Stranica 1 od 2
Gubitak
Poslato: 20 Maj 2011, 16:14
od Galateja
Ukrali mi loptu, ulogu u školskoj predstavi, izgubila sam sat, devojku, novčanik, draga osoba mi je umrla - ne meni kao meni, već hipotetički. Kako doživljavate gubitke? I koji gubici su vas najjače pogodili?
Poslato: 20 Maj 2011, 16:17
od bu
Kad bi nabrajala gubitke..gde bi mi bio kraj..kako ih dozivljavam..prvo se ponasam hladno,zadrzavam sve u sebi..trudim se da ostanem pribrana i jaka..onda kad puknem zatvorim se u sobu i isplacem itd..skupim snage za dalje..najjace me pogodilo gubitak oca,druga..i sad na neki nacin gubitak majke..sve u svemu mnogo mi tesko nekad da pricam o svemu tome..sva osecanja se trudim da zadrzim u sebi..
Poslato: 20 Maj 2011, 16:31
od Orlando the Lady
Gubitak sebe bi me najvise boleo.
Ovako- vise strahujem od toga sto ce mi neko umreti tamo nekad, nego sto osecam gubitak
Hvala Bogu, nije ih bilo u porodici toliko.. do skora...
gubitak devojke, ovo, ono- samo intenzivno prozivljavam, ali to na kraju nisu gubici, to ne mogu da racunam u gubitak. osim u jednom jedinstvenom slucaju. bolji je DOBITAK devojke
gubitak svojom krivicom je razlicit od gubitka na koji ne mozes da utices. eto, to gubljenje sata, ili novcanika. Meni odnese velike pare. Gospod daje, Gospod uzima tu ni kod mene ne vazi, uzasno se najpre posramljeno pred sobom osecam.
za loptu nemam komentar
ali imam ekvivalent:
ukrali mi knjige, nisu vratili
Poslato: 20 Maj 2011, 16:37
od E.c.h.o...
Gubitak lopte i sl. me ne dotice jer se ne vezujem za stvari. Rekapituliram sta zaista zelim i potrudim se da dodjem do toga.
Gubitak decka ne dozivljavam kao gubitak, jer ako je ziv i zdrav ne mora da znaci da sam ga izgubila, jednostavno nismo vise par. Svi meni bitni ljudi su ostali na neki nacin u mom zivotu.
Gubitak bliskih ljudi koji su umrli mi najteze pada jer mi nedostaju svakodnevno, najvise prica sa njima, to su ljudi/covek ciji mi 'duh' fali. Tad se tesim recima Mark Tvena: 'Death is the starlit strip between the companionship of yesterday and the reunion of tomorrow'.
Poslato: 20 Maj 2011, 16:37
od E.c.h.o...
Originally posted by Orlando the Lady
Gubitak sebe bi me najvise boleo.
...
Poslato: 20 Maj 2011, 16:56
od Speculum Columbae
Nisam u životu gubio (mnogo), posredstvom lude sreće.
Izgubio sam jednu dragu osobu, ali sam preživeo to i pomoglo mi je da postanem bolji čovek.
Kako bih reagovao na gubitke?
Ne znam, nisam optimista, ali uvek mi ispadne kako treba u životu, ma šta mi se desilo.
Poslato: 20 Maj 2011, 17:20
od Torry
jedan strasan gubitak prezivela, sve ostalo je manje vise podnosljivo
Poslato: 20 Maj 2011, 17:30
od Mage
Sve što mi je bilo blisko srcu je tu i ostalo. Vremena se menjaju, ljudi dolazi i odlaze, menjaju se... i sami se menjamo. Nšta nije stalno... Teši me ideja da se prošlost ne može menjati: da naši zajednički momenti, trenuci sreće, ljubav ostaju zamrznuti u vremenu... nepromenjivi.
Sve što imamo su trenuci... a ti trenuci su večnost.
Poslato: 20 Maj 2011, 17:30
od LeDeNa_
Originally posted by Mage
Sve što mi je bilo blisko srcu je tu i ostalo. Vremena se menjaju, ljudi dolazi i odlaze, menjaju se... i sami se menjamo. Nšta nije stalno... Teši me ideja da se prošlost ne može menjati: da naši zajednički momenti, trenuci sreće, ljubav ostaju zamrznuti u vremenu... nepromenjivi.
