Gay-Serbia.com | Diskusije

Dešava mi se, ruku na srce retko, da me uhvati neka mini depresija i osećaj samoće i otuđenosti, iako sam okružen svojim prijateljima, kolegama koji mi priraju ... Prosto mi je neprijatno kako je svima njima kulijana, a ja ... avaj ... patim. Brzo to prođe. Mislio sam da je to faza dok nisam u vezi, ali se dešava i kada sam u vezi!

Da li se ovo dešava još nekom?

Da li zna neko kako se zove ovo? Da definiše tu "bolesti"?

Da li sam za ludaru?


P.S. Desilo mi se danas u prepunom autobusu .. nije moglo da se diše .... a ja imam osećaj kao da sam jedini na svetu.

O, da. Desava mi se.

Ako si za ludaru, i ja sam

thats makes 3 of us..

desava mi se stalno... pogotovo kad mi zivot zapadne u monotoniju i sadrzaj se iz dana u dan ponavlja.. tu su uvek isti ljudi.. i oni me vec toliko poznaju da ja i kad pokusam da se objasnim, ne mogu, posto uvek smatram da me nece razumeti..

i kod mene to brzo prolazi, ali vraca se.. u poslednje vreme sve cesce i cesce.. zato i razmisljam o nekoj vecoj promeni u zivotu.. tipa kad zavrsim fax da promenim mesto boravka..

necu da glumim psihica, ali mozda ti nesto nedostaje.. ne mora to da bude kao sto si pomenuo partner, vec nesto sasvim drugacije sto podsvesno potiskujes..

De Mello...

"Nisi depresivan,prolazis kroz fazu depresije".

Uostalom,mislim da se desava to svima.


Znam kako ti je:potapsava:

Dešava se, kako da ne...
Ali sve će to proći, nemoj da se brineš ništa, Kiwice..

Slobodno se i isplači, otvori svoju dušu... Nije to ništa ružno...

Originally posted by *deni*

Dešava se, kako da ne...
Ali sve će to proći, nemoj da se brineš ništa, Kiwice..

ma kod mene to traje 10 minuta pa prođe ...

A što se tiče plakanja, nije to ono kao "jao, tuge moje, sam na svetu, ostavljen od sviju" ... nego više neki nedostatak osećanja ... kao da nemam ka nekom da ih usmerim i da za uzvrat dobijem ista ... više neko sivilo nego potreba za tugom ... da je bar cmizdrenje, pa da se isplačem ...

sve u svemu, čim se svima dešava, nije toliko nenormalno

Yeah... dešava se...

Znaš šta, Kiwice, da ti kaže nešto tvoja prija Denka iz svog iskustva.. Kao žena ženi.
Dakle, dokle god imam suza, znam da je sve ok. Više puta na dan mi se oči napune suzama, kad uočim nešto što me rastuži.
Uplašiću se ako mi se, ne daj Bože, desi da ne mogu da plačem, kad mi je teško.
Suze su ok i nema tu ništa ružno.

EMO

EMOOOO EMOEMEOMEOMEMOOOO


ont: To je ok valjda, meni se stalno desava isto tako. Problem bi bio kad bi voleo to sto se tako osecas i krenes da odbijas ljude oko sebe ne bi li se stalno stvarno osecao tako.

Originally posted by *deni*

Znaš šta, Kiwice, da ti kaže nešto tvoja prija Denka iz svog iskustva.. Kao žena ženi.
Dakle, dokle god imam suza, znam da je sve ok. Više puta na dan mi se oči napune suzama, kad uočim nešto što me rastuži.
Uplašiću se ako mi se, ne daj Bože, desi da ne mogu da plačem, kad mi je teško.
Suze su ok i nema tu ništa ružno.

Mudro zbori denika.

Na tom osecaju koji si opisao zasnovana je kultura XX veka, otprilike.

dođe to sa godinama. Nekad traje kratko, nekad cijeli dan, nekad možda i dan dva. Ne volim to, ali moram pustiti da prođe. Onda mi ne treba niko, samo mi treba da se sklupčam ispred tva i buljim tako bezveze. I onda opet bude super

Dešava mi se uvek.
U pitanju je nezadovoljstvo životom, in general.

