda Sebastijanove ekstakti?ke vere je suptilno iskušenje. U njegovom delirijumu, on je zamenio lik koji se pojavljuje u verskoj prdstavi de?aka Leporada, ?lanom lokalnog plemena, sa prikazom boga ili samog Boga. Pošto smo mi videli de?aka Leoparda pre Sebastijana, odmah pošto je stigao u ovaj udaljeni logor - pretpostavlja se da se on stvaran lik i nije niti izmišljotina Sebastijanove mašte niti bukvalna predstava božanstva. Pa, da li ova samo-obmana umanjuje zna?aj Sebastijanove narastaju?e vere?
Jedan od najzna?ajnijih aspekta filma je da li se on može gledati kao spiritualan ili kao sekularan, možda je duboki humanizam zajedni?ka veza. Sebastijan je spiritualan, ose?amo duboki zna?aj vere kod Sebastijana, ?ak više nego u mnogo stilizovanijom verskim filmovima. Ali ovaj film nudi ne samo racionalan, ili sekularan ako želite, razlog za to - Sebastijanov svet je surov (izdan od svog voljenog Dioklecijana) a njegov život je težak (on živi u doslovnoj i metafori?koj pustoši); on takoðo pokazuje Sebastijanovu zbunjenost (pogrešno tuma?enje de?aka Leoparda kao božanstva, da ne spominjemo neko drugo koje može da bude istovremeno, za njega, Gr?ko-Rimsko i/ili Hriš?ansko). Bilo da je ili nije Sebastijanova vera zasnovana na konfuziji, možemo sasvim da razumemo zašto je to esencijalno, i inspirativno, za njega u okolnostima u kojima je živeo.
S druge strane, ako se Sebastijan gleda kao istinski spiritualni film - a neki ga ljudi smatraju takvim - tada postoji i nekoliko drugih slika koje opisuju, u tako duboko stvarnim i filmskim pojmovima, spori ali neizbežan proces osobe koja prihvata veru potpuno, do stepena da ?e zrtvovati svoj život za svoje principe. Kad Sebastijan, bivši carski zapovednik, odbija da u?estvuje u borbi zato što se, kao što on to kaže iskreno, "Hriš?ani ne bore" , znamo da je on utro put sopstvenom uništenju, koje film opisuje neumoljivo korak po korak.
Osim po dubokom duhovnom istraživanju, Sebastijan se može vrednovati estetski. To je ekstremno dobro uraðen film - dramaturški, vizualno, i muzi?ki - uprkos budžetu od oko $250,000 (u to vreme tipi?an holivudski film košta je deset puta više od ovog) . Scenario je vešto struktuiran, tako da svaka scena ima pravu dužinu da opiše likove i okrije neophodne informacije. Ovaj film zna kako da uravnoteži svoje suprotnosti, i dramaturški (od vojni?ke nepristojnosti do duhovnog buðenja) i vizualno, otkrivaju?i lepotu u misterioznim dubinama vode (samo nekoliko filmova ima takvo bogatstvo zavodljivih slika u vodi) i dostojanstvo fatalne pustinje, da ne spominjemo upadljivo lepe, ali nikada "lepe kao manekeni", glumce. Kao što ?emo to videti kasnije, autori filma su veoma uspešni u integrisanju motiva iz renesansne umetnosti (vekovima je Sveti Sebastijan bio jedan od dva ili tri najpopularnija subjekta) u ukupan realizam vizualnog dizajna.
Kamera Petera Midltona (koji je snimao i slede?a dva Džarmanova filma) je izvanredna, posebno ako se ima u vidu da su ove snažne slike originalno bile snimane na 16mm (a kasnije je izvršeno prebacivanje na 35mm za bioskopsko prikazivanje). Montaža Pola Hamfrisa je ?vrsta. Minimalisti?ka partititura Bejana Eonoa (njegov prvi rad na filmu) daje kako nezaboravnu atmosferu tako i, zbog svog elektronskog modernizma, potrebnu distancu od realizma anti?kog sveta.
