Gay-Serbia.com | Diskusije

O?ekivati da smisao naših života doðe odnekud spolja, uzaludno je. Nade da ?e nam neko ili nešto smislom ispuniti život nužno bivaju osuje?ene. Kada se to, kao što mora, dogodi, osetimo se uskra?enim, razo?aranim. Tada pomislimo da je sve besmisleno, isprazno. I u tome grešimo. Smisao ne možemo na?i van nas jer je on ve? u nama.

Tu je ali smo ga skrajnuli, potisnuli, zazidasli, zakopali.

Smisao nije ono što nikada nismo imali, ve? ono što smo zagubili.

Ono što smo zaturili u naporu samozavaravanja i samoobmanjivanja. U jalovom i besmislenom poduhvatu da postanemo nešto drugo nego što jesmo.

Okrenimo se sebi, želimo li da se izbavimo iz nagrizaju?e praznine i povratimo izgubljenu puno?u.

Otvorimo se. Smognimo hrabrosti da se lišimo svojih samoobmanjuju?ih samoodbrana. Bez njih smo, uprkos prividu, ja?i. Najsurovije nas razara upravo ono što verujemo da nas najviše štiti.

Nau?imo da osluškujemo sebe i ono što se u nama zbiva.

Otkri?emo plamen koji, iako zapreten, nikada nije sasvim ugašen.

Otkri?emo vrelo koje nikada nije presušilo.

Prona?i ?emo svežinu kadru da razveje svelu tromost sivih, jednolikih dana.

Smisao je ve? tu, u nama. I ?eka da ga oslobodimo iz tamnice u koju smo ga zazidali.

Mislim da svi mi imamo smisao postojanja i da je to ve? negde ovde apsolvirano, ali nema veze. Naše postojanje ima svoju svrhu, kao što svoju svrhu ima i svako zrno peska na morskoj obali. Ništa i niko nije besmisleno na ovom svetu, sve ima neki svoj razlog i ništa nije nebitno. Bitna je i ona kišna kap koja nam padne na obraz jer sve je to život.