Pred linčom, pred napadom... a bez pomoći...
Poslato: 07 Okt 2010, 20:48
Dragi moji i drage moje,
Teško mi je bilo da ovo napišem, jer nisam hteo da zvučim kao kukavica. Ali, čak ni sada se ne osećam previše prijatno. Pokrenuo sam svoj blog, tako mi je bilo lakše, pa vas molim da ga posetite http://www.dnevnikuvreda.blogspot.com/
Ono što ću vam tamo i ovde kazati, odnosi si se na mentalnu, a skoro i fizičku torturu koju doživljama, jer sam gay, skoro 8 godina. Za to vreme, nisam ni sam znao šta da radim. Moji znaju da sam gay (bolje reći sumnjaju ali se svi pravimo kao da se ništa ne dešava), pa mi je to jedna birga manje, makar i metaforički.
Dosta nas se susreće sa nasiljem, gotovo svakodnevno. Međutim, mislim da ovo što se meni dešava nije baš „svakodnevna pojava“. Jedno vreme je sve prestalo, primirilo se, ali sada pred „paradu“ 10. oktobra opet su oživeli stari strahovi, stare pretnje i nove uvrede.
Pre 8 godina, u leto 2002, doživeo sam da mi je jedan poznanik (ne prijatelj), koji je sebio dao previše slobode (učinivši skoro krivično delo), preturao po torbi. Kako on reče licemerno iz zezanja. Zamolio sam ga da mi pričuva stvari dok sam bio u kupovini, ali on je to shvatio izlgeda na neki svoj način.
Da skratim, u torbi su bile slike sa posvetom i pisma mog dečka, ime sada nije važno. Materijal dovoljno kompromitujući, posebno u maloj sredini.
Dakle to je ovako bilo – Sedi dripac na klupi ispred radnje. (ja sam to sve video kroz izlog, ali nisam stigao da reagujem na vreme) U jednom trenutku, ko zna zašto, otvara moj ranac, pretura po njemu, nalazi veliku kovertu u kojoj držim gore pomenuto, uzima sadržaj i čita. Izlazim napolje, svestan da da je sanzao ono što nije trebao. Setim se onog čuvenog citata Bele Lugošija iz filma „Drakula“ – „...Van Helsing, sad kad si sanzao, što si saznao, bolje bi ti bilo da odeš...“ A mislim se u sebi – ovaj neće nigde da ode, sad ima da mi se krvi napije.
Ali, dosta šale. Nije mi do toga!
Kada u našoj sredini neko sazna da si krimos - respekt! Kada sanzaju da si po ratištima kokao i „ujke“ i „turke“ opet respekt. Ali kada sanzaju da si gay – plaši se i svoje senke. To ti je naša realnost.
Po povratku kući dotični smrad nije mogao da odoli, preveliko je to bilo iskušenje. I tako, pre punim autobusom, započe moj coming out, i to ne mojom voljom. Opaske već hiljadu puta kazane, jadne, bedne, bolno uvredljive i jedino što ti ostaje jeste ili kiseo osmeh, da glumiš kako ti je svejedno, ili da „čudovištu“ polomiš svaku kost. Ali ako tako uradiš doćiće nova čudovišta da tebe dovrše. Odjekuje ceo autobus (moje ime neka ostane tajna, makar za sada) – „...“B“ nisam znao da si gay, gde ti je dečko, jel ga puno voliš, od kada ste zajedno, joj ubi se sramoto kad si peder…” – i sve u tom stilu. Na stanici izlazimo zajedno i svako na svoju stranu. Najstrašnije je što je taj jadnik student medicine, i što bi kao budući lekar morao da se ponaša dijemetralno suprotno. Kako će on sutra čuvati privatnost svojih pacijenata, ko može njemu nešto da kaže u poverenju. To je jedna gnjida bez grama obzira, stida i kulture.
Naravno, „patriotska dužnost“ mu je nalagala da novostečeno „znanje“ podeli sa kim stigne. Već sutradan nije bilo zajedničkog prijatelja, srećom malo ih je, koji nisu znali da sam gay, ili po njihovom peder, pederčina, buljaš itd. Nije bilo dana, nije bilo susreta da me ne počaste sa podrugljivim osmehom, i opaskama. Što te bolnije uvrede, što više kažu – biće srećniji tog dana.
Sa praznim rečim čovek još i može da se izbori, ali kada neko krene na tebe, kada želi da te i fizički ako može uništi, to više nije zajebancija.
Doživeo sam ono za šta se obično misli da je moguće samo na filmu.
Da ovde ne oduzimam „prostor“ ostalim, posetite moj blog! Redovno ću ga ažurirati, jer sada, pred „paradu“ očekujem jedino batine, sve ostalo što su mogli već su kazali i/li uradili.
Ko želi da me nešto pita, kontaktira ili posavetuje, moj mejl je na blogu, samo napred. Pozivam i ostale gay ljude da javno kažu svoje probleme, da žigošemo nasilnike...
A ako neko misli da se zezam neka pročita moj tekst, pa da usput napomenem da su hteli da me slikaju danas, a pravli razlog toga sam saznao slučajno, od prijatelja, kome sam se poverio. Ko zna, možda zahvaljujući homofobima postanem medijska zvezda!
