Gay-Serbia.com | Diskusije

Prolazim jutros pored OŠ "Radoje Domanović" u dvorištu roditelji sa đacima prvacima, direktor škole pozdravlja buduće prvake, iz njega sedam učiteljica i učitelj. Jedni se smeju, drugi čvrsto drže mame za ruku, nekoliko njih plače, oseća se netrpeljivost, strah, ali sve praćeno dozom uzbuđenja.

Da li se sećate prvog školskog dana?


To je bila 1992. godina, znam da je grejalo sunce i bilo toplo, majka se žalila na pritisak. Nisam plakao, ali me bilo strah od učiteljica, kasnije se ipostavilo, da je to učiteljica moje majke koja je došla iz Prištine, imao sam povlašćen položaj do kraja četvrtog razreda. Da, majka mi je kupila tregerke, zelenu majcu sa velikim cvetom (crvena, žuta i bela boja) i danas je čuvam, i bele patike adidas. Tri dana pred školu odvela me kod frzera i rekla "đačku frizuru"!

Odeljenje je bilo katastrofalno, poznavao sam jednu personu, komšinicu Belindu. Prvi čas je protekao mirno, roditelji su bili ispred učionice i čekali. Kao svaki štreber seo sam u prvu klupu, dečaci su bili simatični

faxi lepa pricaa

cekamo da nas prozovu i vidim sam jednu spodobu u zuto-crnom sakou, nadao sam se da mi ona nece biti uciteljica jer je licila na vesticu
u naredna cetiri razreda je pokazala da je prava zla vestica

Bilo je to 1989. u Sarajevu, naselje Nedžarići, OŠ Aleksa Šantić... Učiteljica mi je bila neizmerno dosadna, za razliku od 'cimerke' u klupi kojoj sam imala neodoljivu želju da se obraćam. Kad je učiteljica skontala da je ne slušam rekla je da sam dobila žuti karton i kada ona priča da ja treba da ćutim i to sve pred razredom. Osećala sam se posramljeno i istraumatizirano. Zatim, javila mi se potreba da zagrlim mamu i smučio mi se život i tako skrhana odvalim plakati. I tad me gospođa priupita da li sam se upiškila kad toliko plačem.

Inače, promenila sam tri osnovne škole i tri učiteljice i jednog učitelja. Ako iko nema intuiciju za decu to su učiteljice i učitelji. Imam traume od njih.

Bila je 1990.
Secam se da je vreme bilo lepo ali sparno. I da sam poslala majku kuci, jer sam se osecala dovoljno odraslo i sposobno da se sama popnem uz stepenice do ucionice. Neke majke su usle u ucionicu i stvarale guzvu.
Mislim da je uciteljica trazila od svih da ustanu i da se pretstave.
Mi smo bili poslednji prvacici koje je vodila ta uciteljica, pred penziju. Nemam lepa osecanja vezana za nju, a ni neka izrazito losa. Favorizovala je decake, ali je prema njima i bila veca kucka.
Sve u svemu, zemlja se raspadala, pa moj polazak u skolu nije shvacen kao neki uzasno vazan datum.

Originally posted by Galateja

Ako iko nema intuiciju za decu to su učiteljice i učitelji. Imam traume od njih.

Iste misli u otprilike isto vreme :spooky:

Nikad nisam bio/la djak prvak....hvala na pitanju i hvala bogu i njegovim bliskim saradnicima.

