Gay-Serbia.com | Diskusije

uvijek me je zanimalo kako su ljudi u srbijidozivjeli i prozivjeli NATO-ovo bombardiranje srbije. dakle, ne pitam o politici cijele situacije, nego pitam za vase osobno iskustvo.

jeste li se plasili? je li vam nastradao netko blizak? jeste li mozda vi bili povrijedjeni? jesu li oko vas padale bombe? jeste li uopce mislili da ce se to dogoditi? ocekivali ste da traje duze/krace? jesu li ljudi tada bili solidarniji? jeste li isli u podrume? itd...

share your memories.

Originally posted by Popeye

jeste li se plasili? je li vam nastradao netko blizak? jeste li mozda vi bili povrijedjeni? jesu li oko vas padale bombe? jeste li uopce mislili da ce se to dogoditi? ocekivali ste da traje duze/krace? jesu li ljudi tada bili solidarniji? jeste li isli u podrume? itd...

1. usro sam se ziv kad sam cuo prvu bombu. i uopste prve noci. posle toga sam se opustio, verovatno i preterano. posle par dana sam poceo da blejim sa ekipom po starom.

2. nije. niko blizak. jedan caletov poznanik nesto sjebao noge jer je prolazio popred generalstaba kad su ga gadjali. ne znam celu pricu.

3. nisam.

4. jednom, dvaput, u mojoj blizini, da. ali na ocekivane mete.

5. i 6. nisam nista ocekivao.

7. rek'o bih da jesu.

8. samo kada nije bila vazdusna opasnost smo posecivali te podrume ,)



..

Uzeti u obzir da sam tada imao 15 godina i da sam duvao ko manijak.
Nisam ja tad mnogo razmisljao o svemu tome...samo kako da iskoristim situaciju da mi bude...lepo.

Klinac.

nisam se plašila, bar ne u početku, jer nisam verovala da je tako nešto moguće da se desi u sred Evrope krajem 20. veka. bila sam mlada i naivna.

onda su jedno veče oko 19h zaurlale sirene, a neka moja ekipa i ja smo šprintali svojim kućama (mislim da u životu nisam brže trčala) jer smo mislili da će odmah avioni da nas nadlete i da će to da izgleda kao u WWII.

nekako je sve delovalo sablasno, pogašena ulična rasveta (???)... kad sam stigla kući, potpuno sam se šokirala, jer su na TVu javljali da je bombardovanje počelo.

onda sam plakala kao malo dete za NS mostovima.

posle prvih 3-4 dana, sve je krenulo da bude mnogo zanimljivije. bombe su prilično često padale, a ja sam se ponašala kao da sam u zabavnom parku. po ceo dan sam bila napolju, družila se sa ljudima, a noću sedela za kompom i chatovala sa ljudima. mislim da sam u proseku spavala 3 sata.

znam da je puno ljudi stradalo tada, ali niko meni blizak. pola komšiluka je bilo svaki dan u skloništima, a ja tamo nisam zalazila. bilo je memljivo i klautrofobično... i govorila sam sebi da, ako mi je sudjeno, bomba će me zviznuti ovde ili onde, pa nek to bude na otvorenom a ne da skončam pod nekom zgradurinom.

ljudi su tada bili nekako bliskiji... svi smo bili u istom sosu. uvijali su zajedno cigarete, pričali, zezali se... organizovali smo turnire u badmintonu, slagali puzle, bavili se raznoraznim sportskim aktivnostima, gledali Eurosong u Izraelu i navijali za Doris Dragović ( ), smejali se Dani Internatioanl koja se prostrla pri dodeli nagrade pobedniku... pisali maturske radove...

sve u svemu, za mene su to bili opuštenih 3 meseca života.

Posle prveuzbune poceo sam da placem.

Kasnije kad sam video da se gadjaju samo vojni ciljevi prestao sam da se bojim.

U Beogradu je stradalo samo 17 ljudi. Njih 16 iz RTS-a i jedna devojcica iz Batajnice, koja je izasla na terasu i koju je pogodio geler.

Jedini grad u kome je bilo vise stradalih civila je Aleksinac, gde je pogodjen jedan autobus.

Kako su gadjani samo vojni ciljevi, a na Makedonskoj i Hrvatskoj televiziji sam gledao o masovnim zlocinima Miloseviceve vojske i raznih paravojski nad Albancima, kojih je cak milion anpustilo svoje domove (Seselj se javno hvalio da nijednog Albanca na Kosovu biti nece bude li bombardovanje trajalo jos 3 meseca), moj bes se okrenuo od zapada ka nasim ovdasnjim kretenima na vlasti, koji su nam i napravili sve ovo.

