Gay-Serbia.com | Diskusije

PIER PAOLO PASOLINI

AMADO MIO

IV GLAVA


Viðali su se ne samo slede?eg dana i cele naredne nedelje, ve? se dogovoriše i da idu u Kaorle sa Ðilbertom i Mariom. To je bilo mogu?e jer je tih dana Dezi upoznao i Jazisovu porodicu, i odmah postao svima vrlo simpati?an. Pojavio se jedno ve?e sa Jazisom koji ga je tu doveo da popije ?ašu "njegovog" vina: obojica su bili umorni i sre?ni, s obzirom da su celo popodne bili na pecanju. Jazis je imao torbu punu riba, i njegova mala bra?a dotr?aše da ih vide. On im je pomalo uobraženo i ironi?no, u stilu odraslog dozvolio da priðu. A Deziderio se veoma ustru?avao pred tim o?inskim Jazisom.

Zatim Jazis, pošto ga je predstavio majci, odvede Dezija u podrum, uvu?e natega?u u bure, povu?e, uze crvenkastu ?ašu sa prašnjave police, usu vino i uslužno ga ponudi svom prijatelju.

Deziderio ispi nadušak, zatim privi de?aka uza se i poljubi ga u ?udno mu?evne obraze... Majka, koja je bila ženski pokorni Jazis, kako ju je ispravno Deziderio zamišljao, zaista je bila ljubazna s mladim došljakom. Beše iz nekog dalekog sela odakle je ponela izgovor nešto drug?iji nego u Marzinsu. Na?ao se tu i mali trinaestogodi?nji brat... Sve u svemu, sva Jazisova porodica bila je zadovoljna i po?astvovana ovim poznanstvom: ali da li se moglo imati poverenja? Ti seljaci su prevrtljivi kao deca...

Pa ipak, za izlet u Kaorle dobijena je potrebna saglasnost. Ujutru tre?g septembra Dezi i Ðil stigoše biciklima u Marzins. Bilo je pet sati: selo se budilo uz poziv zvona na Angelus. Jazis je u svojoj velikoj kuhinji ?ekao dva prijatelja, skoro sasvim spreman. Obukao je novu majicu... Videvši ga kako prilazi, pomalo raspojasan, dok je iza njegovih leða u tišini plamtelo ognjište, Deziju je došlo da se raspla?e od nežnosti: ali ljubazan, nestrpljiv i sre?an Jazis do?eka svoja dva prijatelja i zamolivši ih da sa?ekaju trenutak, pobeže napolje. Oni priðoše vitrini privu?eni fotografijama... Eno ga tamo Jazis od pre deset godina na dan njegove prve pri?esti... Jazis sa grupom prijatelja na sportskom polju... I evo skorašnjeg Jazisa u sivom zimskom odelu sa kravatom... U jutarnjoj tišini prazne kuhinje ti Jazisovi detinjasti osmesi iz prve mladosti, ta njegova gojaznost, bujnost pa vitkost, te nijanse duboko izraženih i nasmejanih pogleda na brzim nedeljnim fotografijama, naivno su se igrali s vremenom neku smrtonosnu igru, pokazuju?i da je šala taj ve?ni trenutak jednog divnog dana... I eno, u dnu, pre tih dana, pre nežno surove chanson de geste, Jazisove majke, jos uvek devojke, ili novope?ene mlade tek pristigle u Marzins. Trenutak kasnije de?ak se pojavi s flasom i ?asicama u ruci, i htede po svaku cenu da posluži dvojicu mladih veoma jakom rakijom koju je napravio njegov otac: morali su da prihvate i odmah se malo ošamutiše. U meðuvremenu se Jazis približio ognjištu: morao je još da obuje sve?ane cipele (do tog trenutka su njegove klompe lupale po podu od crvenih cigli) i to je obavio naslanjajuci nogu na kamen ognjišta iz kojeg mu je rasplamsali dud obasjavao lice.

Zatim doðoše majka i trinaestogodišnji brat; po?eše da razgovaraju vrlo ljubazno sa jutarnjim gostima te ih nagovoriše da popiju po još jednu ?ašicu prepe?enice. A bila je divna, skoro božanska svežina kojom su se obavile, zahvaljujuci alkoholu, maj?ine reci i spremanje sina. Najzad, Jazis otr?a po bicikl i krenuše.

Kaorle se nalazi blizu uš?a Livrenvce, na najsevernijoj ta?ki Jadranskog mora, u luku od Trsta do Venecije. Njegovu pozadinu ?ini pojas od dvadeset kilometara, mo?varan i pust, isušen tek poslednjih godina; i sav ispresecan kanalima, nasipima i branama; polja su ogromna a žito zeleno kao lubenica.

