Oskar Vajld, nepostojani princ socijalizma
Poslato: 13 Apr 2009, 00:33
"Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU."
Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.
Međutim, i kod Vajlda, kao i kod mnogih velikih ljudi od umetnosti i nauke, postoje delovi stvaralaštva koji bivaju zapostavljeni. Razlozi mogu biti raznovrsni, no kod onog, koji je tvrdio da samo plitki ljudi ne cene druge po izgledu, oni su nesumnjivo politički: dugo je u prvi plan isticana aforistično-ekscentrična strana „umetnika-zanesenjaka“, kicoša opsednutog modom i ulepšavanjem, koji se nije puno bavio Životom, već Umetnošću, budući da „prvo imitira drugo“. Kada je postala prihvatljiva njegova seksualna orijentacija, ili bar kada se o njoj otvoreno govorilo i kada je bila „opravdana" nesumnjivim umetničkim dometima i ikoničnom popularnošću koja i dalje narasta, njegova deklarisana politička pozicija socijaliste i anarho-komuniste ostala je u dubokoj pozadini, kao i njegov aktivizam na polju ženskih prava i poboljšanju životnih uslova u zatvorima Njenog veličanstva. Esej, u kome izlaže svoja politička uverenja pod uticajem Kropotkina, Duša čovekova u socijalizmu (The Soul of Man Under Socialism), dugo je bio isključivan iz antologija, a često je naslov poprimao i skraćenu formu - The Soul of Man. U njemu se jasno stvalja na stranu socijalizma, pokušavajući da ga s jedne strane poveže sa individualizmom, a sa druge sa Hristom i umetnošću. Za Vajlda, Isus je prvi veliki individualista, čiji je sam život najinspirativnije umetničko delo za generacije koje dolaze. Ujedno, on je prvi socijalista, koji vidi celo čovečanstvo kao svoju egalitarnu porodicu, te ženu, iako je prostitutka, postavlja kao sebi ravnu i zbog njene velike ljubavi izdiže je u Nebo, daleko iznad zemaljske, prizemne osude.
Jasno je da ovakvo političko stanovište smeta i Crkvi koliko i svetovnim vlastima, te nije iznenađujuće da je i nakon popuštanja moralnih stega XIX veka još dugo Vajld bio neprihvaljiv vladajućim ešalonima, iako se čini da je njegov liberalno-individualistički, libertetski i „socijaldemokratski" segment pogleda na svet, te proročka kritika autoritarnog socijalizma, mogao biti upotrebljen protiv „totalitarnog" komunizma u SSSR-u i, kasnije, državama istočne Evrope. Ipak, u eseju ima dosta nepodnošljivog za građanski svetonazor, stavova o nestanku braka, porodice i privatne svojine, stavova koji jasno korespondiraju tezama Komunističkog manifesta. Dodajući na to i bespoštednu kritiku kapitalizma, britanskog licemerja (kada je u pitanju tretman velikih umetnika kao što su Šeli i Bajron), opise užasavajućeg položaja radničke klase, kritiku humanitarizma, itd. jasno se vidi zbog čega je dominantna antikomunistička ideologija „od Vajlda napravila Oskara" tj. zašto je u drugi plan sklonila oštricu društvene kritike natopljenu otrovom ekskvizitnog sarkazma, a gotovo karikaturalno (pre)naglasila dendija, zagriženog estetu, onog koji na američkoj granici ima da prijavi carini „samo svoj genij".