Znam da su Srbi tokom 90 - tih i sa ove i sa one strane Drine (U Republici Srpskoj narocito) imali fasisticki sljam na vlasti i da su oni svojom politikom (bombardovanje Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva, Srebrenicom i s milion proteralih Albanaca s Kosova) doprineli da nam se sve vrati kao bumerang.

Vecina naroda je shvatila ko je u stvari glavni krivac i vec godinu dana kasnije smenila Milosevica i njegove koalicione partnere s vlasti.

Znam da je mozda moglo biti drugacije. Da je mozda mogao postojati drugi nacin od onakve intervencije, ali i dalej smatram da je za sve sto se dogodilo mnogo veci krivac ylikovacki velikosrpski rezim nego 19 najnaprednijih drzava krajem 20-veka...

Zao mi je nekih nevinih stradalih, ali da intervencije nije bilo, takodje bi stradali jos mnooooogo vise nevinih i na Kosovu i ranije u BiH.
Karadzic, Mladic, Arkan, Seselj nikad ne bi stali sa svojim naumima da im neko nije konacno stao na put istom vrstom sile, kakvu su sami proizvodili.

E da, ovo sam zaboravio da kazem...

Jedna moja poznanica, koja me je mnooogo proganjala od 1996 do 1999 da budemo zajedno, koja mi je pisala pisma i vecno pravila strategije kako da me osvoji ili da mi se sveti, konacno je odustala od mene tokom bombardovanja.

Jedan dan je izasla u skloniste i tamo upoznala coveka, koji joj je pozajmio cebe, i koji ce joj postati buduci muz.

Da tad nije otisla u skloniste i upoznala ga, ko zna sta bi i danas bilo i da l bih je se uopste resio.

Nisam se plasio usled navale adrenalina izazvanog patriotskim inatom! Pljuvali smo NATO i iznosili ikone da ih proklinjemo dok su leteli na jug. Mislim da im je to tesko palo onako na 5000 metara nadmorske. E, onda je patriotizam malo splasnuo, Sloba me je pozvao u policiju i lepo me obukao. Receno nam je da kopamo rovove uz granicu, i da ne pomisljamo na beg, jer su mostovi na Dunavu ionako sruseni: "Ako vas ne ubije NATO mi cemo!". Ko da bi neko i mogao trcati 100 km?!! Ja sam iz Subotice. Onda su nam dali bestrzajca i dve granate jednu pravu i jednu manevarsku, rekose: "Presusile rezerve". Jos su nam objasnili da laserski navodjenom topu NATO tenka treba 12 sec da nas nacilja i opali i da to ukalkulisemo. Ali smo isli kuci popodne s obecanjem da cemo se vratiti ujutro na "front" ako ovi napadnu. Onda mi je str8 "saborac" rekao kako ce dati buket prvom crncu koji izadje iz tenka a ako treba i popusice mu kitu - samo da nas ne ubije!

Ne mogu da vjerujem da ima ljudi koji opravdavaju ovu zločinačku agresiju.... Zločin nema opravdanje bez obzira na okolnosti.

Secam se da sam tad gledao tv...I bas u pola osam,ide 2.dnevnik i javljaju da je bombardovanje pocelo...Ono sto mi je ostalo u secanju,je nestasica cigareta,i drina bez filtera..Ne ponovilo se:drama:

Popeye nadam se da shvataš da ovim pitanjem diraš u neke veoma bolne osetljivosti, ali ne sumnjam u tvoju dobronamernost pa ću ti odgovoriti.

Prvo, kako lepo reče Iris, nije mi padalo na pamet da to može da se desi. A kad smo sa prozora prijateljičinog stana videli prvu ogromnu, narandžastu pečurku kako raste iznad Surčina, bio sam prosto pod uticajem prizora. Nisam povezao da to može da te ubije. Samo nikad nisam video tako ogromnu svetlost, i tako čudnu boju, i to je ostavilo ogroman utisak na mene.

Onda, tišina. Sve je bilo jako tiho - osim eksplozija (posle smo naučili da ih razlikujemo, bombe, rakete i PVO), šištanja tomahavka i rulanja aviona koji su mi izazivali strah mesecima posle toga. Ali sve ostalo vreme vladala je tišina.

Sećam se skloništa (za koja nisam imao pojma da postoje) i ručnog ventilatora za upumpavanje vazduha. Vrteli smo to da nam prođe vreme, iako nije bilo potrebe. Posle nismo ni silazili. Ako me ubije, neka me ubije u mom krevetu.

