Bootstrap Framework 3.3.6

Over a dozen reusable components built to provide iconography, dropdowns, input groups, navigation, alerts, and much more...

Aktuelnosti javnog zivota

Moderatori: Stripi, Moderators

Korisnikov avatar
By IMPACT
#2811504
Моје најближе је 1941 године спасао Грга Старчевић, католички свештеник.

Slika

Захваљујући Интернету нашао сам фотографију коју видите и доста података о овом племенитом човеку и времену када се све то дешавало.

Породично смо се договорили да му као ''ПРАВЕДНИКУ'', 2021. године, поставимо плочу захвалности у православном храму на Оточцу у коме је мој прадеда службовао као протојереј све до почетка Другог светског рата.


За оне који га нису прочитали, ево текста везаног за ову тему који сам објавио 18.06.2012 у блогу ''Двојно ја'':

[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2394878#p2394878]IMPACT napisao:[/url]

Одлазак из пакла...

''Софија ти си разумна, најлепше те молим убеди мужа, нема више времена за чекање, ево пропусница, крећите још вечерас за Београд, случајно сам сазнао да из Загреба већ по трећи пут у нашу војну управу стиже брзојав у којем срећом погрешно откуцавши ваше презиме захтевају да се Ђуро одмах ухапси''.

Поп Грга је том с којим је разговарао рекао да православног свештеника са дотичним презименом у Оточцу нема али је знао да ако мој прадеда под хитно не напусти Хрватску, да ће се врло брзо сазнати његово право презиме и да прикривањем истине о њему и он сам због тога ризикује да буде приведен. Са пропусницама које му је издејствовао молио га је да породици и себи што пре извуче живу главу из тек формиране НДХ. Знао је шта се спрема...

Милица, моја баба-тетка, Ђурина најстарија кћи, пробуђена несвакидашњом буком и комешањем које је допирало из оближњих официрских станова, видела је кроз прозор у црно обучена униформисана лица, где из камиона, ноћу, упадају у те зграде што су се налазиле тачно преко пута цркве и парохијског дома, правећи у глуво доба тамо невиђени лом, до ње су из тих станова допирали звуци пуцања, удараца, урлика и плача жена и деце у мрклом мраку. Ништа она о томе није говорила својим старим родитељима који спаваше спокојно у суседној соби, да их не узнемири и да их поштеди слика тог што виде за неверовати ужаса.

На Оточцу се православна црква налази у Главној улици, на малом тргу.

Slika

У тој, истој, главној улици, налази се и католичка црква...

Slika

Прадеда и поп Грга су годинама, после богослужења и мисе, заједно, по устаљеној навици, шетали њоме, полако, горе доле, мирно разматрајући теолошка питања како са становишта православне тако и виђењем тих истих од стране католичке доктрине уз велико међусобно поштовање и уважавање разлика у мишљењима и приступу проблемима вере. Били су пријатељи.

Мој деда, Василије, Ђурин син, мобилисан је у чину мајора четрдесет и прве, у том месецу априлу налазио се негде у Босни где је ускоро и заробљен и одведен у војни логор у Немачку. У стрепњи од рата и бомбардовања породица његове млађе сестре Јелене је из Београда отпутовала у Оточац на Ускршње празнике, рачунајући да је тамо безбедније док се не види шта ће се десити.

Јеленим муж, и он се звао Ђуро, такође мобилисан у исто време, такође се налазећи и он са својом јединицом негде у Босни и он тамо паде у заробљеништво. Спасило га је то што је говорио Немачки и што је главнокомандујући, сазнавши да су заједно студирали шумарство у Грацу, да га је због тога пустио на слободу, из поштовања према свом бившем колеги и германофилу, давши му притом и цивилно одело да се несметано врати својој кући, у разрушени Београд. Да се којим случајем нису срели и Ђуро би као и сви официри искључиво србске националности Југословенске Краљевске војске, био послат у заробљенички логор Оснабрик.

Slika

У Карађорђевом парку тачно преко пута старог ресторана ''Орач'' ту где је сада парк, до рата се налазила зграда Шумарског одељења Министарства Индустрије која је у априлском бомбардовању потпуно изгорела а са њом и његов стан. Остао је без игде ичега и без вести о породици која се још увек налазила у Лици.

Slika

Прадеда је послушавши католичког свештеника напустио Оточац, стигавши избријан возом у Земун без свештеничке одежде и браде. Тамо му Усташе одузеше вагон са стварима одвукавши у неповрат и дукате за не дај Боже ушивене у јастуке од постељине. Прабака се надала да ће ствари једнога дана ипак стићи...

Slika

Понтонским, који је заменио срушени мост Краља Александра минираног од стране наших пред сам улазак Немаца у град, после тешког путовања стигоше они ипак живи и здрави преко Саве у мали двособни стан у Молеровој улици број 12, реквидиран као празан од стране Недићеве владе у циљу да се колико толико помогне преживелим избеглицама погрома у Хрватској.

Коначно на окупу и срећни што су живи! Прабака је преминула 1942 од запаљења плућа које није имало тада чиме да се лечи а прадеда је умро 1946 године, болестан и стар не стигавши да се после рата захвали своме доброчинитељу.

Пречасни Грго, ја ти се ево, пре свега у његово име као и у име целе наше породице захваљујем на свој твојој човености, невероватном пожртвовању и доброти и знај да сад тамо где си а сигуран сам да је то у рају, да се о теби, у нашој кући само бираним речима и са пуно захвалности говорило и говори.
Korisnikov avatar
By heksagon123
#2811520
Prestrašno je to sve. :(

Ljudi tamo nisu svjesni toga svega stradanja . Možda je djelomice razlog za to bila tolika nepismenost i neobrazovanost u ono vrijeme te zatrovanost nekim ideologijama itd. Ne znam, teško je reći što je posrijedi. Kao da svi tamo imaju amneziju i niko ništa ne zna od ovih koji su ostali živjeti, nisu se iselili u Slavoniju ili na drugi kontinent - Kanada, Australija, SAD gdje ih ima dosta.

Muškarci sa majčine strane familije su bježali kako ne bi bili mobilizirani u ustaše, koliko znam od ostalih starijih, nekolicina njih je bila streljana (zbog suradnje sa partizanima) ali nije se radilo o bližim rođacima, a sa očeve je pradjed otišao u Bosnu radit u rudnik, 11ero djece je imao, skončao je tako što su ga ubili Nijemci- ne znamo ništa više o tome niti uzrok toga svega. To je sve ono što nam je naš djed Dane Z. uspio ispričat, završio je u sirotištu jer mu je i majka umrla ubrzo, sa ostalom braćom i sestrama se nikad nije uspio više sastat što mi je nevjerojatno, niti je čuo išta o njima, ali eto..Pretpostavljamo da su završili posvojeni negdje, posebno ovi najmlađi.
Korisnikov avatar
By 2kune
#2811535
koliko mi je poznato, trenutno je prava istina o Jasenovcu da je voda došla do grla...
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2811536
[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2811520#p2811520]heksagon123 napisao:[/url]Prestrašno je to sve. :(

Ljudi tamo nisu svjesni toga svega stradanja . Možda je djelomice razlog za to bila tolika nepismenost i neobrazovanost u ono vrijeme te zatrovanost nekim ideologijama itd. Ne znam, teško je reći što je posrijedi. Kao da svi tamo imaju amneziju i niko ništa ne zna od ovih koji su ostali živjeti, nisu se iselili u Slavoniju ili na drugi kontinent - Kanada, Australija, SAD gdje ih ima dosta.

Muškarci sa majčine strane familije su bježali kako ne bi bili mobilizirani u ustaše, koliko znam od ostalih starijih, nekolicina njih je bila streljana (zbog suradnje sa partizanima) ali nije se radilo o bližim rođacima, a sa očeve je pradjed otišao u Bosnu radit u rudnik, 11ero djece je imao, skončao je tako što su ga ubili Nijemci- ne znamo ništa više o tome niti uzrok toga svega. To je sve ono što nam je naš djed Dane Z. uspio ispričat, završio je u sirotištu jer mu je i majka umrla ubrzo, sa ostalom braćom i sestrama se nikad nije uspio više sastat što mi je nevjerojatno, niti je čuo išta o njima, ali eto..Pretpostavljamo da su završili posvojeni negdje, posebno ovi najmlađi.
Има у теби нечег доброг што сам ја осетио од почетка. На овако деликатној теми остала си достојанствена и пуна разумевања и искрене емпатије.

Ја ти желим да будеш срећна а остале чланове молим да убудуће имају више разумевања та твоју младост и за неке твоје пребрзо изграђене ставове.

Лепо је што си на нашем форуму и што си тако причљива и дружељубива. Ја сам сигуран да си ти једна заправо врло слатка и пријатна особа.

Волим то што немаш предрасуда према нама Србима и испод твоје оригиналаности у комуникацији крију се ретке врлине којима многи не могу да се подиче.
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2811541
[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2811538#p2811538]Srklet napisao:[/url]širim istinu o jasenovcu, hvale me milomir marić i savo štrbac na happy tv. :lol:
Преко њих ће једино и цела Србија сазнати да постојиш.
А твоји те, читам, вређају и ниподаштавају. Дођи у Београд, увек си нам добродошао. Само пази на кола. У Београду ломе латиничне таблице са регистрацијама из Хрватске. Дешава се. Често.
Пуно те поздрављам Попаје и свака теби част.
Korisnikov avatar
By heksagon123
#2811548
[url=https://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2811536#p2811536]IMPACT napisao:[/url]
[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2811520#p2811520]heksagon123 napisao:[/url]Prestrašno je to sve. :(

Ljudi tamo nisu svjesni toga svega stradanja . Možda je djelomice razlog za to bila tolika nepismenost i neobrazovanost u ono vrijeme te zatrovanost nekim ideologijama itd. Ne znam, teško je reći što je posrijedi. Kao da svi tamo imaju amneziju i niko ništa ne zna od ovih koji su ostali živjeti, nisu se iselili u Slavoniju ili na drugi kontinent - Kanada, Australija, SAD gdje ih ima dosta.