Posle Portogurua po?inje da se udiše miris Base, koja se prostire beskrajno iza Konkordije. Ðil, Dezi, Jazis i Mario uðoše u Konkordiju oko šest sati ujutru: selo je još uvek bilo ovito snom i maglom. Na zelenom ulju Lemenea odslikavali su se odsjaji još upaljenih fenjera, nestaju?i i ponovo iskrsavaju?i ispod trupova katranisanih ?amaca, nasukanih na nasip. Duž Lemenea trošne ku?e Konkordije postajale su opet sive u bledoj svetlosti, bele i ruzi?aste sa svojim venecijanskim senjacima, a na trgu, dva tri ringišpila umotana u ogromne zastore treperila su purpurnim i tamnim bojama svojih ukrasa, dok su poneka njuška konji?a ili lanac virili iza pocepanog platna.

Nešto izvan sela video se ?amac što klizi po veoma zelenom lemenskom blatu, koji kao da je bio pun duhova: siv i povijen jedva je doticao vodu, a ?amdzija, u pantalonama belim kao kre? pogurivao ga je zarivaju?i u vodu samo jedno veslo. Na nasipu, probuðene guske i patke mahale su belim krilima, kva?u?i niz obronak.

Ulice Base bile su beskrajno prave linije koje su se ukrštale kao na nekoj geografskoj karti; i ono sto su Frijuliju bile obi?ne ku?ice ovde su bila velika crvena i bela zdanja tako da je izgledalo kao da se ulazi u neki drugi svet, u Divlji zapad ili na Aljasku. Dokle god je pogled dopirao, prostirale su se zelene vreže bostana.

Po tim kamenim ulicama bez prašine božanstveno se jurilo na biciklu - ose?ali su se lagani. Jazis je nagario kao lud, vuku?i za sobom ostale, ve? pomalo umorne. Na oko šest, sedam kilometara od mora nalazio se jedan prelaz skelom preko kanala, koji je spajao Lemene sa Valom.

- Gde je more? - pitao je svakog ?asa Jazis.

- Tamo dole, iza mo?vare - pokazivao mu je Dezi sa skele koju je jedan de?ak gurao napred drže?i se za sajlu razapetu s jedne obale na drugu. Iza zelene i teske Vale, prostiralo se plavetnilo, plavetnilo iz sna. Proðoše kao strele kroz San Gaetano, i vrlo brzo ugledaše zvonik Kaorlea - ali more još ne.

Ku?e Kaorlea pojavljuju se iznenada, obojene jarkomodrom, crnom, crvenom i ljubi?astom bojom...Izmeðu njih proti?e kanal prepun barki sa zakrpljenim i spuštenim jedrima. Dolaze?i iz prljavog, sumornog sela, samo što se preðe kanal, ve? si na pija?nom trgu. Tako se Dezi i ostali, gotovo ?udesno, uvukoše meðu barake, u srce larme, u samo srce Kaorlea koji miriše na ribu. Videše gomilu de?ice, sa minðušama i o?icama od perli koja pletu mreže na pragovima svojih ku?a; vrata i prozor?i?i su otvoreni pa se naziru mali divni enterijeri. Krhak i fin namestaj iz osamnaestog veka, ?ipke, vitrine, ?ak i najsiromašnije ku?e ispunjene su tom slatkom i rusti?nom ljupkoš?u.

Najzad stigoše u podnožje brane, s druge strane sela, popeše se trkom uz stepenice i suo?iše se s morem.

Bio je to prvi put da Jazis vidi more i dok ga je gledao, izgladnelo jedu?i par?e hleba, njegove o?i kao da su menjale boju. Neka vrsta ravodušnosti koja je bila muškost, prikrivala je divljenje u nežnoj, rasprostranjenoj i bezizraznoj svetlosti. Siðoše odmah ka obali, koja je u podnožju brane išla u pravcu Jezola i daleke Venecije. Ka zapadu, prigušena šumama bagremova, ležala su ogromna minska polja, sve do jednog malog rta iza kojeg se sigurno nalazilo uš?e Livrence i Vale.

U tom trenutku plaža je bila još uvek pusta: ali posle jednog ili dva sata beše ve?a gužva nego na vašaru. Nije se moglo ni ma?i od ispruženog naroda i dece koja su ludovala. Bila su to uglavnom društvanca koja su došla sa kopna da provedu vikend - društvanca mladih i bu?nih seljaka, radnika. Nekoliko desetina ljudi što su zaista tu i letovali, okupili su se oko neznatnog niza senica ili kod kamene zgrade sa terasom isturenom ka moru. Gomile seljaka u donjem vešu ili obi?nim ga?ama vrvele su iza reda senica i suncobrana: da poblesaviš ili se onesvestiš u buci razbijanja talasa o obalu i pija?noj pometnji. Jazis je drze?i Dezija za ruku hodao kao u snu.

Otišli su, šetajuci, do onog rta koji su videli sa brane, a kada se vratise, ve? je bilo podne. Svet je ždrao hleb i salamu na plaži, bacaju?i žut i mastan papir sa otpacima hrane. Neka deca su se igrala oko klozeta. Suncobrani izletnika bili su napušteni i nekoliko de?a?i?a domorodaca opružilo se ispod njih, igraju?i karte ili leže?i na ležaljkama, s opušcima cigareta u ustima.