Prozori su se neprekidno tresli, a kada je pogođena kineska ambasada pomislio sam da će se zgrada srušiti (još imamo nekoliko naprslina). Ali naučiš da spavaš dok ti se prozori tresu. "Čovek je životinja koja se na sve navikava, i mislim da je to njegova najbolja definicija", rekao je Dostojevski.

Jednom poznaniku je geler uleteo u spavaću sobu. Čuvao je to kao trofej, dok nije rečeno da su geleri radioaktivni, pa ga je bacio.

Nestalo je cigareta, pa struje, pa vode. Pušili smo domaći duvan koji smo ribali nožem i zavijali cigarete. Struja je dolazila i nestajala. Nerviralo me je jer nisam mogao da slušam muziku i da njome nadglasam avione.

Igrali smo karte, monopol, svirali gitaru, nalazili načina da nam prođe vreme.

Dominantan osećaj sve vreme bio je APSURD. Nije postojalo ništa što je moglo da objasni to što se dešava i da uspostavi logiku nad događajima. Nije to bila borba za nešto, nije bilo ničega.

Samih bombi nisam se mnogo plašio, znao sam da je verovatnoća da nas potrefi mala. Ono što me je užasavalo bile su najave opšte mobilizacije i mogućnost da poginemo za idiota Miloševića, u besmislenoj, unapred izgubljenoj borbi protiv celog sveta. Otada sam na svaki način izbegavao služenje vojnog roka, za inat.

Inače to je bilo najlepše proleće ikada. Imaju neki grčki stihovi o tome kako je proleće najlepše kad smrt dolazi po tebe; ti stihovi su mi se neprekidno motali po glavi. Tako da cvetaju trešnje, tako jako plavo da bude nebo, to više nisam video (sem u Grčkoj). I naravno jak osećaj da će posle sve biti kako treba.

Gledali smo Deutsche Welle preko satelita jer je naša televizija bila dno dna - Oklopnjača Potemkin 3x dnevno i Miloševićeva propaganda. Ali i DW mi je često išao na živce. Jedna od stvari oko kojih sam se najviše iznervirao -- prikazuju "kolonu albanskih izbeglica" i jedna žena s detetom u rukama na čistom srpskom kaže "nismo mogli tamo ostati kad padaju bombe" a ljupka Nemica prevodi za svoju usranu nazi publiku: "Srbi su opljačkali moje selo, sve popalili a mene pokušali da siluju..."

Posle mi je i to dosadilo pa sam slušao radio na mađarskom. Sećam se da me je ujutru budilo: Kilenc óra. I onda bi išle vesti koje srećom ne bih razumeo, dok ne počne muzika.

Poznavao sam dobro jednog momka koji je poginuo, ali ne mogu o tome ovde da govorim.

Najviše me i sad boli smrt trogodišnje devojčice iz Batajnice, koju je Loni pomenuo gore. Poginula je od zalutalog gelera. Treba dodati kao posebno poglavlje uz tekstove Hane Arendt, kao obavezan tekst u svakoj školi ovoga sveta, i uslov za budućim političarima za bavljenje politikom: polaganje ispita iz života male Milice Rakić. Igračke Milice Rakić. Kako je koju zvala. Šta je dobila od koje tetke za rođendan. Kako je izgovarala koje reči. Koje crtane filmove je volela da gleda. Šta je umela da nacrta. Kako su joj tepali baba i deda i kako je ona tepala njima. Koje pesmice je naučila da recituje. Da li je znala da napiše MAMA i da li je znala da napiše MILICA ćirilicom i latinicom. I tako dalje.

Ja sam tog popodneva ukačila neki hrvatski radio na kom se uveliko pričalo o tome kako avioni samo što nisu stigli nad Srbiju i ispalili prve projektile. Svi su me gledali kao budalu kad sam krenula da objašnjavam da će biti bombardovanja. Moji su bili 'ladni k'o špricer. Znam da se mama zaprepastila kad je tog dana pred bombardovanje čitav red kupaca u apoteci spopao neku ženu zato što je kupovala noćnu kremu za lice, a ne antidepresive kao svi normalni ljudi.

Tokom tih nekoliko meseci nije mi padalo na pamet da silazim u podzemlje, mada su me par puta naterali.
Sećam se da je ujna pokušala da mi nabaci neku grdnu grižu savesti ("svi će izginuti zbog tog tvog kaprica!"), te da me je žestoko pucao neki zaštitničko-materinski instinkt, i da sam svuda vucarala dvogodišnjeg klinca iz kraja, koji je bio užasno nevaspitan i samo je mene slušao.