Muškarci sa majčine strane familije su bježali kako ne bi bili mobilizirani u ustaše, koliko znam od ostalih starijih, nekolicina njih je bila streljana (zbog suradnje sa partizanima) ali nije se radilo o bližim rođacima, a sa očeve je pradjed otišao u Bosnu radit u rudnik, 11ero djece je imao, skončao je tako što su ga ubili Nijemci- ne znamo ništa više o tome niti uzrok toga svega. To je sve ono što nam je naš djed Dane Z. uspio ispričat, završio je u sirotištu jer mu je i majka umrla ubrzo, sa ostalom braćom i sestrama se nikad nije uspio više sastat što mi je nevjerojatno, niti je čuo išta o njima, ali eto..Pretpostavljamo da su završili posvojeni negdje, posebno ovi najmlađi.
Има у теби нечег доброг што сам ја осетио од почетка. На овако деликатној теми остала си достојанствена и пуна разумевања и искрене емпатије.

Ја ти желим да будеш срећна а остале чланове молим да убудуће имају више разумевања та твоју младост и за неке твоје пребрзо изграђене ставове.

Лепо је што си на нашем форуму и што си тако причљива и дружељубива. Ја сам сигуран да си ти једна заправо врло слатка и пријатна особа.

Волим то што немаш предрасуда према нама Србима и испод твоје оригиналаности у комуникацији крију се ретке врлине којима многи не могу да се подиче.
Hvala puno. Da, nemam nikakve predrasude i ne znam zašto bi ih trebala imat, razloga nema. Došla sam ovdje jer mi se svidio forum, puno dobrog sadržaja, lijepe diskusije. A ima nešto u tebi što se i meni dosta svidjelo. Imaš neku toplinu kojom zračiš putem interneta čak :), nevjerojatno.
Ja tebi isto želim sve najbolje, ti si duša od čovjeka.
Imaš očuvane neke pomalo tradicionalne vrijednosti u sebi, što me oduševljava i kako to sve kombiniraš u nešto dobro i pozitivno i još bolje. Svaka čast!
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2811553
[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2811520#p2811520]heksagon123 napisao:[/url]Hvala puno. Da, nemam nikakve predrasude i ne znam zašto bi ih trebala imat, razloga nema. Došla sam ovdje jer mi se svidio forum, puno dobrog sadržaja, lijepe diskusije. A ima nešto u tebi što se i meni dosta svidjelo. Imaš neku toplinu kojom zračiš putem interneta čak :), nevjerojatno.
Ja tebi isto želim sve najbolje, ti si duša od čovjeka.
Imaš očuvane neke pomalo tradicionalne vrijednosti u sebi, što me oduševljava i kako to sve kombiniraš u nešto dobro i pozitivno i još bolje. Svaka čast!
Хвала ти. Merci. :zeka:
By kartografija
#2814092
Srklet napisao:
i onda taj bogdanovićev kameni cvijet, pa se sjetim i kako je on otjeran iz beograda od strane eksponenata jedne druge genocidne politike, koja je onda stvorila republiku srpsku.
jer koliko god današnja hrvatska bila opet ustašizirana, prava slika onoga što bi bila NDH da je nastavila postojati je zapravo RS.
U stavu da je sadašnji srpski entitet u BiH jednak ustaškoj tvorevini ili u drugim uobičajenim metodama relativizacije ustaške monstruoznosti se ogleda tmurna stvarnost da je suočavanje sa ustaškim genocidnim nasleđem u današnjoj Hrvatskoj teško moguće bez pripisivanja istog stepena istorijske krivice narodu koji je bio žrtva ustaških koljača. To je kao kad bi Nemci rekli : "Da, mi priznajemo holokaust, ali ni Jevreji nisu bolji od nacista."
Gordan Duhaček, perfidni lik koji je i pored maske građanskog levičara jedna sitna duša opsednuta rivalitetom sa Srbima, teško može da podnese činjenicu da monstruozna koljačka hrvatsko muslimanska tvorevina NDH, nema pandama ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Ohrabren odobravanjem ili ćutanjem jadnih forumskih ulizica, on će u pogodnom momentu u maniru besne džukele istresti čudovišne optužbe na malobrojne koji imaju petlju da ga podsete na koljačku prirodu ustaške države projektujući na objekat napada i svoje sopstveno gnusno i bestidno iskorišćavanje ratnih nesreća iz 90-tih u vrlo nečasne svrhe. Nije mu prvi put.
Korisnikov avatar
By Vel boy
#2819192
u ovoj temi se samo ispravljam u vezi offtopic-a o relativno manjem BiH entitetu jer još nisam bio svestan magnitude zla u režimu tog relativno manjeg entiteta. putinsko-kgbovsko-dodikovsko-smradovanovsko-lukačevsko masakriranje svakog koga su stigli, među njima je samo najjavnije dospelo o pok. Dragičeviću je apsolutno razlog za zabranu jednonacionalnog prideva "srpska" za taj entitet! uostalom, ja jesam pre jedno 10-15 godina kada je korisnik Muzika bio forumaš već spominjao i ovde da bi bilo fer i pošteno da taj entitet ima neki drugi, ne-isključivi pridev ili ime, npr. Krajina i Istok, jer režim u celoj BiH što uklj. i dodikov režim u relativno manjem entitetu je HOROR koji je poptpuno zloupotrebio sve dogovore. režimi u celoj BiH (ali i Srbiji i Hrvatskoj) totalno sprovode terorizme i nacifašizme putinsko-kgbovsko-kadyrovsko-trump-pence-ovsko-vehabijsko-staljinističko-orbanovsko-erdoganovsko-kacyznskijevog tipa. da, pomenuti režimi ne samo što su nastavljači zločinačkih devedesetaša već su i spojevi ovih zlih terorističkih ideologija i praksi po svetu tj. nacional-boljševizma!! I, da, pošto je u BiH stanje perverzno takvo (nahuškano od režima u Srbiji i Hrvatskoj te erdogan-saudijskih islamista) da zločinci dodik-bakir-čović predstavljaju im narode, radije se izjašnjavam kao vanzemaljac nego Srbin, jer dodik-rajkovasić-smradovanovci su zapravo veće zlo naneli srpstvu i od ustaša.
Korisnikov avatar
By Vel boy
#2819295
i da update-am, u međuvremenu se jeste desila, nadamo se, promena na bolje u Hrvatskoj s pobedom Milanovića. sad je najbitnije slomiti bannon-trump-pence-putin-kgb-kadyrov-erdogan-saudije-zalivaški smrtni zagrljaj unutar režima kod Srba i Bošnjaka. ali, i dotući ustaše tako što Evropska Unija mora da kazni orban-ovu tzv. visegradsku asocijaciju koja je ništa drugo nego podmetačina pomenutih zločinaca da minira Evropsku Uniju iznutra. orbanu i kaczynskom se mora stati na kraj da bi se i ustaše među Hrvatima konačno dokrajčile!

Apel modovima ovde - ukloniti putinovu plaćenicu kartografija jer je ta kreatura odavno poznata po zlu, nju veseli rak i smrt Drugačijih Srba i Drugačijih Crnogoraca itd.... ta kreatura ima putinovski tzv. runet da po njemu orgija, ali po Gay-Serbia koja bi trebala biti namenjena LGBTIQA ljudima iz zemalja Zap. Balkana koje streme k EU, kreatura kartografija nema šta da radi!
By kartografija
#2819317
[url=https://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2819295#p2819295]Vel boy napisao:[/url]i

Apel modovima ovde - ukloniti putinovu plaćenicu kartografija jer je ta kreatura odavno poznata po zlu, nju veseli rak i smrt Drugačijih Srba i Drugačijih Crnogoraca itd.... ta kreatura ima putinovski tzv. runet da po njemu orgija, ali po Gay-Serbia koja bi trebala biti namenjena LGBTIQA ljudima iz zemalja Zap. Balkana koje streme k EU, kreatura kartografija nema šta da radi!
:roll:

Dugo se nismo sreli... Vidim da si ostao ista šizofrena budala, čak je tvoje ludilo uznapredovalo. Tužno.

Nesrećo jedna poremećena, meni su dva strica umra od raka. Ničija bolest me ne veseli, pa ni bolest Petra Lukovića koji je pisao da je jedini lek za Srbiju bacanje hidrogenske bombe i predlagao puštanje otrovnog gasa u škole u "republici Šumskoj". Samo napisah da mi je žao što će taj umobolnik otići s ovog sveta bez krivične prijave za širenje mržnje na nacionalnoj i verskoj osnovi. Baš tako. Želim mu da ozdravi i da krivično odgovara zbog nekadašnjeg bestijalnog širenja mržnje i zla na sada ugašenom portalu e-novine.
Korisnikov avatar
By Vel boy
#2819320
karto, bla, bla, bla, bla - eno ti urbane_seljanke, s njom prizivaj zlo na drugog. ali, ako si slučajno zaboravila - ko drugom jamu kopa - u nju upadne! evo i tebi :transprst: p.s. takođe, što kriješ tvoje tAčno ime i prezime, kartografija? moje sve znaš, red bi bio da znam i tvoje, zar ne?
By kartografija
#2819322
[url=https://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2819320#p2819320]Vel boy napisao:[/url]karto, bla, bla, bla, bla - eno ti urbane_seljanke, s njom prizivaj zlo na drugog. ali, ako si slučajno zaboravila - ko drugom jamu kopa - u nju upadne! evo i tebi :transprst: p.s. takođe, što kriješ tvoje tAčno ime i prezime, kartografija? moje sve znaš, red bi bio da znam i tvoje, zar ne?
:zvezdice:

Zovem se se sasvim obično, Jagodinka Simonović. Mirišem na sveže testo, slane perece i pekarski kvasac.
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2820932
"Иницијатива за изградњу Меморијалног центра српским жртвама геноцида"

Аутор текста Сара-Тара Томић, ученица деветог разреда Основне школе " Кнез Иво од Семберије," Бијељина. Писмени рад је доставио професор историје Невен Тешановић



Јасеновац

Јасеновац - одувијек најболнија тачка српске историје.