Dezi je ubedio prijatelje da pre odlaska na ru?ak malo ostanu pod suncobranima na pustoj plaži. I zaista, jedan od de?a?i?a iz Kaorlea, kle?u?i na užarenom pesku, netremice ga je gledao svojim svetlim o?ima, kao da nešto o?ekuje.
- Ko si ti?-upita ga Dezi.
- Zar me se ne se?ate?-odgovori smeju?i se de?a?ic-ja sam Apolonio, sin ?uvara plaže, upoznali smo se prošle godine.
- Ah, tako je-uzviknu Dezi, pomilovavši ga.-A ovo su tvoji prijatelji?-nastavi, pokazuju?i na dvojicu-trojicu koji su prišli.
-Da.
-Kako se zoveš?-upita Ðil, obra?aju?i se jednom maleckom, temeljitom i tamnom de?a?i?u.
-Armando-ovaj ?e trijumfalno.
-A ti?
-Lu?ano-promrmlja tre?i s o?ima velikim kao medalja.
Dezi i Ðil, smeju?i se pružiše im ruke, a Mario i Jazis u?iniše to isto.
-Imas li cigaretu?-upita Apolonio.
-Ne ovde-odgovori Dezi-da?u ti kasnije.

Na rubu lomnog vala jedan plavi de?a?i? je izuzetno elegantno uvežbavao neki korak bugi-vugija, pevaju?i na sav glas.

-Da se vidimo posle ru?ka?-upita Dezi.
-Naravno,?eka?emo vas-rekoše de?aci.

Posle ru?ka, ponovo se naðoše sa tri de?a?i?a iz Kaorlea koji su sedeli na klupici s nogama u peni. Plaža opet beše prepuna sveta.

-Idemo da jedemo lubenicu - uzviknu Ðil i sva sedmorica,probijaju?i se kroz poludelu gužvu, proðoše iza senica - popeše se na prljav i žut nasip - i siðoše ka selu, njegovim seoskim ku?icama iz dvadestog veka i zelenim pansionima boje graška, povrtnjacima i prostrtim rubljem. Krenuše puti?em ka Santa Margeriti, iza bagremovih šumaraka (koji su s druge strane dopirali skoro do mora) išaranim natpisima "smrtna opasnost", koji su štr?ali ka nebu, izbledeli od grubog sunca.Malo kasnije puti? se pretvori u stazi što ide kraj puta u izgradnji ka uš?u Livrence. Prirodno je da je put u izgradnji pust: s leve strane minska polja a s desne beskrajni bostani. Tu je bila i bara?ica za lubenice, sa dve neobraðene klupe i jednim sto?i?em prenatrpanim noževima.

-Hajde da kupimo dve ili tri cele lubenice i da odemo da ih pojedemo na uš?u Livrence - predloži Dezi: i tako uradiše.
Lu?ano i Armando, nose?i u rukama dve sveže i zelene lubenice,krenuše puteljkom na nasipu novog puta, dok su ostali skakutali i vikali. Ponovo proðoše putem od jutros, ali sada stigoše u luku Santa Margerita: ?etiti ili pet ribarskih ku?eraka duž obale Livrence koja se duboka i sjajna kao smaragd izlivala u svetloplavo more.

-Idemo na ?amac? - upita Mario.

-Svakako, ali ko ?e da nam ga da... - primeti Dezi, gledaju?i oko sebe: na zelenim talasima Livrence kao i na obali videli su se samo ribarski katranisani ?amci.

-Idemo na otvoreno! - vikali su de?aci iz Kaorlea.
-Ali kako? - ponavljao je Dezi ponet tom idejom: -Ovde nema ?amaca za iznajmljivanje. Ovde se s ?amcima radi...

-Pokušajmo - viknu Ðil i krenu trkom ka jednom ribarskom ku?erku. Iz kuhinje sa crvenim podom, na njihov poziv izaðe ?itavo pleme: bilo je staraca, žena, mladih. Ðil i Dezi su se namu?ili objašnjavaju?i, ali najzad jedan mladi ribar shvati i smeše?i se odvede ih ka ?amcu:
- Uzmite ga - re?e - ali nemojte dugo da ostanete na otvorenom!

Bio je to star ?amac, crn kao mrtva?ki kov?eg, sav oguljen i izbrazdan, sa dva ?udna paoca za vesla, jedan visoko drugi nisko, koji su delovali kao partljci. De?a?i?i iz Kaorlea iskopaše jednu rupu u pesku i zatrpaše lubenice da budu na hladnom; zatim odguraše ?amac u Livrencu i sko?iše unutra; struja ih je vukla ka moru i nije bili teško iza?i iz uš?a, iako niko od njih nije umeo da se koristi veslima koja su se,sa dva paoca, ukrštala posred grudi vesla?a.

