Gay-Serbia.com | Diskusije

Često razmišljam zašto smo sposobni da osećamo ovu apsurdnu emociju... Zašto moramo biti svesni tuge i bola? Zašto jednostavno ne bismo bili "roboti" bez osećanja i emocija? Čemu ljudska svest? Zašto smo morali da evoluiramo u ljude? Zašto se uopšte rađamo? Aaaaaa!!!!

Ne odgovarajte, tema je glupa... Ne znam ni zašto je postavljam


Dokrajčiće me ove apsurdne teme majke mi...

mnogo razlicitih pitanja u istoj temi. i cant do that.

Au nihilizma...Pa onda se postavlja pitanje-zasto uopste i zivimo?

Savest je samo ugladjen termin za kukavicluk.

moldere uz tebe smo

Originally posted by Tungi

Savest je samo ugladjen termin za kukavicluk.

Jedna od vecih istina...

"Tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Sto je bas to tako uredjeno a ne nekako drugacije ne znam... Razloge cemo mozda saznati kad odemo sa ovog sveta, ako postoji nesto iza...

Dok smo u ovoj dimenziji - ja mislim da je ravnodusnost teze osecanje od tuge... Upravo zbog onog stiha iz Djoletove pesme - tuga i radost ili tuga i sreca su povezane. Tuzni smo jer nismo ostvarili nesto sto smo planirali ili nismo susreli nekog ili neko nas je razocarao ili nekoga smo izgubili... Ali tuga ce dovesti opet do nekog kretanja. Bar kod mene priroda i organizam mi ne dozvoljavaju dugo stanje tuge, htela ne htela moram da se "dignem"... Ali ravnodusnost je ono sto ubija, ona je vezana za apsurd i besmisao, ona ne pokrece nikuda i iz nje je teze izvuci se nego iz tuge...

A ja bih rekao bas suprotno,kako zivot cesce pomuti sreca,nego sve tuge sveta.Ok,imas tugu,servirana ti je,imas drugu,trecu,cetvrtu...Orodis se sa njom;prosto naviknes da zivis tim nekim zacaurenim zivotom i odjednom kad sreca bljesne,zaseni,remeti se ritam,ustaljeni nacin bivstva,to nepodnosljivo vaganje-sreca-tuga(s tim sto ova prva jako kratko traje,samim tim sto se dugo prizeljkuje,tezi se ka njoj...a "lepo uvek kratko traje").Mozda ima istine u onoj Dostojevskoj da je covek nesretan stoga sto ne zna da je sretan.

Apsurdnost ljudskog postojanja je zapanjujuća: mi smo bića kojima je stalo do ishoda događaja i doživljavamo ih na svojoj koži, dok je sa druge strane univerzum potpuno indiferentan prema nama ili bilo čemu drugom...

Ne bih rekao da je bas indiferentan,ajd' da uzmemo u obzir onu Coelhovu(ili ciju vec)-da se citava vaseljena zaveri da ti se ispuni ono sto istinski i jako zelis.Banalan primer.Sta podrazumevas prvo pod univerzumom i na koji je to nacin indiferentan "prema nama",a posebno prema "bilo cemu drugom?"

Indiferentan je u smislu da je univerzumu svejedno da li ćemo mi živeti ili umreti i kakav će nam život biti. Drugim rečima, univerzum nije svestan (navodno), a mi jesmo. Naša galaksija je prečnika skoro 150000 svetlosnih godina! Šta mi tu predstavljamo? Manje od ništa... Kada bi svi pocrkali i sunčev sistem bio totalno uništen, univerzum to ne bi ni primetio...

Originally posted by Dina

"Tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Sto je bas to tako uredjeno a ne nekako drugacije ne znam... Razloge cemo mozda saznati kad odemo sa ovog sveta, ako postoji nesto iza...

Dok smo u ovoj dimenziji - ja mislim da je ravnodusnost teze osecanje od tuge... Upravo zbog onog stiha iz Djoletove pesme - tuga i radost ili tuga i sreca su povezane. Tuzni smo jer nismo ostvarili nesto sto smo planirali ili nismo susreli nekog ili neko nas je razocarao ili nekoga smo izgubili... Ali tuga ce dovesti opet do nekog kretanja. Bar kod mene priroda i organizam mi ne dozvoljavaju dugo stanje tuge, htela ne htela moram da se "dignem"... Ali ravnodusnost je ono sto ubija, ona je vezana za apsurd i besmisao, ona ne pokrece nikuda i iz nje je teze izvuci se nego iz tuge...

Tacno. Emocije pokrecu. Kada bi bili "roboti" bez emocija neko bi morao da nas programira da bi nas usmerio ka bilo kakvoj aktivnosti inace ne bismo radili nista.

Originally posted by Mage

Indiferentan je u smislu da je univerzumu svejedno da li ćemo mi živeti ili umreti i kakav će nam život biti. Drugim rečima, univerzum nije svestan (navodno), a mi jesmo. Naša galaksija je prečnika skoro 150000 svetlosnih godina! Šta mi tu predstavljamo? Manje od ništa... Kada bi svi pocrkali i sunčev sistem bio totalno uništen, univerzum to ne bi ni primetio...

Da, ne bi primetio. Kao sto ni mi ne primecujemo kada slucajno (ili mozda namerno) zgazimo mrava, on je sad mrtav a mi i dalje razmisljamo o smislu zivota i o tome kako nas Univerzum ne primecuje.

