Vesna Zmijanac: Sve moje ljubavi (1)
Još čekam svog čoveka
Silne veze, flertovi i romanse sa znanima i neznanima, začete u ludim noćima pokretnih vašara taštine, odvele su je u spokoj drevne Bukulje. Sad se sećanjima na one koji su je voleli i koje je, može biti, ona volela, vraća sporadično. Za nju su to tek zapisi na pesku...
Zvali su je "fam fatal". I još je zovu srpskom Mesalinom. Ona sebe krsti kraljicom tuge.
Spočitavali su joj veze, flertove i romanse sa znanima i neznanima.
Ona u svemu tome nije prepoznavala ljubav.
Zato je pomno upoznala pesmu. I sve što uz nju ide. Sjaj, pompu, slavu i duboki gmaz koji joj se lepio oko nogu kao pijavica.
U tom beskrajnom karavanu hleba i igara, muškarci su prosto protrčavali kroz njen život. Poneko je ostavio pečate, poneko tugu ili bledu sen. Neke pamti po dobru, druge po zlu. Izvesne je potpuno smela s uma. Jer su joj se dešavali u magnovenju, između dve turneje ili dve inostrane tezge.
Zapisi na pesku
Svejedno, sve te silne ljubavi, začete u ludim noćima, dok je muzika opijala um, a piće omamljivalo telo, odvele su je u samospoznaju. U mir i spokoj drevne Bukulje. Daleko od cirkusa gradske vreve.
Sad se tom vašaru taštine vraća sporadično. Kao i sećanjima na one koji su je voleli i koje je, može biti, ona volela. Za nju su to tek zapisi na pesku.
- Na Bukulji sam srela Boga i njemu sam se posvetila - kaže ta žena podatnih usana i svelih očiju boje prezrelog marona.
- Kćer Nikolija je moje carstvo i stožer oko kojeg se sve vrti. Ona je krv moje krvi. Svoju ovozemaljsku ljubav još čekam. I znam, dočekaću je, tako mi je rečeno.
Vesna Zmijanac veruje u svoje molitve. Grešnica je postala pokajnica. Sebe više ne doživljava kao vedetu oko koje uzmuvana svetina pravi halabuku.
- Moj takozvani seksi izgled uopšte nije stvaran - govori mi, dok raspaljuje vatru u peći, mada je u njenom salonu, tu negde odmah iza Hrama svetog Save, toplo. - To je samo šminka za javnost i publiku. Sve to nema veze sa stvarnošću. Kad se reflektori ugase, spadnu i šljokice. Vratim se kući, navučem trenerku i obujem papuče. Tad postajem potpuno obična i dosadna.
Reklo bi se i sama. Do bola. Sama ma gde se našla.
- Postigla sam što se postići može. Tada sam upala u klopku. Imala sam sve, ali nigde sreće. Sedela sam danima ispod hrasta i plakala. Nisam znala šta ću i gde ću. Sve po zakonu otplaćivanja - provlači svoj krst, dok raspreda priču o tome kako sanja ucelovljenu porodicu, skladan brak i rame koje će joj uvek biti nadohvat ruke.
Valjda stoga što od rođenja nije znala za porodične trpeze i roditeljsku podršku. Što je vazda plaćala, novcem ili poklonima, za pregršt ljubaznosti i osećanje pripadnosti.
Prvi put je zaplakala u rodnom Nikšiću. Bila je kruna ljubavi njezine matere Kovine i oca Dušana. Mladi i divlji, razišli su se kad joj je bila godina. Pred kraj zime 1958. stigla je u Kovače, selo nadomak Kraljeva, kod svoje babe Natalije.
Rasla je tu, u dolini Ibra i Lepenice, u čuvenoj dolini jorgovana kao samonikli bršljan. I ti jorgovani pratiće je kroz celi život, sve do onih koji mirišu kroz pesmu njenog prijatelja Dina Merlina. Uz njih je započela svoj vrtoglavi i trnovit put ka vrhu estrade.
Polazak u školu značio je njeno prvo osamostaljivanje. Bila je đak-pešak. Svakodnevno je s buljukom druge dece hodala do škole u Ribnici. Sedam kilometara tamo i ovamo. Kroz kukuruze, jer je tako bilo bliže.