Otišli su na otvoreno more sve dok se kopno nije udaljilo a zdesna video ceo Kaorle, sa starim okruglim zvonikom,narandžastim senicama i praznom lukom; nalevo se prostirala divlja, nenaseljena, bezbojna obala. A u sredini: veliko zeleno uš?e Livrence. Odoše ka zapadu, veslaju?i dugo i zadržavaju?i se na otvorenom. S vremena na vreme bacali su se u zlatnu vodu na ?ijem se dnu nazirao peš?ani tepih obasut zvezdama i rakovima, skupa sa senkom ?amca.

Posle pola sata videše na obali još jedno uš?e: ali tako pravilno da je više izgledalo kao neki kanal nego re?ni tok.

-Šta je to? - upita Dezi.
-To je Vale - odgovori Armando.

-Idemo tamo!

Uputiše ?amac ka tom kanalu, ostaviše ga na uš?u, na suvom,i krenuše unutra ka Vali, desnom obalom kanala. Mesto je bilo pusto. Beskrajna prostranstva trske i rukavaca pružala su se dokle god dopire pogled, izbrazdana mo?varnim plavim kanalima.


Poneki galeb proletao je krešte?i s mora ili ka moru, a crvenkaste, ljubi?aste i žute trske jedva su se pomicale na povetarcu.

-Idemo preko kanala? - upita Ðil.

-Idemo, ali pažljivo, mora da je duboko - uskliknu Dezi.-Jazise, daj mi ruku, ti ne umeš dobro da plivaš.

Ali kanal nije bio mnogo dubok, dopirao je najdalje do grudi: stigoše na drugu obalu i potr?aše. Svi su bili veseli i laki kao galebovi ili trske; vikali su tr?e?i jedan za drugim sve dok, kroz ležišta mekanih i zelenih algi, jezi?aka trš?aka i peska, ne stigoše do jednog novog malog kanala: nije bio širi od ?etiri ili pet metra, voda u njemu je bila nepomi?na i topla, pa su tu plutali venci vodenih uvenulih trava osušenih od sunca.

Sko?iše u tu baru i dugo su se pra?kali, ispunjavaju?i celu Valu radosnom vikom.

Iza malog kanala, duž lesišta, beleo se tepih mokrog peska i de?a?i?i iz Kaorlea otr?aše da se klizaju a za njim odmah i drugi: klizaju?i se padali su i valjali se u blatu, pa bi za?as opet bili crni.

Vratiše se u ?amac tek posle dva-tri sata. Sunce je ve? zalazilo i cela Vala ubirala je njegove poslednje umorne odbljeske svojim rukavcima i mo?varama, dok je iz svih baruština i trš?aka izbijala pozla?ena i mirna svetlost.

?amac ih je ?ekao crn, sa dva paoca naspram izbledelog neba,kao da mu je trup bez težine, jedva dodiruju?i vlažan pesak.

Deziderio je mislio, umiru?i od želje da ostane malo nasamo sa Jazisom, da ?e ga sporo vra?anje ?amcom izmu?iti: a zatim, zar se plove?i nije dovoljno napatio gledaja?i Jazisa povijenog nad veslom, Jazisa kako kle?i na pramcu, Jazisa sa onom divnom ironijom u o?ima okrenutim ka Lu?anu.

-Jazise - viknu, dok su se ostali peli u tek porinuti ?amac - Jazise... hodi! Ja se vra?am pešice. - I ne ?ekaju?i odgovor otr?a duž lomnog vala: ?uo je ostale iz ?amca kako se bune, ali nije se okrenuo iz straha da ne vidi u ?amcu Jazisa.

Posle trista-?etrsta metara zaustavi se na?as i pošto je brižno pogledao iza sebe ka Vali, vide de?aka kako tr?i po mokrom pesku... Stigoše do uš?a Livrence kad je ?amac još uvek bio samo jedna crna ta?ka u plavetnilu...

Oko uš?a, meðutum, rodile su se nezamislive prepreke; bio je to fantasti?an red betonskih blokova, piramida, bedem?i?a, napuštenih još od rata da tu pucaju i trunu pod pritiskom algi; zato su dva drugara morala da uspore trk i preska?u kao nekom ratnom pohodu sve te prepreke i zamke. Tek što su savladali taj lavirint od armiranog betona i blata, te kocke i poligone koji su opet postali divlji, iskrsnu ispred njih još upe?atljiviji prizor, ali još teža prepreka.

U luku u kome se plaža pružala unutar desne obale Livrence,oseka je za sobom ostavila ogromnu i odvratnu prljavštinu, naravno napred na ivicama nešto lakše otpatke, gomilu morske trave, morske zvezde, kosti, školjke, a bliže moru i reci one teže: lešine pasa, ma?aka, ptica, neprepoznatljive olupine, kosture bez mesa koji su se kao svila ili srebro beleli na suncu. Ponešto je, meðutim, još uvek bilo sveže i odavalo neprekidan grozni smrad. Psi su otvorenih i naboranih usta, nepca crvena, strašne indijanske boje, stvrdnute kože, ušiju od pergamenta.

