Gay-Serbia.com | Diskusije

To je jedan od mojih omiljene priče sa moje religije:

Bio jednom jedan ljubavnik koji je uzdisao zbog dugih godina odvojenosti od svoje drage, te onemoća od vatre udaljenosti. Pod vladavinom ljubavi, njegovo srce je bilo ispražnjeno strpljenjem a tijelo izmoreno duhom; život bez nje smatrao je obmanom a vrijeme ga je razaralo. Koliko mnogo dana on nije imao mira čeznući za njom, koliko mnogo noći ga je bol za njom držala budnim; njegovo tijelo se je iscrpilo, njegovo ranjeno srce ga je preobratilo u vapaje tuge. On je davao hiljade života za samo jedan gutljaj iz pehara njenog prisustva, ali uzalud. Doktori nisu znali lijek za njega, i prijatelji su izbjegavali njegovo društvo; čak ni vidari nisu imali melema za bolesnog od ljubavi, sve dok ga milost voljene ne spasi.

Napokon, drvo njegove čežnje urodilo je plodom očaja, a vatra njegove nade pala je u pepeo. Jedne noći, više nije mogao izdržati, te je izašao iz kuće i uputio se ka bazaru. Odjednom, stražar krenu za njim. On se dade u bijeg a stražar ga je pratio, malo zatim se i drugi stražari udružiše i zagradiše sve prolaze umornome. Jadnik je iz sveg srca zaplakao, i trčao je tamo i vamo sebi u njedra jecajući: "Mora da je ovaj stražar 'Izrá'íl, moj anđeo smrti, dok me ovako brzo prati ili je neki razbojnik koji mi želi nauditi". Noge su ga nosile svom snagom, čovjeka raskrvavljenoga strijelom ljubavi, a srce mu je bilo očajno. Kad je došao do zida vrta i teškom se mukom uz njega popeo, jer je zid bio visok, svoj život je zanemario i sa zida se bacio u vrt.

A tamo je ugledao svoju voljenu sa lampom u ruci, kako traži izgubljeni prsten. Kad je ljubavnik predanoga srca ugledao svoju prelijepu dragu, on je udahnuo duboko, i podigao svoje ruke u molitvi, plačući: "O, Bože! Slavljen neka je stražar; daruj mu bogatstvo i dug život. Jer stražar bijaše Gabriel, koji je vodio ovoga siromaha ili bijaše Isráfíl, koji mu je udahnuo ponovni život!"

Zaista, njegove riječi su bile istinite, jer on spoznade skrivenu pravednost u ovom, naizgled, okrutnom stražarevom nastupu i shvati koliko se mnogo skrivene milosti nalazi iza vela. U gnjevu, stražar je poveo žednog, iz pustinje ljubavi, do mora njegove voljene, i obasjao je tamnu noć "odsustva" svjetlom ponovnog ujedinjenja. On je vodio udaljenoga u vrt blizine, i uputio je bolesno srce do vidara duše.

Sada, da je ljubavnik mogao vidjeti budućnost, blagosiljao bi stražara od samog početka, molio bi se za njega i pravdu bi vidio u njegovoj okrutnosti, ali, zbog toga što mu je kraj bio sakriven iza vela, isprva je patio i bunio se. Oni koji putuju po dolini znanja, zbog toga što vide kraj na početku, mogu da naziru mir u ratu a prijateljstvo u ljutnji.

Da li možete ponekad videti kraj na početku? Ja uopšte ne vidim ga. Štoviše, i na kraju ne uvek razumem zašto je se dogodilo. Tražim prijateljstvo u ljutnji i ne nađem ga, ne uvek.

Ipak, stvarno se je dogodilo loše stvari sa mnom, koji sad razumem, i zahvalna sam.

Na primer, u 2000, počela sam da vozim blog. Još uvek vozim blog i sam poznala mnogi dobri (i nekoliko loši) ljudi kroz bloga. Na početku, poznala sam jednu devojku, Jenn, i uskoro ona je postala moja najbolja drugarica. Rekla je da ima anoreksija. Jednom dana dobila sam email "od njena majka" da je umrla. Imala sam samo 15 godine i teško je bilo.

Pre toga bila sam depresivna i imala sam problemi, i sve su polako polako bili loše i loše. A bilo je previše polagan i niko nije to primetio. A posle Jenn, brzo krenula sam do dna. Na moj 16. rođendan, bila sam u bolesnici zbog anoreksije i drugi problemi. Kad sam došla kući, Jenn je rekla da sve je bilo laž, da nije umrla. Razgovorili smo na telefon jedanput i oprostila sam je, a posle toga nismo bili drugarice.

Da ovo nije se dogodilo, možda još uvek život bi polako polako loše i loše. To mi je trebalo da bih mogla zaceliti. Bilo je teško, a razumem da sad sam zdrava, i ne bih bila toliko zdrava da ne se dešava.


A ovo je samo jedan primer. Ima drugi primeri što ne razumem, zato što su preblizu ili još uvek izgledaju previše užasni, i još nisam dosta zacelila da bih ih mogla shvatiti. (Da bih mogla da vidim kraj na početku, i sad bih ih shvatila, a niko nije savršen, ja nikako nisam )


I kod vas? Da li imate slični primeri, stavri koji su izgledalo loše (i stvarno su bili loše), a na kraju pa ipak su vam pomogli da budete bolji zdraviji srećniji ljudi?

(I izvini što još uvek ne pišem dobro na srpskom. Učim ga svim srcem)

Ja kad krecem u nesto uvek vidim prvo kraj tj ono ka cemu idem jer inace ne bih mogla da osmislim one korake izmedju. Ali to je moj zamisljeni kraj, nekad bude tako, nekad ne.

Sto se proslih stvari tice, pa sve ono i dobro i lose je omogucilo da sam ovde gde jesam. Mada nisam bas od onih koji ponavljaju "ko zna zasto je to dobro", to mi se cini kao izgovor, kao hajde ako nisam uspela u necemu utesicu sebe da je to bas super, bas sam srecna. To kod mene ne deluje. Ako nesto nije ispalo kako sam zelela moram jedno vreme da otpatim, da se oprostim od svog sna... a onda naravno nakon toga na nekom drugom putu ce poceti da se desavaju i dobre stvari. Pa onda ispada da se nije desilo ono lose ne bi se desilo ni ovo dobro, jer tog drugog puta ne bi ni bilo da nisam odustala od onog starog. I ne volim da se vracam u realnom svetu. Ne volim da susrecem stare ljubavi i s njima caskam, ne volim da susrecem prijatelje sa kojima su prijateljstva zavrsena i uopste sve sto je proslo za mene je ostalo tamo. Jedino sto nekad zamisljam kakva bih ja bila na nekom drugom putu sa koga sam otisla ili mi je izmakao...

Originally posted by Dina
Ja kad krecem u nesto uvek vidim prvo kraj tj ono ka cemu idem jer inace ne bih mogla da osmislim one korake izmedju. Ali to je moj zamisljeni kraj, nekad bude tako, nekad ne.

Ne znam da li sam najbolje razumela uvodni post ali pokusacu da dam neki svoj odgovor.

