Evo, za nagradu, jedan bećarac
Na sred šora svetiljke sijaju,
tu te, lolo, poljupci čekaju
U mog dike drombuljasta usta,
kad poljubi, komšije probudi!
Jao moje crne obrvice,
podigle bi cara sa stolice
Oči moje, dva mala bećara,
premamiše lolu do oltara.
Lolo moja, sija mesec žuti,
dođi meni, nek' se nana ljuti
Moj dragane u dalekom svetu
ja ti venem u najlepšem cvetu
Ora, ora, neću za paora
već za batu koji prima platu!
Kad me lola metio u granje
videla sam bestežinsko stanje.
Zagrli me opet, moja lolo
oko struka, otpala ti ruka.
Pevaj, lolo, tvoga li ti sveca,
nek se čuje gore do meseca!
Ajmo, druge, nema nam momaka,
moj bi doš'o, - nema opanaka.
Posadiću zelen bor do bora,
od mog šora do lolina dvora.
Oj, jedinci, vi ste trula slama,
moje srce negine za vama.
Niko lepše u selu ne živi,
ko nas dvoje: ja i zlato moje.
Ne vole se lepo, ni bogato,
već se vole zlato umiljato.
Kratka suknja, tesno mi jeleče,
što ne dođeš, diko, svako veče?.
Misliš lolo, da za tobom venem -
kad te vidim, onda te spomenem.
Mani lolo, ak' ne dođeš često,
drugi će ti zauzeti mesto.
Ja volijem svog paora lolu,
nego onog što svršava školu.
Lolo moja, brkovi ti plavi -
prst u ožak, pa i' nagaravi!
ma ja sam upoznao nekoliko fatalnih mitrovcana, pa mi je taj grad tako nekako... mio...
