Срећна слава свима који данас сл
Poslato: 19 Jul 2009, 00:14
Драги моји и драге моје, нека вам је срецна слава и да ми и далје будете лепи, сисати и румени!
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИСОЈА ВЕЛИКОГ
Из малена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. Уравно ангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преп.Антоније Велики подвизавао, и сам преп. Сисоје бејаше подржавалац Антонијева живота.
За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика1, где о њиму пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов,дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! – И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац угледавши свог сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смти његове.
Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? – Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? – Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана за покајање? И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца да ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.
Брат неки уптита ава Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. – Поново устани! Узврати старац. Тада брат упита: Доклећу онда падати и устајати? – Старац одговори. Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.
Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тога вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! Зар не знаш да је трећа од Сатане?
Један монах би напуштен од свога друга са подвижника, и дође ка ави Сисоју и рече му. Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. – Старац му на то рече:Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, св. Старац рече у својој молитви и ово: Господе! Од сада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! – Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! – И тако ава Сисоје излечи свога брата.
К ава Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има како имање у свету.Човек одговори. „Имам једнога сина“. Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: „Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш.“ Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једног брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде га баци у реку,брат монах му рече: „ Немој га бацити“! Човек му на то одговори: „Отац мој рече да га бацим“. Монах му онда рече: „Мени отац наложи да га не смеш бацити“. После тога овај човек дође к светом старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.
Један брт упита аву Сисоја, говорећи: „Реци ми једну реч, по којој би могао живети“.Старац му на то одговори: „Зашто ме тераш,брате, дати речем бескорисну реч? Шта то видиш да ја чиним,чини и ти“.
Неко од монаха упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? – Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба д рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори ссеби. Догодило ми се по промислу Божјем.
Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужно је једино чистота срца. Задаобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.
У преп.оца Сиосоја беше учеик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свешеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиронтисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе муке поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову омоћ што пре добио презвитерски чин. Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома вискоког човека, потпуно наг и црн, одвратна лица са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса поаказиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Аполосу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку.Но ђаво му говораше: „ Зашто бежиш од мене? Знај ти си мој, и ја те волим, јер ти испунујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох к теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље.“ – Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност,подиже очи к небу и громко повика: „ Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!
И одмах ђаво,одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу,јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. – Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. – Рекавши то, ђаво постаде невидљив.
Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и пирпавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Он и од другог ученика његовог, Аврама, одагна нечистог духа који га је мучио.И сви зли дуси бежаху од св. Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.
Пошто проживе у пустињи шесдесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се представи, и крај њега беху монаси лице његово засија као сунце, и он им рече:„Ево, дође лик проорка. Лице му поново засија још јаче, и он рече. „Ево, дође лик апостола. И лице његово засија двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га мољаше, говорећи: Оче, кажи нам с ким разговараш? – И он им рече. Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше. Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међути сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте!ево Господ долази и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! Рекавши то,преподобни одмах предаде дух свој Господу1. У том блесну муња и келија се испуни миомира.
Такви блажени завршетком завршивши свој блажени живот, преп. Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица његова заједно са онима зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.
Прекуцано из књиге Житија светих за месец Јули. Од св.аве Јустина Поповића
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИСОЈА ВЕЛИКОГ
Из малена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. Уравно ангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преп.Антоније Велики подвизавао, и сам преп. Сисоје бејаше подржавалац Антонијева живота.
За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика1, где о њиму пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов,дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! – И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац угледавши свог сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смти његове.
Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? – Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? – Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана за покајање? И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца да ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.
Брат неки уптита ава Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. – Поново устани! Узврати старац. Тада брат упита: Доклећу онда падати и устајати? – Старац одговори. Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.
Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тога вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! Зар не знаш да је трећа од Сатане?
Један монах би напуштен од свога друга са подвижника, и дође ка ави Сисоју и рече му. Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. – Старац му на то рече:Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, св. Старац рече у својој молитви и ово: Господе! Од сада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! – Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! – И тако ава Сисоје излечи свога брата.
К ава Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има како имање у свету.Човек одговори. „Имам једнога сина“. Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: „Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш.“ Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једног брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде га баци у реку,брат монах му рече: „ Немој га бацити“! Човек му на то одговори: „Отац мој рече да га бацим“. Монах му онда рече: „Мени отац наложи да га не смеш бацити“. После тога овај човек дође к светом старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.
Један брт упита аву Сисоја, говорећи: „Реци ми једну реч, по којој би могао живети“.Старац му на то одговори: „Зашто ме тераш,брате, дати речем бескорисну реч? Шта то видиш да ја чиним,чини и ти“.
Неко од монаха упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? – Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба д рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори ссеби. Догодило ми се по промислу Божјем.
Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужно је једино чистота срца. Задаобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.
У преп.оца Сиосоја беше учеик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свешеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиронтисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе муке поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову омоћ што пре добио презвитерски чин. Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома вискоког човека, потпуно наг и црн, одвратна лица са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса поаказиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Аполосу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку.Но ђаво му говораше: „ Зашто бежиш од мене? Знај ти си мој, и ја те волим, јер ти испунујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох к теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље.“ – Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност,подиже очи к небу и громко повика: „ Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!
И одмах ђаво,одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу,јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. – Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. – Рекавши то, ђаво постаде невидљив.
Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и пирпавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Он и од другог ученика његовог, Аврама, одагна нечистог духа који га је мучио.И сви зли дуси бежаху од св. Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.
Пошто проживе у пустињи шесдесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се представи, и крај њега беху монаси лице његово засија као сунце, и он им рече:„Ево, дође лик проорка. Лице му поново засија још јаче, и он рече. „Ево, дође лик апостола. И лице његово засија двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га мољаше, говорећи: Оче, кажи нам с ким разговараш? – И он им рече. Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше. Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међути сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте!ево Господ долази и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! Рекавши то,преподобни одмах предаде дух свој Господу1. У том блесну муња и келија се испуни миомира.
Такви блажени завршетком завршивши свој блажени живот, преп. Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица његова заједно са онима зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.
Прекуцано из књиге Житија светих за месец Јули. Од св.аве Јустина Поповића