Sve što imamo su trenuci... a ti trenuci su večnost.
Ja tebe obozavam da citam...Predivan si..
Potpisujem post.
Bravo!
Poslato: 20 Maj 2011, 23:01
od bothways
Najvise sam se potresao kada mi je ukraden novcanik iz sopstvenog stana. Osetio sam se tako osteceno, kao da je deo mene izgubljen.
Inace obicno ne gubim stvari. Jednom sam izgubio novcanik (neki drugi) u pozoristu, ali ga je neka zena nasla i uredno vratila. Jednom sam izgubio mobilni telefon na Egzitu (tj. ispao mi je iz dzepa) i pronalazac ga je uredno vratio. Ali generalno ne gubim.
Svakako ne bih voleo da mi nestanu stvari za koje sam se vezao ili koje mi znace, bilo monetarno, bilo sentimentalno.
Poslato: 21 Maj 2011, 00:49
od Incubus
Ako se ne vežeš za nešto ne možeš ni da ga izgubiš. Uglavnom tako funkcionišem.
Poslato: 21 Maj 2011, 13:18
od Ulix
Originally posted by Galateja
I koji gubici su vas najjače pogodili?
Možda gubitak jednog prijatelja.
Gubici novačnika, privezaka za ključeve, prstenja i koječega za mene i nisu pravi gubici, može da mi bude žao dan - dva i onda ću da zaboravim. To su stvari koje se mogu zameniti.
Poslato: 21 Maj 2011, 14:00
od hlaefdige
moguce je vrlo da cu da izgubim prijatelja...i to me sada boli...kada ga konacno izgubim, to ce da me prodje relativno brzo...ali sada sam tuzna unapred...tuzna sam i zbog toga sto ce mi biti svejedno....sada...
Poslato: 21 Maj 2011, 14:09
od Azdaja
Ukrali mi loptu - smehotres + kupila bi novu loptu
ulogu u školskoj predstavi - potrudila bi se da dobijem jos bolju ulogu u sl predsavi (poznavajuci sebe to bi i ostvarila)
izgubila sam sat - isto kao i za loptu...
devojku - ko mi je ukrao devojku i loptu?!
ako je oshla - srecan joj put
novčanik - nadam se da ga je uzeo neko kome bas trebaju pare, ne bi se nervirala posle 5min od kapisha da ga vise nemam...
draga osoba mi je umrla - raspadam se...
I koji gubici su vas najjače pogodili? 27. oktobar 2010 me je samleo i srusio mi ceo svet, gubitak voljene osobe...od tada se trudim da sagradim sve polako jovo nanovo
Poslato: 21 Maj 2011, 14:38
od Galateja
Da se razumemo, te lopte, satovi i novčanici - hipotetički navodim.
Poslato: 21 Maj 2011, 14:44
od Sunce
U jednom periodu sam izgubio sebe.
Poslato: 21 Maj 2011, 14:53
od Galateja
I ja.
Poslato: 21 Maj 2011, 15:40
od Wilhelmina
Lose podnosim gubitke. Cak i kada sam svesna da necega moram da se odreknem i da je to odricanje na moju korist, ja to teskom mukom radim.
Svoje veze detaljno oplacem i propatim, dok ne skontam da se proslost nece vratiti. I da je to zapravo dobro.
A gubim sitnice stalno. Izgubila sam nekoliko kisobrana i kapa. Nista od posebne vrednosti.
A ukrali su mi narukvicu koju sam dobila kao poklon za diplomiranje. Nije neka neprocenjiva materijalna vrednost, ali je uticalo da jos manje imam razumevanja za ljude u okolini. I da im verujem jos manje nego pre. Ako je to ikako moguce.
Poslato: 21 Maj 2011, 15:44
od ultraviolet
do sada je sve (relativno) stabilno bilo. and that freaks me out.
Poslato: 21 Maj 2011, 16:19
od Kragi
Originally posted by Wilhelmina
Lose podnosim gubitke. Cak i kada sam svesna da necega moram da se odreknem i da je to odricanje na moju korist, ja to teskom mukom radim.
Svoje veze detaljno oplacem i propatim, dok ne skontam da se proslost nece vratiti. I da je to zapravo dobro.