Bila je godina 1995. Govora i okupljanja u dvorištu nije bilo jer je opasnost od granatiranja još uvijek postojala. I dalje su tu kraj jednog dijela škole stajale naslagane vreće pune pijeska - tu je bilo školsko sklonište.. Došla je jedna divna žena koja nam se predstavila da je ona naša učiteljica i povela nas je u učionicu. Učiti, raditi i ići u školu kod ove učiteljice koja je bila uvijek spremna da sasluša i pomogne, bilo je pravo zadovoljstvo..
Međutim, nakon završetka prvog razreda, stara učiteljica odlazi na bolovanje, a umjesto nje dolazi neka najblaže rečeno zmija koja je bila užasno stroga i nepristupačna. Čak je jednom prilikom svim učenicima u razredu dala JEDINICE! ..u drugom razredu osnovne. To je bio šok, mnoga djeca su plakala.. Ovakve ocjene su uslijedile na neki kontrolni rad u kojem su zadaci bili toliko teški i nerazumljivi da ih niko nije znao riješiti.
Poslije pola godine, ponovo se vratila stara dobra učiteljica i sve je opet bilo ok.
P.S. Sada bi vjerovatno psiholozi rekli kako su možda ta traumatična iskustva sa učiteljicom u ranom školovanju uticala na to da postanem peder.

Interesantno ali uvek mame vode đake prvake u školu. Ja sam imao problem da izgovorim svoje ime, jer su se neki nasmejali. Osam godine posle toga, na prvom srednjošolskom času, drug mi je rekao da imam previše ženstven glas

To je bilo, ne tako davne, 1998. Ne secam se nicega osim da sam seo u prom redu, sa M. kog sam tad upoznao prvi put. On je umro pre tri godine.

ja se secam isto. bilo je 97. Ishao sam sa mamom, babom i jednom mainom prijateljicom i njenim sinom (koji mi se svidjao do 8. razreda). Bilo je divno jutro (kako i nebi, dan posle mog rodjendana), mene je bio malo strah. Uicteljica je bila jedna vojvodjanka zaista super osoba. :* Elem, ono shto je karakterisitcno za moj prvi dan, jeste da sam otishao u coshak vec na prvom casu.

Pricao sam sa deckom iz klupe i ova se izdera aj u coshak. Blam.

Ja nikada nisam dobio ukor od učiteljica, mada me jednom povukla za uvo, i ja počeo da plačem i ona se izvinjavala ...sećam se da sam jednom, u osom razredu, dobio šamar od nastavnika srpskog, da odglumeo sam padanje u nesvest, a on jadnik zagalvio na hitnu, skočio mu šećer!

Bilo je to davno, brat me je pokupio s livade i odveo me do gradskog trga. Tamo sam upoznao Sokrata...bio je ok učitelj.
Kakve je tek bahanalije pravio, za mene klinca bilo je to pravo iskustvo.
Guza me je bolela ali sam mnogo toga naučio.

A long time ago..:)Osnovna skola Vladimir Nazor.

Slabo se secam polaska u skolu.I kako je izgledao taj polazak u prvi razred,dok se mnogih stvari iz predskolskog i kasnijih razreda secam..
Nemam pojma ni s kim sam sedeo,niti kako je izgledao taj prvi dan.

ja se secam devojke koja je ponavljala 1. razred. secam se i kada se ispovracala po mojoj simpatiji.

Dopao si me faxsimilov postić. Lepo.

U prvi razred sam krenuo 1994. Ne sećam se šta sam ja tog dana nosio ali se sećam da je moja učiteljica nosila bež komplet, sako i suknjica. I imala je neke fine cipele koje su pratile to sve. Sećam se bukvara i ljubičaste knjige za tadašnji predmet priroda i društvo. Obično se u tih prvih nekoliko razreda išlo po tzv. užinu u kuhinju- odvratna masna peciva ali..nama su bila ok. Međutim, kako je to bilo još uvek ratno vreme na prostoru Bosne, imali smo nekoliko njih koji su dolazili na polugodište samo- zanima me iskreno gde su ti ljudi danas. Nekih se sećam kroz maglu.
Mene osnovna nije mnogo zanimala, štaviše čekao sam samo dan kad ću izaći odatle. Naročito jer me je drug još u petom osnovne zvao da idemo u šetnju i pitao me volim li dečake. Imao sam svoj svet lišen kolektivnih sportova i tatinih sinova u kom sam nesmetano bio Dragana Mirković, all the time.

