Gay-Serbia.com | Diskusije

za rodjendan sam dobila poruku od druga sa kojim sam sedela u prvom razredu srednje (a od srednje se nismo ni videli), i moram priznati da sam se bash raspilavila. nismo se nesto preterano druzili privatno, ali opet je to srednja, sedeli godinu dana u istoj klupi, pomagali se tokom kontrolnih, prepisivali domace, slusali muziku na diskmenu...
kako vi reagujete, kad vam se javi neki glas iz proslog vremena, neko ko vam je bio drag a cisto igrom slucaja prestali ste da se cujete, vidjate (dakle nije u pitanju bila neka svadja ili slicno)?

Raspilavim se, takođe


Btw, treba da nas je sramota (nas starije forumaše) - niko se nije setio da ti napravi rođendansku temu juče...


Daklemmm..... SREĆAN ROĐENDAN!

uvijek se iskreno obradujem i pomno promatram promjene na toj osobi,koliko je ostarila,pokušam nazrijeti u očima da li je sretna i ako je,to me iznimno raduje.....nastojim nastaviti kontakt ako je to moguće.
Kod nas je bio taj glupi rat i nema više prijatelja iz djetinjstva tako da te susrete doživljavam emocinonalno toplo i sve su mi te osobe odjednom mnogo bliže nego što su možda i bile.

obradujem se uvek nekom takvom trenutku...



p.s.srecan rodjendan

i ja se sva istopim! Posto sam se u Bg preselila pre oko sest godina, malo pomalo izgubila sam bas dosta kontakata sa starim drugarima tako da kad god se takav neki glasic javi, ulepsa mi narednih desetak dana!

I da naravno... Srecan rodjendanac!

To je super kad te pozove neko ko je stvarno bio drag,
kad te se seti...

ma ja sam se raspilavio cak i kad su me neke kvocke koje nisam podnosio iz srednje nasle na fejsbuku...

Nisam od onih koji podgrevaju stara jela.

Osobe koje pripadaju prošlosti me baš i ne zanimaju. Recimo da sam ravnodušan.

O nekoj "raznježenosti" nema ni govora, kao ni o eventualnom obnavljanju kontakta.

Srecan rodjendan!

Ja sam relativno skoro obnovio kontakte sa drugaricom iz zabavista. Mame nam se slucajno srele, mi izasli, lepo se zabavili i ispricali i od tada, evo vec godinu dana, vidimo se jednom u par meseci, kada ona dodje ovde, jer studira u NS. Meni je to skroz OK.

E sad, mozda sam jos mlad da se raspilavim kad vidim nekog iz osnovne ili srednje, jer mi je to jos uvek blisko, a i svi smo, manje-vise, ostali u istom gradu, pa se cesto i vidjamo. Naravno, bude mi milo kad vidim neke ljude iz osnovne koje nisam video od maturske veceri, ali nismo do sada razmenjivali kontakte i sl.

Vec sam se zabrinula da sam neki bezosecajni skot posle silnih razdraganih odgovora. Ali ima dva negativna odgovora sto se proslosti tice, pa se ohrabrih

Elem, proslost me ne interesuje, ni skolski drugovi, ni bivse ljubavi, ni ostali... ako su ostali tamo to je sa nekim razlogom i nema razloga da mi sad uskacu u zivot.

Nije da sam bas sad zacrtala da niko ne moze da se vrati, ali mislim da to jako, jako retko moze da se desi. Pisala sam da mi se skoro desilo da je Loni sreo mog druga iz detinjstva. Da je on nastavio da se zabavlja sa Lonijevim prijateljem mozda bismo nekada izasli zajedno pa bih videla da li imamo sada neke zajednicke teme. Ali ta se veza raspala... i mada mi je bilo neobicno da mi je sasvim nenadano iskrsnuo nekadasnji drugar, mislim da je ipak malo previse vremena proslo i da je sto smo se nekad druzili a sad se nasli u gay svetu premalo za neko druzenje. Preko Lonija sam srela i svog drugog drugara iz detinjstva, svet je bas mali, malo smo popricali ali mnogo se promenio od vremena kad smo imali pet godina, a verovatno i ja

Originally posted by Dina
Elem, proslost me ne interesuje, ni skolski drugovi, ni bivse ljubavi, ni ostali... ako su ostali tamo to je sa nekim razlogom i nema razloga da mi sad uskacu u zivot.