Kada mi se desavaju lose stvari, pokusavam da ih sve posmatram kao jednu zivotnu lekciju koju moram da naucim. I uvek se trudim da vidim kraj tih problema i pokusavam da ga zamislim sto boljim jer polazim od toga da mi u zivotu moramo da naucimo neke lekcije, da naucimo kako da resimo neke probleme, kako da prodjemo kroz teske momente a da iz toga izvucemo nesto korisno za sebe sto ce nam kasnije posluziti kao zivotno iskustvo za neke buduce dogadjaje.

Nekim ljudima je teze u zivotu, nekima je lakse. Nemam odgovor na to pitanje zasto je to tako, mozda svako ima neku svoju sudbinu, neki svoj unapred, na rodjenju, zacrtan zivotni put koji eventualno moze manje ili vise da izmeni koristeci snagu svoje volje, svoju sposobnost snalazenja kao i prethodno iskustvo.

U svakom slucaju, mislim da ako se izgubi vera u bolju buducnost i u pozitivan rasplet dogadjaja, ako se ne vidi kraj na pocetku problema, to uopste nije dobro. A mnogo ljudi pati od toga, od bezvoljnosti, depresije i sl. Ponekad, neko trazi spas u religiji, neko trazi bliskost drugih ljudi, neko ode kod psihologa a neko se jednostavno preda, sto nije dobro.

Za sebe ne mogu reci da sam religiozna u nekom klasicnom smislu te reci ali se uvek trudim da verujem da ce sutra biti bolje. Vera je mnogo bitna u zivotu. Ona te odrzava. Da li ce to biti vera u Boga ili u prirodu ili vera u sebe ili vera u bolje sutra to nije bitno, bitno je da se veruje.

Koliko god malo ili mnogo dobijala od zivota, ja sam zahvalna za svaki lep dogadjaj, za pozitivno resenje bar jednog problema iako su ostali mozda jos uvek u tamnoj fazi u kojoj se ne vidi kraj. Ipak, znam da ima napolju ljudi koji kopaju po kontajnerima.

Svi mi imamo isto pravo na srecu u zivotu, samo sto je nekom taj zivotni put tezi, nekom laksi ali to su iskusenja koja moramo proci.

Maloj sreci se raduj vise nego sto ces tugovati zbog velike nesrece. Deluje tesko ali je verovatno to jedino resenje da bi videla kraj problemima i da bi videla razlog zbog cega treba da zivis.

Ovi odgovori su zanimljivi, hvala.

Originally posted by Dina
Ja kad krecem u nesto uvek vidim prvo kraj tj ono ka cemu idem jer inace ne bih mogla da osmislim one korake izmedju. Ali to je moj zamisljeni kraj, nekad bude tako, nekad ne.

Slažem se. Nisam mislila o tome kad sam pročitala priču, a u pravo si. Ako ne znamo gde hoćemo ići ne iznenadimo se kad se pojavimo negde drugi... Imam nešto nejasan pojam od šta hoću sa života a trebalo bi da crtam nešto jasniji plan.

Originally posted by Dina
Sto se proslih stvari tice, pa sve ono i dobro i lose je omogucilo da sam ovde gde jesam.

Mislim da ako mogu, ne bih promenila ništa, čak i ako ne znam zašto su se dogodili sa mnom. Ne poznajem ovu prividnu devojku sa mojem imenom koja je imala potpuno drugačiji život. Možda ne bih njena drugarica. A nitko ne zna, možda ona je bolje nego ja, možda loše. Znam stvari što ona ne bi znala. Ponekad mislim da ona je više produktivna nego ja, bolja žena. A znam da sam razvijala dobri stvari u sebi što ona nije.

Originally posted by J...
Ne znam da li sam najbolje razumela uvodni post

Pitaj slobodno ako nešto ne razumeš. Znam da pravim grešaka kad pišem, jer još sam u početku učenja srpskog jezika. Ocenim pomoć i ispravljanje sa jezikom. Ako nisam uspela da jasno pišem nešto, reci slobodno i pokušam objasnim šta sam htela da kažem.

Originally posted by J...
Kada mi se desavaju lose stvari, pokusavam da ih sve posmatram kao jednu zivotnu lekciju koju moram da naucim.

To je mudar. I ja pokušavam. Ponekad vidim šta bi trebalo da naučim, a nekad uopšte ne vidim ga. A to ne znači da nema čega da naučim. Ponekad, mislim da ako ima lekcija, to znači da sam kriva za što je se dogodilo. Ponekad znam da lekciji nema veze sa krivicom i možemo naučiti i kad smo krivi i kad nismo.

Možda nije dobro da stalno pitam "zašto?" Možda nema zašto.

Originally posted by J...
Nekim ljudima je teze u zivotu, nekima je lakse.

Mislim da samo izgleda tako. Iz mog gledišta, možda nečije problema izgleda lakše nego mojeg, a iz njegovog gledišta moja problema izgleda lakše. I naučila sam u bolnici da niko nema lako život, svi imamo problemi koji ponekad izgledaju preteški. Kad se žalim, samo povredim sebe. Nije bitno da li je nekoga lakše ili teže, jer svi ima problemi koji izgledaju toliko nepremostiv kao i mojeg.


Ne verujem da jednom dana život će biti fer, ili da ako naučim nešto lekcija onda sve će biti lepo i mirno. To bi bilo jako prijatno, a znam da nije nešto realna ideja. Možda očekujem da lekcije će biti teže i teže kao i školi (a kao i školi ne izgledaju teže jer sam već naučila što treba). A verujem da ću naći kraj ovih problema.

Sad sam u neku fazu u koji nisam više depresivna, napokon našla sam kraj ravnodušnosta, pa nisam toliko zdrava i srećna koliko želim.

Želim da jednom dana tek kad neko me povrede, mogu da kažem "O, Bože! Slavljen neka je stražar; daruj mu bogatstvo i dug život. Jer stražar bijaše Gabriel, koji je vodio ovoga siromaha ili bijaše Isráfíl, koji mu je udahnuo ponovni život!"

To je cilj. A još uvek, kao i ljubavnik u priču, kraj je skrivene iza vela. Ako ne daj Bože sutra nešto nesreće se dešava, znam da neću odmah biti zahvalna zato.

Odushevila me je uvodna pricha i apropo nje su pochele da mi se po glavi vrzmaju brojne izreke tipa "Svetlo na kraju tunela", "ko zna zashto je ovo dobro", "medvedja usluga/sreca u nesreci"

Mislim da realno nikada nemamo pojma kako ce se neki aktuelni dogadjaj odraziti na nash zhivot i buducnost uopshte, bilo da trenutno deluje kao pozitivan ili negativan...

Primeri: Tip dobije posao iz snova, reshi da zajedno sa devojkom proslavi to odlaskom na more, odu i njega u nekoj diskoteci ubiju kao kolateralnu shetu...
Sa druge strane: Tip slomi nogu, i na testiranju u bolnici ukapiraju da je u ranoj fazi leukemije i da je tretman i izlechenje moguce zahvaljujuci tome shto je bolest tako brzo utvrdjena...

Ni jedan ni drugi nisu ochekivali da ce njihov put od tachke A do tachke B dozhiveti takav preokret. Videti kraj neke priche je maltene nemoguce jer nikad ne znash kakvi se sve faktorijeli nezavisni od nas samih mogu pojaviti i uticati na to da pricha dobije potpuno drugi smer.