Не постоје одговарајуће ријечи које би могле да се користе при дефинисању најјезивијег, најмонструознијег логора на свијету, поред Аушвица, Треблинке, Собибора, Дахауа, Бухенвалда, Маутхаузена, Берген-Белзена и других. Међутим, много је начина на које бисмо могли описати Јасеновац, иако ниједан израз није довољно вјеродостојан да се усмено, односно писмено, прикаже шта је то наш народ преживљавао, почевши од 1941, па до 1945. године.

Наводно радни логор био је заправо скривени пакао, смјештен унутар граница Балкана, на територији тадашње Независне Државе Хрватске. Нико, осим тих свирепих умова који су били способни да осмисле изглед тог застрашујућег мјеста, одређеног за истребљење народа који су били осуђивани на смрт или ужасна мучења, није знао шта се на тој локацији заправо збивало. Чак и нацисти нису ни слутили о каквом се концентрационом логору радило, а многи од њих нису били у могућности да смогну довољно снаге да посјете неку од тих локација, предвиђених за ликвидацију.

Овај логор одликовали су грозни услови за живот, неодговарајућа мјеста за боравак, минимално давање хране и, уз све то, застрашујуће третирање као бонус, а све са намјером потпуног, или бар дјелимичног, уништења, у том случају, националне, етничке, вјерске и, важно је напоменути, антифашистичке групе. Простирао се на 240 км2 , површини довољној за заточеништво неограниченог броја логораша, који су били кажњавани иако ништа нису згријешили.

Крајем априла 1941. године отпочела је српска Голгота. Максимална бруталност искаљивана је на адолесцентима и дјеци јер се врло добро зна да на младима свијет остаје и да свако дијете представља трачак свјетлости и наде за боље сутра. У овим логорима смрти, како их назива историчар Раул Хилберг, вриједност живота није била довољно цијењена.

Неизмјеран страх, огромна туга, велика стрепња и незамислива неизвјесност проналазили су пут до срца мучених. Преовладавала је језа и потпун мук. Нажалост, често се дешавало да ту мртву тишину замијене болни узвици, јецаји и крици, као резултат страшних чинова, обично праћених смрћу или неописивим траумама. Тиху патњу неријетко је прекидала и усташка бука. Док су чинили све те страшне злочине, које њихови потомци сматрају измишљотинама, пјевали би и свирали тако гласно, да су звукови засигурно пробадали и кидали срца недужних људи, чак и болније него све оне методе малтретирања, које су најчешће примјењивали уз игру и весело расположење. Били би срећни на тако болестан начин сваки пут кад би имали прилику да упрљају руке чистом и невином српском, јеврејском или ромском крвљу. Тако опуштено и хладнокрвно су извршавали један од највећих геноцида познат историји и толико бездушно, као да се није радило о људским животима, већ о неконтролисаној сјечи шуме.

С друге стране, док су усташе уживале у проливању течног ткива изабраног и посебног народа, Нијемци су, за разлику од њих, избјегавали таква и слична крвопролића, водећи се мишљу Хајнриха Хајнеа: „Ми никада нећемо упрљати своје руке крвљу, ми ћемо остати чисти“. Нацисти су жељели да у потпуности избјегну контакт са жртвом, у поређењу са усташама, које су вриједно радиле на осмишљавању различитих метода мучења, а затим их примјењивале и уживале у патњама жртве. Садисти Независне Државе Хрватске нису дозвољавали себи да заостају за злочинцима Трећег Рајха.

Многи људи, укључујући и нацисте, који нису имали прилику да својом ногом кроче ни у један од јасеновачких логора, често називаним логорима истребљења, од стране историчара, међу којим је и Саул Фридлендер, нису могли ни да претпоставе какво се ужасно малтретирање тамо одвијало. Окрутно понашање чувара представљало је ситницу у односу на 57 различитих метода убијања. Неки од тих незамисливих начина, поред гушења, дављења, стријељања, вјешања, одрубљивања главе, били су и премлаћивање гвозденим шипкама, убијање трудница струјом, спаљивање, смрзавање, изгладњивање, вађење органа, набијање на колац или бичевање и гажење до издахнућа... Усташе су, поред ватреног оружја, користиле и друга средства, попут такозваног србосјека, који се прилично често употребљавао, као и различите хемијске супстанце које су имале широку примјену у тровању.

Жртве су, такође, често спаљиване у пећима, закопаване живе, или куване у казанима намијењеним за сапун. Женске особе биле би силоване на гнусне начине, мала дјеца мученички убијана помоћу бајонета или маљева, ослијепљивана, изгладњивана... Дешавало би се и да се ембрион из утробе мајке извади и „пребаци“ у стомак друге жене. Било је и бројних случајева кидања екстремитета, закуцавања ексера или вађења очију које су се већ свега и свачега нагледале у логору и посљедње што би угледали било би лице њиховог злог уништитеља.

Немилосрдно су гашени људски животи. Страдало је младо становништво чија је будућност могла бити много боља, љепша, занимљивија. Сви ти малишани, пред којим је био живот препун смијеха, свјетлости и радости, умирали су у мукама, сви ти млади људи који су жељно ишчекивали дијете и прилику да се остваре у улози родитеља, или они који већ јесу, неописиво су пропатили. Штавише, одузимане су и неке ситне драгоцјености, попут предмета који указују на вјерски идентитет, као што су ланчићи са привјесцима у виду крста, иконе или бројанице, затим накит, фотографије и друге сићушне ствари које су затвореницима много значиле. Отимали су шта су стизали, као да није било довољно што су све те људе лишили слободе.

Главни циљ био је понизити жртву, не само опљачкати је, већ претворити је у заробљеника и спроводити сурову политику смрти над њом.

Етничко чишћење није подразумијевало само одузимање живота. Усташе су, између осталог, жељеле да повећају број римокатолика. Односно, према тадашњем министру просвјете и вјере, Милету Будаку, и усташком вођи, Анте Павелићу, план је био да један дио Срба буде убијен, да друга трећина буде протјерана, а да остатак буде покатоличен. За спровођење ове идеје у дјело залагали су се бројни злочинци, међу којим су се највише истакли, већ поменути, Анте Павелић, сљедбеник усташког праваштва, затим Алојзије Степинац, загребачки надбискуп и савезник убица, као и Мирослав Филиповић Мајсторовић. Поменути се терети за многа зла дјела, укључујући убиства, мучења, паљења и пљачкања имовине стечене знојем, крвљу и трудом од стране вриједних људи. Поред често називаног фра Сотоне, још много других злочинаца је учествовало у иживљавању над беспомоћнима.

Искоријењивање српског народа почело је крајем априла 1941, када је усмрћен велики број људи. Најпознатији су случајеви ликвидације над одраслим особама у логору Доња Градина, који се налазио на обали Саве, окружен шумским предјелима, идеалним за извршавање злочина, страшних попут мучења на славној Тополи ужаса. У јулу 1941. одиграо се ужасан сценарио у глинској цркви, када је више од 150 жртава убијено, осим Љубана Јендака, јединог преживјелог.

Затим су у прољеће 1942. године услиједили масакри на путу до комплекса јасеновачких логора, међу којим се, по броју страдалих, највише истичу злочини на обалама ријеке Дрине, чија се чистоћа и природна боја нису ни назирале од огромне количине крви. Исте године, масовно је страдало становништво из области Козаре. Судећи по ријечима Љубе Милоша, 1942. убијено је више Срба него за вријеме владавине Турака Османлија, која је трајала више од четири вијека.

Године 1943. убијен је и чувени Старац Вукашин, који је због испољене храбрости и љубави према својој вјери постао светац. Иако га је изговарање реченице „Живио Анте Павелић!“ могло избавити из невоље, није се противио уништавању његовог спољашњег изгледа и јуначки је преминуо. Неизоставан је и огроман број дјеце која су страдала у логору Јастребарско, намијењеном за заробљавање и погодном за брисање младих са лица Земље. Битно је навести и масакр у Пребиловцима којим су разорене 54 породице и, између осталог, Корићку јаму у којој је пронађено око 150 лобања. Наравно, постоји још много примјера великог броја недужних који су страдали без икаквог разлога.

Мада, у тим мрачним временима, појавила се и одређена количина доброте и саосјећања коју је малишанима даровала Диана Будисављевић. Веома је важно поменути великодушност те хероине која је, искористивши своје поријекло из Аустрије, успјела да избави око 12 000 дјеце из заточеништва. Иако је покушала да допринесе смањењу броја заробљених и страдалих, ипак нико није могао да надокнади већ изгубљено.

Међутим, без обзира на све што се издешавало, наш народ се ипак након сваког јачег ударца некако, уз доста уложеног напора, дизао на ноге и преживљавао. Дефинитивно, Срби су народ одређен за борбу и одабран за тестирање истрајности. Историја доказује да смо више пута успјешно положили испит издржљивости. Најбољи показатељ је наше опстајање, које већ вијековима траје. Од времена турских освајања, доба аустроугарске окупације и великих ратова, па све до данас, никада се нисмо предавали. Избавили би се из свих недаћа као феникс из пепела.

Према потомцима некадашњих усташа, наше историјске приче су приче са доста придодатих и преувеличаних података и нестварних догађаја, на основу којих, наводно, градимо слику напаћеног народа. Упркос томе, не губимо наду, што наравно не би ни требало. Знамо да је нада једино добро што је, према античком миту остало у Пандориној кутији, једино преостало свакој особи на свијету која искуси непријатности, што је прилично блага ријеч када говоримо о логорским мучењима. Ми, Срби, могли бисмо слободно да се поредимо и са ликом из античке легенде који је донио ватру човјечанству, једно од највећих открића, и на тај начин пружио отпор, борио се и показао своју храброст. Ради се о Прометеју, који је патио јер је био другачији и посебан, баш као и ми, који тек треба да проговоримо и саопштимо свијету досад прикупљене истините чињенице о геноциду и о неправди која је учињена.