Čini se da je takva slika i dan-danas dominantna. Kao da je zaboravljeno kako je Vajld, u svojstvu urednika časopisa The Woman's World, uneo emancipatorne elemente „feminističkog" karaktera, te da je nakon oslobađanja iz zatvora u Redingu napisao potresno pismo dnevniku The Times, opisujući brutalne uslove života zatvorenika, naročito dece, što je značajno poboljšanju njihov tretman. No, ponajviše je, u lavatorijumu političke prihvatljivosti, isprana njegova „revolucionarna" pozicija. Stiče se utisak da je Valjd kompromitovan i samim Vajldom: on je, po rečima Terija Igltona, „verovao u komunizam u pazama između otmenih večera". Umetnik je dao tome povoda, jer nije bio lišen kontradiktornosti, koje – u dalekom odzvučju glasa sirene Eho na izdisaju – podsećaju na mladog Marksa, istovremeno fasciniranog dostignućima kapitalizma i radikalno kritičnog kada je upitanju njegov „temelj" - klasna eksploatacija. Analogno ocu naučnog socijalizma, Oskar je (o)mamljen zaslepljujućim sjajem visokog društva (biće to plamen sveće za noćnog leptira, ispostaviće se naknadno), ali ne preza da mu se javno, kroz svoje komedije, rafinirano-resko podsmeva (pomalo oportuno računajući na naklonost engleskog plemstva ka samoironiji). Takođe, treba imati u vidu da je Vajld pre svega umetnik, a ne socijalni filozof ili naučnik - on govori iz „emotivne" perspektive, poetsko-bajkolikim jezikom obrađujući raznovrsne političke refleksije i filozofeme svog vremena, koje nisu lišene naivnosti i zabluda. Otud utopističko-poetski tonaliteti Duše čovekove u socijalizmu, prizvuk koji se danas može spasiti upravo insistiranjem na nemogućem, na politici koja zahteva utopiju i otvoreno govori da traži „neostvarivo". U savremenom dobu cinizma, maštariti o boljem društvu aktivnost je za podsmeh per definitionem, baš zato što je nužna polazna tačka socijalne reforme: moramo naivno verovati da je moguć bolji svet da bismo mu uopšte mogli zamisliti ozbiljnu alternativu. To znači da u prevazilaženju Vajldove političke paradigme moramo krenuti od samog Vajlda, čiji je utopizam prvi korak ka mogućnosti nove stvarnosti – duša čovekova, u raljama kapitalističkog života (da, draga Štefice!), još uvek sanjari o socijalizmu.
Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.
Međutim, i kod Vajlda, kao i kod mnogih velikih ljudi od umetnosti i nauke, postoje delovi stvaralaštva koji bivaju zapostavljeni. Razlozi mogu biti raznovrsni, no kod onog, koji je tvrdio da samo plitki ljudi ne cene druge po izgledu, oni su nesumnjivo politički: dugo je u prvi plan isticana aforistično-ekscentrična strana „umetnika-zanesenjaka“, kicoša opsednutog modom i ulepšavanjem, koji se nije puno bavio Životom, već Umetnošću, budući da „prvo imitira drugo“. Kada je postala prihvatljiva njegova seksualna orijentacija, ili bar kada se o njoj otvoreno govorilo i kada je bila „opravdana" nesumnjivim umetničkim dometima i ikoničnom popularnošću koja i dalje narasta, njegova deklarisana politička pozicija socijaliste i anarho-komuniste ostala je u dubokoj pozadini, kao i njegov aktivizam na polju ženskih prava i poboljšanju životnih uslova u zatvorima Njenog veličanstva. Esej, u kome izlaže svoja politička uverenja pod uticajem Kropotkina, Duša čovekova u socijalizmu (The Soul of Man Under Socialism), dugo je bio isključivan iz antologija, a često je naslov poprimao i skraćenu formu - The Soul of Man. U njemu se jasno stvalja na stranu socijalizma, pokušavajući da ga s jedne strane poveže sa individualizmom, a sa druge sa Hristom i umetnošću. Za Vajlda, Isus je prvi veliki individualista, čiji je sam život najinspirativnije umetničko delo za generacije koje dolaze. Ujedno, on je prvi socijalista, koji vidi celo čovečanstvo kao svoju egalitarnu porodicu, te ženu, iako je prostitutka, postavlja kao sebi ravnu i zbog njene velike ljubavi izdiže je u Nebo, daleko iznad zemaljske, prizemne osude.