:hastasiempre: http://www.youtube.com/watch?v=SSRVtlTwFs8

ni ja nisam verovao da će se to desiti-mislim da je to jedini put u životu da sam tako pogrešio,a nisam bio ni tako mlad,ni tako naivan...(pomalo me muka hvata dok se prisećam i pišem)...

zapamtio sam zvuk te prve sirene,bio sam napolju,ušao u kuću i spremio vodu i hranu,neku ćebad valjda i izveo mater na ulicu gde su bile sve komšije...naravno da nismo nikud otišli,već smo ostali budni celu noć-iz kikinde su se mogli videti rakete kako lete ka nebu...

kasnijih dana smo čak mogli da nazremo i požare u rafinerijama...nije trebalo dugo da se saživimo sa tim-sve ima svoju granicu,pa i strah...

kasnije smo pravili viceve kako su sigurno pepeljarom pokrili mapu kikinde dok su pravili plan napada,jer na nas nisu bacali bombe,sve do samog kraja,kada smo "dobili" svega dve,i to su obe pale na pustu kasarnu...

nadramatičniji momenat koji se lično meni zbio je pogibija mog školskog druga,koji je u vranju bio na položaju-kao vojno lice-imao je dve ćerke,koje su tad bile tek prerasle pelene...nekakav kamion je dovezao devet sanduka,tačnije razvozio (gospode,izraza li...).mlađa ćerka je stalno doticala vozača i vikala "tata",valjda zbog uniforme-plakao je on,plakala je žena...onda smo sahranili sanduk,a ko je bio unutra,to sam bog zna,jer su svi bili raskomadani,i sanduk se nije mogao otvoriti...

i zvuk je nešto što mi se urezalo u sećanje-sad kad god čujem roj pčela,uvek se setim toga "evo ih"...


i onda nedostatak vode,pa struje,pa tako u krug-mislim da smo nekih dana imali svega par sati struje dnevno...

hvala dragim rumunima na njihovoj televiziji...

sve u svemu,posle one inflacije,pa bombardovanja,dobro smo(ako smo uopšte) normalni...

Bilo je ipak lepo na neki uvrnut nacin. Monogi Beogradjani i Novosadjani su zbrisali na sever jer nas gore nisu (mnogo) bombardovali. Nikada nije bilo vise druzenja, sexa, zabave nego u mrklom mraku bez televizije, kafica, diskoteka. Svi su bili veseli i pripiti, svi su bili neuobicajeno frendly i razgovor je pocinjao spontano, svi su se upoznavali sa svima. Niko se nisakim nije potukao. Donosili smo gomile kifli iz pekare i delili, neko be doneo gajbu piva, neko nesto trece. Gledali smo kad je bilo struje onaj ojadjeni RTS i pevali "Vooolimo te do-mo-vi-no nasaaa!"

Ali bilo je najava.Pricalo se da ce doci do bombardovanja,samo je bilo pitanje dana kad.Nismo se toliko plasili,kao sto rece Angra,nekako su verovatnoce da bas nas pogodi bile male.Sedeli smo u skolskom dvoristu do kasnih sati,druzili se,u podrum smo retko silazili,sem jedne veceri kada je bas grunulo i kada sam osetio da se pod pomera-podize,da se krevet ljulja kao da je zemljotres.Tada smo jedino sisli u podrum i tu proveli noc.

da,ali je posle i rts dobio po pičci,tako da su rumuni ipak bili moja nacionalna televizija...

bilo je lepo,da na uvrnut način,ali to je valjda način na koji se čovek brani-mozak je čudan organ,selektovaće sećanja...

Meni je genralno bilo ok, niko poznat nije bio u vojsci, niko koga znam nije povredjen. Srusena je posta koja se nalazila u samom centru grada, pravo je cudo da niko nije povredjen jer se preko puta nje nalazi trg gde su svi visil. Onda smo ostalii bez telefona, a par dana kasnije srusen je i repetitor pa smo bili osudjeni na jedinu lokalnu televiziju koja je ceo dan vretela neku seriju iz mezozoika zvanu Vise od igre. Manje vise blizu je vojni aerodrom pa su tamo malo vise 'svracali'. Mi smo igrali karte, riziko, cluedo, tada su opet zaziveli stripovi...

Originally posted by deran

da,ali je posle i rts dobio po pičci,tako da su rumuni ipak bili moja nacionalna televizija...

bilo je lepo,da na uvrnut način,ali to je valjda način na koji se čovek brani-mozak je čudan organ,selektovaće sećanja...

Da,lepo na uvrnut nacin:DGledali ponocno nebo,razaznavali zvezde od satelita...