Све ове особине, међу којим се посебно истиче неустрашивост, показали су они који су пострадали за нас, пробојем Јасеновца. Тог 22. априла 1945. године, заробљеници су похитали у рај, са жељом да пруже отпор и омогуће својом смрћу окончање покорног ћутања. То је заправо био почетак краја. Иако је преживјело њих стотињак, тај бијег је започињање прекидања пропагирања себичности, антисемитизма и насиља које је одавно премашило границе толеранције.

Пратећи значење те ријечи, дефинитивно је све што је рађено, како у Јасеновцу, тако и у другим логорима, геноцид. Колико се заправо болесних умова, монструозности, злобе и свирепости крије иза тог појма. Колико проливених суза које су тих ратних година заливале земљу на којој су се налазили благо речено ђавоља мјеста и које чак и данас купају гробове страдалих за домовину и његују цвијеће на гробним мјестима. То нема цијену и не може се тако једноставно платити. Непрестано хушкање на мржњу и подјеле сигурно не може надокнадити патњу.

И даље неутврђен, али сигурно огроман број жртава, о коме се деценијама разматра. Ни случајно преувеличан, већ сакривен од стране тих истих Хрвата који нам наводно нису ништа лоше учинили, а главно задовољство им је било стварање рана. Кад би ријеке, Пичилијеве пећи, казани за кување сапуна, зидине и земља могле проговорити, свакакве би се тајне откриле. Затим, да нису у вријеме пробоја Јасеновца многи убијени, било би више свједока и самим тим више би информација било објелодањено.

Када говоримо о бројкама, према реалним процјенама, створеним на основу исказа преживјелих, у Јасеновцу је страдало између 900 000 и и 1400 000 недужних људи, међу којим је и више од 20 000 дјеце. Нацисти и Спомен подручје ,,Доња Градина“ дијеле претпоставку да је у овом концентрационом логору преминуло око 600 000, односно 700 000 жртава.

Хрвати ове податке не сматрају валидним, што показују и њихова свједочења и статистике, те је према Спомен подручју „Јасеновац“ наводно идентификовано само 83 000 страдалих. Срамотна изјава Фрање Туђмана, бившег предсједника Републике Хрватске, је још мање реална. Наиме, он је тврдио да број јасеновачких жртава износи око 3 000 или 4 000 и да је чак и то упитно.

Наравно да је ова информација нетачна и да је изјављена највјероватније с циљем подстицања заборава и потенцирања на даљој мржњи између сусједа, географски гледано. Прилично је непримјерено играти се са бројевима и сматрати тачне хипотезе лажним, док породице жртава не могу ни да преброје, а многи ни да пронађу, њихова гробна мјеста.

Међутим, нису усташе имале појма, а вјероватно и њихова дјеца и даље не знају и не схватају да ране које су лично они остављали на срцима и сипали со на њих једва зарастају, или не уопште, а не као оне на кожи, које нису толико ни важне јер бол је привремена, а послије само остане ожиљак. О утицају јасеновачких страхота на психичко стање, најбоље могу посвједочити они који су то преживјели. Можда нису ни били свјесни, од заслијепљености мржњом, какве је све посљедице могла имати њихова болесна идеологија и какву су заправо штету заправо правили, не само другима, већ и себи.
Учинили су то да се многи од њихових потомака стиде своје историје и да не желе ни да се присјећају, а ни да знају за Јасеновац. С друге стране, много је њих, чак велика већина, који не признају убијање Срба, Јевреја и Рома као злочин, док неки мисле да се то није ни десило. Умјесто да прихвате чињеницу, они се максимално труде да је прикрију и на тај начин бивају гори од својих предака.

Познавајући велики број чињеница о Јасеновцу и додатно се информишући, можемо издвојити велики број порука.
Првенствено, већ сам навела да је понос када било ко од нас зна да је неко од његових предака мирно и гордо страдао за домовину. Бранећи своја огњишта, нашу данашњу отаџбину, заслужили су спомињање, пажњу и даљу борбу за очување националног идентитета и живот без ратних сукоба јер је управо то оно што су сви они, јунаци тадашње Југославије, жељели да постигну. Свијест нас, њихове дјеце, за њих би представљала мир у Царству Небеском и свјетло у тунелу бројних искушења која су била, јесу и биће пред нама. Односно, то су изазови које можемо да испунимо и препреке које можемо да превазиђемо уколико смо сложни. Племенитост и поносити став су српска звијезда водиља. Наравно, као што сам напоменула, потребно је да се ујединимо и да схватимо да смо ми, на овој планети, једни другима најпречи.

Затим, Јасеновац не смије да буде тема о којој сви ми тако често размишљамо, а тако много ћутимо. Не треба да дозволимо да нас у дубини душе тишти прошлост, а да не говоримо ништа о томе. Станимо усправно, уздигнуте главе, и кажимо да ћемо се заувијек сјећати свега што је почињено, али да то не значи да позивамо на освету, већ да поштујемо нашу историју и наш народ. Уосталом, није срамота не говорити често о покушају истребљења и то ни у ком случају не значи да је значај истог умањен. Стид је за кукавице које не желе да признају своје грешке, а и као што већ сви знамо „Вјероватно се ниједна држава није толико неуспјешно ухватила у коштац са својом фашистичком прошлошћу као Хрватска“. Поента приче је да дефинитивно нема сврхе у бјежању од истине јер то не води ничему, осим додатном уништавању угледа народа и државе.

Сви ти невини људи које морамо да цијенимо су заправо наши преци којима дугујемо огромну захвалност, без обзира на крвно сродство. Не само да су пострадали, већ су нас и учинили поносним јер је много љепши осјећај бити потомак хероја, него бездушног ратног злочинца.
Једноставно, дозволимо себи да гласно размишљамо, онако, као што то треба да чини један од народа који се највише жртвовао на свијету. Нека се коначно подигне ниво свијести свих нас. Будимо настројени тако да можемо зауставити повратак усташтва и обнове свих тих незаборавних начела. Зауставимо нетрпељивост и помињање свих тих подјела, попут оне, на фашисте и антифашисте.

Будимо људи који се међусобно поштују, боре против било каквих облика насиља, расизма, антисемитизма и сличног, који се залажу са равноправност и желе да живе у свијету у ком владају слога и мир. Важно је чувати успомену на немиле догађаје из прошлости на одговарајући начин и представити их као страдања која дефинитивно нису пала у заборав, али истовремено не претјерати са присјећивањем и враћањем у прошлост.

У епилог ове приче сврстала бих и цитат предсједника Израела, Рувера Ривлина, који гласи: „Једино искреношћу и храбрим суочавањем с прошлошћу кроз образовање младих генерација можемо с овог грозног мјеста поручити: Никад више!“
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2821051
По истинитом догађају...

Као члан jугословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко-комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан “Болоњ” у близини Тријумфалне капије cа женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта. Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави. Рекао је Стипету на Србском.

-Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!
Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у “Болоњ”, незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу.
“Злочинац” је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Запaдној Босни…

Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ библијска прича о жртви, џелату и освети. Гулић је средином Jуна 1942. године са својим усташама као сатник извео из куће Проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.
“Тебе нећу под каму. Хоћу влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју Србску пашчад”

Тог дана Прота Сава је заувек напустио службу у Цркви и прикључио се Четницима са којима се дао у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је сатник Стипе већ дуже време капетан у партизанима, тада већ негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи. Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала…

Тражио је тог пса као пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника емиграната из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци ту тада као послератни Брозов војни аташе у Паризу. Питали су га да они то обаве за њега, јер су знали за тај монструoзни случај. Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот. Да му он лично пресуди. Ипак у Савиној освети је било достојанства и Србског витештва. Није му побио децу и жену.

Вечна слава Србском витезу осветнику Саву Нинковићу!
Korisnikov avatar
By IMPACT
#2821052
Аутор: Игор Мркаљ
Објављено у часопису „Просвјета“ број 138 / 139, (септембар 2017. године) којег издаје СКД „Просвјета“ Загреб


Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара:


Ја сам са родитељима и сестром живела у Глини, где смо и рођени, све док се није заратило 1941. године. Били смо у Карловачкој улици 45, близу болнице. Отац је био кројач мушких одела, а мајка је била домаћица и помагала оцу при шивењу. Моја сестра је старија од мене 10 година. Сестра је већ ишла у школу када сам се ја родила 1933. године.

Мајка ме дала раније у школу и све је било добро док није дошла за нас српске породице та црна и крвава 1941. година. И то се десило негде при крају априла месеца, кад се српска војска почела повлачити и после неколико дана у Глину су дошли Немци. [6] У нашем дворишту им је била кујна и било је пуно Немаца. Двориште им је одговарало зато што је било велико. Мој отац је радио неком одело и ушао је немачки официр у кућу код нас и питао оца да ли би хтео да му поправи нешто. Његову униформу отац је поправио, [и] све што је било потребно да се уради.

Немац је био задовољан и почео је разговор са оцем. Рекао је да је родом из Земуна и зато добро говори српски. Тад је Немац рекао оцу да чим они оду из Глине, одма[х] за пар дана ће доћи друга војска. Отац упита: „Чија ће сад бити војска после вашег одласка?“. Немац му рече да ће се та војска звати усташе, да [је] хрватска и да је Анте Павелић главни на челу те војске. И још рече оцу да би било добро да се он са породицом исели из Глине, што пре, то ће бити боље за њега и целу породицу. Да се склонимо на време док не буде касно. Отац рече да неће нигде да иде, нити да бежи јер нисмо ником ништа криви. Тада му Немац рече да усташе неће тако гледати, ни мислити као он, него ће за све Србе у свим местима Хрватске правити логоре и купити све Србе у те логоре, затварати и редом убијати и клати, јер тако хоће нова хрватска усташка власт на челу са Антом Павелићем и осталима.