Originally posted by Hans_87

Međutim, kako je to bilo još uvek ratno vreme na prostoru Bosne, imali smo nekoliko njih koji su dolazili na polugodište samo- zanima me iskreno gde su ti ljudi danas. Nekih se sećam kroz maglu.

I ja sam imao školske drugare, i to u drugom i trećem razredu, sećam se dobro Miloša, Samira, Adele...imam i slike sa njima, ali otšili su krajem trećeg razreda. Kada se setim školskih dana setim se njih, da, baš me nekad interesuje gde su. Kao što me interesuje gde je i šta radi tip sa kojim sam imao sex u hotelu Palas pre pet godina, cimer sa seminara!

Verovatno je u nekom hotelu.
Jedan od njih kog se sećam se zvao Damir.

Ne secam se prvog dana skole bas najbolje. Znam samo da su deca bila nasmejana i voljna da krenu u skolu. I da smo sa uciteljicom igrali "leti leti" igru. Uciteljica je bila starija, bili smo joj pretposlednja generacija pred penziju. Ali je bila jako dobra, saosecajna, spremna da nam pomogne... Voleli smo je.

Bukvar koji sam koristio bio je u zvaničnoj upotrebi do 2004-5 godine, otvoris i velika slika Vuka Karadžića. MI smo od zrnaca kafe, pasulja, sitnog kamenja, imali zadatak da na malom kartonu, ispišemo slova, i onda to okačimo na panou.

Mislim da je bila jedna rečenica u bukvaru.

Mama voli Mašu
Maša voli Mamu

i sećam se one pesmice

Sedi žaba sama na listu lokvanja......

ja se secam da sa sam imala zelene farmerke,ribok patike i beli duks. kratka,kratka kosa,naocare ko u Hari Potera i 3 glave visa od svih. 3 drugarice s kojim sam se tad druzila upale su u isto odeljenje,a ja ne,naravno. dalje se ne secam

Septembar '92, jutro je bilo tmurno i svuda si mogao osetiti prisustvo jeseni. A ja sam bio srecan jer je skola znacila druzenje sa drugom decom. Nisam isao u vrtic sve do predskolskog uzrasta pa me je pomisao o skoli odusevila. Nekoliko drugova sam znao iz predskolskog pa mi je bilo lako da se uklopim. A i to je bilo neko drugo vreme gde su se prijateljstva sklapala spontano i bez uslovljavanja.

Ubrzo sam shvatio da ne volim ucenje. Uciteljica je bila super, savrsen pedagog. Ali dzaba sve kad ja nisam hteo da stavljam tacku na kraju recenice. Jedva sam izvukao dvojku iz srpskog u Drugom razredu sam skroz promenio pristup skoli i postao streber, zavoleo srpski vise nego leba da jedem. Medjutim, postovanje autoriteta mi nikad nije bila jaca strana. Tako sam nakon skroz nezasluzenog samara od uciteljice ja nju roknuo nogom u koleno. Bitch! Ali sam joj brzo oprostio jer sam bio svestan da sam ustvari djavo od deteta.

U trecem razredu sam prvi put pobegao sa casa. Potukao se sa najboljim prijateljem, on meni izbio jedan zub, ja njemu izbio jedan zub. Pomirili smo se sledeceg dana ali ja od tada (1995) vise nikoga nisam udario. Taj dogadjaj me je skroz promenio, postao sam mirno dete i preferirao drustvo devojcica. Uclanio se u ritmicku i dramsku sekciju sekciju, ali tada me niko nije zezao zbog toga. Prema onome sto citam iz novina deca su u poslednjih 10-ak godina postala nevidjeno okrutna u ismevanju i omalovazavanju drugih. Pre cca 15 godina sam dosao u skolu obucen u zenski biciklisticki shorc i niko mi nije rekao ni rech. Good times...

Originally posted by faxsimil

Bukvar koji sam koristio bio je u zvaničnoj upotrebi do 2004-5 godine, otvoris i velika slika Vuka Karadžića. MI smo od zrnaca kafe, pasulja, sitnog kamenja, imali zadatak da na malom kartonu, ispišemo slova, i onda to okačimo na panou.