Imao sam konkretno nekoliko loshih situacija koje su naposletku dovele do pochetka potpuno pozitivnih stvari u mom zhivotu, i to je klasichan jin-jang efekat. Sa druge strane (po malo besmisleno i beskorisno, priznajem) ova tema me naterala da se zapitam koliko sam mogucnosti i prilika u zhivotu propustio zahvaljujuci nekim tada pozitivnim aktuelnim stvarima.Sad sve to spada u domen ShBB-KBB, ali posmatrajuci sve to, ceo svoj zhivot na taj surovo uzrochno-posledichan nachin moram da priznam da sam poprilichno zadovoljan trenutnim stanjem stvari...

Svaki trenutak je izbor, svaki udisaj i izdisaj nose teret nove odluke shta i kako dalje.Treba ostati pozitivan i verovati u svoje ciljeve, pa mozhda chak i slepo idealistichki ostati dosledan u tome da bi se dogodilo neshto poput navoda u pochetnom postu, ali shto da ne, sve je moguce...

Nekada sam verovao u jedan stih "pojavi se svetlo u tami, i tama ga nije mogla obuzdati" vishe ne.

Originally posted by pthalo
Oni koji putuju po dolini znanja, zbog toga što vide kraj na početku, mogu da naziru mir u ratu a prijateljstvo u ljutnji.

Da li možete ponekad videti kraj na početku?

..pre svakog pocetka (po)gledam u kraj tog necheg..tipa sta mi se u tom slucaju najgore moze dogoditi..a, opet niko od nas ne moze biti siguran sta i kako ce nesto biti.

Dosta toga me je zateklo u zivotu a da stvar bude gora stvari su se desavale jos dok sam bila klinka i na osnovu tih dogadjaja ja sam danas osoba kakva jesam... dobra ili losa ne znam ...
Ali definitivno imam strah od vezivanja sto za ljude, zivotinje, mesta ili stvari...
I proracunata sam osoba... kad god treba nesto da se uradi ili negde da se ide uvek pomislim na najgore sta moze da mi se desi tako da ne dozvolim sebi da budem iznenadjena i povredjena...
I dok prvo ne sagledam sve opcije za kraj ja nista i ne zapocinjem.

uvek vidim kraj na početku... to je prokletstvo jer ma šta započeneš znaš da se uvek završi propašću. Uvek je tako: sve na kraju propadne.

u dosta slucajeva vidim. ali mi to vise ne smeta. prosto uzivam u onome sto je izmedju pocetka i tog kraja. dam sansu, svakako, mozda se iznenadim.

retko ne vidim kako ce se stvari odvijati. i to je super.

sve u svemu, svejedno.

White Box daje kontrolu i sigurnost, Black Box uzbuđenje i neizvesnost.

Meni je najbolja je Gray (koja ne postoji pa sam je izmislio)



(gle, može i gray i grey...)

Ja sam se udaljio od tih prica - interakcija misli i veze. Uvek imam predosecaj i on se uvek na kraju i ostvari. Nekada sam proveravao hipoteze, a sada u startu secem. Udaljen .

Nemam nameru da ulazim u bilo koju vrstu "dubljih" odnosa ako unapred vidim kraj (ili ga on/ona vidi) ... Smatram to cistim gubljenjem vremena, ma koliko bilo lepo dok traje ....

Polako pocinjem da shvatam da je kraj u najvecem broju slucajeva onakav kakav ga sami napravimo.
Stoga planiram da sto manje sedim i cekam ( a ni sam nisam siguran sta), vec preduzimam korake, pa makar i nesigurne.

Sto se tice medjuljudskih odnosa, rekao bih da je to mnogo manje predvidiva kategorija, jer kraj, i sve sto mu prethodi ne zavisi samo od nas samih.
A iskreno ne bih ni voleo da je drugacije, jer bi izgubili potrebnu dozu strepnje i neizvesnosti, nade i zelje...

Imam dosta dobru intuiciju, i cesto umem da unapred vidim kraj na pocetku, ali to ne znaci da ne dajem sansu, cak i ako predosecam da ce kraj biti los... prosto, ne zelim da zalim sto nisam necemu/nekome pruzila sansu da mi pokaze kako je ipak mozda moj predosecaj pogresan... u velikom broju slucajeva, ipak se ispostavi da sam bila u pravu, ali dobro...

A kad se upustam u ostvarenje nekih snova ili ambicija, naravno da uvek vidim dobar kraj, ali ne zanemarujem ni razmisljanja o losim stvarima koje bi mogle da se dogode, prosto zelim da budem spremna na sve, i pre nego sto se to nesto dogodi.... Ali, covek ne moze da predvidi svoju buducnost. Da moze, bilo bi dosadno ziveti, jer su bas one stvari koje ne mozemo da predvidimo te koje cine zivot uzbudljivim, i lepim.

Ja se trudim iz svega loseg sto mi se dogodi da izvucem neku pouku, analiziram to i onda idem dalje. Ne zivim u proslosti. Ja kad jednom kazem kraj, to je onda kraj (bilo da je u pitanju veza, prijateljstvo ili samo razmisljanje o necemu), i ne vracam se vise na to. Uvek gledam unapred, nikad unazad. Bilo da se desilo nesto lose ili dobro, iz toga izvucem ono sto smatram da je bitno, i verujem da se sve desilo zato sto je tako moralo da se desi, i zato sto je tako bilo sudjeno zbog onoga sto mi sledi u buducnosti. Verujem u povezanost svega, a sudbina je skup tih veza....

Naravno, izlisno je govoriti sebi "sta bi bilo da sam na onoj raskrsnici skrenula desno a ne levo, da li bih sada bila drugacija osoba, zivela drugaciji zivot, itd?" odgovor je naravno "da", ali tu je najbitnije da nisam skrenula desno--skrenula sam levo, "and that made all the difference"--zbog toga sam ja Ja, a ne neka druga osoba. Znam kako to zvuci: to onda izgleda kao da sam imala samo prividan izbor, da opcija "desno" nikada zaista i nije postojala za mene, posto je unapred bilo sudjeno da skrenem levo, ali covek u vecini situacija zna sta bi uradio, ako poznaje sebe, cak i da se nikada ranije nije nasao ni u priblizno slicnoj situaciji--a to je ono o cemu ja govorim, ne o nekoj fatalistickoj predodredjenosti svega. Svi mi imamo izbore, pa i ja, ali nikada do sada mi se nije desilo da iznenadim sebe nekim svojim izborom, tako da sam unapred, i pre nego sto sam stigla do one raskrsnice, mogla slobodno da kazem da cu skrenuti levo, a ne desno. Da li se to levo ispostavilo kao dobar put ili kao los, druga je prica, ali nikada ne bih tamo skrenula desno, pa tako ni ne zalim zbog svojih izbora... Na kraju krajeva, bio los ili dobar, onaj levi put bio je moj.

@pthalo

Ne znam da li i dalje pratiš ovu temu, ali u svakom slučaju hteo bih i ja da dodam neki svoj komentar.

Duboko me je dotakla ova tema, veoma mi se svidela ona uvodna priča, a potresla me tvoja priča o problemima kroz koje si prošla.