''

Jel' se secate narode ovoga? Ja se secam da je Jozef Kasa gradonacelnik Subotice pozvan na mađarsku tv, da im isprica iz prve ruke sta se desava u Srbiji. On je odbio da prica madjarski pa su morali da cekaju prevodioca, emisija uzivo, i tako posle 15 min dodje neki Madjar koji zna srpski. I tako sede 3 Mađara - dva razgovaraju a jedan im prevodi!

Originally posted by Popeye

jesu li oko vas padale bombe?

jesu, al' u vrlo širokom radijusu. najbliži udar bio je na cca 1-2km vazdušne linije od mog stana i to otprilike na visini istog (ja na visokom spratu, pogođena meta na brdu). jedino tad sam se stvarno prepala, pošto me prva detonacija probudila u zemljotres-stilu, pa sam onako bunovna i nesnađena krenula (budala) ka terasi da vidim šta se dešava. tu je stigla i druga bomba, a ja sam uhvatila kvaku baš u trenutku kad je u vrata terase puk'o talas od eksplozije. tako da sam se našla ispred 2m staklenih vrata koja se grdno tresu i idu ka meni, a ja ne mogu da ih odgurnem ama ni milimetar, kao da se rvem s nevidljivim čo'ekom. panika me spucala kad sam skontala da se staklo trese kao zvečkica i da će me potpuno iskasapiti ako pukne. srećom, nije. al' sam se zato isekla u prenošljivome smislu reči.

mis'im, bulšit mi je trauma, al eto.

u podrum nisam silazila. o'šla sam jednom u sklonište da vidim kako izgleda i zaključila da mi je odluka o neskloništarenju sasvim dobra i da je se treba držati. bilo mi je samo zanimljvo kako su ti ljudi koji su, ko zna koliko dugo, prestravljeni čučali u onoj vlazi, imali potpuno drugačiju percepciju bombardovanja, verovatno 100x apokaliptičniju neg' što je moja bila.

što se tiče socijalizacijskih adaptacija, bilo mi je simpatično kako je komšijska ekipa navukla u hodnik na spratu sto i stolice za kafenisanje (nešto kao chez jacques ), pa su stalno tamo sedeli pod izgovorom da je tu "sigurnije" i odlično se družili.

Originally posted by _LuKa_

Nisam se plasio usled navale adrenalina izazvanog patriotskim inatom! Pljuvali smo NATO i iznosili ikone da ih proklinjemo dok su leteli na jug. Mislim da im je to tesko palo onako na 5000 metara nadmorske. E, onda je patriotizam malo splasnuo, Sloba me je pozvao u policiju i lepo me obukao. Receno nam je da kopamo rovove uz granicu, i da ne pomisljamo na beg, jer su mostovi na Dunavu ionako sruseni: "Ako vas ne ubije NATO mi cemo!". Ko da bi neko i mogao trcati 100 km?!! Ja sam iz Subotice. Onda su nam dali bestrzajca i dve granate jednu pravu i jednu manevarsku, rekose: "Presusile rezerve". Jos su nam objasnili da laserski navodjenom topu NATO tenka treba 12 sec da nas nacilja i opali i da to ukalkulisemo. Ali smo isli kuci popodne s obecanjem da cemo se vratiti ujutro na "front" ako ovi napadnu. Onda mi je str8 "saborac" rekao kako ce dati buket prvom crncu koji izadje iz tenka a ako treba i popusice mu kitu - samo da nas ne ubije!

izvini, ali ovo mi je smesna prica. :-) zapravo, sve je to bilo i jako smesno, i jako strasno, shizofrenija potpuna... nikad vise druzenja i zabavljanja, najduzi raspust u zivotu, osecaj kao da mi je neko poklonio vreme, posto se nista nije radilo. te godine sam poceo da pusim, nama klincima je bilo trip da nadjemo cigare, posto ih nije bilo, pa smo bili kao mali hajduci koji kradu stek matorima

secam se i mojih matorih komsinica, sa probudjenim ponosom, i sa prkosno podignutim prstom obecanja o opstoj mobilizaciji, gledajuci nas mlade kako se ponasamo kao da nismo u toj prici.

i nismo bili. to nikad nije prica mladih ljudi...

prekinuli mi esmeraldu, jebem ih po sred dupeta...