Mislim da je bila jedna rečenica u bukvaru.

Mama voli Mašu
Maša voli Mamu

i sećam se one pesmice

Sedi žaba sama na listu lokvanja......

I svi su imali MNOOOGO cvetova u kosi. i čudno nacrtane zglobove i vilice.

Bio je to 1. septembar davne '96-te godine, dan je bio prilicno topao.
Secam se da sam jedva cekao da krenem u I rezred ( ), posto nisam zeleo da idem u vrtic. U klupu sam bio seo sa jednom devojcicom koja se zvala Dijana, posto smo svi morali tako da sedimo. Na svakom stolu je bila dobrodoslica sa imenom i prezimenom ( ). Takodje se secam da su nas do ucionice dopratili roditelji... Uciteljica nam se zvala Mira, divna zena, a jos bolji ucitelj. Svakog je podjednako volela i prema svakom se isto ponasala. Ah da, nesto sto nikad necu moci da zaboravim jeste to kad me je uciteljica u 4-om ili 5-om razredu ja mislim, nazvala šeprtljom ( ).

Te '93. djaci prvaci oba pola su nosili kecelje, a devojcice se odusevljavale nekim grozno velikim cipkanim kragnetinama. Ja sam isprva odbijala da ustanem iz kreveta, pa mi je onsda srce sislo u pete, pa sam navukla kosulju sa kragnom na kojoj su bile izvezene po dve male tresnje, i otisla. Mama je samo tog dana nesto ,,pomoglka'', od tada sam sve obavljala sama.
Bila sam neko samostalno dete.

@colonia_boy

Ove sadašnje generaciju su postale baš nepodnošljive. Moja sestra koja je osnovac upotrebljava reč "peder" za sve što hoće da degradira, onda sam shvatio da celo društvo ima užasan rečnik. Onda sam preozeo ulogu pedagoga i prevaspitao je, znam da će postati gay frendly osoba, a ima sve atribute za jednu bučicu.

Ja sam uvek oblačio šarene boje, jako upadljive, nikada mi niko reč rekao nije, na prvom školskom maskembalu sam bio pepeljuga, na drugom patrijarh Pavle, na trećem Zla Veštica, na četvrtom Lepa Brena...

Ne znam šta je pobeći sa časa.

A, da bio sam član svih dramskih i muzičkih sekcija. kako je to strjet

Ja se tek spremam da upisem 1. razred. Imam strasnu tremu. Ispred skole ponosito stoji ucitelj Dante, sav u loknama. Golicaju me lokne.

Nikada nisam pobegao sa časa. Tako sam naučio i da danas ne bežim kad je gusto. Dobro, bežim od lošeg dejta, navijača i tako toga..

Hm...
Moglo bi se reci da sam bio dete za primer do 8-og razreda.
Prvi put sam pobegao sa casa u prvom razredu srednje. Polako, ali sigurno, postajao sam little bad boy...

Ono za cim najvise zalim je volja za chitanjem. Do kraja drugog razreda sam procitao sve lektire za osnovnu skolu, Zlocin i kaznu procitao u cetvrtom (iako je tad nisam u potpunosti razumeo). Danas nema vise tog poleta za citanjem, jedino ako je knjiga bas bas dobra.

Originally posted by Hans_87

Nikada nisam pobegao sa časa. Tako sam naučio i da danas ne bežim kad je gusto. Dobro, bežim od lošeg dejta, navijača i tako toga..

Isti slučaj. Čak iako je loš dejt, ipak udostojim svakog nekoliko minuta ćaskanja

Za razliku od Heartkiler-a koji je bio bad boy počeo sam da bežim prvi put sa vežbi...jednom je celo odeljnje pobeglo, ja imao gržu saveti tri dana, a posle se ispotailo da profesroka nije došl. Laknulo mi.

Kao prvak sam mrzeo škoslku užinu, bljak! džema i leba...