"Pravoslavlje" donosi još jedan "inteligentan" tekst
*******************************************************
У данашњој општој борби за стицање људских слобода и мужелошци траже заштиту својих права "угрожене сексуалне мањине", право да могу склапати "бракове", да усвајају децу и сл. Зато ћемо у овом тексту покушати да кажемо нешто о томе шта Свето Писмо и Црква знају и сведоче о оним мушкарцима који имају страст према припадницима истог пола.
Човечанство је одважно и самоуверено кренуло на пут који је само замислило, који само крчи, трасира и равна. Уздајући се у своје сопствено (не)знање, ослањајући се на своје сопствене (не)моћи, савремени човек иде ка циљу који је самоме себи поставио: срећније и боље човечанство у коме ће владати савршена хармонија, неограничено благостање и апсолутна слобода. У средишту такве цивилизације биће подигнута огромна идолска статуа, кип божанства коме ће свако од људи бити дужан да се поклони, да га целива и да му принесе жртву на дар. Тај велики идол биће статуа човека, која ће имати ту моћ да поприма лик и изглед оне особе која јој се у том моменту поклања, тако да ће се свако од људи, заправо, клањати, целивати и приносити дар самоме себи, што је основни смисао и крајњи циљ и испуњење једне самозаљубљене, самодовољне и себичне цивилизације која се пред нашим очима из дана у дан зида и ствара. Нацрти, идеје и скице за ово божанство увелико се израђују и објављују на страницама часописа, у филмовима, уметничким галеријама, научним лабораторијама генетског инжињеринга. Осим тога, овај ће кип имати ту моћ да оствари све наше најмање и највеће жеље и прохтеве, и зато ће тада сваки човек и свака жена бити бескрајно срећни и задовољни. Границе и немерљивост тих срећа неће моћи да ограничи нити да спречи чак ни сама смрт, јер ће самообожени човеков ум сигурно изумети лек од ове неуморне и трајне човекове сапутнице.
Одговорност према другом
Данашњи човек све више личи на размажено дете које машта о својим новим играчкама, мисли само на своја права и слободе, тачније само на своје незасите глади, апетите, страсти и жеље. Сви траже своја права, а нико не помишља на права других и на своју сопствену одговорност према другом човеку. Данашњи човек подсећа на дете још и због своје наивности и незнања: он верује у своје сопствене моћи и знања, док је стварност заправо потпуно другачија: од првобитног чувара и обрађивача врта Господњег, каквом је земља на почетку створена, он је постао неуморни и незаустављиви уништавач и истребитељ свега створеног, с тим да све упућује на то да човек, заправо, ради на уништењу самога себе. Опијен сопственом самозаљубљеношћу, данашњи човек не познаје самога себе. Он не зна истину о својој палој природи, о својој психи, телу, духу, он не зна ни откуда долази ни куда иде, ни шта је његов почетак, ни шта његов крај, а још мање зна ко је његов Творац, ко његов Спаситељ. А све је то његовим прецима открио, и данас непрекидно открива Христос.
У данашњој општој борби за стицање људских слобода, и мужелошци траже заштиту својих права „угрожене сексуалне мањине“, право да могу да склапају „бракове“, да усвајају децу и сл. Зато ћемо у овом тексту покушати да кажемо нешто о томе шта Свето Писмо и Црква знају и сведоче о оним мушкарцима који имају страст према припадницима истог пола. Уопштено посматрано, највећи део онога што ћемо на овом месту рећи, односи се и на друге врсте блуда: рукоблуд, прељубу, женолоштво, инцест и скотолоштво.