Dezi je jednostavno bio zgrožen: ali nije to pokazivao Jazisu, naprotiv, tr?e?i i skaku?u?i usred tog pokolja što je bleštao na suncu, smejali su se i šalili.

Popeše se stotinjak metara uz Livrencu, u zadahu lešina, sve dok se nisu zaustavili u nekoj vrsti poluostrvceta punog bara i žbunja. Tu je vladala duboka tišina: na oko dvesta-trista metara, nekoliko ribara sede?i u ?amcima, radilo je nadneto nad mrežama... A na drugoj obali u onih ?etiri-pet ku?a Santa Margerite nije bilo žive duše.

Nazad su Dezi i Jazis ostali sami. Deziderio zagrli de?aka i dugo su se ljubili u tišini. Zatim Deziderio zaslepljen ljubavlju, pokuša da odvu?e Jazisa u ?estare, stežu?i ga za zglobove - ali de?ak nije hteo: i morao je da se pomiri s tim da ?e tu ostati. Posle kratke tišine, potresen svojim nemo?nim uzbuðenjem, steže rukama glavu de?aka i teraju?i ga da ga gleda u o?i re?e: - Ja te volim, Jazise. To znaš, a zašto ti mene ne voliš?

-Zašto me ne voliš? - ponovi naivno i tvrdoglavo kao neko dete.

-Pa, volim te - odgovori Jazis.

Dezi za?uta i, opruživši se na pesak, položi glavu na de?akove grudi. Ali odmah obeshrabren: -Ne voliš me, ne voliš me,Jazise, naprotiv, mrziš me... jer ako nije tako, zašto me ovako mu?iš?

-Oh, ja ne želim da te mu?im, ti se sam mu?iš - re?e Jazis.

Deziderio se nasmeši i poljubi ga ponovo. Jazis ga jako steže u naru?je, ali kad je Dezideriova ruka...

-Ne - re?e Jazis. - Ne. Idemo odavde.

Razjaren, Deziderio naglo ustade i ode ka plaži, usred onih lešina koje su pokazivale zube na suncu. Postiðeni Jazis ga je pratio s razdaljine od dvadesetak metara.

Posle jedne duge tišine, kada behu nepomi?ni, okrenuti obojica ka još uvek dalekom ?amcu, Dezi se okrenu ka de?aku i promuklim glasom re?e:

-Od sutra je bolje da se više nikad ne vidimo. - Jazis je ?utao.

-Je l' jasno? - Ponovi mu, gotovo urlaju?i, Dezi.

-Da. Jasno mi je...

De?ak sede, ozbiljan, na jednu gomilu algi; Dezi je, meðutim, i dalje bio tvrdoglavo na nogama, okrenut ka ?amcu, u tišini: nisu smeli ni da se pogledaju. Tako i ne gledaju?i ga, kao da govori moru, Dezi nastavi sa nekim neprepoznatljivim glasom: -Da, bolje je da se više ne vidimo, bolje je.

Jazis je i dalje ?utao, sa preterano sjajnim i jedva zamagljenim plavetnilom u o?ima: sa izrazom lica koji bi imao da se dogodila neka nesre?a.

-Od sutra - nastavi tvrdoglavo Dezi - presta?emo da se sre?emo, je l' jasno?

-Dobro - re?e Jazis.

Dezi ga pogleda. De?akovi obrazi su porumenili a u o?ima je imao ozbiljan, pokoran, skrušen izraz, pun nekog nevidljivog žara. U novoj dugoj tišini koja je nastupila, pogledaše se: štaviše, Dezi sede pored njega, u jedan mali peš?ani kut bez lešina i morskih otpadaka. Meðutim, njihova tišina beše napeta - zuje?a, puna re?i i puna suza. Za Jazisa je Dezijevo ?utanje imalo u sebi ne?eg svetog i nije se usuðivao da ga naruši.

-Možda nisi dobro shvatio . Opet ?e Dezi, tek što se malo smirio. -Ne zna?i da se ne?emo videti ponovo sutra ili prekosutra... ve? zauvek. Možda za ceo život - dodade, grizu?i usnu da bi ugušio suze.

-Da, dobro sam shvatio - ponovi Jazis spuštaju?i glavu.

-I to sve tvojom krivicom - zaurla Dezi.

-Zašto? - promrmlja de?ak.

-Idiote. - Jazis nije trepnuo, kao da nije ?uo: još više je sagnuo glavu, užarenih obraza, kao neki ðak kojeg nastavnik grdi. -Da, ti si kriv - govorio je Dezi - idiote. - Opet sko?i na noge i ode na ivicu obale: kada se okrenuo video je Jazisa kako štapom pomera kostur neke ptice i radoznalo ga posmatra, ali još uvek sa nekom bolnom ozbiljnoš?u u pogledu... -Jesi li sada zadovoljan . Viknu mu. -Ne?u ti više dosaðivati.

-Nisi mi dosaðivao - re?e Jazis, gledaju?i ga.