Ja sam kada je bombardovanje pochelo mislio da grmi, pa sam posle par grmljavina prokomntarisao neshto u stilu da ce biti kishe, a onda mi je neko rekao shta se dogadja. Moja reakcija je bila otprilike "Zar nisu mogli da sachekaju josh sat vremena, da prodje Esmeralda"


Nishta posebno shto se tiche bombardovanja, bilo je par nezgodnih momenata ali nishta traumatichno, druzhili smo se u ulazu zgrade i podrumu, shto meni zapravo nije izgledalo bezbedno, mislio sam da cemo definitivno izginuti ako bi se zgrada srushila, ali nikoga nije bilo briga pa sa ni ja nisam opterecivao. Zapravo, moj zhivot je prilichno nastavio da ide kako je ishao i do tada, samo bez shkole (bio sam 6. razred). Meni je sve to izgledalo nekako normalno. Mozhda je chudna stvar da se kazhe ali ja sam to tako dozhiveo.

Originally posted by Popeye


jeste li se plasili?

Ne mogu da se setim. Znam da sam bila napolju, krenula ribica na aerobik, i da smo tada culi neki tup udarac u daljini (gadana je kasarna na Majevici, za koju svi Novosadjani znaju da je prazna, ali dobro), pa sirene, ali nekako ne stignes ni da se uplasis kao covek, nego lepo krenes kuda i svi idu, pa onda kuci. Da je to bio napad kao WW2, ne da bi izginuli, nego kao pilici... Izmedju pocetka bombardovanja i odlaska u skloniste proslo je dobrih sat i po. Mojeg kuliranja i materine panike. A za obe se isto zavrsilo.

je li vam nastradao netko blizak?

Od ljudi niko. Ali jeste omiljeni most, koji je bio u blizini.

jeste li mozda vi bili povrijedjeni?

Samo mentalno. I to ne od strane NATE nego od komsiluka i televizora.

jesu li oko vas padale bombe?

Pa recimo da jesu, pogodjena su oba mosta, oba u krugu od manje od dva kilometra, televizija koja je vazdusnom linijom daleko tek mozda desetak km, ako ne i manje. Opet, nisam se nesto plasila jer smo svi vrlo dobro znali da se gadjaju strateski ciljevi. Iako su mali milosevici hteli da i sebe i ostale ubede u suprotno.

jeste li uopce mislili da ce se to dogoditi?

Jesam. Prvo, vec je bilo najavljeno, pa odlozeno. Drugo, kome nije bilo sumnjivo pojavljivanje predsednika u formi saopstenja taj dan, je budala. Trece, nerezimski mediji su za bombardovanje znali i o tome pisali. Cetvrto, situacija u juznoj pokrajini je to poodavno nagovestila.

ocekivali ste da traje duze/krace?

Iskreno, ocekivala sam da traje krace. Ovo mi je bilo smarachenje do neizdrza, blesanje na trgovima kada znas da ti se nista nece desiti, obustava skole, nestanci struje (i to su nam struju onesposobljavali grafitnim bombama, ne pravim, tako da nista nije bilo zapravo unisteno, samo nas ostave bez struje i vode, jer je ovo jebena ravnica, pa pritisak vode regulisu pumpe koje naravno rade na struju). Da se ne lazemo, prava nato vojska bi Srbiju pregazila, prezvakala i preorala za dva dana. A secam se jednog komentara, da nas ostave bez struje duze od tri dana, posebno nas u ravnici, sami bi se pobili.

jesu li ljudi tada bili solidarniji?

Apsolutno ne. Mislim da sam tada zamrzela citavo covecanstvo, posebno stare ljude. Da se razumemo, ovde nikada nicega nije falilo. Bilo je i brasna i ulja i secera i kvasca i svega, samo kod privatnika po vecim cenama, jer su oni veci marketi pustoseni zbog pravljenja zaliha. Ali zato, ako te uhvate kako nosis bocu ulja u kesi, odmah pitaju odakle ti. Kao da krades. A za njihove kutije i kutije niko nista ne pita. Solidarnost na delu. A jos prvo vece su 'komsije' oterale mladu mamu sa klincem jer je usla u 'pogresno skloniste'. Pogresno, ej! Ona ne zivi u ul. Penzionerska 2-8 neko zivi u Penzionerskoj 12.

jeste li isli u podrume? itd...

Prvu noc od 22 do 01. Toliko sam mogla da izdrzim. Posle tog iskustva, nato bomba dodje kao spas.