Teško mi je bilo da ovo napišem, jer nisam hteo da zvučim kao kukavica. Ali, čak ni sada se ne osećam previše prijatno. Pokrenuo sam svoj blog, tako mi je bilo lakše, pa vas molim da ga posetite http://www.dnevnikuvreda.blogspot.com/
Ono što ću vam tamo i ovde kazati, odnosi si se na mentalnu, a skoro i fizičku torturu koju doživljama, jer sam gay, skoro 8 godina. Za to vreme, nisam ni sam znao šta da radim. Moji znaju da sam gay (bolje reći sumnjaju ali se svi pravimo kao da se ništa ne dešava), pa mi je to jedna birga manje, makar i metaforički.
Dosta nas se susreće sa nasiljem, gotovo svakodnevno. Međutim, mislim da ovo što se meni dešava nije baš „svakodnevna pojava“. Jedno vreme je sve prestalo, primirilo se, ali sada pred „paradu“ 10. oktobra opet su oživeli stari strahovi, stare pretnje i nove uvrede.
Pre 8 godina, u leto 2002, doživeo sam da mi je jedan poznanik (ne prijatelj), koji je sebio dao previše slobode (učinivši skoro krivično delo), preturao po torbi. Kako on reče licemerno iz zezanja. Zamolio sam ga da mi pričuva stvari dok sam bio u kupovini, ali on je to shvatio izlgeda na neki svoj način.
Da skratim, u torbi su bile slike sa posvetom i pisma mog dečka, ime sada nije važno. Materijal dovoljno kompromitujući, posebno u maloj sredini.
Dakle to je ovako bilo – Sedi dripac na klupi ispred radnje. (ja sam to sve video kroz izlog, ali nisam stigao da reagujem na vreme) U jednom trenutku, ko zna zašto, otvara moj ranac, pretura po njemu, nalazi veliku kovertu u kojoj držim gore pomenuto, uzima sadržaj i čita. Izlazim napolje, svestan da da je sanzao ono što nije trebao. Setim se onog čuvenog citata Bele Lugošija iz filma „Drakula“ – „...Van Helsing, sad kad si sanzao, što si saznao, bolje bi ti bilo da odeš...“ A mislim se u sebi – ovaj neće nigde da ode, sad ima da mi se krvi napije.
Ali, dosta šale. Nije mi do toga!
Kada u našoj sredini neko sazna da si krimos - respekt! Kada sanzaju da si po ratištima kokao i „ujke“ i „turke“ opet respekt. Ali kada sanzaju da si gay – plaši se i svoje senke. To ti je naša realnost.
Po povratku kući dotični smrad nije mogao da odoli, preveliko je to bilo iskušenje. I tako, pre punim autobusom, započe moj coming out, i to ne mojom voljom. Opaske već hiljadu puta kazane, jadne, bedne, bolno uvredljive i jedino što ti ostaje jeste ili kiseo osmeh, da glumiš kako ti je svejedno, ili da „čudovištu“ polomiš svaku kost. Ali ako tako uradiš doćiće nova čudovišta da tebe dovrše. Odjekuje ceo autobus (moje ime neka ostane tajna, makar za sada) – „...“B“ nisam znao da si gay, gde ti je dečko, jel ga puno voliš, od kada ste zajedno, joj ubi se sramoto kad si peder…” – i sve u tom stilu. Na stanici izlazimo zajedno i svako na svoju stranu. Najstrašnije je što je taj jadnik student medicine, i što bi kao budući lekar morao da se ponaša dijemetralno suprotno. Kako će on sutra čuvati privatnost svojih pacijenata, ko može njemu nešto da kaže u poverenju. To je jedna gnjida bez grama obzira, stida i kulture.
Naravno, „patriotska dužnost“ mu je nalagala da novostečeno „znanje“ podeli sa kim stigne. Već sutradan nije bilo zajedničkog prijatelja, srećom malo ih je, koji nisu znali da sam gay, ili po njihovom peder, pederčina, buljaš itd. Nije bilo dana, nije bilo susreta da me ne počaste sa podrugljivim osmehom, i opaskama. Što te bolnije uvrede, što više kažu – biće srećniji tog dana.
Sa praznim rečim čovek još i može da se izbori, ali kada neko krene na tebe, kada želi da te i fizički ako može uništi, to više nije zajebancija.
Doživeo sam ono za šta se obično misli da je moguće samo na filmu.
Da ovde ne oduzimam „prostor“ ostalim, posetite moj blog! Redovno ću ga ažurirati, jer sada, pred „paradu“ očekujem jedino batine, sve ostalo što su mogli već su kazali i/li uradili.
Ko želi da me nešto pita, kontaktira ili posavetuje, moj mejl je na blogu, samo napred. Pozivam i ostale gay ljude da javno kažu svoje probleme, da žigošemo nasilnike...
A ako neko misli da se zezam neka pročita moj tekst, pa da usput napomenem da su hteli da me slikaju danas, a pravli razlog toga sam saznao slučajno, od prijatelja, kome sam se poverio. Ko zna, možda zahvaljujući homofobima postanem medijska zvezda!