Tako nekako i ja mislim.
Nikakve emocije me ne preplave ni kad sretnem nekoga iz proslosti na ulici, a sms od nekog takvog nisam nikada ni primio.
Previse je vremena proslo da bi slucajan susret sa nekim drugom iz osnovne skole, kojeg nisam video ko zna od kada, izazvao u meni neke emocije.
To su za mene samo poznata lica i poznanici.

Ne reagujem nesto preterano emotivno jer najcesce se ispostavi da vise nemamo zajednickih tema. Jos mi se nije desilo da obnovim neka stara drugarstva, trebalo bi u to uloziti dosta napora sa obe strane. Mada ne kazem da je tako nesto nemoguce.

pa slicna situacija se i meni desila.. cestitala mi je rodjendan drugarica sa kojom sam sjedjela u klupi 4 god..a nesto sto me je najvise obradovalo je to sto se ona udala i nedavno je rodila sina

@khons
i mene uvek razneze takvi gestovi
lepo je obnoviti neke uspomene
jer dobrog drugarstva nikad dosta
e da
i srecan ti rodjendan!

I ja se raznezim i obradujem kada mi se tako neko javi sa cestitkom za rodjendan ili bilo koji praznik za koji ljudi praktikuju da salju cestitke.
Srecan rodjendan!

Srecan rodjendan!

Interesantno, ali u meni bude emocije ulice u kojima sam do sada ziveo.
Raspiruju u meni uspomene na odredjene zivotne periode, pa cesto zasuzim kad se setim Pariske komune, Neimarove, 1300 kaplara, Petra Drapsina, Mise Dimitrijevica, Brace Lucica....

Nemam pojma, nekima se obradujem kad ih sretnem, s nekima su mi se prosto putevi razisli iz nekog realnog razloga. Uglavnom, ljudi koji su mi bili bliski su mi i ostali bliski.

Pre 2 godine sam dozivela shock kad mi se neki tip s kojim sam bila 2 nedelje 1997. pojavio na vratima sa cvecem. Nisam bila kuci, i keva me je pozvala telefonom, rekla sam joj da nemam nameru da pricam s njim i da ga otera. Kad mi onda nije valjao, sta ce mi sad.

Dobro, m..., ali to cvece si ipak mogla da zadrzis..

jest, djavola, pa da mi se pojavi opet. neki ljudi treba da ostanu u dalekoj proslosti jer im je tamo i mesto.

Pa, sledeci put bi ti doneo nesto vrednije od cveca, mozda...
Neki prsten, zlatni lancic, narukvicu....

Zavisi u kolikoj meri je bio drag...ali svakako mi bude drago kad me se neko seti

kako ko, mnogih od njih se ne secam, ili mi pripadne muka kad ih se setim. mislim da je moja srednja skola bila jedan dugi cetvorogodisnji nesporazum.

a i najbolji tip na koga sam se lozio je ogrubeo i postao sirovina. lepo kaze palatinska antologija, decaci od sedamnaest godina pripadaju zevsu samom.

Bliski su uvek tu. Ostali...javili se, ne javili...k`o da i nisu. Minut secjanja i zaborav.

Obradujem se naravno, letos sam obnovila kontakte sa drugaricama iz osnovne - posle 10 god ne druzenja, nekim slucajem putevi su nam se opet spojili...

Meni je to kao da upoznajem sasvim novu osobu... Ako mi se ta "nova osoba" dopadne obnovicu drugarstvo...

S obzirom da retko idem u rodni kraj, teško da mogu sresti nekog poznatog, a još je nerealnije da me neko kontaktira, jer sam od onda par brojeva promenila.

Ni u to vreme nisam nalazila zajednički jezik sa njima, pa ne vidim šta bi sad bilo drugačije kada su se udale, oženili, dobili dete koje već ima 5-6 godina itd...

Međutim bila mi je komična situacija kada sam jednom u rodnom kraju izašla i pridružio mi se školski drug u koga sam u 5. razredu bila zaljubljena, a on bio zaljubljen u moju najbolju prijateljicu (i tako u krug). I počne on pričati kako ga je nedavno devojka napustila, on sve radio za nju, ispričao ceo svoj ljuabvni život i svoje želje. I na kraju on pita šta je sa mojom najboljom prijateljicom i da je pozdravim.

Ipak, mogu da izdvojim jedan, možda i fatalni sms koji sam dobila od drugarice iz srednje: samo mi se javila da ide iz zemlje, pa smo organizovale jedno viđanje i to je bilo moje prvo lez iskustvo.

Ja se pogubim ko prase u detelini...
Ostanem bez teksta i osetim se skroz bzvz...Ali mi je drago.