Погрешно усмерење
Најпре ћемо нешто рећи о томе шта о човеку зна и објављује предањска наука светих Отаца. Послушавши демона, Адам и Ева, а за њима и њихово потомство, потпали су под власт ђавола, и уместо првобитне бестрасне природе, задобили су, по сопственом избору, страсне, пале природе. Свети Макарије Египатски каже: „Од времена Адамовог пада, душевне помисли су се, одвојивши се од љубави Божје, расејале по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. И као што је Адам, који је преступио заповест, у себе примио квасац штетних страсти, тако и они који се родише од њега и читав род његов, по наследству имају удела у истом квасцу. Постепено узрастајући и умножавајући се, греховне страсти су до те мере нарасле да су се рашириле до прељубе, разврата, идолослужења, убистава и других ругобних дела, све док читаво човечанство није ускисло пороцима. Зло је до те мере порасло у људима да су помислили да нема Бога. Стога они почеше да се клањају бездушном камењу. Квасац злих страсти је до те мере обузео род старог Адама да (људи) чак ни појам Бога нису могли ни да прихвате“ (Добротољубље И, Хиландар 1996, стр. 128). Страст је погрешно усмерење човековог срца и отуда погрешна „употреба“ људи и ствари. Уместо љубави према своме Творцу и брату, човеково срце је почело да има пристрашће према храни, новцу, материјалним стварима, а природни нагон за рађање потомства је извргнут у задовољавање противриродне блудне страсти. Другим речима, сваки однос човека према другом човеку и стварима, који је водио преко и кроз однос са Богом, доносио је његово бестрасно, што ће рећи слободно и љубеће-саможртвено-одговорно опхођење према осталој Божјој творевини. Насупрот овоме, када је посредник између људи и ствари постао ђаво, у срцима људи се стварала страст која је рађала ропски, неслободан однос човека према другим људима и стварима, при чему је друга особа или ствар служила као објекат за задовољавање противприродне жеље. То је узроковало да је страст терала човека да други људи служе његовим жељама и прохтевима, а ово је, пак, порађало даље сукобе међу људима, почевши од најмањих, личних, и завршно са ратовима међу народима и државама. Зато апостол Јаков каже: „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт... Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје“ (Јак. 1, 13-15; 4, 1-4).
О греху и благодати
Од Адама грех (служење демонима и себи) непрекидно разара Божји лик у нама. Грех помрачује наш ум, одводећи нас у таму незнања истине о Богу, нама самима и свету коме припадамо; грех рађа нове и нове болести које наша огреховљена тела разједају и приводе распадању и коначно смрти. Нарочито блуд човека лишава животне снаге и крепости, убрзава његово старење и унакажава божански лик у њему, о чему говоре следеће речи преподобног Силуана Атонског: „Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак. Лице му је било бело са руменим обрашчићима, очи светле, плаве, добре и спокојне. Али када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио је благодат Божју. Када је имао 30 година, почео је да личи и на човека и на беса, и на звер и на разбојника. Изглед му је био скаредан и страшан. Знао сам и једну лепу девојку, са светлим и пријатним лицем. Многи су завидели њеној лепоти. Касније је грех толико унаказио, да ју је било мучно и погледати. Видео сам и супротно. Видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али су покајањем и исправним животом постали необично благообразни... Тако грех унаказује човека, а благодат га чини лепим“ (Старац Силуан, Хиландар 1998, стр. 319).
А да ова наша прича о страстима и демонима није само пука бајка или теорија, можда најбоље може потврдити сведочанство великог светогорског подвижника наших дана, старца Јосифа Спилеота, који је, након осмогодишње даноноћне борбе против демона блуда, доживео следеће: „Једне ноћи, док сам седео, отворила су се врата. Не дижући поглед, ја сам погнуте главе, творио умну молитву. Мислио сам да је ушао о. Арсеније. Затим сам доле осетио неку руку која ме је побуђивала на насладу. Отворио сам очи и угледао демона блуда, оног шугавог. Био сам толико бесан да сам се као пас бацио на њега и зграбио га. Осетио сам на додир његову длаку као свињску. Ишчезао је. Смрад се ширио свуда унаоколо. Од тог тренутка, заједно са њим ишчезла је и телесна битка. И постао сам као новорођенче у великом бестрашћу“ (Изложење монашког опита, Београд 2000, стр. 104).
Сву ову истину о нама Бог је откривао најпре изабраном јеврејском народу, а потом је сам оваплоћени Христос поучавао своје ученике и следбенике. Стари завет је био време суровог и строгог поучавања Израиља, склоног падању у идолопоклонство. Закон, који је од Бога био предат Мојсију, строго осуђује и кажњава све појаве блудне нечистоте и оскврњења. Тако се за мужелоштво каже: „Да не буде курве између кћери Израиљевијех, ни аџувана (мужеложаца) између синова Израиљевих“ (5.Мој. 23,17); а на другом месту читамо следеће: „И Јуда чињаше што је зло пред Господом; и гресима својим којим грешаху дражише га већма него оци њихови свиме што чинише. Јер и они начинише себи висине и ступове и лугове на сваком високом хуму и под сваким зеленим дрветом. А бејаше и аџувана у земљи, и чињаху све гадове народа које беше истерао Господ испред синова Израиљевих“ (1.Цар. 14, 22-24). Зато Закон прописује: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мој. 20, 13). Исто је важило и за скотолоштво: „Ко би облежао живинче, да се погуби; убијте и живинче“ (3. Мој. 20, 15).