Jasno je da ovakvo političko stanovište smeta i Crkvi koliko i svetovnim vlastima, te nije iznenađujuće da je i nakon popuštanja moralnih stega XIX veka još dugo Vajld bio neprihvaljiv vladajućim ešalonima, iako se čini da je njegov liberalno-individualistički, libertetski i „socijaldemokratski" segment pogleda na svet, te proročka kritika autoritarnog socijalizma, mogao biti upotrebljen protiv „totalitarnog" komunizma u SSSR-u i, kasnije, državama istočne Evrope. Ipak, u eseju ima dosta nepodnošljivog za građanski svetonazor, stavova o nestanku braka, porodice i privatne svojine, stavova koji jasno korespondiraju tezama Komunističkog manifesta. Dodajući na to i bespoštednu kritiku kapitalizma, britanskog licemerja (kada je u pitanju tretman velikih umetnika kao što su Šeli i Bajron), opise užasavajućeg položaja radničke klase, kritiku humanitarizma, itd. jasno se vidi zbog čega je dominantna antikomunistička ideologija „od Vajlda napravila Oskara" tj. zašto je u drugi plan sklonila oštricu društvene kritike natopljenu otrovom ekskvizitnog sarkazma, a gotovo karikaturalno (pre)naglasila dendija, zagriženog estetu, onog koji na američkoj granici ima da prijavi carini „samo svoj genij".
Čini se da je takva slika i dan-danas dominantna. Kao da je zaboravljeno kako je Vajld, u svojstvu urednika časopisa The Woman's World, uneo emancipatorne elemente „feminističkog" karaktera, te da je nakon oslobađanja iz zatvora u Redingu napisao potresno pismo dnevniku The Times, opisujući brutalne uslove života zatvorenika, naročito dece, što je značajno poboljšanju njihov tretman. No, ponajviše je, u lavatorijumu političke prihvatljivosti, isprana njegova „revolucionarna" pozicija. Stiče se utisak da je Valjd kompromitovan i samim Vajldom: on je, po rečima Terija Igltona, „verovao u komunizam u pazama između otmenih večera". Umetnik je dao tome povoda, jer nije bio lišen kontradiktornosti, koje – u dalekom odzvučju glasa sirene Eho na izdisaju – podsećaju na mladog Marksa, istovremeno fasciniranog dostignućima kapitalizma i radikalno kritičnog kada je upitanju njegov „temelj" - klasna eksploatacija. Analogno ocu naučnog socijalizma, Oskar je (o)mamljen zaslepljujućim sjajem visokog društva (biće to plamen sveće za noćnog leptira, ispostaviće se naknadno), ali ne preza da mu se javno, kroz svoje komedije, rafinirano-resko podsmeva (pomalo oportuno računajući na naklonost engleskog plemstva ka samoironiji). Takođe, treba imati u vidu da je Vajld pre svega umetnik, a ne socijalni filozof ili naučnik - on govori iz „emotivne" perspektive, poetsko-bajkolikim jezikom obrađujući raznovrsne političke refleksije i filozofeme svog vremena, koje nisu lišene naivnosti i zabluda. Otud utopističko-poetski tonaliteti Duše čovekove u socijalizmu, prizvuk koji se danas može spasiti upravo insistiranjem na nemogućem, na politici koja zahteva utopiju i otvoreno govori da traži „neostvarivo". U savremenom dobu cinizma, maštariti o boljem društvu aktivnost je za podsmeh per definitionem, baš zato što je nužna polazna tačka socijalne reforme: moramo naivno verovati da je moguć bolji svet da bismo mu uopšte mogli zamisliti ozbiljnu alternativu. To znači da u prevazilaženju Vajldove političke paradigme moramo krenuti od samog Vajlda, čiji je utopizam prvi korak ka mogućnosti nove stvarnosti – duša čovekova, u raljama kapitalističkog života (da, draga Štefice!), još uvek sanjari o socijalizmu.
dobar tekst, saznao sam par informacija za koje nisam znao