ko to tamo peva
Poslato: 22 Feb 2013, 14:26
Вози Мишко азиланте
Двадесет девет сати путовали су заједно редовном аутобуском трасом из Холандије за Србију, дугом1.760 километара. Азиланти, шверцери, пристојан свет, галерија ликова, судбина и карактера
„Неће ово на добро да изађе“, цокће крупна жена и врти главом с фришком хладном трајном, значајно показујући на задњи део аутобуса у којем ћутке седи десетак Рома. „Има због ових да нас заскочи полиција, паз’ шта вам кажем“, говори гласно док на полицу за пртљаг смешта серију торби, врећа и кеса и одлучно заузима два седишта, на која ставља каро ћебе, цегер с храном и јастук с цветном шаром. „Јесте вала, само нас брукају“, сагласан је и мушкарац са седишта преко пута, начичканог багажом. „Направиће они нама зврчку, да опет не мож’ из земље да изађемо, има да нам лупе визе ко ништа“, преврће очима. Госпођа у крзненом капуту с златним колутовима у ушима се такође убацује у дискусију: „Ма, све бих ја то вратила у Индију, одакле су и дошли“, маше кажипрстом. „Могу да се кладим да ћемо да дреждимо на граници пет сати, има Мађари да нас одеру ко јарца, све због њих.“
Сви значајно климају главом. Заправо, још нисмо ни кренули са амстердамске станице Амстел, а путници из предњег дела возила су сложно уједињени у нетрпељивости према онима из задњег дела. Јер, у аутобусу влада неписана сегрегација. Роми седе позади, згуснуто, а ми „белци“ напред, свако на по два седишта.
„Дуг је пут, ваља имати места за спавање“, каже жена с хладном трајном и цима за рукав возача који броји путнике: „Ало Мишко, а што ви уопште дозвољавате ко фирма да се ови Цигани возе с поштеним светом? Ја да сам власт све бих то потрпала ил’ у затвор, ил’ у посебан аутобус, да се зна ред.“ Мајстор не одговара, само даје знак колеги да су сви на броју.
РАКИЈА
До Ротердама хоћу-нећу сазнајем животописе путника из „предње класе“. Преовлађују гастарбајтери, неки с старосном пензијом и срцем у родном крају, из околине Ниша, Пирота и Лесковца, а има и нешто рођака којима фамилија живи „горе“, у Белгији и Холандији. Аутобусом иду махом због брда ствари, торбе и кутије у гепеку се плаћају три евра и кад су величине фрижидера од 300 литара, а унесене унутра возе се бесплатно. Вуче се свашта, „горе“ ракија, месо, цигаре, туршија, сир и кајмак, „доле“ нема шта нема од робе, а има и намештаја и огромних телевизора. Жена с трајном се хвали да носи и старе новине, „добре су за потпалу у селу“, каже и отвара душу причом ко је све у тазбини пробао да је превесла за имање, а она им ипак носи поклоне, мада то нису заслужили. Мушкарац с капом објашњава да је понео и силне ролетне, јер „син стално нешто мења на кући, па да се не баце“, само су тешке као туч, па су се напатили док су их донели до аутобуса. Жена са трајном добацује: „Ушли у Холандији, а причају немачки, кажем ја, азиланти, мењају државе ко гаће из једне их избаце они хоп у другу ко зечеви“.
У Ротердаму улази још једна групица ромских путника и некако се смештају у задњем делу аутобуса. Нико ни не помишља да седне напред. У Белгији имамо три пуш-паузе, јер путници улазе у Антверпену, Бриселу и градићу Лијеж, који лежи у долини реке Мезе. После Лијежа, кога историчари у Србији памте по првој бици у Првом светском рату, а обичан народ зна по огласима за куповину половних аутомобила и прошлогодишњем бомбашком нападу у центру града, више нико не може да уђе у аутобус, сем полиције.
„Немци вребају на друму, заскоче нас просечно на свакој трећој тури“, каже први слободни возач, док служи кафу и чај по цени од једног евра. Други се за то време расправља преко телефона на српском: „Не, немамо места за још 13 путника и не разумем где да их покупимо, оћеш да се изгубимо бре, што их нису дотерали на станицу“, слушам делиће разговора. „Чек да питам јел зна неко од путника холандски, па да видимо шта хоће“. Са седишта скаче госпођа с 42 године живота у Холандији и отима слушалицу: „Дај, сад ћу ја да им објасним да има да се поштује аутобуски ред, то гарант хоће да нам утрпају ове што их депортују“. Онда на крњавом холандском крене са серијом „не, не не, има се изгубимо“, и још, уз намигивање путницима, да „нема места“, иако је, руку на срце, било бар 15 празних седишта.