Brzo je postala glavna u društvu, zahvaljujući novcu koji su joj slali mati iz Beča i otac iz Siska. Kupovala je za celom odeljenju burek i slatkiše.
- Kupovala sam, u stvari, ljubav. Dobiti malo njihove naklonosti, osetiti zrnce obožavanja, to nije imalo cenu. Tako je ostalo do današnjeg dana. Plaćaću za ljubav do kraja života.
Pred kraj četvrtog razreda se prvi put zaljubila u jednog Peru. Da bi dokazala ljubav, ili da bi je dobila, poklonila mu je za ono vreme skupoceni kožni fudbal.
Savladavši osnove sviranja na harmonici, brzo je počela da svira organu u školskom orkestru. Potom i da peva, birajući isključivo tužne melodije. Bio joj je neophodan aplauz. Vapila je za pripadnošću.
Na lepom plavom Dunavu
Mikrofon je prvi put uzela u ruke u predgrađu Kruševca, zvanom Bivolje. Svoj prvi honorar, zarađen sa nepunih petnaest godina, podelila je s tetkom, misleći da tako treba, jer pobogu gost joj je bila.
Taj ispad je naterao majku Kovinu da je odvede u Beč, k sebi, gde će opet praviti povremene izlete u kafanski štimung. Radeći na pokretnoj traci u jednom od Simensovih pogona, čameći u iznajmljenom sobičku ili lutajući po mostovima lepog plavog Dunava, često je mislila na svog nastavnika matematike iz osnovne škole. Njemu će se dati na prvom potonjem raspustu.
- On me je načinio ženom u suton jedne julske noći, na šetalištu kraj Ibra. Naša veza ugasila se sama po sebi. I to je moralo tako da bude. Kao logičan završetak nečega što je od samog početka bilo osuđeno na propast, a što je uspevala da održi samo moja tvrdoglavost i ubeđenost da je moja zaljubljenost prava i večna.
Pri povratku u Beč desila joj se nova prva ljubav na prvi pogled. Objekat je bio ni manje ni više nego sin vlasnika Simensa - Peter Simens.
Uz njega je upoznala grofove i grofice, čuvene bečke bankare, uglađene poslovne ljude i rentijere. Bila je obasipana poklonima. Živela je u elitnom bečkom kvartu, u luksuznom apartmanu. Bila prošena i mnogo voljena. Nije išlo. Više joj je prijala kafana, jer je ličila na nešto širi porodični skup, na porodicu u kojoj svako pati svoju muku i brine svoju brigu, ali ih i deli sa svima onima sa kojima sedi i pije, uz koje se veseli, ili na koje se ljuti.
- Uz Petera sam usavršila nemački, a on je uz mene dobro naučio srpski. Otkrila sam mu Trogir, Dubrovnik i Kotor, ploveći jahtom po Jadranu. Na početku naše veze tepao mi je - Miškica. Kasnije, kad smo počeli da živimo zajedno, moj nadimak je bio - mali Tito. Jer ne samo da sam naređivala kod kuće, nego i u firmi.
Uzalud. Želja za pesmom bila je jača od sveg obilja. Htela je da bude slobodna voljom i mišlju. Slobodna za život, pa makar bio i lošiji od onog koji joj se, kroz privid samostalnosti, nudio.
- Pošla sam ovim trnovitim, bolno lepim, prepunim različitih iskušenja putem i stigla sam dokle sam stigla. Kroz gužvu, sa dna, preko celog sveta i svih njegovih kafana, hala, dvorana i stadiona, do zvezdanih trenutaka slave i bljeska lične važnosti i posebnosti koji su mutili razum i nemoguće činili mogućim. Prošla kroz sve, prošla svuda, ne bez rana i ožiljaka, ne bez teških sećanja i uz mnogo tuđeg poganluka. I kad bih mogla da vratim časovnik, da ponovo budem devojčurak iz prve polovine sedamdesetih, ponovo bih odabrala da budem u životu to što jesam.
Na tom putu joj je od velike pomoći bio Šaban Šaulić. Njen učitelj, patron i dragan.