Вечна одвојеност од Бога
У Новом завету апостол Павле изричито говори о томе да је мужелоштво смртни грех, и да, следствено томе, узрокује вечну смрт, тј. вечну одвојеност од Бога: „Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божјега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божје“ (1. Кор. 6, 9-10). Исти апостол можда најбоље описује настанак ове страсти: Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово; говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима; који заменише истину Божју лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божју, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине“ (Рим. 1, 21-32). Из овога је јасно да је основни човеков грех његово самомњење, његово високо мишљење о себи и сопственом уму. Мислећи да је мудар, човек је, у ствари, постајао малоуман, што је водило идолопоклонству, проглашавању творевине за божанства. И коначно, последица свега овога јесу појаве телесних страсти, најпре противприродни блуд мушкарца према жени, и затим, и према другом мушкарцу.
Очеви јели грожђе, синовима трну зуби
„.Јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега и до четвртога колена, оних који мрзе на мене“ (2. Мој. 20, 5). Ове речи, исписане на страницама Старог завета, недвосмислено говоре о томе да је греховна природа човекова пре свега духовно наслеђе које он добија од својих предака, а не неки телесни поремећај или болест. Не улазећи у то који све узроци могу довести до стварања греха мужелоштва у једној особи, рећи ћемо само то да ово у највећој мери зависи од честитости живота родитеља, којом они свом потомству обезбеђују покров благослова или јарам проклетства. Нашем народу је познато да деца страдају (испаштају) због грехова својих родитеља и предака. Тако и деца родитеља који су живели распусно, још дубље тону у живо блато блуда, тј. уобичајено је да деца родитеља блудника буду још већи развратници. У доба пубертета, када се буди и обликује полност детета, пресудан је родитељски покров, који свом породу обезбеђује чедност или развратност. Код блудника демони добијају власт над њиховим породом, и у време када се буде природне страсти, они децу распаљују маштањима и наговарањима, тако да она, често и пре полне, психичке и телесне зрелости, отпочињу са блудничењем које њихов ангелски и боголики лик унакажује и оскрнавље. Тако се у доба пубертета код деце ствара полна наклоност, која у зависности од (не)чистоте родитеља (предака), може бити природна или противприродна, и коју деца са собом носе у своја зрела доба. Ово наслеђе обремењује, али не оправдава новостасале личности, које су дужне да својим разумом расуђују о својим природама, и да се уздржањем боре против своје, у мањој или већој мери, пале природе.