Ne znam, ni danas ja nemam uticaj da se radilo o nekakvom ratu, jer ti protivnika ne vidis. Bez obzira na ciljeve u blizini, odsecenost od sremske strane, gust crn dim iz Rafinerije, nisam imala utisak da sam ja licno meta. Koliko god su nam to nametali.

e, da i ja se secam da je esmeralda bila na tvu kad ja bombardovanje pocelo:lol:

ja sam tad imala 14 godina, i dan pre toga u skoli su nas nastavnici uopzoravali da moze da dodje do bombardovanja, al' ja nesto nisam verovala da o moze da se desi. kad ono medjutim..
bilo je strasno prvih par dana, secam se da sam isla sa tatom i kupovala brasno i benzin na "crnom trzistu" i da smo tad kupili neki sok od kruske koji je bio u staklenoj ambalazi, a flase u kartonskoj kutiji,ko vino. i tako nekih gluposti se secam, i da smo isli svako vece na neko brdo sa kog se vidi kraljevo i gledali bombarodvanje ladjevaca:doh: i da nije bilo struje,pa je mesecina tako jezivo dobro dolazila do izrazaja, izadjes napolje, a ono ko dan, sve se vidi. tad sam pocela intenzivnije da pratim tenis, bio rolan garos, martina je izgobila finale od stefi graf, iako je vodila sa 1:0 u setovima,a u drugom setu vodila sa 5:2 a posle je ispala u prvom kolu vimbldona os jelene dokic. i tako.

samo prvo vece sam se usr'o dok nisam skapirao da nece biti ko na filmovima. posle dok su bombe padale okolo ja sam sve vreme proveo igrajuci karte, yamb, iduci na pijac i takoc. bilo lepo sto se mene tice volim zvuk sirene neki adrenalin proradi ovo ono

To je bilo vreme bb seksa i nekontrolisanog konzumiranja narkotika.
Totalno fun vreme, možda zbog lučenja adrenalina, svi su mi bili ljubazni, željni zabave i većina nije brinula o tome šta će biti kasnije. Živelo se u trenutku, postojali su oni koji su kukali, te nema struje te nema vode, te ovo nije normalan život. Do Tise mogu da prepišam koliko je daleko tako da voda nije bila problem, ber ne meni. Mada je bilo dana kada sam mirisao na alge, ili što bi zlonamerni ljudi rekli na žabokrečinu. Nisam se sklanjao u skloništa niti sam izbegavao da izlazim na ulice, ako mi je bilo suđeno da umrem pogodila bi me bomba gde god bio, tako da nije bilo smisla kriti se. Mogao sam izgubiti glavu u to vreme u dva navrata ali zbog lične gluposti, ne zbog bombardovanja.


Kada se sve završilo, bilo mi je žao, da se mene tiče mogli su bombardovati još par godina, a i da je došlo do kopnene invazije voleo bih da pokušam par scena iz romana Agate.
Onako da dočekam strane vojnike koji bi se na meni zadovoljavali dok ja tražim još, i na kraju da umrem u lokvi njihove sperme i svoje krvi.

Originally posted by Popeye

uvijek me je zanimalo kako su ljudi u srbijidozivjeli i prozivjeli NATO-ovo bombardiranje srbije. dakle, ne pitam o politici cijele situacije, nego pitam za vase osobno iskustvo.

jeste li se plasili? je li vam nastradao netko blizak? jeste li mozda vi bili povrijedjeni? jesu li oko vas padale bombe? jeste li uopce mislili da ce se to dogoditi? ocekivali ste da traje duze/krace? jesu li ljudi tada bili solidarniji? jeste li isli u podrume? itd...

share your memories.

Dakle, ja sam taj dan bio prepodne u gradu i sreo neke ljude koji su me naplašili da je vojna policija (ili tako neko; oni) hvatala ljude na Slaviji noću i trpala u kamion pa slala na Kosovo na ratište jer nema dovoljno vojske (i danas ne znam da li se stvarno nešto desilo, ili su pogrešno čuli, ili su se zezali) pa sam hitro otišao kući.

Kad je krenulo sa eksplozijama, mama se jako prepala (pošto je ona preživela WWII bombardovanje kao predškolka) i rekla da moramo da trčimo dole. Ja nisam hteo da me uhvati ta vojna policija ispred zgrade pa sam se sakrio u krevet i pokrio preko glave. Mama je posle nekog vremena sišla dole gde su bili ostali penzioneri. Pošto nije mogla da me ostavi tako, posle nekog vremena se vratila. Penzioneri su celu noć čučali u memljivom podrumu, pa su sutradan svi bili bolesni i prehlađeni. Posle te prve noći mislim da niko više nije išao u podrum.

Tako sam sedeo u kući nedeljama, plašeći se te vojne policije, dok mi nije stigla vest da treba da odem do škole gde sam pre toga menjao nastavnicu kako bih uzeo platu. Škola se nalazila na dijametralno suprotnom kraju grada i nisam znao ni da li postoji gradski prevoz do tamo. U svakom slučaju, krećem ja na neizvesno putovanje. Ljudi idu po ulici, sirene povremeno sviraju, kad god se čuje sirena za PRESTANAK opasnosti posle par sekundi se čuje jako BUM (mislim, naštelujte te sirene).