Potrebna mi je samoća, da ne mora da se pretvaram da je sve u redu, da se trudim da dižem raspoloženje, da mi proleti vreme u gubljenju istog...

Ne kapiram samo naziv teme, zašto lažna?
U mom slučaju je vrlo realna potreba, da ne kažem osećaj.

Moja "lažna samoća" dolazi od činjenice da najčešće ne podnosim ni sebe, a kamoli druge.

Desava mi se ponekad. Normalna pojava. Ne obracam paznju. Ne smeta mi previse.

Originally posted by AngraMaina

Originally posted by *deni*

Znaš šta, Kiwice, da ti kaže nešto tvoja prija Denka iz svog iskustva.. Kao žena ženi.
Dakle, dokle god imam suza, znam da je sve ok. Više puta na dan mi se oči napune suzama, kad uočim nešto što me rastuži.
Uplašiću se ako mi se, ne daj Bože, desi da ne mogu da plačem, kad mi je teško.
Suze su ok i nema tu ništa ružno.

Mudro zbori denika.

Na tom osecaju koji si opisao zasnovana je kultura XX veka, otprilike.

Ali potpuni isti strah.

Originally posted by J...

Desava mi se ponekad. Normalna pojava. Ne obracam paznju. Ne smeta mi previse.

Takodje.

Dešavalo mi se. Baš često ranije. Od toga da se prosto osećam melanholično, negativno i usamljeno, pa do toga da se rasplačem sam sa sobom, ni oko čega konkretnog, ali iskreno i nemoćno. I to su baš bile faze, kratke, i relativno česte, od po par sati npr., i onda me prođe, jer sam po prirodi sangvinik i optimista. I valjda je to preovladalo. I spontano su me takvi napadi mini depresija skoro potpuno prošli. Sad mi se to izuzetno retko desi. Ne zato što sam shvatio da nisam sam ili šta već. Sad otkucah par redova o tome zašto me je to prošlo, ali mnogo je opširnije i komplikovano, pa sam obrisao. Ako me i uhvati, onda je vidljivo, ali jako kratko, jako retko i iz jako nekonkretnih razloga. Ali znam da nikad nisam ni potpuno usamljen, ni potpuno "ne-usamljen".
Nikako nisi/niste jedini i oseća se to; ta apatija, individualno-relativna (ne znam bolji izraz) usamljenost, nezadovoljstvo ili prosto, tj. posebno, faze negativne energije i raspoloženja - da su opšte prisutni danas i svuda. Ali opet, stvarno zavisi od pojedinca. I podržavam da ne treba obraćati pažnju, iako je jasno da to ne uspeva svakome.
Znam mnoge ljude koji nisu usamljeni, zaista imaju bitne, željene i bliske ljude u životu koji ih ispunjavaju, ali su i dalje manje-više nesrećni. Negde sam pročitao da je jedna od najvećih moći čoveka, i duhovna, psihološka i emotivna, da zapravo UME da bude sam. I to nema veze kime smo ili nismo okruženi.

U ovoj drzavi ko je osto normalan,taj nije normalan!
Salu na stranu,ali meni mnogo vise smeta napetost od melanholije.Melanholija je do te mere postala deo mene,da je dozivljavam kao umirenje.
A razloga za tugu imamo kolko ocemo od toga sto smo gradjani 2. reda,pa nadalje problemi koje imaju i ostali ljudi.

Mislim da je ponekad zdravo plakati,to je ujedno i vid emocionalne ventilacije.Pre sam imao problem kada nisam mogo da placem a hteo sam,bilo mi je potrebno sada to lako stimulisem ovim klipom http://www.youtube.com/watch?v=jWD_BqeZE-4
Posle toga se osecam nekako olaksano,blago!

