Gay-Serbia.com | Diskusije

Pitanje prvenstveno upuceno vama koji ste emigrirali iz Srbije...

Kako ste se izborili za roditeljskom tugom povodom odlaska iz kuce, zemlje? Ne u smislu sa svojom eventualnom nostalgijom vec sa njihovim psihickim stanjem povodom odlaska deteta.
Da li ste imali nacin i kako ste im pomogli da lakse podnesu sve to?


Zavaljujem duboko unapred!

bili su jako srecni sto idem. uvek su me terali. bezi bezi odavde

Morali su da prihvate stvari onakvim kakve jesu.

Nisam se nikada bavila time npr kada odem ovako.
A kada zaista budem otisla, nesto se ni tada necu baviti

trudim se da ne razmisljam o tome
ima jos vremena

[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2743443#p2743443]mOwbid napisao:[/url]bili su jako srecni sto idem. uvek su me terali. bezi bezi odavde

Ovako nekako. Znali su koliko je Srbija nezdrava za mene tako da su me oni zapravo uvek i podsticali da odem. Isto vazi i za sestru.

Naravno, zao im je sto se retko vidjamo, ali znaju da je to for the best. Danas makar imamo skajp i smartphonove pa se mozemo maltene cuti ili chatovati svaki drugi, treci dan

Ali moram reci, iako nije tema, da mi posle ovih 5-6 godina od kako zivim u inostranstvu roditelji sve vise nedostaju. Prvih par godina mi je bilo extra i nisam puno razmisljao o tome ali sada nekako uvatim sebe da cesto razmisljam o njima i da pozelim da ih vidim... onako skoknem makar na kafu. Trudim se da ih posecujem sto cesce.

Vremenom su se privikli: roditelji su bili podeljeni-mama me je podržala u odlasku, tata je mislio da treba da ostanem, mada to nikada direktno nije rekao.

I oni i ja imamo utisak da živimo "u vazduhu", da smo na pauzi do sledećeg susreta... i svima teško padaju rastanci. Decembar/januar nisam nikada posebno voleo, sada ih još manje volim: uvek dođu u posetu za praznike, a onda kada praznici prođu ostaje praznina. Nedostaju mi i ja njima nedostajem...

Nisam siguran da li će osećaj života na pauzi ikada nestati... duži niz godina ne živim u Srbiji, ovde sam pustio korene (čak i previše), pa opet sam negde u međuprostoru.

Pa... nisam.
Niti umem.
Ja nisam otisla nesto daleko, tako im i predstavljam situaciju, cujemo se redovno i gledamo, a realno, ja sam samo na kratak let od Srbije. Probleme koje ima moja majka ja ne umem da resavam, i nalaze se van mog domena.
Mislim da tata shvata zasto i zbog cega idem.

svima je bilo tesko, ali boze moj, ne treba se uzivljavati u tu dramu i raspirivati je

i naravno - otkad ne zivimo zajedno, slazemo se neuporedivo bolje