Тако ће све бити по њиховом закону и то ће се прво десити у вашој Глини и ту ће бити логор за вас Србе јер они [х]оће чисто своју хрватску државу, и то независну. То је било све што Немац рече оцу. „Ви сада сами одлучите шта ћете урадити“. Немац опет рече оцу: „Боље да одете, да вам се нешто не деси“. Отац рече да је тако шта немогуће да ураде са Србима који живе у Хрватској. Немац више ништа не рече, узе униформу и изађе из куће код својих у двориште. После пар дана Немац поново оцу рече: „Кад Вам ја кажем да ће то тако урадити са вама Србима и то чим ми сада одемо из ваше Глине“.

Немци су после пар дана отишли из нашег места. Сутрадан одма[х] су се појавиле Павелића усташе и то их је била пуна Глина, комшија и непознатих свеодакле. Прво су ланцима везали и рушили споменик пред Општином. Општина им служила као главна усташка команда и њихов дом за скупљање сви[х] усташа. У том дому били су сви усташки команданти и вође, Видаковић Никица, доктор Ребок, др. Пук и доктор Цвитановић, Јоса Жинић, мали Прпић и син од Видаковића, Милан од 15 год[ина]. Милан је био главни за младеж, који су хтели у усташе и домобране. Милан се показао први дан ко је он и чији је син и да може да ради шта хоће над нама српском децом, да нас малтретира, бије, било то женско дете или мушко, било мало или веће. Неправду и велики зулум је радио са нама српском децом.

Сећам се да је то било негде почетком маја, око 5. Када сам дошла у школу, само што је почео час, из књига су нам цепали где је била од краља слика (Петра II. Карађорђевића – нап. И. М.). И тај дан, није дуго било, у учионицу су ушле усташе и пришле су нашој учитељици и нешто са њом разговарали и по изласку строго су јој нешто наредили да одма[х] приступи по наредби њиховој. Остао је један усташа у учионици, [а] учитељица је одма[х] почела да чита све српску децу и рекла нам да узмемо своје све ствари и можемо ићи кући и да више немамо права долазити у школу.

Усташа кад је излазио из учионице подигао је руку у вис и рекао: „За Павелића и хрватски дом спремни!“ и после поздрава одма[х] изишао напоље. Учитељица је тако морала да уради како су јој наредили усташки челници у Глини. Када смо ми српска деца пошла, она је заплакала и рекла нам да она није ништа крива, него је наредба од Видаковића [и] Пука, и истога момента смо морали изаћи напоље. Када сам изашла, видела сам ниже школе према Јукинцу (предграђе Глине – нап. И. М.) пуно света да стоје и нешто гледају на путу.

Ја сам пошла да видим шта је тамо. Само сам стала, [а] из те групе изађе један човек и рече ми: „Ти си Катина и Станкова?“. „Да, јесам“. „Иди одма[х] кући и реци Кати да одма[х] иде у Селиште код свог брата Луке и да му јави да су усташе ноћас убиле председника суда Раду Ратковића и да су преко њега прешли оним ваљком што се ваља по њиви кад се сеје кукуруз“. [9] Ја сам одма[х] отишла кући и све то рекла мајци и оцу што је тај човек рекао. Мајка је одмах отишла у Доње Селиште да каже свом брату Луки поруку оног човека.


У недељу 8. маја је био спровод Ратковића на српском гробљу. Пошто је ишло пуно нашег народа, па су ишли и моји родитељи, и ја са њима. Када смо стигли, на гробљу је већ било пуно народа, а било је доста и усташа и све су биле под оружјем. Кад су закопали Ратковића, из те гомиле народа неко је зовнуо једног човека и рекао: „Ајде, Шуцо, сада је твој ред да ти нешто кажеш“.

И заиста, из те гомиле народа изиђе један човек. Стао је поред гроба, извадио из недара један мали барјак. Он је био јако црвен и ставио [га] на гроб Ратковића и почео је нешто жустро и јако говорити код гроба и на крају је рекао: „Раде, велики наш пријатељу! Ти сада у миру вечном почивај, а нас такви као што си ти био има још, тако да ћемо те ми осветити. Не само тебе, него и све остале који су свој живот дали за ово наше што нам је остало. Раде, ако ја не успем у тој освети, можда ће остали који све ово преживе, овај незаборавни дан твога страдања и убиства. А можда ће се наставити овако нешто и на остале Србе као што су с тобом радили“. После његових завршних речи, њих неколико је запевало једну песму, и то на гробљу: „Рекла јесте кума Дора, да је црвен лајбек мој“.

После песме усташе су одмах ту групу почеле опкољавати и повели [су] их са њима. Из те ухваћене групе један човек се окрете према народу и јако је викнуо да би га сви добро чули: „Не бојте се, Срби, неће моћи све да нас униште и побију или покољу. Сви Срби знајте да ћемо ми црвени победити и све такве уништити. Ја мислим да нећемо дуго чекати. Сви који будете остали у животу, сетите се ових речи код гроба Ратковића које сам вам рекао“. Моја мајка се увек тога сећала и увек ми говорила: „Дете моје, једном ћу ти ја све говорити, а ти ћеш све то узети и писати да би се сетиле нашега живота и велике патње коју смо преживеле“.

Када смо са гробља дошли кући једва смо дошли к себи од овог потреса и неправде коју нам нанесоше наше комшије и ту ноћ исту, то јест 8. В. око 1 сат по ноћи, неко је куцао на наш прозор од собе и позвао мојег оца: „Станко, устаните и обуците се, обујте и изађите напоље да пођете са нама и осталим Србима из Глине“. Онда је мајка упитала тко то зове Станка да изађе у ово доба ноћи, и тад се јави наш први комшија, Хрват Прпић и усташа.

Пошто је у Глину стигло доста са стране усташа па нису знали која је све српска кућа у Глини, јер Прпић је био мештанин и све је добро знао, зато је он непознате усташе водио од куће до куће српске и показивао и лупо, звао Србе да изађу из својих кућа напоље. Мајка опет упита Прпића: „Што ноћас тражиш Станка и зашто да он иде с тобом у ова доба ноћи?“. На те речи Прпић овако рече мајци мојој: „Ђукићка, ми не зовемо само Станка него све Србе да пођу са нама на саслушање у наш новоосновани Дом хрватске матице“.

Мајка на те Прпићеве речи рече: „Какво је то сад саслушање само Срба у ово невреме и то баш ноћас, на крају?“. Прпић љутито одговори: „Ђукићка, нама треба Станко, а не ти и зато нека одма[х] изађе у групу код осталих“. Мајка му рече: „Станко није овде, отишао је код брата у Табориште“. Онда мајци усташе рекоше да се она одма[х] брзо спреми и да пође са њима да их води у село Табориште. Мајка им на све то одговори: „Станко вама ништа није скривио, ни нажао урадио, нити је неком крив да га водите у ово доба ноћи од његове куће и породице“. Прпић опет рече да они не воде само Станка него све мушкарце, од 15 па даље старости, и само Србе који живе у Глини и околини где има Срба. После ових речи отац и мајка су између себе говорили полако шта ће и како да ураде.

Пошто од глинских Срба није могао нико нигде побећи, нити [су] се томе могли надати, зато су их све похватали на спавању па тако и мога оца, а да тада негде бежи све је било опкољено са сви[х] страна од усташа јер их је била пуна улица и српска дворишта. Код нас им било нешто нејасно и сумњиво и почели су јако лупати у врата и прозоре и да разваљују. Кад отац види да ту нема врдања, рече: „Като, отвори им врата да видимо што оће од мене“. Када мајка отвори врата имали су шта да виде – напољу је већ било пуно српских људи и усташа. По оца су дошла 4, један на капији, један у дворишту и 2 на вратима од кујне.

Од те двојице на вратима, један усташа [је] био млад, а други старији. Обадвојица су били под оружјем, и то пушке са ножевима и још у руци пиштољ. Кад се отац појавио рекоше по имену: „Станко, немој случајно да нешто покушаваш да би бежао јер имамо наредбу Видаковића и Пука да одмах пуцамо на лицу места и убијемо сваког ко би нешто покушао“. То је рекао стари усташа, а млађи је био јако безобразан и само се драо и псовао мајку српску. Стари то није тако радио и био је смиренији од млађег. Отац како је устао тако је кренуо са њима да пође.

Стари му рече: „Човече, где си пошао тако необучен, иди се обуци и обуј јер напољу пада киша и прилично је хладно“. Отац се вратио да се обује и обуче, таман је пошао да изађе, [а] ја сам одма[х] дошла до њега и почела јако плакати и говорити му: „Немој Тајо молим те ићи са њима а нас три оставити саме јер ми не можемо без тебе бити, него поведи и нас три са собом!“ И тада погледах у оца, он ме је само гледао и ћутао као нем. Тад сам кроз плач говорила и молила ону двојицу усташа: „Молим вас, немојте нигде водити оца од нас три из куће јер ми без њега не можемо саме бити. Ако ви њега не волите и мрзите, ми њега не мрзимо и нас три га волимо, и он је наш“.

Стари усташа ме је неко време само гледао и ћутао. Њих двојица видевши да ја не пуштам оца да пође са њима и да га нећу пустити да се одвоји од куће, ја [опет] рече: „Нећу да га пустим да иде са вама јер он није ваш него само наш и ми га јако волимо и то више од вас јер отац је само наш и ничији други!“. Када млађи усташа виде шта се деси, он скиде пушку са рамена и са оним кундаком ме јако ударио преко леђа и рамена десног. Ја сам одма[х] пала на под и тако остала. Нисам могла устати. Отац је покушао да ме подигне са пода, али усташа који ме [је] ударио ставио је оцу нешто око врата и тако га извео напоље из куће на улицу код остале групе Срба који су већ изведени из својих кућа. И тако ме отац није ни подигао са пода.

Млађи усташа се вратио по овога старијег да иду даље. Овај стари није хтео одма[х] да пође са њим, него рече мајци да ме дигне и стави на кревет, да узме од сена оне триње да кува у тој води и да ми пари оно место ударено, а куване триње да привија на ударена места. Млађи [усташа] рече старом да треба да крену, [а] стари му одговори: „Зашто си то урадио? Постао си крволочна звер над овим српским народом. Ми смо само послати да покупимо и доведемо српске мушкарце, а не да бијемо њихову фамилију. Мали, тако се не ради ни са стоком, као ти са њима. Ти си још млад и зелен и ко зна шта још до краја ће бити са свима нама, нашим породицама и нашом децом“.