Postoji takoðe i ogromna lepota Džarmanovog engleskog titla. Sjajan kontrast u odnosu na vojni?ki slang su Sebastijanove misti?ne himne pohvale njegovom božanstvu i njegovom svetu. Posebno je potresno njegovo pevanje, na primer božjeg stvaralaštva, "To je lepota koja sve boje ?ini razli?itim... nebo i zemlja spojeni su u zlatu." Sebastijan postiže sineatsku poetiku, spajaju?i re?i, sliku, i zvuk, što daje ne samo još jednu bogatu teksturu u višeslojni film, ve? i ve?u dubinu Sebastijanovom liku koji se razvija.
Kad posmatramo jezik, hajde da pogledamo ime u naslovu filma. Sebasianus je ime iz anti?kog Rima, ali lukavo je modenizovano kao Sebastian. Oblik imena u naslovu, Sebastiane, je u latinskom vokativ, koji ukazuje na osobu koja se doziva - a prevodi se kao O Sebastijane. Drugim re?ima, latinski gramati?ki oblik naslova ukazuje da se autori filma, i mi, direktno obra?amo liku, a sve to implicira: vidimo ?oveka kao da je on i njegov svet bio sa nama.
Ali ovaj film nije prosta vežba istorijske razonode. To je delo od mesa i krvi, koje svojim opisom sudara Sebastijanove religiozne vatrenosti i Severusove nekontrolisane želje se?e nesre?no zapleten ?vor želje i mo?i. Ceo milenijum ova tema je bila obraðivana u umetnosti (kao što je Eshilova trilogija Orestija iz 458 pre nove ere, Šekspirova drama Antonije i Klepoatra iz 1606) i brojnih dela iz popularne kulture, ali jasno heteroseksulano. Ovde je, ova tema istraživana iz dualne perspektive spiritualnosti, i gay života. A ovo nam daje razlog zašto je Sebastijan tako izvanredan film.
Paradoksalno, najve?a snaga filma je u tome što što specifi?nost gay tematskog dela dolazi iz ?injenice da homoerotizam nije samo nesvestan ve? i u pozadini. To je još samo jedan aspekt kako ovi ljudi žive, i aspekt koji njihovo veliko drušvo prihvata i odobrava. Oni otkrivaju, kroz svoje postupke, da se muškarac može dopadati ženi isto toliko koliko i drugom muškarcu. To je mesto momci mogu da ismevaju jedni druge zbog interesovanja za Vestalske device i popularne žene kurve ( na trenutak vidimo zloglasnu Mamea Moraganu, s kojom momci vole da se šale - i koja li?i na Amil Nitrit lik u Džarmanovom slede?em filmu, Jubilej - u prologu u Dioklecijanovoj palate), i , u istoj meri, njihovom interesovanju za istopolni seks. To je jedini film do sada koji predstavlja svet u kojem su kredibilane i potpuno prihva?ene istopolne veze; gde seksualna orijentacija nije presudna. Ova vizija mora da je imala izvanredan odjek kod gay gledalaca pre više od ?etvrt veka (što objašnjava Sebastijanov veliki uspeh na blagajnama, što je bilo iznenaðenje za mnoge), u vreme kad su filmovi i knjige nudili uglavnom samo beznadežno opisivanje bezizlazne, zlosre?ne homoseksualne egzistencije (što, na jednom nivou zaplet Sebastijan/Severus reflektuje).
Ali Sebastijan sadrži neke od najiskrenijih nežnih i ljubavnih trenutaka od svih filmova sa gay tematikom do danas, posebno u kadrovima o vezi koja tek zapo?inje izmeðu maloletnog Adrijana (kojeg ostali momci zadirkuju da je devica) i Antonija. Njihova zajedni?ka scena u vodi, snimana usporeno, li?i na soft-core fantaziju (homo ili hetero) - gde se kamera zadržava na svakom in?u njihovih miši?avih tela - ali i emocionalna veza izmeðu njih ?ini se da isto toliko stvarna koliko i fizi?ka želja (koju nismo videli da je konzumirana). Nešto ranije u ovom filmu ima otvoreno uporediva scena, kada Sebastijan sipa vodu po svom golom telu i pere se. Ono što daje ovoj sceni najve?u važnost je da je da ona objašnjava jedan od najinteresantnijih niova filma. Sasvim je o?igledno da je to ta?ka gledišta Severusa, represivnog ali strasnog kapetana ovih vojnika. Drugim re?ima, ove senzualne, lepe filmske slika poti?u iz antagonisti?ke ta?ke gledišta.