КАЛКУЛАЦИЈА
„Како су покварени, хоће да нас стигну возом с 13 илегалаца, па да их негде сачекамо, нисам разумела где. Е неће моћи!“, каже победоносно. „Вози Мишко! Што се мене тиче, могу слободно да их задрже, ионако граде те азил центре само да их намаме и нас онда уцењују.“ Мишко нагази гас, сви је гледају с обожавањем, јер је надмудрила Белгијанце и одбранила аутобус, па можемо мирно да спавамо кроз Немачку, под условом да нас не заскочи њихова полиција.
Дремку нам ипак прекидају немачки полицајци који нас заустављају на друму. Двојица улазе у аутобус, гледају пасоше и фаце, овлаш проџарају по полицима за пртљаг, па изводе напоље четворицу Рома. Траже им папире о обавезном напуштању ЕУ, које ови невољко ваде, лупају неке печате у документа и пасоше и враћају их у аутобус. „Шта су ми ово уписали“, пита се гласно, на српском, млад и лепо обучен Ром. „Дали су ти мур у пасош да више никад не можеш да уђеш у ЕУ“, спремно му објашњава возач. „Гледам ја то стално, трајна забрана, брале, па ти види шта ћеш.“
Стотинак километара пре мађарске границе, шофер у микрофон објашњава како „имамо избор да свако да по пет евра за Мађаре, па да прођемо ко људи, без гужвањца и вађења кофера“, или да не дамо, „па ћемо да дреждимо пет сати на граници и све ће ствари да нам испретурају и још наплате царину“.
„Што да дам 15 евра, за мене, жену и дете“, побуни се гласно један Ром: „Имам само личне ствари, много је брате, нема се“. „Ја имам само ову торбу и памперс“, буни се и млада Ромкиња с бебом у крилу. „Како вас бре није срамота, ди вам је солидарност“, љути се госпођа у бунди. „Јел треба да дреждимо на граници и страдамо због вас“, грди их и жена с трајном и вади петака: „Ево за мене, Мишко, ко скупља?“ Шофер се опет хвата за микрофон и стрпљиво образлаже да они, то јест мајстори, немају ништа с тим, да неко од путника дође и узме пластичну чашу и онда заређа кроз аутобус и скупи паре. Човек с ролетнама спремно скаче и носи чашу као штафету до репа аутобуса и назад, убацују и Роми што су се бунили, а скупљач шири 10 евра и каже: „Ево и ја дајем за мене и жену.“
Да ли због чаше или због ситних сати, Мађари нас не терају из аутобуса, сем она четири Рома које су и Немци изводили, па их после мало натезања враћају у аутобус. Возачи нас теше да се још само мало стрпимо с клозетом, стаће, кажу, чим уђемо у Србију, има фин хотел одмах после границе. После скоро 25 сати вожње, улазимо у домовину и први пут од Холандије, чујемо „јел има неко нешто за царину“. И први пут уједињени, сви сложно одмахујемо главом. Мајстори држе реч и стају код „лепог хотела“, који, наравно, не ради, замандаљен. „Пу, ово не може да се деси у ЕУ“, каже госпођа у бунди, ваљда сметнувши с ума да је до границе са Србијом пљувала по истој, али је ступивши на родну груду, одједном променила плочу. „Како је овде прљаво и запуштено“, гракну запањено и жена с трајном, а лепо сам је чула како као вергл објашњава да за Србију „путује једном месечно, откад је у пензији“. На долазној аутобуској станици у Београду, на уморне путнике наваљују носачи и таксисти, пљуште пољупци родбине, која се гура око гепека са стварима и разноси их.
„Јеси преживела, шта је следеће“, питају ме моји. „Јесам, сад могу и транс-сибирском железницом до Монголије“, кажем суморно.
Беже од зиме
Према писању немачке штампе, грађани Србије су у прошлој години поднели 8.477 захтева само за азил у Немачкој, међу њима је највише оних ромске и албанске националности, што је повећање од око 85 одсто у односу на 2011. Ханас-Петер Фридрих, немачки министар унутрашњих послова, каже да се ради о „економским избеглицама”, а не о прогоњеним људима. Тражиоци азила из Србије су испред Авганистана, Сирије, Ирака, Македоније, Ирана и Пакистана, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг и као главни разлог наводи да „људи беже од зиме и желе да је проведу у топлом“: „За већину Рома, који живе у сиромаштву, главни проблем није глад, него хладноћа, због чега већина њих подноси захтеве у нади да ће зимске месеце провести у загрејаним избегличким центрима“, пише ФАЦ.