После ови[х] речи и расправе између њих двојице, њих обојица су одма[х] отишла да би са осталим усташама изводили остале српске људе из српских кућа јер то су морали да заврше пре сванућа. Моја мајка, а и све остале српске жене из нашег места, чим је свануло одма[х] су кренуле у потеру за својим људима, браћом и својом децом. Мајка, пре него је отишла да тражи оца, довела је код мене познаницу Бару. Пошто је Хрватица, тако је она мене пазила док се мајка не врати из потраге оца. Моја мајка је спремила нешто хране, [а] тако су исто и друге жене урадиле и све су кренуле заједно носећи својима нешто хране.

Није дуго било, мајка се вратила кући и рече да су све наше Србе заједно затворили у зграду суда, где у дворишту постоји затвор па је она, а и све остале жене, оставиле храну на капији и цедуљу да би се знало чије је које, а то ће им, као, да даду усташе. Мајка на крају рече да је Видаковић рекао пред свима њима да ће од сада судски затвор бити сабирни логор и да је ту главни усташки затвор и логор за све који су православне вјероисповијести, то јест звани Срби, било да су мушко или женско живље. Ту црну ноћ када је одведен мој отац и остали људи, моја сестра није била код наше куће. Била је код своје познанице која се звала Шурбат (нечитко – нап. И. М.).

Када је ујутро пошла кући од те познанице тек је тада дознала шта се ноћу десило са српским људима и почела је јако плакати улицом до наше куће и тако је уплакана ушла у кућу. Мајка је тада једва успела да је некако умири. После свега овога нашег догађаја којег смо доживели, није дуго било, сестра је негде отишла од куће и из Глине и више је нисмо виделе, нити смо знале где је.

Те црне ноћи у мају, 8. на 9. ноћу, многе жене, мајке и сестре заплакале [су] за својима, па су силна деца остала без једног родитеља. Српске жене су три дана носиле храну у логор, својима у глински суд, а све што је било боље од хране то су усташе појеле. Што није било за њих, то су давали нашима у логору. Када су жене четврти дан отишле до логора и однеле храну својима, дочекале су их усташе и рекле да од данас више не долазе и не доносе храну својима јер они више нису ту. Тада су жене упитале: „А где су отишли, кад нису ту остали?“.

Усташе су одговориле да су све одвели даље на неко веће саслушање и важније од овога саслушања у Глини што је било, и да је то наредба Видаковића, Пука и Артуковића. Сви Глињани су одведени по поноћи 12. маја и нико не зна ни где, ни куда су одведени, ни камо су са њима, нити шта су им учинили није се знало.

По повратку мајке кући, није дуго било, дође Хрватица Бара и рече мајци: „Като, данас кад сам чистила и спремала усташки Дом, чула сам где њих двојица разговарају и питају један другога где је који ноћас био [и] где си ти био са твојом сатнијом. Он му одговори да су ноћас од 1 сат по поноћи одвозили све наше Глињане у Прекопу, код Ађера и тамо их, онако везане, све поубијали и бацали једног преко другог, и бацили су по њима на крају и креча, а цигани хрватски их све затрпавали и копали друге јаме за нову туру када буде стигла, и да је један успео из глинске групе још у вожњи да им побегне и да нису успели да га ухвате и нађу.

После ових Бариних речи, није дуго било, једног дана је мајци опет донела вести да је рекао Никица Видаковић и претио да ће исто тако једног лепог дана покупити српску децу и жене и послати их за људима да буду заједно. После ових Бариних речи, није дуго било, мајка на улици срете Видаковића и упита га: „Никице, кад мислиш да нам ти и Пук вратите са тог вашег саслушања наше људе својим кућама и њихов[им] обитељим[а]? Ваљда сте већ завршили то ваше саслушање?“. Видаковић се само насмејао и одговорио је мајци: „Ђукићка, кад буде дошао ваш црни петак, онда ће ваши људи доћи по вас да будете са децом сви скупа.“ Мајка на те Никичине речи упита га поново: „Објасни ми, на који црни петак ти то мислиш?“.

Он јој одговори: „То ћете ви ускоро да видите. Ваше добро јутро“.

Оне ноћи када су мој отац и остали Срби из Глине одведени, сутрадан је до нас [дошла] нека Маца, Хрватица, Шубарић. Почела да пева нама Србима: „Имбер, имбер штап, свима Србима штрик о врат, штрика нису вредни, ланца су потребни…“.
Даље је викала како нас, српске свиње, треба што пре истерати и показати пут где нам припада, као нашим људима шта су урадили. Тако треба урадити са нама да не прљамо њихову Независну Државу Хрватску. И тешки ти дани и ноћи где год да су ухватили српски народ, било мушко или женско, по пуне камионе су довозили до логора у суду. Ту су их прво свлачили, изували, тукли и мучили до пред зору, једно 2 сата, онда их све одводили у глинску цркву на покрст под нож.

Ту у цркви их је доста поклано да је једно време било доста крви испред цркве. Ако нису имали времена да и[х] одводе у логор на скидање робе и обуће, одма[х] су [их] водили у српску цркву под нож и ту се иживљавали на људима српским. По завршеном послу су их бацали у камионе и одвозили на одређена места где су већ ископане раке. И тако је било стално.

Једног дана, исто тако, код нас дође Бара: „Моја Като, сада морам да радим и у њи[хов]ој главној команди. Сада ћу ти више моћи причати шта се све збива у Глини и околини“. И тако је било, све је знала и чула од усташа, где и када ће бити рација на Србе којих још има. И једног дана дође до нас и рече да су ухватили мајчине сестре Ане у Гређанима мужа Перу Миљевића и да су га заклали у цркви, и то главу одсекли на постољу где стоји икона. Тако је мајка све знала шта ће се десити и када са нама Србима шта урадити.

Тако је после неког времена рекла мајци Кати:
„Данас је код Видаковића долазио Жинић Јоса и прича[о] како су ноћас ухватили добру зверку. Видаковић га упитао, А кога су од зверки ухватили? Жинић одговори да су код куће нашли Чучковић Милу и одвели самог преко пруге. Прво га убио, а онда га, каже, ножем скинуо главу. Като, рекао је Јожа још да је са ножа полизо крви и да се сад напије доста српске крви кад је убио и прекло Чучковић Милу. И то рече да не би жалио погинути сутра само када би ухватио и Милина сина Луку, и то да падне мени у руку, Жинићу.

Бара рече мајци: „Иди у Селиште и провери да ли је то све истина што је Жинић говорио Видаковићу јер то је твој отац Миле, што га је [он] убио, а Лука ти је брат“. Мајка и ја пошле смо у Селиште да видимо да ли [је] истина, и дошле до вактарнице, даље нисмо могле, јер усташе нису дале улазак у Селиште, ни излазак у Глину. Ми смо се вратиле кући и онда је ишла Бара јер она може проћи пошто је Хрватица. Она је ушла у село и у кући случајно затекла мајчина брата Луку и жену Мару.

Она јој све рекла да су одмах наредили ујутро да га (Милу Чучковића – нап. И. М.) склоне са пута. Они су одма[х] прво га закопали код куће у башти у цвећу, и да не зна када ће да га пренесу на гробље. После неколико дана Бара донесе вести да су дозволили да га пренесу на гробље, али ти са малом не смеш да идеш, само ће ићи један човек из села од Хрвата, његова жена и једна [к]ћер, не знам која. Тако је било. Негде око 10 сати кроз Глину су возили сандук са мајчиним оцем. Све је тако било како је Бара рекла, јер је Видаковић тако наредио.

Нас две нисмо могле изаћи на улицу пошто је на капији стајао усташа са још једним. Нико није носио црно, нисмо смели. „Като, поготово ти, јер Видаковић и остали знају ко си ти, а и твоја фамилија и коме сте наклоњени, а поготово брат Лука. А ти Като, исти имају неки списак да си члан у Колу српских сестара, то су нашли код ваше предсједнице јер су је ноћас убили у њеној кући. Тако су Никица и Пук све дознали колико вас има у томе Колу“, рече Бара. Већ ујутро је мајка добила поруку од брата Луке да не сме никако остати ову ноћ кући у Глини, него одма[х] да долази код њега у Селиште, док се још може проћи од усташке банде.

После те поруке одма[х] смо отишле у Селиште и баш ту ноћ су били и тражили мајку. После пар дана смо се нас две вратиле кући. Врата су била отворена и све је испретурано, а прозор полупан. Кроз њега и врата су улазили и излазили чим је све тако било испретурано. Понеке ствари и нешто новца нестало [је]. Нас две да смо ту ноћ остале у Глини биле би убијене.


После пар дана мајка ми рече: „Душо, узми балон и иди у Селиште и донеси воде за пиће. Види шта раде моји и шта је са мојом фамилијом и како су они“. Ја сам отишла на врело добро, али када сам се враћала назад кући, код болнице ме срео Видаковића син Милан. Њихова је одма[х] кућа ту. Он је пришао одма[х] мени, отео ми балон с водом и бацио га. Балон се разбио, вода просула и почео ме је тако јако тући, чупати косу и ударати ме ногама где год стигне. Није ни гледао где удара и како није му било доста то, него ме увукао у столарску радиону његова деда и ту грејао неку шипку и врућом ме тукао по мојим ногама.

Тукао ме толико да ми је пошла крв на нос и уста. Онда ме извукао и бацио на улицу, на пут. Ту сам остала лежати. Мајка ми рече да ме је кући донела Бара и да [је] све она видела шта ми се десило и шта је Милан све радио, Никичин син и његов наследник. Бара њему није смела да каже ништа, ни што је то урадио јер њему нико ништа није могао. Пошто је Бара мене кући донела, носила сам дуго модрице по лицу и телу од његови[х] батина које сам добила.