Potresla me je tvoja priča jer sam se i sam u njoj dobrim delom prepoznao. Istina, nikada nisam imao anoreksiju (anoreksija je kada je BMI ispod 17,5; ja nikad nisam bio ispod 17,8), ali simptomi nisu bili mnogo drugačiji. Naime, prošao sam kroz jedan baš dug period u kojem sam uglavnom bio jako lošeg raspoloženja. U jednom momentu sam čak i pokušao da okončam svoj život. Ali nisam to učinio na neki "uobičajen" način (da presečem sebi vene, da se nagutam tableta, da skočim sa nekog nebodera itd.). Grozna sam kukavica, tako da nisam imao hrabrosti da se ubijem na bilo koji "aktivan, efikasan, brz" način. Umesto toga, jednostavno sam gladovao. Do smrti, kako sam mislio. Pet dana nisam baš ništa jeo. Želeo sam da umrem od gladi. Šestog dana, međutim, u meni se probudio neki životinjski instinkt, životinjska volja za životom. I više mi nije bilo važno šta mislim o sebi, šta drugi misle o meni, osetio sam da, ma kako promašen bio, IMAM PRAVO NA ŽIVOT. Posle toga više nikada nisam pokušao da se ubijem. Ali i dalje imam neki ne bi se moglo reći baš sasvim normalan stav kada su ishrana i težina u pitanju. No, to je neka druga tema, da ne offtopic-ujem...

Veoma mi se svidela uvodna priča. Podsetila me je na jednu moju priču (scenario za jednu koreodramu), u kojoj svi likovi predstavljaju delove jedne iste ličnosti. Ja i ovu uvodnu priču posmatram u takvom ključu: Za mene je ljubavnik deo ličnosti koji predstavlja svesno Ja, racionalni deo ličnosti, ono što vidimo i čujemo, čega smo svesni, što prođe kroz veo, veo koji nas međutim sprečava da vidimo kraj na početku... Ljubavnikova draga za mene je njegova duša, njegovo srce, njegova osećanja, dakle emocionalni deo ličnosti, ono što zaista duboko u sebi oseća. Ona je u vrtu, ali oko vrta je visok zid - zid sačinjen od straha, od boli, od povreda... Praktično, ona je u tom vrtu kao u zatvoru - visoki zid sačinjen od emocionalnih povreda drži je zatočenom... Ljubavnik je odvojen od svoje drage - dakle postoji rascep između racionalnog i emocionalnog dela ličnosti, a rascep između racionalnog i emocionalnog dela ličnosti nije normalno stanje. Zato ljubavnik boluje. On čezne za svojom dragom, za svojim zatomljenim osećanjima... U jednom momentu on ne može više da izdrži i kreće u potragu za svojom dragom. Drugim rečima, nalazi se u stanju emocionalne krize... Stražari koji ga jure su njegovi unutarnji nemiri, oni mu ne dozvoljavaju da se smiri... Njihova uloga u suštini je pozitivna, jer oni mu ne dozvoljavaju da odustane od potrage za svojom dragom, ne dozvoljavaju da njegova emocionalna kriza prestane pre nego što on pronađe svoju dragu - svoju dušu... Unutarnji nemir daje mu snagu da se uspne uz zid vrta, daju mu hrabrost da se sa njega baci u vrt, put svoje drage - svoje duše... U vrtu se ljubavnik i njegova draga ponovo sastaju, ponovno se uspostavlja jedinstvo racionalnog i emocionalnog dela ličnosti, a priča završava kao happy end.

Međutim, da li je ponovnim susretom ljubavnika i njegove drage baš sve završeno? Ljubavnik i njegova draga su zajedno, ali zajedno u vrtu, dakle okruženi zidom, koji ih odvaja od drugih ljudi... Ljubavnik je uspeo da preskoči svoj unutarnji zid, onaj koji ga je odvajao od sopstvene duše. Uspeo je da zaceli neke emocionalne rane, na taj način je uspostavio mir sa samim sobom. Ali spojivši se sa svojom dušom, našavši se sa njom u vrtu, on shvata da je sam, istina sam sa svojom dušom, ali svejedno odvojen od drugih ljudi. Da bi uspostavio istinski spoj sa Drugim, dakle ne samo sa svojom dušom, već i sa nekim van Sebe, mora da nađe izlaz iz vrta, da načini prolaz u zidu, drugim rečima, da zaceli preostale emocionalne rane, da se oslobodi strahova koji ga parališu. Koji ga sprečavaju da uspostavi vezu sa Drugim, koji ga sprečavaju da primi i pruži LjUBAV...

Ova uvodna priča, kao i sama tema, duboko su me dotakle. Zato što sam se u njima prepoznao, makar u ovoj verziji priče koju sam upravo izložio. Naime, sa 17-18 godina ja sam načinio rascep u svojoj ličnosti. Pobegao sam od svojih istinskih osećanja, i okrenuo se nekakvoj (kvazi)religioznosti. No, posle nekoliko godina bio sam pogođen "strelom ljubavi", tj. zaljubio se, osetio zanos zaljubljenosti. A zatim ostao bez tog zanosa, našao se u pustinji ljubavi - kada je zaljubljenost prošla. I počeo sam da istražujem šta se to desilo, osetio sam unutarnji nemir, i taj nemir me je, malo-pomalo, doveo do moje duše... Naravno, nije bilo lako, kao što rekoh bio sam lošeg raspoloženja itd... Ali u jednom momentu (kada sam napisao pomenuti scenario za koreodramu) počeo sam da nazirem kraj, da nazirem svoj cilj, iza velova, iza neprozirne magluštine, negde duboko, duboko, u meni... I tako sam, iako nesigurnim korakom, ipak dospeo do svoje duše...

Ne bih mogao da kažem da sam video kraj na početku. Na početku sam osetio samo nemir. Beskrajan, grozan nemir... Tek postepeno, besciljno hodeći gonjen tim nemirom, počeo sam da nazirem svoj cilj. I da verujem u njega. Uprkos strahu. Uprkos nepoverenju u sebe. Uprkos... Tako sam se našao u vrtu, ponovo u društvu svoje duše... Nije loše u tom vrtu. Lep je, prostran, sasvim udoban orman. Ne bih ja sigurno još dugo ni pokušao da izađem iz njega, ali ponovo se pojavio nemir... A zatim i zaljubljenost... Tako se i nađoh na ovom forumu. U pokušaju da napravim bar neki prozorčić u zidu svog vrta, ako već nemam hrabrosti i snage da iz njega izađem...


Marko

Originally posted by Dina
Ja kad krecem u nesto uvek vidim prvo kraj tj ono ka cemu idem jer inace ne bih mogla da osmislim one korake izmedju. Ali to je moj zamisljeni kraj, nekad bude tako, nekad ne.

I ja isto, kad krećem u nešto, moram prvo da vidim kraj, tj. ono ka čemu idem. I onda krenem. I onda nastanu teškoće, neuspesi itd. I onda promenim svoj plan, izbacim nepotrebne korake, umesto njih ubacim neke druge, a možda promenim i sam zamišljeni kraj, promenim svoj cilj... Ali bilo kako bilo, moram u svakom momentu u mislima videti zamišljenji kraj, željeni cilj (iako sam svestan da ću taj cilj verovatno "u hodu" promeniti), da bih uopšte mogao da krenem, a zatim i nastavim ka svom cilju...

Izuzetak od toga je kada osetim unutrašnji nemir, zaljubljenost i slična osećanja. Onda krenem putem kojim me vode (tj. gone) moja osećanja, bez obzira što ne vidim gde će me odvesti... Jer, u stvari, znam da će me odvesti još bliže mojoj suštini...