-Možda i nisam, ali si ti sve u?inio da poverujem u to. U po?etku sam mislio da si dobar de?ko, odan... Meðutim, samo sam se napatio... Pogrešio sam i sada pla?am. Ali dosta s tobom, dosta. Jesi li razumeo?

-Da.

-Žao mi je što te ostavljam, znaš... Jazise... Kao da mi se otkida deo srca... Ti to ne možeš da shvatiš jer ti uopšte nije stalo, znam.

-Naprotiv, stalo mi je...

?amac se, u meðuvremenu, približavao ali veoma sporo. Ðilberto i Mario su se bacili u vodu i ostali de?aci pustiše ?amac na volju strujama i plimi.

Deziderio uðe u vodu i krenu ka ?amcu koji ve? nije bio udaljeniji od dvesta-trista metara, a Jazis je išao za njim. Kad su ušli do struka, Dezi zapliva, ali ovaj put Jazis nije mogao da ide za njim jer nije znao da pliva, i ostade da ?eka sam u vodi... ali ubrzo Dezi se iznenada vrati njemu i izranjaju?i iz pene pogleda ga još uvek ozbiljan... I Jazis je bio ozbiljan: izgledalo je kao da ?e zaplakati. Gledao je mole?ivim pogledom: a Dezi ništa manje potresen, nasmeši mu se i miluju?i ga po kosi re?e:-Ah, moj jadni, jadni Jazise!

Osvetljen njegovim osmehom, de?ak se namah nasmeši, osetljiv kao neka zvu?na viljuška. Deziderio ga zagrli i tako zagrljeni ?ekali su u vodi da ?amac doðe.

-Hej! - viknu Ðilberto.

-Požurite! - odgovori, takoðe vi?u?i Deziderio. Svi de?aci iz ?amca gledali su u njih dvojicu.

-A oni tamo su kao ruka u rukavici - povika Armando smeju?i se.

A ovi zagrljeni sa?ekaše da ih dodirne bok ?amca.

Vratiše se u Kaorle stazom što je išla uz put u izgradnji. Sunce na zalasku još uvek beše jako na stenama, šljunku, u šumicama sirka koje su skrivale more. S one strane, ka kopnu, prostirale su se suve i žute dinjare. Okon?avši izlet jedu?i lubenice u jednoj baraci iza plaže, sede?i za stolom prenatrpanim noževima, na improvizovanim klupama kojima su mladi prijatelji iz Kaorlea stalno pretili da ?e ih slomiti.

Na "sre?noj" ve?eri koju su ?etiri prijatelja, radosno uznemireni, iš?ekivali više od nedelju dana, Dezi je bio sumornog raspoloženja. Jeo je u tišini, gluvo besan na sve. Jazis se ose?ao kriv i nije se usuðivao da podigne pogled ka njemu. Za raskošno postavljenim stolom "Venecije" blaženi razgovor Ðila i Marija nije uspevao da izvu?e iz de?aka ništa osim poneki retki, mu?an osmeh. Deziderio je uživao u Jazisovoj tuzi: ?ak je želeo da ga još više rastuži; i ranjavao ga je, podvrgavaju?i ga uvreðenoj i bolnoj tišini koju je, s vremena na vreme, prekidao ponekom ponižavaju?om aluzijom.

Jazis se poneki put naprezao da bi ga pogledao, u jasno bezizlaznoj nadi da ponovo vidi smirenog, bliskog Deziderija: potajno je drhtao kao da ra?una na neko ?udo... A Deziderio je, prime?uju?i tu tajnu, gutao suze.

Posle ve?ere odoše u bioskop da gledaju Ðildu. Letnji bioskop Kaorlea, u koji su ušli Dezi i ostali posle male šetnje ulicama i duž obale, tutnjao je poluprazan od zvuka plo?a i bio zatvoren nekom ogradom što je izdvajala svoj elektri?ni sjaj spram mraka na nebu. Bez obzira na šetnju i prazni?nu atmosferu što je pozivala na slogu, kao i pozive Marija i Ðilberta, Dezi je i dalje "?utao" sa Jazisom, koji je sedeo pored njega bez re?i. Uostalom, mogao je da iskoristi tu svoju izolovanost i posveti se izvesnom posmatranju, kojeg se nikad ne bi mogao odre?i... Naime, u redu sveže obojenih stolica, baš ispred Jazisa zauzeo je mesto de?ak meštanin koji je zavijao cigaretu, razmenjuju?i s vremena na vreme poneku re? (u ðavolskom dijalektu) sa svojim drugom. Ova dvojica, jedan nasuprot drugom, predstavljali su dve razli?ite rase Kaorlea: jedan plavušan sa zlatnom kosom poput oreola, kratkim profilom i ve? pomalo divno izboranim licem; drugi taman, s velikom glavom, okruglim i loše oblikovanim ustima, ?udesno sli?an svom ocu... I u njima su se koncentrisali oni nagoveštaji, plaviji i slaniji od mora, koje je širila prazni?na jadranska publika. Tako da je Kaorle, sa svojim teškim jezama, ceo bio sadržan u toj Letnjoj no?i, koja je prokrvarila Deziderijevo srce za sva ona leta koja je propustio. Deziderio je bio sav bolna rana. Mozda zbog otvorenog sukoba izmeðu prizemlja i neba, ili te strašne ograde od pru?a u tako bliskom odnosu sa mesecom; možda zbog prelepog mladi?a sa prelepom crnom kosom, što je okrenut prijateljima juna?ki izvikivao svoju polnost prve mladosti, možda na kraju, ili pre svega, zbog te grešne pozla?enosti koju stranac, kao što je Deziderio, nanjuši u svakom i najmanjem dogaðaju na nepoznatom mestu, ili tog kolektivnog i gotovo folkloristi?kog domoroda?kog erosa što se lomi i prelama, kao u nekoj prizmi, kroz gužvu sve?ano obu?enih neznanaca... tek, Deziderio je sav bio bolna rana. Ah, kako je bio svestan da ima grudi... Gorke grudi bola i ljubomore, gorke od zavisti od koje je umirao ako bi pogledao "druge" takoðe posednike, ali toliko sre?nijih i laganijih grudi...