Сутрадан мајка је отишла у кућу Видаковића и видела како је ушла у кућу да има пуно усташа, познатих и непознатих. Обратила се одма[х] Никици: „Шта твој син има неква права, кад је онако урадио ми са дететом? Ако си јој ти убио оца а мени мужа, не мора твој син да ми убије дете са батинама“. Видаковић рече: „Видећу ја шта је то било кад он дође кући“. Мајка се окрете и рече му: „Ти ћеш то видети исто као што си рекао да ћеш нам вратити људе па си нас слагао, него си их одвео на подвалу и све их поубијао. Никице, ти си један обичан злотвор и тежак крвник овој нашој Глини“.

После свега што му је рекла пошла је да изађе. Један који је седео до Никице, он је устао са столице и то је био Пук. Рече: „Никице, дај да ја брзо то решим са њом“. Никица одговори Пуку: „Има времена. То ће брзо доћи. Завршићемо ускоро са њима као [и] њиховим људима“.

Није дуго било, дође Бара и рече: „Като, да ти кажем шта сам чула данас од усташа у њиховом Дому, да је Никица рекао да ће сада да вам дође црни петак, онај о коме вам је говорио да ће вам људе врати[ти] на тај дан. То је била његова лаж, него он и Пук хоће на тај црни петак да вас српске жене и децу све покупе у логор у суду.

И стварно је тако било, на тај петак, он је заиста био црн за жене и децу српску. Опет су ишле усташе од куће до куће српске, изводили нас на улицу. То су ишла по двојица усташа по кући, где се ко нашао одатле је одведен. Око подне су дошли по нас две. Наређено да се одма[х] спремимо и пођемо са њима, да узмемо само што нам треба од одеће. Упита мајка ону двојицу усташа: „Да ли ваш Видаковић и Пук нас жене и децу воде на исто саслушање као наше људе?“.

Нас две смо пошле у колони са осталима. Сви су кључеве од кућа морали предати у усташком Дому и после предаје кључева све [су] нас одвели у логор у суду, где су били затворени и наши људи. Чим смо стигли, одма[х] су нас претресали шта је ко имао код себе од сребра, злата, био прстен, бурма, ланчић [или] минђуше. Све су они то одузели пред улазак у логор [и] то ником више није враћено, ни кад су нас пуштали ван из логора. Сви смо скупа били жене, деца, у највећој соби нас је било много, плус како кога [су] ухватили из околних места, тако је већ и соба постала тесна.

Истог дана је ухваћена мајчина рођена тетка из Мајских Пољана, Бакић Милка, и још нека жена из истог места. Ту жену су усташе јако тукле и мучиле, и набијали дрвене клинце под нокте на ногама и рукама. У том болу и муци она им је свашта говорила и псовала све редом, од усташа да их Пук и Видаковић који их уче да тако муче српски народ. „Само, не заборавите да ја имам тко ће мене да освети кад зато дође време!“.

У соби је већ постало тесно и загушљиво. Сваки дан су доводили нове. У тој соби се вршила нужда, велика и мала, а [у] једном углу је било буре за вршење нужде, а у другом бурету вода за пиће. Вода је смрдела јако, тако да се није могла пити, а у соби једини ваздух је долазио са малог прозора који је имао гатре на њему. Зато је било јако неподношљиво бити у тој соби. За јело смо добијали по комадић неке буђаве курузе и по парче смрдљиве кобасице.

Срећа наша што је ту била и наша лекарка Гајић, исто из Глине, па је она водила бригу о нама и храни, јер усташе су нама давале све што није било за њих. Зато је ту храну прво докторка прегледавала, па смо тек онда јели и није нам давала да поједемо све одједном, него увек по мало, да би имали дуже хране. Рекла нам је ако би то све и нагло појели, да би се разболели и стомак нас јако болео. Тако су нам дани пролазили. Час нас пусте напоље, не буде дуго, опет нас терају у собу. Били смо прљави, гладни, жедни и на милост и немилост усташкој банди, а чим се почне смркавати, довозили су пуне камионе српских људи.

Прво кад их доведу туку, муче, некад се чуло и кукање. Неко је знао од њих да виче: „Жено моја, мајко, сестро…“, а некада се чула вика где кажу: „Децо моја, сирочићи моји, коме вас ми стависмо…“. Та вика [и] галама би трајала до пред зору. Онда их све одводе у нашу цркву, на клање. И све морају да ураде, док не сване. Онда све на брзину их опет онако мртве бацају у камионе, одвозе на одређено место где су јаме већ ископане.

Једног дана у 7. месецу дође у логор код нас католички попа. Он је Словенац, звао се Жужек. Са њим је био Видаковић, главни усташки бојник за Глину, Пук и још неки као што су они. Изнели су на двориште сто и неку велику књигу и читали су сва наша имена и презимена. И рекли су њиховом попу да пита сваку која приђе столу да се мора да прекрсти у њихову католичку веру. Која хоће и пристане да стане на једну страну, која неће да стане на другу страну. Ми смо све ћутале, ниједна није пришла близу тог стола.

Када је Пук, Видаковић и остали видели ту непослушност, почеше да вичу на све нас, да прете нам батинама и на крају рекоше да ће нас све побити што и[х] неслушамо. После такви[х] речи и претње, неко се уплашио и почео је да прилази код стола да би се прекрстио у католичку веру, јер усташе су нас варале ако се прекрстимо у католике да нас неће више дирати. Неке су већ пришле да се упишу, а у тој групи била је Катина тетка, Милка Бакић, да би се и она потписала за покрст. Када је Ката видела да је и она пришла и рекла: „Ја ћу да пређем у вашу веру“, Ката јој приђе и јако је гурну од стола.

Почела је викати на њу и псовати је: „Зашто то радиш!? Теби није потребна туђа вера, а поготово усташка! Ти имаш своју веру и немој више да те чујем да тако нешто урадиш јер ћеш имати онда посла са мном!“. Онда мајка рече свима: „Зар вас није срамота да се понизујете банди усташкој, Видаковићу и Пуку и осталима, и да газите своју веру за љубав усташких лажи! Ми се можемо 100 пута покрстити, а оно што су они наумили са нама Србима да ураде они ће урадити, биле ми покрштене или не“.

После ови[х] Катиних речи није више ни једна жена хтела да приђе столу близу да би тражила да буде прекрштена. Кад су главешине усташке виделе шта се десило, почеле су [да] нас изигравају и исмејавају све редом: „Шта сада би све хтеле да идете у нашу веру, да не би више били велики Срби? Зато би узеле нашу веру да би спасиле свој голи српски живот. Ви Срби можете сви сто пута прећи у католичку веру, то вама ништа не вреди, јер вама се зна где вам је место ваше“.

Онда га мајка упита: „Ајте ви сви, реците нама где је то место?“. Усташе се почеше смејати и рекоше: „Тамо где и вашим људима, браћи и синовима вашим! Ускоро ћете ви сви за њима, у неповратни пут!“. Када су усташе виделе да смо се сви удаљили од њих и не слушамо их више, њихов попа, по наређењу Видаковића, морао опет да нас све пита поново да ли смо се одлучиле за покрст у католичку веру. Ко то жели може још и постати католик. Кад је опет прва пришла мајкина тетка Бакић Милка из Мајских Пољана. Чим је пришла столу, усташе је почеле изигравати: „Ти велика Српкињо, кад узмеш нашу веру, како би се онда крстила? Мислиш опет са своја 3 прста?“. Она им рече: „Не са 3, него са 4, као и ви. Да, да…“.

Мајка јој приђе, повуче је и поче ударати: „Теби не треба њихова вера, ни 4 прста! Ти имаш своју веру са 3 прста и немој више правити будалу од себе!“. Поново су питали, да ли нетко жели, ни[т]ко више није хтео прићи, ни реч проговорити. Када су погла[в]ари усташки видели шта се збило и шта се све десило, били су јако љути на све, а поготово на мајку што су је све жене послушале и што није било по њиховом. Јер, ни[т]ко им више није веровао у њихове лажне приче. Видаковић нареди да нас све поново врате у собу и закључају. Кад смо улазиле, попо задржа мајку и рече јој: „Ђукићка, Никица рече да нећеш ноћас добро проћи због онога данас што си урадила. Зато буди храбра ноћас, као што си била данас у дворишту“. Стварно је тако било као што је рекао попа.

Ту ноћ су дошли по мајку и мене. Одвели су нас у једну мању собу коју су звали „Црна соба“. У соби на поду биле су две канте пуне воде. У једној је било воде, а у другој шпага везана у чворове, у води и у канти. Горе на плафону, на једној гредици, биле су неке куке. Када су нас ту довели, мајци су везали канапом руке и после горе за те куке на греди, и тукли је са тим чворњавим и мокрим канапом што је био у канти са водом. Тукли су је док јој није пошла крв. Била је као мртвац. Онда су је одвезали и бацили у угао собе. Ја сам све то морала гледати и нисмо ништа смеле рећи, нити сам ја смела плакати.

Усташе кад су полазиле рекле су нам: „Тако свако прође ко нама пркоси!“. Нас две смо ту остале још у тој соби, и није дуго било, код нас две ушли су један млади усташа и једна млада жена у хрватској ношњи. Њих двоје пришли су мени, питали ме чија сам и ко је та жена у ћошку, тако крвава. Нисам им одма[х] ништа могла рећи, касније мало рекла сам ко смо нас две, и то сам им рекла све у страху. Жена рече оном мушкарцу: „То је она и мала Лукина Ката, ова мала [је] њена [к]ћерка“.

Тад сам почела јако плакати. Њих двоје ми рекоше да будем мирна јер они немају много времена. Рекла сам им да су мајку много и јако тукли и бацили је у тај ћошак. Њих двоје брзо су је подигли и брзо јој почели прати ону крв по лицу и рукама. Била је сва у подливима крви где су ударали, а на бутинама је имала ране. Кад је та жена све средила око мајке, онда су њих двоје брзо отишли. Нас две смо и даље остале у тој соби црној до јутра, док све нас нису пустили напоље у двориште логора. Тог јутра су нас мучили, час напоље, час унутра. У соби нас било пуно, једва се дисало од тешког смрада, а воде нам нису давали, нити ишта јести. После ти[х] батина над мајком више нас две нису дирале.