Ali onda je Severus više nego tradicionalni negativac. U poreðenju sa pri?ama ovog tipa on je najbliži " homoseksulanoj žestini ", nalik ðavolskom Klagertu u Melvilovoj poslednjoj noveli iz 1891, Bili Bad, ili oficiru iz Karson Mekkalerove novele 1941, Odsjaji u zlatnom oku. Severus je kompleksniji od njih, i psihološki i svojoj ulozi u narativnoj strukturi. On ima takvu rezonansu zbog dubine Džarmanovog i Hamfrisovog filmskog stvaralaštva, kao i zbog zanosne glume Barnija Džemsa.
Severus izgleda kao da je jednako podeljen izmeðu sirove žudnje i iskrene ljubavi prema Sebastijanu. Ali Sebastijan nije obi?an mu?enik u ovom filmu. On je potretisan istovremeno kao mlad ?ovek s lepotom gr?kog boga ali i sa žestokom pobožnoš?u sveca koji se priprema, osim toga kao i neko ko nema ništa protiv bliskog fizi?kog kontakta sa svojim prijateljem Justinom. A to je ono što objašnjava kako on doprinosi Severusovoj ogromnoj frustraciji, koja na kraju dovodi do visceralnog klimaksa. Pre toga, kao poslednji Severusov pokušaj zavoðenja, imamo intiman trenutak s njim. Ova scena, s pijanim Severusom, usamljenom u svom u svojoj uskoj sobi, ludom od želje za Sebastijanom, snažna je toliko zbog našeg voajerskog interesovanja za njegov "privatan život" . Šta više, Džarman i Hamfris daju fascinantan, suptilan vizualni sjaj radnje i emocija. Snimaju scenu odozgo - možda iz ironi?ne perspective, ili recimo, niskolete?eg Boga - što daje klaustofobiju Severovom prostoru, i životu, sve više živopisnije.
Možete da vidite Sverusovu dualnost - što je centar filma punog dualnosti - u sceni silovanja Sebastijana. Sebastijan je taman, s naglašenom djavolskom bradom, dok Severus - s kosom oven?anom zlatnim svetlom - izgleda kao renesansna slika gr?og boga, Apolona ili Adonisa, božanstvo za kojim Sebastijan koji još nije pravi Hriš?anin ?ezne. Složenost i kontradiktornost uloge Severusa postaju još intrigantniji kad shvatite da on upli?e nas, gledaoce u svoj voajerizaam i uznemiruju?e, iako neosporno lepo, posmatranjem sjajnih mladi?a (da je to bio "heteroseksualno orijentisan" film, rod objekta požude bi se promenio, ali ne i emocinalni ovoj). Ovaj lik nas primorava da tražimo svoj sopstveni odgovor, koja god da je naša seksualna orijentacija, ?ak i kad shvatimo da gledamo radikalnu dvosmislenost njegove ta?ke gledišta.
Film dodaje još jedan nivo pripoveda?ke složenosti primoravaju?i nas da se upitamo, Ko pri?a ovu pri?u? Na kraju kratkog prologa u Dioklecijanovoj palate, lukav i mahnit, Maks se okre?e kameri - njegov nos je sakriven ispod crne kese koja sakriva njegovo sifiliti?ko raspadanje - obra?a nam se direktno. Istina, on daje dodatne detalje o radnji - koja nije pokrivena istorijskim tekstom na po?etku - ali više se nikad ne vra?a svojoj ulozi pripoveda?a. Da li nam Maks odvra?a pažnju. ?ini se da je tako, pošto se stil, ton, i ritam filma suštinski menjaju kad stignemo u logor u pustinji, samo nekooliko minuta posle po?etka filma. On tada zauzima još direktniji pripoveda?ki stav (uprkos lirskim trenucima kad Sebastijan otkriva svoju veru) takav kakav možete da o?ekujete od izvrnute perspektive Maksa. Osim toga, teško je zaboraviti njegovo kratko pojavljivanje, i to daje boju, mada neznatno, našoj percepciji ostatka filma.