Zatim se svetla pogasiše i zapo?e ono što je trebalo da bude najlepši film koji je Deziderio gledao. Pred Ðildom nešto divno, zajedni?ko, obuhvati sve gledaoce. Melodija Amado mio harala je, tako da su bezobrazni uzvici što su se mešali u parteru ("Pazi da ti ne otpadnu dugmeta", "Koliko ?eš puta ve?eras?") stapali u neki ritam u kojem se vreme najzad smiruje i dozvoljava produžetak bez sre?nog kraja. I kad je Jazis, kojeg je Deziderio zagrlio, spustio glavu na njegovo rame, u toj atmosferi orgije izvan vremena, pre smrti, Deziderijeve grudi najzad se rastopiše. Bilo je to opšte uzbuðenje podignuto do granice na kojoj su se suze ledile. Rita Hejvort, sa svojim ogromnim telom, svojim osmehom i prsima sestre i prostitutke - dvosmislena i anðeoska - glupa i tajanstvena - sa onim svojim pogledom nežne i hladne kratkovidosti do ?ežnjivosti - pevala je iz dubine svoje posleratne Latinske Amerike, iz romana-reke, sa božanstveno malom bezizražajnoš?u. Ali re?i pesme Amado mio prizivale su je u njenoj selja?koj lepoti, gotovo kao da je u nekom post amorem stanju ili stanju iznurenosti, sklup?ana pored nekog svog neopisivog mu?a?a... gledano s neke avenije Montevidea i Plate, taj bioskop u Kaorleu i taj de?ak što sedi pored njega. Šta su drugo mogli biti za Deziderija osim figure jednog tragi?nog pomirenja sa sudbinom? I umesto dugog govora kojim je trebalo da mu saopšti odluku da se zauvek rastanu... prošapta mu na uvo u suzama:-Oprosti mi, Jazise! - a Jazis, na te ne?ujne re?i koje je Deziderio izdahnuo, nasmeši se rasejano i odgovori mu: - Ve?eras.

Bio je to radostan urlik, slatka kataklizma koja ruši bioskop i ceo Kaorle. Dok je Ðilda u meðuvremenu naspram neba, pred uzdišu?om publikom, sa nežnom pohotom i razjarenim strpljenjem svla?ila rukavicu s ruke.

Posle bioskopa, dok su još uvek jeli krišku lubenice, kušaju?i ih po stoti put u Kaorleu, ?uše kako ih zovu: bio je to sve?ano obu?eni Armando, u raskošno plavoj majici.

-Oh, vidi ko je to - re?e Dezi.

Armando se smešio: pripadao je crnom tipu sa velikom glavom i mesnatim usnama iz Kaorlea... pravom divljaku. Platiše mu krišku lubenice i bilo je divno videti ga nagnutog nad tezgom, sa nožem u ruci, punog nelagodnosti i galantnosti.

Krenuše da prošetaju i povedoše ga sa sobom, duž obale iznad brane. Dok su hodali (sa beskrajno bu?nim morem sa njihove desne strane a s leve uzdasima nedeljne sre?e koji su zamirali meðu šarenim ku?ama) Armando najednom uzviknu:-Evo, ovo je borino. - Zatim posle kratke pauze, kao stide?i se, dodade:-Ali mi ga zovemo burin.

-To je hladan vetar - primeti Deziderio, rasejan da više nije mogao biti od kada mu je Jazis, hodaju?i ponovo spustio glavu na rame.

-Ko zna kakav je zimi! - dodade, da ne razo?ara jadnog Armanda.

-Oh, da, hladan je, dolazi sa planina.

Kako - zar mali ribar nije znao da borino - a ime mu je to jasno govorilo - duva iz Trsta? I kada mu Dezi, šale?i se, to re?e, Armando beše iznenaðen i to mnogo dublje: - Ma ne - navaljivao je - dolazi sa planina.