Није дуго било, дошли су опет онај младић у усташкој униформи и она девојка што су били пре. Нешто су причали са мајком и показали нешто, и дали нам нешто мало за јело. Мајка и[х] упита за сестру Наду. Њих двоје рекоше да знају за Наду да је отишла за Србију преко Шамарице, и чим даље шта дознају да ће да јаве да се ништа не секирамо за моју сестру јер има ко води бригу о њој да оде из Глине. Њих двоје на поласку рекоше: „Като, Видаковић је убацио међу вас једну жену, пазите шта говорите, а нарочито ти Като, пази шта ћеш говорити, јер знаш шта је [с] тобом било скоро“. Дали су мајци неки папир да даде оној жени из Мајских Пољана.

Чим смо ушле у собу дале смо тај папир тој жени. Друго вече њих двоје опет дођоше и са врата звали: „Која је ту служавка? Нека изађе напоље“. Њи[х] двоје су је одвели и није се више вратила међу нас. Сутрадан [је] дошао Видаковић и звао служавку, она се њему није појавила. Никица је почео викати на све нас у логору и одједном је потхватио мајку, почео је дрмати и свима претити батинама ако не кажемо шта је са њом и где је отишла служавка. Па почео викати на мајку да она мора знати шта је са служавком. Мајка [је] само ћутала. Кад Никица виде да неће ништа дознати, окренуо се [и] отишао ван из собе. Нас опет закључаше, нису нам дали изаћи напоље.

Негде половином јула уђе код нас у собу поп Жужек и пред усташама рече да нам они не могу и не смеју ништа учинити док се он не врати из Загреба, јер лично он путује код Павелића и Пука и код остали[х], који су главни у вези тога око нас, да их моли да нас рађе протерају ван из Глине и Независне Државе Хрватске, само да нас не побију и муче, са тим да све остављамо Независној Држави Хрватској и немамо више права повратка назад у Глину док влада њихова власт. И да можемо понети са нама робе само колико они у Загребу буду одобрили, тако исто и новца. Сви су у логору тако прихватили, ако само поп буде успео у Загребу.

И поп је сутрадан отишо за Загреб код Павелића и остали[х]. Но, дођоше оно двоје млади[х], жена и човек, и они нам рекоше да је то истина шта нам поп рекао. И рекао да треба сви да потпишемо да пристајемо да нас протерају из Глине, да само тако на тај начин останемо живи. Рекоше ако буде све у реду, да поп успе, поп ће се вратити назад у Глину трећи дан да нам јави шта је урадио за нас и да ли је успео нешто у вези тога. Тако је било како су оно двоје рекли. Поп се вратио трећи дан како је рекао и право из Загреба је дошао код нас у логор да нам јави шта је урадио и шта је све било.

После сви[х] речи, узео је књигу и почео да зове једну по једну и рече да треба да се потписујемо да напуштамо Глину и све своје дајемо Независној Држави Хрватској, и то без повратка назад. Ко потпише одма[х] излази из логора ван, узима своје кључеве од куће и добиће једну потврду шта све може понети са собом, а ко неће да потпише одлазак, томе се зна: или ће добити нож или метак под грло. Кад је ред дошао на нас две, мајка неће да чује, нити [да] потпише да идемо из Глине и све њима да оставимо. Пре пристаје на смрт него ићи ван у туђи свет. Поп рече: „Ја Вас молим, добро размислите шта ћете урадити са Вама и Вашом децом. Опет Вам кажем да имате свега још два сата да размислите добро како ћете донети одлуку. То је у Вашој вољи“.

Тада мајци приђе онај човек у усташкој униформи што нас је обилазио ноћу: „Като, твој брат Лука ме послао, наредио ти је да одма[х] пристанеш и потпишеш да вас две можете да изађете из логора“. Мајка је тако урадила, одма[х] је пришла попу Жужеку, потписала за одлазак заувек из Глине. И то ћемо ићи тамо где они одреде које место за одлазак.

Било је они[х] који нису потписали одлазак и знало се шта ће бити с њима. Сви који су потписали пуштени су ван из логора. Усташе нам нису дале да прођемо поред цркве српске наше, где је било клање српских људи. Било је пуно крви на улици и осећао се велики смрад, него смо другим путем ишли до општине, ту је било главно усташко место. Како би ко стиго, добио би своје кључеве. Само нису дали нама двема. Рекоше: „Морамо причекати Видаковића, код њега су“. Мајка рече: „Како да уђем у кућу без кључа?“. Нико ништа није одговорио и нас две одосмо кући.

Чим смо дошле, мајка разби један прозор и тако смо ушле у кућу. Унутра је био велики неред и све испретурано, побацано по поду. Што је остало разног материјала од оца за шивање, новца, робе, [све] што је било боље то [је] све однето. А у дворишту је седео само Јово Балтић, на неком старом отоману. Он није одведен, био је одузет и тако је остао у дворишту кад су нас покупили. И ту је све време био док се ми нисмо вратили из логора. Кад нас видео, заплакао је и рече да му Бара кријући долазила, доносила јести и воде за пиће. Јова рече мајци да је долазио Видаковић код нас и [код] њих, и све по кући вршио преметачину, да је зато све тако по кући побацано. И да га пито за нашу Наду, да ли он зна где је она, кад није у Глини. „Реко сам да не знам ни моји сви где су, а како да знам где је Станкова Нада?“.

Никица рече: „Јово, твој син Рођа и зет су нам дошли у руке, па и Станко Катин, али његова кћерка Нада нас превари, нестаде. Негде је отишла, не знамо где. Јово, да није њу одвео Катин брат Лука?“. Јово наставља: „Като, реко сам Никици, не знам ништа ја за Наду, ни о Луки“. На крају упита га: „Што ће вам Нада?“. Он одговори: „Треба нам она и поједини који су били у тој групи са њом. То је била тајна група, па су нам сви побегли, не зна се куд“. То [је] Јова рекао мајци.

После ових речи нас две уђошмо у кућу да спакујемо оно ствари што нам одобрено понети. Све морало бити готово јер смо имали одређен рок за иселење из Глине. [32] Нисмо могле остати више него је дозвољено и робе одобрено, по особи 50 кг и новца 1000 динара. При паковању нисмо биле саме, на сваку кућу по један усташа. Нас две још нисмо пошле, кад у куће дође Шубарић Маца са једним усташом. Ушла је унутра као да је њена, и почела узимати све што је хтела и што је боље: судове, чаршаве, коперте, канту масти, тестеру за дрва и још неки[х] ситница, и на крају очеву шиваћу машину, Сингер.

Ми две нисмо смеле ништа рећи, нити се бунити, јер би биле убијене одма[х] на месту. Све наше ствари које су одобрене за транспорт отишле су на станицу. Ми смо добили сви товарни лист од ствари које су већ биле у вагонима, и то до Београда, а нас су сутрадан скупили и у колони смо ишли до станице. Поред нас су ишле усташе глинске и из други[х] места. Нас две нисмо имале новца јер су нам све узели док смо биле у логору, па нам дао један познаник, Сима Рупић 1000 динара да би имале за пут.

Пре него смо кренуле на станицу, дошла је [к]ћерка мајчиног брата Луке. Донела нам нешто хране за пут јер [је] мајка преко Баре била у вези са братом. И на крају смо кренуле на непознат пут.

На станици дуго се чекало због вагона са нашом робом. Сви који смо пошли, сви смо на силу напуштали свој родни крај и пошли у непознато. На тај пут нас пратио у морнарској униформи Нина Мараковић. Он није био спроводник, него као пријатељ нас Срба што одлазимо из Глине заувек. Глинске усташе су са нама до Сиска дошле, онда сисачке до Винковаца, од Винковаца нас преузеле винковачке све до Руме.

Кад смо преседали у Сиску на други воз, Мараковић је свој српској деци купио по бонбоне и сладолед и ту се са свима опростио и пожелео нам све најбоље у животу. Када смо стигли у Руму, нису нас хтели примити, него одма[х] хоће да нас испрате за Београд. Кад смо стигле у Београд на станицу, ко је имао некога свога у Београду чекао их је да изађе из вагона ван. Сви су чекали да нам дају наше ствари које су ишле са нама у вагонима. Тада нам рекоше да ствари нису дошле са нама [и] да тих вагона нема, да не могу ништа сад док не виде где су и на којој су станици отквачени и где се налазе. Да дођемо сви за три дана, онда ће рећи шта је било и шта су урадили.

На станици нас двије нитко није чекао као поједине који су стигли протерани тим транспортом. Нас две пошле смо са кумовима Балтићима пошто је њи[х] сачекао син Лаза и снаја Анкица. Они су становали у Сарајевској 3. Кумови су поред нас повели са собом и Зорић Јању и њену [к]ћерку Јелену. Кум Лаза је имао само једну собицу. Сви смо ту били.

Пошто је Лаза био обућар, у тој соби је преко дана радио свој посао а увече смо сви ту спавали. У Београд смо стигли у VIII. месецу 1941. По доласку после два дана морали [смо] се овде пријавити Комесаријату за избеглице на углу Немањине и Кнеза Милоша. Мајка је пријавила нас две. Тако сам уписана на исту легитимацију [и] тад смо добили избегличку објаву, која је била са мајчином сликом. Тад смо добили боравак само месец дана, с тим да нађе посао за тај месец дана. Ако не нађе посао, шаљу нас из Београда по селима код имућних сељака.
long long title how many chars? lets see 123 ok more? yes 60

We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]

Another post test yes yes yes or no, maybe ni? :-/

The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]

Do you need a super MOD? Well here it is. chew on this

All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]

Lasagna on me this time ok? I got plenty of cash

this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]

Swap-in out addons, use only what you really need!