Tako nesto, s tim da ja umem da se vezem i za stvari ali i da ih cuvam. Sitnice ne gubim
Poslato: 21 Maj 2011, 22:26
od Enzo
Moj potpis govori kako se osjećam po pitanju gubitka.
Poslato: 21 Maj 2011, 22:27
od Azdaja
Originally posted by Galateja
Da se razumemo, te lopte, satovi i novčanici - hipotetički navodim.
znam... bilo mi je fani da odgovorim na sve ponaosob...
Poslato: 21 Maj 2011, 22:35
od alexandermagic
Svaki "gubitak" se može transformirati u dobitak, osim kad premine netko blizak i drag.
Najgori bi mi bio gubitak sebe, u smislu da sebe sputavam zbog bilo koga ili čega, gubitak najboljeg frenda i mog psa.
Poslato: 21 Maj 2011, 22:49
od Anhedonie
mislim da bi mi najgore bilo nepovratni gubitak nekog cula.
ili bilo kakvi gubitci svoje slobode izazvani nekim spoljasnjim uticajima.
Poslato: 21 Maj 2011, 22:53
od Azdaja
Originally posted by Anhedonie
mislim da bi mi najgore bilo nepovratni gubitak nekog cula.
kad bi mogla da biram (evo sad) da je nekako vratim ali da izgubim, vid, sluh, pokretnost...pristala bi na to da se vrati..
eto toliko zna da ti fali voljena osoba, da jednostavno ne mozes uporediti psiho i fizicku bol - nikakooo...a za vracanje voljene osobe nije ti bitno ni da izgubis neko culo...
tako nekako ja razmisljam/osecam/mislim...
Poslato: 21 Maj 2011, 22:59
od antibiotic
Gubljenje prilika,
Gubljenje vremena.
Poslato: 21 Maj 2011, 23:03
od Tungi
Originally posted by bothways
Najvise sam se potresao kada mi je ukraden novcanik iz sopstvenog stana.
Oh...Mene je najvise potresao gubitak kljuceva od stana pre dva dana.Ocito ukradenih,dok sam spavao.Legao da spavam,video ih na stolu,kad sam ustao,kljucevi dobili noge.Dementan toliko bas nisam da ne znam gde sam ih ostavio i gde imam obicaj da ih spustim.Sve pretrazio,cak i tamo gde znam zasigurno da nisu i nista:sigh:
Ostali gubici...Hm.Odbolujem ih nekako stoicki.Decko me je nazvao herojem,znajuci koliko mi je tesko i koliko tu cesto nema mesta raspolozenju,vedrom duhu i smehu,ali se ja ipak smejem.I sam sebe iznenadim u trenucima kad mi je najteze,koliko znam da se izdignem iznad situacije,da kontrolisem,da zaturam po folderima mozga,da nikada ne pokleknem na duze staze i da ne znam da se oporavim.Od cvrstog sam kova,reklo bi se.Potrebna mi je podrska i ljudi oko mene.Oni su me uvek lecili.
Poslato: 21 Maj 2011, 23:03
od Anhedonie
Originally posted by Azdaja
Originally posted by Anhedonie
mislim da bi mi najgore bilo nepovratni gubitak nekog cula.
kad bi mogla da biram (evo sad) da je nekako vratim ali da izgubim, vid, sluh, pokretnost...pristala bi na to da se vrati..
eto toliko zna da ti fali voljena osoba, da jednostavno ne mozes uporediti psiho i fizicku bol - nikakooo...a za vracanje voljene osobe nije ti bitno ni da izgubis neko culo...
tako nekako ja razmisljam/osecam/mislim...
nisam ja bio do sada u nekoj ogromnoj ljubavi, tako da je moj odgovor u mojim granicama. ne mogu reci da mogu nekoga vise da volim od cula vida jer ne znam da li bih to ja mogao, vreme ce pokazati
a inace i ja mislim na psihicku bol, na samu nemogucnost koriscenja tog cula nego na suvu fizicku. slazem se da je psihicka bol mnogo jaca nego sto fizicka ikad moze biti.
Poslato: 21 Maj 2011, 23:05
od Anhedonie
jao smislio sam goru stvar za mene - postati biljka. gledati kako zivot prolazi i... to je to.
Poslato: 21 Maj 2011, 23:06
od Azdaja
meni bi pre 6-7 meseci i to bilo ok, kad bi bio moguc povratak sa onog sveta...
ljubav je cudna stvar...