Možda je još suptilniji uticaj na ton ovog filma ima veza s istorijom umetnosti, kao i s gay istorijom. Džarman je bio, naravno i jedno i drugo, poznat slikar i strastan borac za gay prava pre no što je postao filmski stvaralac. Sveti Sebastijan je bio subjekt koji inspiriše da se istraže, dve najuticajnije slike o Subjektu s vicsceralnim okrvorom Sebastijana. Istorijski, Sveti Sebastijan sa svojom miši?avim telom (vezan konopcima, izboden strelama - otelotvorenje snažne pohote) i produhovljenim o?ima, postao je ne samo naj?eš?e slikani subjekt u renesansnoj umetnosti ve? jedna trajna, iako sadomazohisti?ka, gay ikona.
Njegovo mu?eništvo oslikali su ?uvani renesansni i barokni umetnici - od kojih su neki bili i pederi - kao Bernini, Tinoreto, Boti?eli, Bazi ("Il Sodoma"), Mantega (njegova verzija iz 1480 najpoznatija od njegovih mnogobrojnih slika Svetog Sebastijana) Reni, Ðoðone, Peruðino, i El Greko, kao i francuski slikari iz devetnaestog veka Redon i Moro (što se odnosi na njihovu "Dekadentnu" eru interesovanja za dvopolnu mušku lepotu) , izmeðu ostalih, uklju?uju?i i neke moderne umetnike. U književnosti, evo liste najpoznatijih gay i biseksualnih autora koji su pisali o Svetom Sebastijanu: Pater, Vajld, Kokto, Eliot, Kafka, Tomas Man, i Mišima, koji u svojoj autobigrafskom romanu iz 1949 Ispovest maske, otkriva svoju homoseksulanost preko Renijeve slike Svetog Sebastijana. Sveti Sebastijan se opet pojavio u vreme AIDS-a, možda zbog svoje dvojne uloge kao ikone stradanja muške lepote i kao svetac zaštitnik - vojnika, atleta i streli?ara (!), obolelih od kuge.
Džarmanov i Hamrifisov vizionarski film je fascinanatan, i možda najviše estetski emocinalno složen, nastavak duge tradicije dela o Svetom Sebastijanu. Za neke je, njegovo oslikavanje sveta, iako anti?kog, osloboðenog od homofobije možda takoðe nasilno.
People familiar with Jarman's final testament on film, Blue (1993) - made when he was blind and near death from AIDS, it presents an unchanging field of color accompanied by a montage of voices, sounds and music - may find that the blank blue screens which begin and end Sebastiane, to the accompaniment of Brian Eno's elegiac music, have a special poignance.
Oni koji poznaju poslednje Džarmanovo delo, Blue(1993) - koje je napravio slep i skoro mrtav od AIDS-a, u kome je prisutno nepromenljivo polje boje koje prati montaža glasova, zvukova i muzike - mogu da pronaðu da prazni plavi ekrani kojima po?inje i završava se Sebastijan, propra?eni elegi?nom muzikom Brajane Eonoa, imaju posebnu dirljivost.
Ekipa
režija Derek Jarman & Paul Humfress
scenario Jarman & Humfress
prevod na Latinski Jack Welch
Producenti James Whaley & Howard Malin
snimatealj Peter Middleton
ILustracije Christopher Hobbs
zvuk John Hayes
montaža Paul Humfress
Muzika Brian Eno
balet (u prologu) koreografija i izvoðenje Lindsay Kemp i Troupe (na muziku Andrew Wilson)
Glumcit
Leonardo Treviglio kao Sebastian
Barney James kao Severus
Neil Kennedy kao Maximus ("Max")
Richard Warwick kao Justin
Donald Dunham kao Claudius
Ken Hicks kao Adrian
Janusz Romanov kao Anthony
Steffano Massari kao Marius
Daevid Finbar kao Julian
Gerald Incandela kao Leopard Boy
Robert Medley kao Emperor Diocletian