- Naš međusobni odnos bio je sudar suprotnosti, zbir međusobno isključivih kategorija - kaže. - A to što je Šaban svojom krutošću, sitničavošću i škrtošću pokušavao da me zadrži u svom džepu, bila je njegova velika greška. Jer, iako sam uz njega bila mažena i pažena, u svemu ostalom sam bila ja - divlja i nepredvidiva. Pila sam kad su svi pili, kockala se i bila spremna na sve moguće jade i nepočinstva, verujući naivno da to tako mora da bude i da to život jeste.
Ibarska magistrala
Veliko, nemirno dete u njoj, željno pre svega roditeljske ljubavi, ali i povređeno njenim odsustvom, a samim tim i bez jasne predstave o ljubavi samoj, srljalo je tražeći svuda i u svakome ono što mu nedostaje. I još nije našlo. I dalje uporno traži.
- Uz Šabanovo posredovanje i na njegovu preporuku izašla sam na Ibarsku magistralu. Beč je za mene bio samo epizoda. Sećam se kako mi je rekao da je vreme za usavršavanje zanata. Sve sam znala. Jedino nisam pretpostavljala da će moje školovanje za majstora trajati bezmalo deset punih godina. Dobila sam majstorsko pismo, ali me je kafana toliko umorila i iscedila da sam, postavši zvezda u dvadeset sedmoj godini, ostala bez snage i volje da se bilo čemu radujem.
Kafane su je prekalile, očeličile, načinile je profesionalcem koji je fizički i psihički spreman da u svakom trenutku obavi to za šta je plaćen. Ali su je i ostarile unutra, u duši, i razvejale sve iluzije i maštarije.
- Više mi ni novac nije bio motiv. Slavu sam već imala. Ali sebe, sebe sam negde usput zaturila. I evo, tražim se. Da ako Bog da, da se nađem. Tek bih sad umela da napravim lom. Čemu? Znam šta znam, moram kako mogu, kako mi je On dosudio a ja presudi dodala, i to je dovoljno. U ovom životu i za ovaj život.
Krajem sedamdesetih ponovo je jedrila svetom. S kraja na kraj, iz jednog godišnjeg doba u drugo. Iz kafane u kafanu. Ponekad je boravila kod svojih prijatelja još iz onog vremena dok je pratila Šabana. U Minhenu ju je štitio Ljubomir Magaš, Ljuba Zemunac. Pa Ćenta, strah i trepet Frankfurta, veliki, opasnim igračkama zaigrani dečak, pun nekog posebnog, iskrenog osećanja za pravdu, a istovremeno stalno u sukobu sa zakonom.
Ili Giška, veliki i snažni vitez Đorđije, čiji je kodeks časti i časnosti dugo bio uvažavan među svima koji su odabrali da žive brzo i na pesnicu. Ili Joksa, u Stokholmu. Govorljiv, brzomisleći, koji je jednim pogledom umeo da pročita čoveka.
- Voleli su me i ja sam njih volela. Poštovali su me, i ja sam njih. Često su bili galantni prema meni. Jednom sam dobila pun gepek "šanirane" garderobe na poklon. Bila sam im drugar i u piću i u kocki. Znala sam da uz njih i sa njima spiskam za jedno veče celu moju zaradu. Sad mi je ostalo samo sećanje. Svi su mrtvi.
Ne krije Vesna. Sve te godine protekle su joj u znaku stalne zaljubljenosti. Vazdan je oko nje bilo nekih dečaka, mladića, momaka, vršnjaka. Mladi, lepi, nasmejani. Mnogima se dopadala. A i oni njoj. U početku je to sve bilo lepo, obećavajuće. Kako bi veza postajala dublja ili bi duže trajala, mnogi su počeli da zahtevaju od nje da prestane s pesmom i s trkom. Hteli su, zapravo, da prestane da bude ono što jeste. Teško je biti momak ili muž kafanske pevačice, koju po svu noć, često i naočigled tog mučenika, neki drugi muškarci merkaju, pipkaju, grle, ljube, dobacuju joj, šalju poljupce, cveće, ture pića, daju joj novac...
-Krajnja želja svakog od njih bila je da od mene naprave suprugu, ženu, domaćicu. I ja sam bežala glavom bez obzira. Mislila sam da živim, ali to što mi se događalo bio je samo privid života. Jedna bezlična, smućkana i na sve strane razastrta masa misli, emocija, strasti i želja. Mada mi je stalno u podsvesti bilo ono: imati svoj dom, snimiti ploču i naći muškarca uz koga bih poželela da ostanem.