Armando se nije predavao: nije hteo da burin bude tako objašnjiv. I odgovori:-Možda i dolazi iz toga pravca ali se raða daleko, na po?etku sveta.

-Gledaj, Jazise! - prošaputa Dezi, smeše?i se i sedaju?i na ogradu - tamo dole je po?etak sveta.

Jazis sede pored njega: ali Dezi se malo odmaknu da bi ga gledao: Iza Jazisa, u dnu horizonta, na pu?ini, videle su se daleke svetlosti nekog parobroda... A ispod njega, talasi su se razbijali o grebenje. Zatim siðoše u selo: meðu zeleno, plavo, crveno i crno obojenim ku?ama u Kaorleu - sada spojenim mrakom, i meðu poslednjim prolaznicima, nedeljnim pijancima i mladi?ima koji su se vra?ali ku?i pevaju?i, Dezi je, gledaju?i ga, i dalje bio priljubljen uz Jazisa. I da bi ga još više udaljio u vremenu, iza vremena, ponavljao je, ve? obuzet pomamnom ?istotom, sebi:

I dok se gubio pod svodovima
meðu senkama i svetlostima ve?eri, idu?i
u kvart koji samo no?u
živi, pijano i pohotno
orgijski i vinski,
sanjali su: KO JE TAJ MEÐU NJIMA
i zbog kakvog se sumnjivog užitka
spustio na ulice Selu?ije
iz uzvišenog, ?asnog boravišta.

Ali, pre no što su ostali sami, otpratiše Armanda ku?i. De?a?i? je bio potresen: žao mu je bilo da ostavi svoje nove prijatelje. - Vrati?ete se? - upita.

-Naravno - re?e Dezi - slede?eg leta.

-Zaista? - Armando ?e zadovoljan.

-Štaviše, i?i ?emo s tobom no?u u ribarenje.

-Kakva radost! Doðite, obavezno: ?esto idemo u no?ni lov gazdinim ?amcem, samo jedan de?ak i ja.

-I celu no? ostajete napolju, zar ne?

-Oh, da vra?amo se u zoru.

-Dobro...onda do slede?e godine, Armando...Zbogom!

-Zbogom! - re?e de?ak glasom koji mu je podrhtavao; zatim uðe u ku?u, u jedan od onih divnih enterijera Kaorlea što izgledaju kao drvorez, kao vez.

ja vise volim 'teoremu'

Drago mi ti odgovorim na ovu temu. Pazolinijeve filmove o kojima si postavljao teme sam gledao ali Amado mio je Pazolinijev mladala?ki roman(i ?ini mi se posthumno objavljen) koji je na mene ostavio snažan utisak, suo?avanje sa svojim seksualnim nagonima,strast, ?ežnja, detinjstvo; mladalaštvo, de?ak u koga je bio zaljubljen. Bolno, dirljivo, iskreno, nežno.
Pa ?ini mi se nešto kroz šta prolazi ve?ina gejeva u otkrivanju svog identiteta.

Originally posted by bojandjo
ja vise volim 'teoremu'

Da ?itao sam teoremu i ne sviða mi se preterano iako je naziv opravdan,
verovatno je PPP bio svestan da su ideje koje tamo izlaže samo jedna mogu?nost koju je izvukao iz svoje iodeološko erotske fantazije.

On je uvek bio zanesen jednostavnim, neposrednim, iskrenim saobra?anjem mladih ljudi na selu i bilo mu je krivo što takav vid života nepovratno nestaje zbog urbanizacije, otuðenja itd.

Kao što znaš mladi "divljak" u Teoremi prodire u u?malu buržoasku sredinu i ruši njihov konvencionalni moral i tajne strasti. Otprilike taj "divljak" pokušava da ih vrati u stanje prvobitne nevezane ?ulnosti.

Ima dobrih mesta meðutim kao i svaki roman sa tezom(kod kojega je teza prenaglašena) i ovaj roman gubi od svoje životnosti i uverljivosti.

Meni je jasno da je Bdjou levi?aru ovaj roman drag, ali moj kona?ni utisak je da se radi o jednoj fantasti?noj(nemogucoj) spekulaciji koja je utoliko gora sto je opterecena intelektualizmom na koju se onda naslanja erotizam...ovaj na?in pisanja mi se nije dopao pre svega zbog njegove neuverljivosti.

To je moje mišljenje kao ?itaoca, a ne bih da s tobom vodim ideološke rasprave.

meni se tu najvise dopala sirota sluzavkica

ma to je bas suptilan erostki romancic... ubrajam ga u bisere pored 'pohvale pomajci' i 'ljubavnika' ... ne znam pristrastan sam. moj bivsi i ja obozavamo tu knjigu.... imali smo jednog takvog 'gosta' pre mnogo godina...

a stvarno se ne bih slozio sa tobom da nema zivotnosti i uverljivosti.... damn.... sad cu ponovo da je procitam