Gay-Serbia.com | Diskusije

Povremeno ili konstantno ulažemo sve što možemo u poredak koji smo sami osmislili ili koji su osmislili drugi.
Logika nas primorava da tražimo da nam se trud prizna, nagradi ili pohvali.
Međutim, znamo da i pored stravičnih napora ponekad zauzvrat ne dobijamo onoliko koliko smo zaslužili (ili mislimo da smo zaslužili).

Koliko puta su izostale nagrade koje ste zaslužili zato što vaši kvalitetni potezi nisu prepoznati ili uvaženi?
Da li se bunite u takvim situacijama i tražite to što mislite da zaslužujete ili se mirite sa činjenicom da nekad nagrade nepravedno izostaju?
Da li ste vi nekad zaboravili da nagradite osobu čije je delo na bilo koji način bilo uslovljeno vašom spremnošću da nakon tog dela uzvratite nagradom?

Odrastao sam sa roditeljem koji nikad ničim nije bio zadovoljan, te je za svaki neuspeh umeo da drži predavanja i kritike, a 95% uspeha je prošlo nezapaženo ili uz nezainteresovan komentar tipa 'super', 'baš lepo'.





Takvo ponašanje roditelja (da uopšte ne ulazim u ostale, gore vidove mentalnog i fizičkog zlostavljanja) te sjebe na 100 načina, a jedan od njih je osetljiv ego i čežnja za pažnjom i uvažavanjem.

Međutim, to ume da bude naporno za druge ljude (pogotovo za partnere) te radim na tome da samog sebe vaspitam i prevaspitam. Nije rešenje crpiti podršku iz okoline, nego stvoriti taj pozitivan glas u sebi.



Terapija, iskreni razgovori sa sobom, and good ol' fake it till you make it.

Što se drugog pitanja tiče - ne bunim se, navikao sam da odnosi i međusobno uvažavanje često nisu recipročni, ili vremenom variraju. A i ne volim da se hvalim anyway, kad neko krene da mi laska i udeljuje komplimente ja se zbunim.

Za treće pitanje nesum čkoluvala. Da li nisam nagradio nekoga s kim sam se dogovorio da ga nagradim ako nešto učini? Did I get that right? Ne znam da li sam ikad bio u takvoj situaciji.

[url=https://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2801526#p2801526]ZlatnaPtica napisao:[/url] Nije rešenje crpiti podršku iz okoline, nego stvoriti taj pozitivan glas u sebi.

Nagrade nam daju drugi (drustvo), tako da je na njima da procjene da li smo ih zasluzili. Sta se tu imam buniti? Bunim se jedino kad neko (iz licnih interesa) pokusava umanjiti moja postignuca (recimo poslovno).

Kako da ne. I precesto se desavalo da zasluzene nagrade izostanu, ali zato zasluzene i nezasluzene kazne po pravilu ne izostaju. Ovu pojavu pripisujem Marfijevom zakonu, a mozda je samo u pitanju poremecen sistem vrednosti u drustvu po kojem se nagrade i priznanja namestaju i kupuju, a amnestija od kazne otkupljuje. Serem se u takvu pravdu.

Rad i samo rad, bez osvrtanja na nagrade.

Zlatna Ptica je lepo pisala.

pravo obrazovanje i znanje je svrha samo za sebe, nagrada i najjače unutarnje utočište.

svi ljudi uostalom po prirodi teže znanju,

ono je stoga i najveće dobro, najveća vrlina i izvor najvećeg blaženstva za čoveka.

ali je put do njega nemilosrdno težak i zato nije ni svako za njega.

Ljudi koji savesno privređuju i obavljaju posao koji treba da unapredi bilo koji aspekt života očekuju bar neku vrstu adekvatne povratne informacije.
A često nas zavode nekorisnim surogatima koji ne mogu da nadomeste istinski vredne nagrade koje bi oplemenile dobro započet, razrađen i završen posao.

Dobro Darki aj reci ti nama konkretno ko te dir'o i ko te nije lepo nagradio pa da vidimo šta možemo

@Zlatna Ptica Odlican post gore.

@Dark Walker ^ ^

Slazem se.

Bunim se kad smatram da je opravdano, bilo je situacija i kad je, kalkulantski gledano, bolje da sam cutao (drugi nisu hteli da "talasaju").

Ne secam se da sam nekom bas obecao da cu ga nagraditi ako nesto uradi i time "usloviti" taj posao, pa nije ni izostala.