Udaja za Kemiša
I desilo se. Malo pre svoje prve ploče upoznala je Miroljuba Aranđelovića Kemiša. Maestralno je svirao klasičnu muziku na harmonici. Učio je na nekom od nemačkih konzervatorijuma. Vrativši se iz Nemačke, obreo se na Ibarskoj magistrali. Valjda da pokaže šta je i koliko naučio. Onako ćutljiv, govorio je kroz muziku: dobro, pametno i lepo.
- Svadba. Kemišova i moja svadba. Prva i jedina svadba na kojoj sam ja bila mlada. Brak i život sa Kemišem običan, ujednačen, miran. Za četiri godine, koliko sam ostala uz njega, snimila sam još dve ploče. "Nevero moja", ta pesma koju je on komponovao, označila je da sam na pragu kraljevstva slave. Razvod nam je bio kao i brak: miran, suzdržan, dogovoren. Razišli smo se u trenutku kad smo o istim stvarima počeli različito da mislimo. Bilo je ono, ja mogu više, ali ne mogu od tebe. A možda sam samo ja kriva. Valjda nisam bila spremna da budem supruga i žena na kojoj počiva kuća. Nisam htela ni da budem u senci. Dece nismo imali, stare spone su polako pucale, novih nije bilo. Zvala su me tek odškrinuta vrata carstva. Moj put je bio samo moj. Morala sam njim. Do kraja. Dokle god puta ima.
Moji jedini grehovi su preljube
- Pročitala sam - kaže Vesna - preko pet i po hiljada knjiga. Sad sam se tu negde zaustavila i jedva čekam da umrem. Ako je sve tako kako u njima piše, stvarno sam nestrpljiva da odem gore. Tamo negde gde smo svi isti. Bogu, mojoj pravoj ljubavi. Jedini moj strah od Isusa je strah od ispovedanja. Svesna sam da sam negde grešila i plašim se pokajanja. Greh mi je što su neke žene propatile zbog mene. Moji jedini grehovi su, zapravo, preljube. Tu sedmu zapovest ja sam bezbroj puta prekršila...
Teško je biti s Matijom
Na priče njenih prijatelja da je u nežnoj, ali diskretnoj vezi sa akademikom Matijom Bećkovićem, da ih viđaju kako pored jezera na Bukulji šetaju, ili zajedno putuju u inostranstvo, Vesna zagonetno kaže:
- Priznajem da obožavam intelektualce. Sve to sa Matijom se krčka i još poprilično ljulja. Teško je biti sa njim. On je izvesno, u svakom pogledu, veliki, gromada, ljudina. I prilično je težak čovek. Nikako ne mogu da ga ukapiram, jedino znam da je sjajan drugar. U našim dugim šetnjama Bukuljom pričam mu o Ivanu Stamboliću i Slobodanu Miloševiću, a on samo sluša. Bez komentara. Potom pomno zapisuje kao nekakav hroničar. Prosto hvata svaku moju misao. Priznajem da i ja njega slušam. I beležim, ali uspevam da uhvatim tek pokoju rečenicu...
Oproštajna ploča
Album koji će se pojaviti u prodaji polovinom februara uradili su za Vesnu Perica Simonović i Željko Joksimović.
- Ploču sam uradila posle petogodišnje pauze malo zbog moje kćeri Nikolije, malo stoga što sam osećala da se nisam na pravi način oprostila s ljudima. Neću novac, tražim samo put da predstavim svoje pesme. Prodala sam sedamnaest ploča u milionskim tiražima i sad se, evo, neki ljudi pitaju da li sam ikad uradila pravu stvar ili sam stalno promašivala. Pesme su vrlo simboličnih naslova: "Šta ostane kad padnu haljine", "Ti u meraku, ja u bedaku", "Dok je mene, biće i njega", "Dok ja imam i on imaće"... Sve u skladu s mojom dušom. Biće to jedno valjano zbogom svima.
***************************************************
Preuzeto sa foruma Vesne Zmijnac
Ali...svaka joj chast na pokushaju!