Originally posted by J...
Kada mi se desavaju lose stvari, pokusavam da ih sve posmatram kao jednu zivotnu lekciju koju moram da naucim. I uvek se trudim da vidim kraj tih problema i pokusavam da ga zamislim sto boljim jer polazim od toga da mi u zivotu moramo da naucimo neke lekcije, da naucimo kako da resimo neke probleme, kako da prodjemo kroz teske momente a da iz toga izvucemo nesto korisno za sebe sto ce nam kasnije posluziti kao zivotno iskustvo za neke buduce dogadjaje.

Upravo tako. A životna lekcija je i to da možemo da promenimo svoje životne ciljeve.

Originally posted by V I V I S E C T
Nekada sam verovao u jedan stih "pojavi se svetlo u tami, i tama ga nije mogla obuzdati" vishe ne.

Od 14. aprila 2009. počeo sam da verujem u taj stih. Od tog dana ja osećam, ja ZNAM, da je Bog dobar, da on svakog čoveka pušta da živi svoj život kako god želi, a ako, spletom nepovoljnih okolnosti, ne uspe da ostvari svoje životne ciljeve, onda će mu Bog dati novi život, daće mu slobodu da, u novom životu, odredi sebi nove ciljeve, i pokuša da ih ostvari. I tako stalno, sve dok čovek, u nekom životu, ne ostvari sve svoje ciljeve, odnosno sve dok oseća želju za ovozemaljskim životom i materijalnim svetom... Od 14. aprila ja tako osećam, znam da će se pojaviti svetlo u tami, koje čak ni tama smrti ne može obuzdati... Jednostavno, 14. aprila 2009. ja sam, što bi rekla J..., "ponovo rođen"...

Originally posted by Mage
uvek vidim kraj na početku... to je prokletstvo jer ma šta započeneš znaš da se uvek završi propašću. Uvek je tako: sve na kraju propadne.

Da, šta god da započneš, uvek postoji ta strepnja da će propasti, da neće uspeti. Od te strepnje može se pobeći gušenjem svojih osećanja, podređivanjem svoje volje volji Božjoj, i sličnim načinima bežanja od sebe... Ja sam to potpuno svesno učinio kada sam imao 18 godina... Sada više ne bežim od svojih osećanja. Ako osećam strepnju, onda još jednom angažujem svoj intelekt, da napravi proveru. Ako intelekt kaže da je sve u redu, onda krenem, bez obzira na strepnju, jer verujem (a moja vera je jače osećanje nego moja strepnja) da je Bog dobar, da će mi, ako se zaista desi da sve propadne, dati novu priliku, ako ne u ovom, onda u budućem životu... Ako međutim umesto strepnje osećam neko jače osećanje, kao što je strah, kao što je neko, možda nedovoljno jasno definisano, ali svakako snažno osećanje otpora, onda ne krećem. Slušam svoja osećanja, imam u njih poverenje, pa ako mi ona kažu da ne započinjem, ja onda ne započinjem. Jer u mom dosadašnjem životu naučio sam jednu stvar: da poštujem svoja osećanja, da ih ne gušim, ne silujem, ne živim protivno njima... To je bila teška lekcija, možda najteža koju sam u životu naučio, ali dala mi je divan plod - darivala mi je Veru u dobrotu, iz Vere u dobrotu rodila se Nada da NEĆE sve završiti propačću, a valjda će mi Nada dati dovoljno snage da dozvolim da se u meni razraste ono seme Ljubavi, zakopano duboko u mom srcu...

Originally posted by nsBeckie
Imam dosta dobru intuiciju, i cesto umem da unapred vidim kraj na pocetku, ali to ne znaci da ne dajem sansu, cak i ako predosecam da ce kraj biti los... prosto, ne zelim da zalim sto nisam necemu/nekome pruzila sansu da mi pokaze kako je ipak mozda moj predosecaj pogresan... u velikom broju slucajeva, ipak se ispostavi da sam bila u pravu, ali dobro...

Već nekoliko godina nažalost ne dajem šansu ljudima. Ne dozvoljavam da se uspostavi prijateljstvo, a nekmoli veza. Ne želim da čeprkaju po mom životu, da mi ukazuju na sve ono što i sam vidim, a nemam snage da promenim... Ovako, na forumu, malo mi je lakše, ne smeta mi "virtuelno prijateljstvo", pa se nadam da ću tako, na posredan način, steći snagu i za prijateljstvo u RL.

Originally posted by nsBeckie
Ja kad jednom kazem kraj, to je onda kraj (bilo da je u pitanju veza, prijateljstvo ili samo razmisljanje o necemu), i ne vracam se vise na to.

Tako isto i moja tetka, inače Vodolija u horoskopu. Kad ona kaže da je kraj, to je kraj. Kad kaže da više nikad neće govoriti sa svojim rođenim bratom (mojim ujakom), ona se toga drži. Tako da osam godina nije sa njime govorila. Kada joj je brat iznenada umro od infarkta, sa 48 godina, ona je za dva dana, od dana njegove smrti pa do dana kada je sahranjen, promenila boju kose. To jest, osedela je. Sa 35 godina. I sad ja baš nešto razmišljam, možda ona, kada ga je tokom tih osam godina sretala, nije imala nikakvu potrebu da sa njime razgovara pošto je prema njemu osećala onu "ultimativnu empatiju" dakle sposobnost da je dovoljno samo prisustvo neke osobe pa da znas tacno kako se oseca, dakle osecas sto i ta osoba, potpuno jednako, kao da ti to osecas, ne mora nista da ti kaze ili da ti neko opise situaciju u kojoj se ta osoba nalazi, prosto tvoj mozak prima neke empaticke poruke.... Ako je to ta "ultimativna empatija", ako se ona ispoljava na način na koji ju je moja tetka ispoljavala prema svom rođenom bratu, onda hvala Bogu što nemam tu sposobnost...

Originally posted by nsBeckie
Naravno, izlisno je govoriti sebi "sta bi bilo da sam na onoj raskrsnici skrenula desno a ne levo, da li bih sada bila drugacija osoba, zivela drugaciji zivot, itd?"

Ni ja ne razmišljam mnogo o tome "šta bi bilo kad bi bilo", u stvari ne razmišljam o tome skoro uopšte. Jedino razmišljam o tome da li je put kojim idem zaista MOJ put, da li je to put koji je u skladu sa mojim osećanjima...

Originally posted by nsBeckie
Da li se to levo ispostavilo kao dobar put ili kao los, druga je prica, ali nikada ne bih tamo skrenula desno, pa tako ni ne zalim zbog svojih izbora...

Sa 18 godina i ja sam krenuo levim putem. Međutim, nakon nekoliko godina ispostavilo se da je to bio loš put, put kojim ja više jednostavno NE MOGU da idem. I ONDA SAM SE POLAKO VRATIO DO RASKRSNICE I KRENUO DESNIM PUTEM, putem koji i nije put, nego bespuće, sa tek ponekom oznakom koja ukazuje na pravac kojim valja ići. Ali to je MOJ put, te nejasne oznake, ti moji putokazi, to su moja osećanja koja me usmeravaju. I ja ne želim da ih se odreknem. Nikada više. Makar me ponekad i pogrešno usmere, makar isti put morao prelaziti više puta, ja ne želim, NE MOGU, da ih se odreknem. Možda ću nekada moći da PREVAZIĐEM svoja osećanja (a to valjda nije isto što i njihovo GUŠENjE, što sam učinio sa 18 godina), ali u ovom momentu to bi mi bilo isuviše bolno, s obzirom na ogroman trud koji sam uložio da do njih ponovo doprem...