Весна Кнежевић Ћосић
Двадесет девет сати путовали су заједно редовном аутобуском трасом из Холандије за Србију, дугом1.760 километара. Азиланти, шверцери, пристојан свет, галерија ликова, судбина и карактера
„Неће ово на добро да изађе“, цокће крупна жена и врти главом с фришком хладном трајном, значајно показујући на задњи део аутобуса у којем ћутке седи десетак Рома. „Има због ових да нас заскочи полиција, паз’ шта вам кажем“, говори гласно док на полицу за пртљаг смешта серију торби, врећа и кеса и одлучно заузима два седишта, на која ставља каро ћебе, цегер с храном и јастук с цветном шаром. „Јесте вала, само нас брукају“, сагласан је и мушкарац са седишта преко пута, начичканог багажом. „Направиће они нама зврчку, да опет не мож’ из земље да изађемо, има да нам лупе визе ко ништа“, преврће очима. Госпођа у крзненом капуту с златним колутовима у ушима се такође убацује у дискусију: „Ма, све бих ја то вратила у Индију, одакле су и дошли“, маше кажипрстом. „Могу да се кладим да ћемо да дреждимо на граници пет сати, има Мађари да нас одеру ко јарца, све због њих.“
Сви значајно климају главом. Заправо, још нисмо ни кренули са амстердамске станице Амстел, а путници из предњег дела возила су сложно уједињени у нетрпељивости према онима из задњег дела. Јер, у аутобусу влада неписана сегрегација. Роми седе позади, згуснуто, а ми „белци“ напред, свако на по два седишта.
„Дуг је пут, ваља имати места за спавање“, каже жена с хладном трајном и цима за рукав возача који броји путнике: „Ало Мишко, а што ви уопште дозвољавате ко фирма да се ови Цигани возе с поштеним светом? Ја да сам власт све бих то потрпала ил’ у затвор, ил’ у посебан аутобус, да се зна ред.“ Мајстор не одговара, само даје знак колеги да су сви на броју.
РАКИЈА
До Ротердама хоћу-нећу сазнајем животописе путника из „предње класе“. Преовлађују гастарбајтери, неки с старосном пензијом и срцем у родном крају, из околине Ниша, Пирота и Лесковца, а има и нешто рођака којима фамилија живи „горе“, у Белгији и Холандији. Аутобусом иду махом због брда ствари, торбе и кутије у гепеку се плаћају три евра и кад су величине фрижидера од 300 литара, а унесене унутра возе се бесплатно. Вуче се свашта, „горе“ ракија, месо, цигаре, туршија, сир и кајмак, „доле“ нема шта нема од робе, а има и намештаја и огромних телевизора. Жена с трајном се хвали да носи и старе новине, „добре су за потпалу у селу“, каже и отвара душу причом ко је све у тазбини пробао да је превесла за имање, а она им ипак носи поклоне, мада то нису заслужили. Мушкарац с капом објашњава да је понео и силне ролетне, јер „син стално нешто мења на кући, па да се не баце“, само су тешке као туч, па су се напатили док су их донели до аутобуса. Жена са трајном добацује: „Ушли у Холандији, а причају немачки, кажем ја, азиланти, мењају државе ко гаће из једне их избаце они хоп у другу ко зечеви“.
У Ротердаму улази још једна групица ромских путника и некако се смештају у задњем делу аутобуса. Нико ни не помишља да седне напред. У Белгији имамо три пуш-паузе, јер путници улазе у Антверпену, Бриселу и градићу Лијеж, који лежи у долини реке Мезе. После Лијежа, кога историчари у Србији памте по првој бици у Првом светском рату, а обичан народ зна по огласима за куповину половних аутомобила и прошлогодишњем бомбашком нападу у центру града, више нико не може да уђе у аутобус, сем полиције.
„Немци вребају на друму, заскоче нас просечно на свакој трећој тури“, каже први слободни возач, док служи кафу и чај по цени од једног евра. Други се за то време расправља преко телефона на српском: „Не, немамо места за још 13 путника и не разумем где да их покупимо, оћеш да се изгубимо бре, што их нису дотерали на станицу“, слушам делиће разговора. „Чек да питам јел зна неко од путника холандски, па да видимо шта хоће“. Са седишта скаче госпођа с 42 године живота у Холандији и отима слушалицу: „Дај, сад ћу ја да им објасним да има да се поштује аутобуски ред, то гарант хоће да нам утрпају ове што их депортују“. Онда на крњавом холандском крене са серијом „не, не не, има се изгубимо“, и још, уз намигивање путницима, да „нема места“, иако је, руку на срце, било бар 15 празних седишта.