Kad sam stigao do tamo, a ono deca mirno igraju fudbal u školskom dvorištu. Ipak me ispred škole zaustavlja dete da me pita šta mislim da se dešava i šta će biti. Vidim da je dete uplašeno, to je jedan od onih mirnih đaka, koji se očigledno plašio da bude sam kući pa je došao ispred škole da tamo sedi jer tamo ipak ima druge dece pa se ne plaši toliko, i tako ga smirujem kako će to sve brzo da prođe i da se on ništa ne plaši.

Kada sam se vraćao morao sam da prođem kroz centar grada i sreo svoje društvo. Svi hladnokrvni, smišljaju razne aktivnosti, nema nikakve vojne policije koja hvata narod po ulici itd.

Ostatak bombardovanja proveo sam "normalno" tj. išao sam svaki dan u grad da se družim sa tim ljudima, dosta sam hodao umesto da koristim gsb koji nije bio pouzdan, i tako.

Tog leta je bilo mnogo grmljavine i gromova, i izgledalo je kao da se bombardovanje ponavlja. Stalno je u sred noći pucalo drveće od munja.

Ja se taman bio doselio u novu zgradu i sva deca iz komšiluka su bila u skloništu tako da smo se svi lepo upoznali i baš nam je bilo extra

Jedino prvi dan je bilo jebeno jer sam mislio da će nas sve potamaniti. Posle kad sam saznao da gađaju samo vojne mete, nisam se toliko plašio.

bila sam sedmi osnovne i nisam isla u skolu, kao sto i niko tad nije:trampolina:

znaci najbolji provod ikad
ekipica se svaki dan skupljala u jednom parkicu
nismo imali pojma sta se desava
i bilo nam je svejedno

Nisam razumeo neke ljude koji su govorili, kako bi voleli da se opet desi, pa da ne idem u školu/posao/fax... Užasno!!! NE PONOVILO SE!!! Rat je nešto najgore što je ljudski um mogao da smisli...

Tada još nisam bio u Bg-u, tako da nisam osetio, srećom, potpune posledice bombardovanja.
Jednom su se zatresla ulazna vrata kuće i to je to... Sećam se da su ljudi išli da gledaju sa brda kako bombe gađaju vojne ciljeve na planini pored. Užas!

Niko meni blizak nije izgubio život... Kao i većina nisam mogao da priznam da se to može dogoditi... Čak sam tada govorio i drugovima u školi da lupaju gluposti i da nas niko neće bombardovati ( kako sam bio naivan ).

Kada su se oglasile prvi put sirene ( gledao sam neku seriju na tv-u ), samo smo sišli u prizemlje kuće i tu proveli noć. Samo sam tada bio uplašen, misleći da je počeo rat sličan onome iz 1941. kada su bombe padale samo tako, a kasnije sam spavao u svojoj sobi.

Generalni utisak je bio taj da sam se grozio ljudi koji su "čuvali" mostove i ostale objekte, koji su Srbiju doveli u situaciju da bude bombardovana, koji su bili podložni ispiranju mozga Dnevnikom RTS-a, koji su se radovali ratu i koji su pili pivo gledajući rakete koje sevaju nebom.

I na kraju je proglašana naša "pobeda". Koliko smo ih samo proglasili do sada....

Uh, sve zavisi gde s eko nalazio u trenutku bombardovanja lepe nam tad SRJ
Neki su npr. redom pljackali po Kosovu pa od tog novca i dan danas lepo zive, a uz to su se potrudili da tada proteraju sve one cije se prezime ne zavrsava sa "ić"

Meni licno bila frka od neizvesnosti, jer mi je sam pojam bombardovanje bio stran. Prvo vece mi nije bilo svejedno , kasnije ... uobicajna svakodnevnica i zivot kao i pre bombardovanja osim sto nam je svima nacionalni ponos bio utrostrucen, te smo tako branili mostove zivim stitom i pesmom se borili protiv nato "agresora". Rekoh frka mi je bila samo prvo vece, a kasnije me ni detonacija od bombardovanja zastave nije uplasila ... Bio sma u kuci sve vreme.

jos godinu dana prije toga sam se preselio u moju domovinu, Hrvatsku ....tako da nisam sjedio po podrumima i trpio bombe, ali moram da kazem da mi je bilo zao ljudi koji su ni krivi ni duzni poginuli, ranjeni ili jednostavno trpili izivljavanje NATO pakta.