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Originally posted by nsBeckie
Ja kad jednom kazem kraj, to je onda kraj (bilo da je u pitanju veza, prijateljstvo ili samo razmisljanje o necemu), i ne vracam se vise na to.

Tako isto i moja tetka, inače Vodolija u horoskopu. Kad ona kaže da je kraj, to je kraj. Kad kaže da više nikad neće govoriti sa svojim rođenim bratom (mojim ujakom), ona se toga drži. Tako da osam godina nije sa njime govorila. Kada joj je brat iznenada umro od infarkta, sa 48 godina, ona je za dva dana, od dana njegove smrti pa do dana kada je sahranjen, promenila boju kose. To jest, osedela je. Sa 35 godina. I sad ja baš nešto razmišljam, možda ona, kada ga je tokom tih osam godina sretala, nije imala nikakvu potrebu da sa njime razgovara pošto je prema njemu osećala onu "ultimativnu empatiju" dakle sposobnost da je dovoljno samo prisustvo neke osobe pa da znas tacno kako se oseca, dakle osecas sto i ta osoba, potpuno jednako, kao da ti to osecas, ne mora nista da ti kaze ili da ti neko opise situaciju u kojoj se ta osoba nalazi, prosto tvoj mozak prima neke empaticke poruke.... Ako je to ta "ultimativna empatija", ako se ona ispoljava na način na koji ju je moja tetka ispoljavala prema svom rođenom bratu, onda hvala Bogu što nemam tu sposobnost...

Hm... Nisam bas sigurna da si razumeo tu moju "definiciju" empatije. To je psihicko stanje gde covek oseca SVE sto osobe oko njega osecaju, potpuno jednako. Dakle, ako se nalazi u sobi sa 10 ljudi, osecace sve sto tih 10 ljudi oseca--njihove frustracije, bes, ljubav, mrznju, strah, nelagodu, ama bas sve. I, naravno, da niko ne bi zeleo da ima tu sposobnost, ja najmanje.

A sto se tice onoga "kraj je kraj"--to kod mene nije nesto sto se desava svakodnevno. Kao sto sam rekla, svima pruzam sansu. Tek kada vidim kraj jasno kao dan, onda kazem kraj, i idem dalje. Ne zivim u proslosti.... A prica o tvojoj tetki je zaista tuzna, sigurno se kasnije kajala zbog toga sto nije razgovarala sa svojim rodjenim bratom 8 godina--od velikog stresa i shoka, a narocito nakon gubitka voljene osobe, desava se da ljudi osede preko noci...

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Originally posted by nsBeckie
Da li se to levo ispostavilo kao dobar put ili kao los, druga je prica, ali nikada ne bih tamo skrenula desno, pa tako ni ne zalim zbog svojih izbora...

Sa 18 godina i ja sam krenuo levim putem. Međutim, nakon nekoliko godina ispostavilo se da je to bio loš put, put kojim ja više jednostavno NE MOGU da idem. I ONDA SAM SE POLAKO VRATIO DO RASKRSNICE I KRENUO DESNIM PUTEM, putem koji i nije put, nego bespuće, sa tek ponekom oznakom koja ukazuje na pravac kojim valja ići. Ali to je MOJ put, te nejasne oznake, ti moji putokazi, to su moja osećanja koja me usmeravaju. I ja ne želim da ih se odreknem. Nikada više. Makar me ponekad i pogrešno usmere, makar isti put morao prelaziti više puta, ja ne želim, NE MOGU, da ih se odreknem. Možda ću nekada moći da PREVAZIĐEM svoja osećanja (a to valjda nije isto što i njihovo GUŠENjE, što sam učinio sa 18 godina), ali u ovom momentu to bi mi bilo isuviše bolno, s obzirom na ogroman trud koji sam uložio da do njih ponovo doprem...

A nisi nikad razmisljao da je bilo POTREBNO da krenes najpre tim losim putem, da bi uopste i stigao do puta na kojem si sada? Da je to moralo tako da se desi?.... Da ne bi bio sada tu gde jesi, na pravom putu, da nisi najpre krenuo onim putem?.... I jedan i drugi put su tvoji, jer si njima krenuo, ali onaj prvi je sluzio samo zato da te dovede do ovog drugog puta, a ne zato da na njemu i ostanes.... Ne postoji samo jedan put kojim covek ide u toku svog zivota, postoji ih mnogo--neki su vazniji, neki su manje vazni, neki su precice, neki su zaobilaznice, neki su kratki, neki su dugi.... Ali svi su tvoji, jer si njima isao i ides, i jer su te doveli do mesta gde se sad nalazis, i jer ce te odvesti do mesta do kojeg moras da stignes u buducnosti....

A nisi nikad razmisljao da je bilo POTREBNO da krenes najpre tim losim putem, da bi uopste i stigao do puta na kojem si sada? Da je to moralo tako da se desi?.... Da ne bi bio sada tu gde jesi, na pravom putu, da nisi najpre krenuo onim putem?.... I jedan i drugi put su tvoji, jer si njima krenuo, ali onaj prvi je sluzio samo zato da te dovede do ovog drugog puta, a ne zato da na njemu i ostanes.... Ne postoji samo jedan put kojim covek ide u toku svog zivota, postoji ih mnogo--neki su vazniji, neki su manje vazni, neki su precice, neki su zaobilaznice, neki su kratki, neki su dugi.... Ali svi su tvoji, jer si njima isao i ides, i jer su te doveli do mesta gde se sad nalazis, i jer ce te odvesti do mesta do kojeg moras da stignes u buducnosti....

Da, možda je zaista bilo POTREBNO da krenem najpre tim lošim putem.
Možda je bilo potrebno da krenem tim lošim putem i idem njime sve dok ne osetim "neizdrž", dok ne osetim da njime jednostavno više NE MOGU da idem. Možda je to osećanje bezizlaza bilo jedino što je moglo da svlada moj KUKAVIČLUK, koji me je i poveo onim lošim putem...
Da, moguće je da je i onaj loš put bio MOJ, sasvim je moguće da sam i njime krenuo sledeći svoje osećanje, osećanje STRAHA, KUKAVIČLUKA i sl. To što nisam svesno osećao strah ne znači da strah nije postojao...
I onda je bilo neophodno da krenem i idem tim lošim putem sve dok se ne pojavi osećanje OČAJA, koje je prevagnulo nad mojim osećanjem straha i kukavičluka i povelo me nazad do raskrsnice na kojoj sam se nalazio sa 18 godina...
Jer da nisam "iz prve ruke", iz sopstvenog iskustva, OSETIO da ne mogu da idem onim kvalitetnim putem, čistim, jasno obeleženim, koji se za mene međutim ispostavio kao LOŠ, NEPROHODAN, POGREŠAN, put kojim jednostavno NE MOGU da idem, ma kako taj put bio kvalitetan, da nisam dakle sve to OSETIO, jednostavno ne bih imao HRABROST (kao što je nisam ni imao sa 18 godina) da krenem onim drugim putem, zapravo bespućem, u kojem nema normalnih putokaza, već moram da za svaki putokaz tragam u samom sebi...