A onda kad prodjes tu fazu u kojoj si shvatio da zivot nema neki poseban smisao i tuzan si zbog toga, onda dodje faza kad treba da shvatis da zivotu samo mi sami mozemo dati smisao. Jedino ispunjavanje nasih zelja moze dati smisao nasem malom Univerzumu koji moramo stvoriti, dok o ovom velikom Univerzumu ne treba previse razmisljati, sem kao o pojmu iz astronomije.

Covek iz nekog razloga ima svest kojom moze da intenzivira sve svoje emocije i dozivljaje do patoloskih razmera, stalno ih ponovo prizivajuci u glavi i razmisljajuci o njima. Tako svaki prezivljen bol dugim i nekonstruktivnim razmisljanjem o njemu vodi u depresiju. To je neka vrsta iskusenja. Trebalo bi uciti upotrebljavati svest na pravi nacin, tako da nam koristi a ne da nam nanosi stetu. Neki to nikad ne nauce.

Originally posted by J...

Trebalo bi uciti upotrebljavati svest na pravi nacin, tako da nam koristi a ne da nam nanosi stetu.

Originally posted by J...


A onda kad prodjes tu fazu u kojoj si shvatio da zivot nema neki poseban smisao i tuzan si zbog toga, onda dodje faza kad treba da shvatis da zivotu samo mi sami mozemo dati smisao. Jedino ispunjavanje nasih zelja moze dati smisao nasem malom Univerzumu koji moramo stvoriti, dok o ovom velikom Univerzumu ne treba previse razmisljati, sem kao o pojmu iz astronomije.

Samo što mi nismo ti koji životu daju smisao. Smisao nam je nametnut baš kao i sam život. I vrlo često se dešava da su naše želje i realnost totalno drugačije. Čemu taj jaz u čovekovoj prirodi?

Ako je sve u univerzumu relativno, ne postoji "pravi" način da se razmišlja ili živi. Kakva god konstrukcija da nam je napravljena u umu, ne možemo reći da je ispravna (nema fundamentalne razlike između ubice i dobročinitelja)... tj. hteo sam da kažem da svako od nas ima potrebu da napravi neki red od haosa koji predstavlja život, ali svaki konstruisan red je prisilan tj. ne predstavlja stvarno haotično stanje.

Plašimo se da izgubimo kontrolu, da izgubimo sebe...

Originally posted by Mage
Kada bi svi pocrkali i sunčev sistem bio totalno uništen, univerzum to ne bi ni primetio...

ja mislim da bi univerzum bar rekao: "e jbg"

Originally posted by Mage


Samo što mi nismo ti koji životu daju smisao. Smisao nam je nametnut baš kao i sam život. I vrlo često se dešava da su naše želje i realnost totalno drugačije. Čemu taj jaz u čovekovoj prirodi?

Ako je sve u univerzumu relativno, ne postoji "pravi" način da se razmišlja ili živi. Kakva god konstrukcija da nam je napravljena u umu, ne možemo reći da je ispravna (nema fundamentalne razlike između ubice i dobročinitelja)... tj. hteo sam da kažem da svako od nas ima potrebu da napravi neki red od haosa koji predstavlja život, ali svaki konstruisan red je prisilan tj. ne predstavlja stvarno haotično stanje.

Plašimo se da izgubimo kontrolu, da izgubimo sebe...

I sad dolazimo do onog pitanja u vezi sudbine, da li je svakome zivotni put unapred odredjen ili mi sami mozemo da odredjujemo taj put? Istina je svakako negde izmedju, tj. mozemo da ga odredjujemo u okvirima koji su nam dodeljeni rodjenjem.

Tako da ja i dalje mislim da smisao, cilj i sustinu NASEG zivota mozemo i moramo odrediti sami, opet u okviru realnosti koja nam je data. Smisao zivota kao prirodne pojave ne mozemo nikad saznati jer je to van nasih mogucnosti spoznaje Univerzuma. A ako u razmisljanje o smislu zivota kao prirodne pojave umesas i emocije onda dolazi do ocekivane posledice - shvatis koliko si beznacajan i onda padnes u depresiju.

A zasto su zelje i realnost drugaciji? Zbog kretanja, borbe, promene, napredovanja ili rusenja. Da su potpuno isti, koji bi onda smisao zivota bio? Stagnacija, nema razvijanja, nema dinamike, nema prirodne selekcije. Ceo Univerzum se stalno menja, to je nesto sto je ocigledno pravilo u svakom njegovom delu.

Zivot nije pozitivna pojava sam po sebi. Zivot je borba za prezivljavanje koja nam je svima urodjena kao osnovni instikt. Jedino ti svom zivotu mozes dati smisao, da li ce biti lep ili ruzan. Ionako je sve relativno. A problem kod ljudi i njihove pogresno koriscene svesti je kad razmisljanjem uniste taj instikt za prezivljavanjem, kad postanu autodestruktivni. Krajnji rezultat toga je nista drugo nego samoubistvo.

Slažem se u potpunosti sa tobom, iako možda to ne doživljavam kao ti... Možda je taj relativizam ono što me ubija u pojam. Možda smatram da život nije toliko vredan kao što ti misliš. Možda imam neki "poremećaj" u glavi pa mi to jako teško pada. Mislim da je život jako okrutan za ljudska bića i okružen sam sa bezbroj primera te okrutnosti...

Svi su toliko okupirani borbom za opstanak da ni ne razmišljaju šta zapravo hoće i za šta se bore. Oduvek sam zavideo ljudima koji mogu da prihvate stvari onako kako im se serviraju i da to ne preispituju. Eh da mogu tako...