КАЛКУЛАЦИЈА
„Како су покварени, хоће да нас стигну возом с 13 илегалаца, па да их негде сачекамо, нисам разумела где. Е неће моћи!“, каже победоносно. „Вози Мишко! Што се мене тиче, могу слободно да их задрже, ионако граде те азил центре само да их намаме и нас онда уцењују.“ Мишко нагази гас, сви је гледају с обожавањем, јер је надмудрила Белгијанце и одбранила аутобус, па можемо мирно да спавамо кроз Немачку, под условом да нас не заскочи њихова полиција.
Дремку нам ипак прекидају немачки полицајци који нас заустављају на друму. Двојица улазе у аутобус, гледају пасоше и фаце, овлаш проџарају по полицима за пртљаг, па изводе напоље четворицу Рома. Траже им папире о обавезном напуштању ЕУ, које ови невољко ваде, лупају неке печате у документа и пасоше и враћају их у аутобус. „Шта су ми ово уписали“, пита се гласно, на српском, млад и лепо обучен Ром. „Дали су ти мур у пасош да више никад не можеш да уђеш у ЕУ“, спремно му објашњава возач. „Гледам ја то стално, трајна забрана, брале, па ти види шта ћеш.“
Стотинак километара пре мађарске границе, шофер у микрофон објашњава како „имамо избор да свако да по пет евра за Мађаре, па да прођемо ко људи, без гужвањца и вађења кофера“, или да не дамо, „па ћемо да дреждимо пет сати на граници и све ће ствари да нам испретурају и још наплате царину“.
„Што да дам 15 евра, за мене, жену и дете“, побуни се гласно један Ром: „Имам само личне ствари, много је брате, нема се“. „Ја имам само ову торбу и памперс“, буни се и млада Ромкиња с бебом у крилу. „Како вас бре није срамота, ди вам је солидарност“, љути се госпођа у бунди. „Јел треба да дреждимо на граници и страдамо због вас“, грди их и жена с трајном и вади петака: „Ево за мене, Мишко, ко скупља?“ Шофер се опет хвата за микрофон и стрпљиво образлаже да они, то јест мајстори, немају ништа с тим, да неко од путника дође и узме пластичну чашу и онда заређа кроз аутобус и скупи паре. Човек с ролетнама спремно скаче и носи чашу као штафету до репа аутобуса и назад, убацују и Роми што су се бунили, а скупљач шири 10 евра и каже: „Ево и ја дајем за мене и жену.“
Да ли због чаше или због ситних сати, Мађари нас не терају из аутобуса, сем она четири Рома које су и Немци изводили, па их после мало натезања враћају у аутобус. Возачи нас теше да се још само мало стрпимо с клозетом, стаће, кажу, чим уђемо у Србију, има фин хотел одмах после границе. После скоро 25 сати вожње, улазимо у домовину и први пут од Холандије, чујемо „јел има неко нешто за царину“. И први пут уједињени, сви сложно одмахујемо главом. Мајстори држе реч и стају код „лепог хотела“, који, наравно, не ради, замандаљен. „Пу, ово не може да се деси у ЕУ“, каже госпођа у бунди, ваљда сметнувши с ума да је до границе са Србијом пљувала по истој, али је ступивши на родну груду, одједном променила плочу. „Како је овде прљаво и запуштено“, гракну запањено и жена с трајном, а лепо сам је чула како као вергл објашњава да за Србију „путује једном месечно, откад је у пензији“. На долазној аутобуској станици у Београду, на уморне путнике наваљују носачи и таксисти, пљуште пољупци родбине, која се гура око гепека са стварима и разноси их.
„Јеси преживела, шта је следеће“, питају ме моји. „Јесам, сад могу и транс-сибирском железницом до Монголије“, кажем суморно.
Беже од зиме
Према писању немачке штампе, грађани Србије су у прошлој години поднели 8.477 захтева само за азил у Немачкој, међу њима је највише оних ромске и албанске националности, што је повећање од око 85 одсто у односу на 2011. Ханас-Петер Фридрих, немачки министар унутрашњих послова, каже да се ради о „економским избеглицама”, а не о прогоњеним људима. Тражиоци азила из Србије су испред Авганистана, Сирије, Ирака, Македоније, Ирана и Пакистана, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг и као главни разлог наводи да „људи беже од зиме и желе да је проведу у топлом“: „За већину Рома, који живе у сиромаштву, главни проблем није глад, него хладноћа, због чега већина њих подноси захтеве у нади да ће зимске месеце провести у загрејаним избегличким центрима“, пише ФАЦ.
Весна Кнежевић Ћосић
Jednostavno 
Ili ce se smanjti broj laznih azilanata (pretezno Cigana) ili ce nam uvesti vize. U tom slucaju, ja biram da skidaju Cigane sa autobusa nego da posten svet mora da se ponizava cekajuci u redu za vizu pred stranim ambasadama.