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako


Veoma mi se svidela uvodna priča. Podsetila me je na jednu moju priču (scenario za jednu koreodramu), u kojoj svi likovi predstavljaju delove jedne iste ličnosti. Ja i ovu uvodnu priču posmatram u takvom ključu: Za mene je ljubavnik deo ličnosti koji predstavlja svesno Ja, racionalni deo ličnosti, ono što vidimo i čujemo, čega smo svesni, što prođe kroz veo, veo koji nas međutim sprečava da vidimo kraj na početku... Ljubavnikova draga za mene je njegova duša, njegovo srce, njegova osećanja, dakle emocionalni deo ličnosti, ono što zaista duboko u sebi oseća. Ona je u vrtu, ali oko vrta je visok zid - zid sačinjen od straha, od boli, od povreda... Praktično, ona je u tom vrtu kao u zatvoru - visoki zid sačinjen od emocionalnih povreda drži je zatočenom... Ljubavnik je odvojen od svoje drage - dakle postoji rascep između racionalnog i emocionalnog dela ličnosti, a rascep između racionalnog i emocionalnog dela ličnosti nije normalno stanje. Zato ljubavnik boluje. On čezne za svojom dragom, za svojim zatomljenim osećanjima... U jednom momentu on ne može više da izdrži i kreće u potragu za svojom dragom. Drugim rečima, nalazi se u stanju emocionalne krize... Stražari koji ga jure su njegovi unutarnji nemiri, oni mu ne dozvoljavaju da se smiri... Njihova uloga u suštini je pozitivna, jer oni mu ne dozvoljavaju da odustane od potrage za svojom dragom, ne dozvoljavaju da njegova emocionalna kriza prestane pre nego što on pronađe svoju dragu - svoju dušu... Unutarnji nemir daje mu snagu da se uspne uz zid vrta, daje mu hrabrost da se sa njega baci u vrt, put svoje drage - svoje duše... U vrtu se ljubavnik i njegova draga ponovo sastaju, ponovno se uspostavlja jedinstvo racionalnog i emocionalnog dela ličnosti, a priča završava kao happy end.

Međutim, da li je ponovnim susretom ljubavnika i njegove drage baš sve završeno? Ljubavnik i njegova draga su zajedno, ali zajedno u vrtu, dakle okruženi zidom, koji ih odvaja od drugih ljudi... Ljubavnik je uspeo da preskoči svoj unutarnji zid, onaj koji ga je odvajao od sopstvene duše. Uspeo je da zaceli neke emocionalne rane, na taj način je uspostavio mir sa samim sobom. Ali spojivši se sa svojom dušom, našavši se sa njom u vrtu, on shvata da je sam, istina sam sa svojom dušom, ali svejedno odvojen od drugih ljudi. Da bi uspostavio istinski spoj sa Drugim, dakle ne samo sa svojom dušom, već i sa nekim van Sebe, mora da nađe izlaz iz vrta, da načini prolaz u zidu, drugim rečima, da zaceli preostale emocionalne rane, da se oslobodi strahova koji ga parališu. Koji ga sprečavaju da uspostavi vezu sa Drugim, koji ga sprečavaju da primi i pruži LjUBAV...

I šta je prvo što on čini kada ponovo oseti unutarnji nemir i poželi da izađe iz vrta? Pravi rupu u zidu vrta, kao nekakav prozor, sa kojeg pokuša da stupi u kakvu-takvu komunikaciju sa drugim ljudima, van vrta.

U komunikaciji sa ljudima van vrta dolazi na ideju da bi izlaz iz vrta mogao napraviti razgradnjom, rušenjem (bar dela) tog zida koji ga okružuje. Tako bi u tom zidu načinio prolaz dovoljno velik da kroz njega on i njegova voljena mogu da izađu iz vrta.

Ali da li je razgradnja tog zida, da li je to, u svojoj suštini rušilaštvo, pravi način za izlazak iz vrta? Da li je nasilje (rušenje) put do ljubavi?

Ta pitanja postavlja mu njegova voljena, njegova duša. Držeći svetiljku u ruci, ona mu kaže: "Pa već si probio taj zid, već si napravio taj prozor. I šta sad još hoćeš? Da načiniš prolaz u zidu? Da, kako to lepo zvuči, zaceliš preostale emocionalne rane, da se oslobodiš strahova koji te parališu. Koji te sprečavaju da uspostaviš vezu sa Drugim, koji te sprečavaju da primiš i pružiš LjUBAV... Ti dakle misliš da ćeš svoje emocionalne rane zaceliti tako što ćeš naneti ozledu na zidu vrta, da ćeš iz vrta izaći prolazeći kroz tu ozledu koju si naneo njegovom zidu? I očekuješ da te ja u tome sledim?"

Ljubavnik je pogleda sa čuđenjem. Šta mu to ona govori? O kakvom ozledama priča? Zar ne želi da izađu iz vrta? I zašto, usred dana, drži tu lampu u ruci?

"Jeste, dan je, sija sunce, ali ja živim u mraku. Jer i ti živiš u mraku. Ne vidiš da se rana ne može zaceliti novom ranom, da se rušilaštvom, nasiljem, ne može doći do ljubavi. Naravno, ti možeš reći da je to samo običan zid oko vrta, i verujem da možeš da probiješ prolaz u njemu. Da, taj zid te sprečava da dođeš do ljubavi, i znam da bi ga ti najradije porušio. Ali to nije način na koji se tvoj i moj, naš problem, može rešiti. Jer rušilaštvo nije, nije, put do ljubavi. I ja ne želim da te sledim na tom putu. Pa makar nikada ne izašla iz vrta, makar ostala u njemu zatočena do kraja života. Jer ovaj zid, sve sa vrtom kojeg okružuje, jeste deo mog života. I tvog života. I ja ne želim da bude srušen." - njegova Draga, njegova Duša, govoraše mu, i dalje čvrsto držeći svetiljku u ruci.

Netremice ju je gledao, u čudu, u neverici. Šta, kako je sad to zid deo života? Šta to priča? Želi li ona da izađe iz vrta, ili ne želi da izađe... Ako želi, na koji način to ona misli da oni mogu da izađu iz tog prokletog vrta? Ništa je nije razumeo.

Zatreptavši očima na trenutak, da odagna poneku suzu koja joj se pojavi u očima, ona nastavi: "Rušilaštvo nije put do ljubavi. Bar ne do MOJE ljubavi... Nasiljem verovatno možeš zadobiti ljubav nekoga van vrta. Ali ne i moju ljubav... Jer ja nemam poverenja u nekoga ko rušilaštvom, nasiljem, rešava svoje emocionalne probleme... Nemam poverenja u tebe. I ne mogu poći sa tobom."

I ponovo joj u očima zasija poneka suza. Ali uspela je da ne dozvoli suzama da poteku...

"Ali šta da radim?" - pitao se njen ljubavnik. "Ja ovo stvarno više ništa ne razumem..." - zaključi rezignirano.

Odgovorila je na njegovu ćutnju: "Sećaš li se, kada si, one noći, došao u ovaj vrt?"

"Sećam se." - reče on.

"A sećaš li se šta sam ja tada radila?" - upita ga ponovo.

On se zamisli. Nije se mogao setiti. Sećao se samo da je video Nju. Posle godina razdvojenosti. I to mu je bilo jedino važno.