A posto ti verovatno zelis da to prestane preporucujem ti identifikaciju sa nekom licnoscu koja uprkos svojoj razlicitosti uspeva da pronadje svoje mesto pod suncem u kavezu s lavovima!
Verovatno u tebi postoji neko nagomilano nezadovoljstvo koje si vrlo vesto potisnuo,otkloni zavese u dusi i otkri sta je to sto dominira u korenu,a ako hoces da ti pomognemo da otkrijes morao bi da nam das jos neku podrobniju informaciju!
Sve najbolje ti zelim Kiwi!

Desilo mi se danas u prepunom autobusu .. nije moglo da se diše .... a ja imam osećaj kao da sam jedini na svetu.

ps. ovo ti je veliki plus veruj!zamisli da razmisljas o toj gunguli,nastao bi haos u glavi!

Originally posted by KiWi



Dešava mi se, ruku na srce retko, da me uhvati neka mini depresija i osećaj samoće i otuđenosti, iako sam okružen svojim prijateljima, kolegama koji mi priraju ... Prosto mi je neprijatno kako je svima njima kulijana, a ja ... avaj ... patim. Brzo to prođe. Mislio sam da je to faza dok nisam u vezi, ali se dešava i kada sam u vezi!

Da li se ovo dešava još nekom?

Da li zna neko kako se zove ovo? Da definiše tu "bolesti"?

Da li sam za ludaru?


P.S. Desilo mi se danas u prepunom autobusu .. nije moglo da se diše .... a ja imam osećaj kao da sam jedini na svetu.

Evo bas sad dodjoh iz grada - dok sam setao ulicama razmisljao sam o slicnoj ustvari o istoj temi da je napisem -razlika bi bila u tome sto ti kako navodis imas mini depresiju ali ne tako cesto i pored tvojih drugova , prijatelja itd - ja je imam konstatno vec par god unazad .
I pored zezanja i pored drugova i prijatelja osecam se prazno , usamljeno , depresivno ali sa dozom hladnokrvnosti kao da mi je to sve jedno i sve ravno do kosova - mada nije tako ...
A zasto je to tako nz da odgovorim - ustvari odgovor i ne postoji to je stanje nase posvesti koju mozda ne mozemo da kontrolisemo ili vec i jos niz drugih faktora ...

svima se to dogadja, misli na mene i procice

PAZNJA: NE CITATI OVAJ POST, cisto sebicno proseravanje !!!
(ako se neko pita sto onda stoji ovde?? pa eto, JA TAKO ZELIM i ne mozes mi nista!! )

omg, kao previse vremena se osecam tako..
mada, mislim da ne delimo isti problem;
kod mene je to , mislim, dosta povezano sa nekim osecajem komplexa vise vrednosti i egoizma- kao da niko nema sta pametno da mi kaze i da mi ljudi ne trebaju, i da mi je najbolje kad se osamim i ne znam sta. valjda ocekujem previse od ljudi, jebes me kad mi je poslednji put neko rekao nesto tako istinito (a da vec nisam znala) da mi je prosvetljujuce.

evo, i na tvojoj temi pisem o sebi; opet ne osecam 'ljude' nego koristim forum kao svoju privatnu plazu sa peskom koji zapisavam.

Originally posted by KiWi

P.S. Desilo mi se danas u prepunom autobusu .. nije moglo da se diše .... a ja imam osećaj kao da sam jedini na svetu.

Do ovog dela sam još i znao šta da kažem.

ovaj topic izgleda kao grupna terapija ljudi koji pate od psihickog ekvivalenta prehlade.

Nego sta nego se desava, to ne mora da znaci da je vezano za vezu, mozda je vezano za neke druge stvari kojima nisi zadovoljan u zivotu... mozda cak i nesvesno,,,

da, ali nije lažna.

retko. cesce mi se desava da mi je samoca potrebna.

nisam sklon depresiji

mislim da se svima to desava...
mene ne puca bas depresija, niti sam u fazonu da je drugima super (actually me i ne zanima da li im je super), ali me puca melanholicnost s veceri ili nekad tako...
nikad nisam bio u vezi, ali mislim da se i u vezama desava, pogotovu ako su samo formalne...
mislim da je to neka ontoloska usamljenost