Већ и на основу свега до сада реченог, може се створити представа о односу Цркве према мужеложништву. Постоји изрека по којој је разлика између Цркве и света у томе што Цркву чине грешници који се кају и спасавају, а у свету су непокајани грешници који одлазе у вечну погибију. Ово значи да Црква осуђује грех, а не грешника. Црква никога не осуђује, не презире нити одбацује због његове пале природе, јер полази од тога да се сви рађамо у прародитељском греху и да нико од нас није могао да бира од којих ће се родитеља родити, али зато упозорава да свако од нас има одговорност за своје поправљање и усавршавање. Знајући да је ђаво виновник сваког зла у човеку, Црква осуђује грех, али, истовремено и непрекидно, своја врата држи широм отвореним за све оне који по промислу и дару Божјем постају свесни своје огреховљености, и у срцу им се рађа жеља да окаљану и оскрнављену хаљину своје душе умију и убеле сузама покајања. Црква зна да су и рукоблуд, и блуд, и мужеложништво, и инцест, и скотолоштво смртни греси, али прави разлику у тежини греха, пре свега гледајући колико је страстима једног човека угрожена друга особа. Тако нпр. није исто ако блудник своју страст задовољава са себи сличним, или ако то чини са удатим женама (разарајући бракове), или заводећи или напаствујући малолетнице. Као што смо из степеновања апостола Павла видели, грех мужелошништва представља дубљи пад од разнополног блуда; другачије речено, он је још неприроднији од исто тако неприродног блуда, док је скотолоштво срамније и грешније и од мужелоштва. Но, Црква се моли за читаву палу творевину Божју, да нас Бог помилује и призове у светлост познања Његове истине, правде и милосрђа. Странице Житија светих су препуне примера починитеља највећих могућих грехова, свакако и мужелоштва, али који су, поставши свесни своје пале природе и огреховљености, ушли у лађу спасења, и кроз покајање се поново вратили у животворну и живоносну заједницу са Богом. Свети Оци кажу да нема неопростивог, већ само неокајаног греха. Зато Црква истовремено диже свој глас против мужеложништва, али се и моли за мужеложнике. Као пример односа Хришћанства према овој страсти могу послужити савети које ава Варсануфије (5. век) даје младом монаху који има страст према своме сабрату. Он ави поставља следеће питање и молбу: „Помоли се за мене, оче мој, јер ме много узнемиравају помисли блуда, унинија и страха. Помисао ми говори да поразговарам са братом према коме осећам привлачност када га сретнем, да му ћутањем не бих дао повода за подозрење. Такође, осећам као да ме ђаволи даве и упадам у страх“. Ава Варсануфије му, између осталог, одговара: „Брате, и ја сам у младости својој много пута и снажно био искушаван демоном блуда. Ја сам се трудио подвизавајући се против таквих помисли, противречећи им и не слажући се са њима, стављајући себи пред очима вечне муке... Нека те не раслабљују демони (свраћајући те) да обраћаш пажњу на брата (који те привлачи) и (наговарајући) те да разговараш са њим. Уколико се и деси да се неочекивано сретнеш са њим и против своје жеље, задржи свој поглед са страхом и пристојношћу и не слушај пажљиво његов глас. Уколико пак, тај брат из незнања сам проговори са тобом или седне поред тебе, ти се вешто удаљи од њега, премда и не изненада, него пристојно. Реци својој помисли: ‘Сети се Страшног суда Божјег и стида који ће постићи оне који су обузети тим срамним страстима.’ Притешњуј своје помисли и добићеш помоћ молитвама светих, те ће те Бог помиловати. Не буди дете умом, него детињи злоћом (1. Кор. 14, 20). Умом, напротив, брате, буди савршен. Пази како ћеш срести Бога. Амин“ (Духовно руковођење, Хиландар 2000, стр. 166-167). Као што се види, духовник се није саблазнио на свог слабог брата, нити га је протерао из манастира, нити сазвао јавни суд и дао да се спали на ломачу. Бог не жели смрти грешника, већ да се обрати и буде жив (Јез. 33,11). Али, опет, на другој страни, будући Сам аполутно слободан и ничим неусловљен, Бог поштује туђу слободу да служи демонима и својим похотама, да ходи путем зла који води у вечну смрт.
Стид ће спасти човечанство
„Али ово је ваш час и власт таме“ (Лк 22,53). Више је него очито да данашња цивилизација своју културу зида на телесној, духовној и моралној нечистоти, на гордости, лицемерју, на сексуалним слободама, блуду, воајерству, порнографији, окултизму... Из ње је протерана целомудреност, девственост, чедност, скромност, честитост, искрено и несебично човекољубље. Човечанство из дана у дан постаје један велики рингишпил, који се све брже и брже окреће, и чији се ланци са седиштима и људима у њима, један за другим кидају и одлећу у вечни амбис. По логици борбе за остваривање човекових угрожених права и слобода, након легализације бракова хомосексуалаца на ред ће доћи вапаји за јавно признавање права на инцест и содомију, и на крају, сами ће се сатанисти побунити зато што им је ускраћено право на слободне оргијастичке пирове са приношењем људских жртава демонима. Реченица: „Стид је осећање које ће спасти човечанство“, изговорена у једном од филмова Тарковског, остаје само усамљени вапај у пустињи безнађа и прашуми распусности и бестидности. Реч Цркве је такође глас вапијућег у пустињи, који опомиње, призива, поучава и сп
Homoseksualnost i nasilno sudstvo