Gledala ga je. Pogledom punim nežnosti. Nije ništa govorila. Samo je lagano protrljala lampu, držeći je u drugoj šaci.

On se seti. Seti se kako je ona i tada, te noći, držala u ruci tu istu lampu. Seti se da je nešto tražila. Ali nije se mogao setiti šta je tražila. Jer od kako je on došao u vrt nije primetio da je ona ijedne noći išla tako po vrtu nešto tražeći.

"Tražila sam prsten. Naš verenički prsten koji bejah izgubila." - reče mu. I nastavi: "Ali kad videh tebe da si došao, nisam ga više tražila. Prsten mi je značio dok smo bili razdvojeni. Podsećao me je na tebe. Na tebe, kakav si bio onomad, kada sam ga od tebe dobila."

"A onda si došao. I nije mi više bilo nimalo važno da nađem taj prsten. Jer našla sam tebe, svoju ljubav, i kao da me je svetlost sunca ponovo obasjala..." Zaćutala je. Stegla se čitava da ne zaplače. Nastavila je da govori, polako, reč po reč: "Ali, sada je, opet, noć... Tebe, ponovo, nema. Ne prepoznajem te - ne prepoznajem u tebi tebe... Nemam poverenje... Ti nisi onaj, čiji sam prsten tražila..."

"A o tom prstenu okačen je ključ. Ključ od vrata vrta. Tako da, da bi izašao iz vrta, nije potrebno ništa razgrađivati, nije potrebno ništa rušiti. Dovoljno je pronaći prsten." Nije više ništa rekla. Ostavila ga je. Vratila se tek predveče.

Vratila se ponovo donevši onu svoju lampu, petrolejku, čiji se lelujavi sjaj mešao sa srebrnastom mesečevom svetlošću. "Idem da tražim prsten. Hoćeš li i ti sa mnom, da ga potražimo zajedno?" - pitala je svog ljubavnika, svog bivšeg ljubavnika. Pridružio joj se, ćutke.

Tražili su prsten čitavu noć. No ne mogahu ga naći. U praskozorje odoše spavati.

Sledeće veče ona mu reče: "Noćas ću ponovo tražiti naš prsten. Možeš mi se, ako hoćeš, pridružiti. Ako nećeš, nemoj, ne silim te. Volela bih, ako te ne mrzi, da ostaneš još neko vreme, dok ne nađem prsten. Da mogu da ti otključam vrata, da možeš da odeš kao čovek." Zastala je na momenat, pa zatim nastavila: "Prsten ćeš mi, nadam se, ostaviti. Želela bih ga ponovo videti, ponovo gledati, nanovo se podsetiti i sećati onoga koji mi ga je dao..." I ponovo joj se orosiše oči. Međutim, nastavila je odlučnim glasom: "Ali ako ne možeš da čekaš, slobodno razbij sebi prolaz u zidu, razgradi deo zida. Samo te molim da, kada izađeš, vratiš te cigle nazad i zagradiš taj prolaz koji si načinio. Meni zid oko vrta ne smeta. Naprotiv, ja ga volim. On je deo mog života. On je deo mene. On me štiti od upada neznanaca. A moji znanci ionako umeju da ga, nekako već, preskoče i uđu u vrt... Pa tako će, valjda, nadam se, jednom u vrt doći i moj verenik..."

Pogledala ga je hladnim, prezrivim, pogledom. Zatim žurno ode, brzim koracima. Znala je da, ako bi ostala još koji trenutak, više ne bi mogla zaustaviti bujicu suza iz svojih očiju... Njen negdanji voljeni ostao je, ukopan. Bolela ga je hladnoća njenih reči, prezir u njenom pogledu. Bolela ga je jer je znao da nju boli još više. Znao je da ona sada plače, da prezire samu sebe. Da ne zamera njemu, nego sebi, svojem nedostatku ljubavi. Jer nije bila u stanju da snagom svoje ljubavi izvuče iz njega, onakvog kakav je bio sada, onoga kakav je bio nekada, kakvog ga je pamtila i volela...

Te noći nisu tražili prsten.

Naredne večeri odlučio je da ostane u vrtu. Da zajedno sa njom potraži taj prokleti prsten. Da ne ode sve dok ga ne nađu. Pa makar ga nikada ne našli. Jer znao je da bez nje, svoje duše, više ne može da živi. Jer život bez duše i nije život. Bar ne život čoveka...

Za njega je to traženje prstena bilo novi početak. I video je kraj na početku...

Nisu o tome govorili, ali video je da je to traženje prstena - uvek noću, pod bledim sjajem mesečine i tinjave lampe, umesto danju, okupani blistavom, raskošno jarkom, zlatnom sunčanom svetlošću - da je sve to samo jedna obična farsa. Da se u stvari ne radi ni o kakvom traženju nekakvog prstena, da će taj prsten biti nađen, samo naizgled kao nekim čudom, onog momenta kada ona to poželi, kada kao slučajno protrlja onu svoju lampu, a iz nje se, kao iz Aladinove čarobne lampe, pojavi nekakav duh i pokaže gde je prsten. Jer ona zapravo od početka zna gde je prsten. A kroz ovo nazovi traženje prstena, ona, u stvari, traži nešto drugo, nešto mnogo značajnije, nešto neopipljivo, nematerijalno. Ona traži svoju ljubav. Ljubav pomoću koje će transformisati i ponovo spoznati svog verenika. Ljubav pomoću koje će on ponovo zadobiti njeno poverenje...

A tada, znao je, ni ona više neće ostati u vrtu. Jer kada ključem sa onog prstena otključa vrata vrta, i ona će kroz njih proći, napustiti vrt, i krenuti, sa njim zajedno, u susret novoj vrsti ljubavi... Jer čovek može istinski voleti druge ljude (izaći iz svog vrta ne ostavljajući u njemu svoju sopstvenu dušu) tek kada oseti ljubav, poverenje i sreću u sebi i prema sebi...

Ali kada će se to desiti? Kada će to on napokon zadobiti poverenje svoje sopstvene duše? Koliko još besanih noći, koliko još tog beskrajnog, bezuspešnog, besmislenog traganja, pre nego što ona napokon protrlja tu Aladinovu lampu? Koliko još nedelja, meseci, godina? Možda je pravo pitanje: koliko još decenija? Hoće li uopšte doživeti taj dan? Ako ga i doživi, šta će mu to značiti ako bude star i nemoćan? Još stariji i nemoćniji nego što se već sada oseća?

A možda je to u stvari uslov da zadobije njeno poverenje? Da je zapravo nužno da se oseti sasvim slabim, sasvim nemoćnim, poraženim... Da napokon u potpunosti oseti i samom sebi prizna vlastitu nemoć... Da, kad već nije mogao ranije, bude, na koncu, primoran da se obrati Drugom. Jer će, budući sasvim nemoćan, zadobiti snagu očajnika. I pognuti glavu. Savladati osećaj poniženja koji ga je do tada sputavao. I obratiti se Drugom. Zatražiti Njegovo prijateljstvo i pomoć...

A do tada? U potragu za prstenom! Besmislenu, iracionalnu, da iracionalnija ne može biti. Ali da li i može biti drugačija? Jer ta potraga je izraz Ljubavi, izraz samog Života. A ljubav nije racionalna. Život nije racionalan.

I kako, onda, drugačije?