Kako sam imala i izgubila sve
Poslato: 15 Jun 2016, 14:21
Nisam sigurna gde treba da ide ovaj tekst i ova tema, ali ako joj nije mesto ovde, nek' je neko premesti 
Ovo je prica o pocetku i kraju jedne bajke, koja i sad nema kraj, i ako se zavrsila.
Moja strana zivota
Ne znam tacno odakle da pocnem ovu pricu. Vremenski nije proslo mnogo, ali je moje srce ostarilo barem 20 godina. Idemo redom, korak po korak, mozda shvatite zasto je naizgled nesto kratko, bilo toliko vazno.
Upoznala sam je sasvim slucajno, na internetu, iz radoznalosti bez ikakvih ocekivanja poslala joj poruku. A ona je odgovorila. I opet. I opet. Znate ono kad nemate bas nikakav cilj i nikakva ocekivanja, pa vas nesto pogodi kao oluja, noseci sve. E tako je meni bilo te veceri. Bila je zanimljiva, intrigantna, duhovita, iznenadjujuce prijatna. Imala je dozu drskosti, sto sam odmah zavolela. Sve u svemu, jedan od najprijatnijih razgovora u mom zivotu, sve sa devojkom koju nikad nisam ni videla. Znala sam samo ime. Dunja. Kasnije te veceri, razmenile smo fejsbuk profile, i to je bilo moje sledece iznenadjenje. Bila je prelepa. Jedno pravo malo savrsenstvo, pred mojim ocima. Nisam mogla da verujem da se JA tako slazem sa njom, i da ona, videci mene, zeli da nastavi razgovore sa mnom. Toliko nisam verovala, da sam kroz par dana zatrazila da je vidim na skajpu, 'jer moram da vidim da li si stvarna'. I jeste bila. Stvarna koliko god to moze biti preko virtualne stvarnosti. Nastavile smo da pricamo danima, nocima, svakog dana na skajpu, svake veceri zajedno. Ubrzo mi je postajalo jasno da ja nju moram da upoznam, ja nju moram da imam. Zanimljivo, izgleda da je i ona delila moje misljenje. Nakon oko mesec dana od tog 'upoznavanja' sela sam u auto i presla skoro 300km da bih je stvarno upoznala. Ludo kazete? Ne, nije to ludost, to je bila potreba. Ljudi moji, ja vam ne mogu recima opisati osecaj prvog zagrljaja i prvog poljupca. Reci cu prosto: Kao da je neko konacno sklopio Rubikovu kocku, i sad je celina. Prosli su dani bajke, ja se vratila kuci, nastavile smo da pisemo, da se vidjamo.... ja sam bila najsrecnija na svetu. A mislim da je i ona. Nakon toga, dolazila je ona kod mene, nalazile smo se po drugim mestima, po drugim gradovima, kako god smo mogle. Mislila sam da ce mi srce puci od srece i zelje za njom. Ona je bila moj zivot, moje sunce, moje sve. Ironicno, srce mi jeste puklo na kraju, ali od bola, od tuge. Sve je to lepo trajalo skoro 4 meseca... a onda se desilo nesto sto je srusilo citav moj svet. Prevarila me je i ostavila. Necu da pricam puno o tome, to je do sad nesto najgore sto sam prezivela i ja ne znam kako sam to uspela. Danima sam imala osecaj da umirem, koji ni sad nije nestao, a 15 sati sam plakala bez mogucnusti da stanem. Znam sta mislite sad, to je preterivanje, znate se tako malo... Ali moju ljubav prema njoj ne mogu objasniti, ne mozete shvatiti. Otisla sam kod nje jedan poslednji put, da se oprostimo... zelela sam da zapamtim svaki detalj nje, svaki dodir i svaki osecaj. I jesam zapamtila, tako dobro da ih sanjam svake noci, i osecam svakog dana. Oprostila sam. A kako i ne bih, ona je sve dobro sto sam imala, ona je sve dobro sto cu uvek imati. Ne mogu da mrzim, ne mogu da proklinjem...ja je i sad zelim, celom mojom dusom. Moje srce je ostalo kod nje, u komadicima. Cujemo se i dalje, svakog dana mi jos uvek kaze da me voli, svakog dana mi kaze ljubavi. Ali ne mogu da se ne setim da ona ima svoju drugu ljubav, koja je ima a ja ne. Ali ne mogu i ne zelim to da prekinem. Ako nju izbacim iz zivota, izbacila sam sebe, i zivot vise ne postoji. Takva kakva, neka je. U mojim snovima smo samo nas dve. Zajedno.
Ovo je prica o pocetku i kraju jedne bajke, koja i sad nema kraj, i ako se zavrsila.
Moja strana zivota
Ne znam tacno odakle da pocnem ovu pricu. Vremenski nije proslo mnogo, ali je moje srce ostarilo barem 20 godina. Idemo redom, korak po korak, mozda shvatite zasto je naizgled nesto kratko, bilo toliko vazno.
Upoznala sam je sasvim slucajno, na internetu, iz radoznalosti bez ikakvih ocekivanja poslala joj poruku. A ona je odgovorila. I opet. I opet. Znate ono kad nemate bas nikakav cilj i nikakva ocekivanja, pa vas nesto pogodi kao oluja, noseci sve. E tako je meni bilo te veceri. Bila je zanimljiva, intrigantna, duhovita, iznenadjujuce prijatna. Imala je dozu drskosti, sto sam odmah zavolela. Sve u svemu, jedan od najprijatnijih razgovora u mom zivotu, sve sa devojkom koju nikad nisam ni videla. Znala sam samo ime. Dunja. Kasnije te veceri, razmenile smo fejsbuk profile, i to je bilo moje sledece iznenadjenje. Bila je prelepa. Jedno pravo malo savrsenstvo, pred mojim ocima. Nisam mogla da verujem da se JA tako slazem sa njom, i da ona, videci mene, zeli da nastavi razgovore sa mnom. Toliko nisam verovala, da sam kroz par dana zatrazila da je vidim na skajpu, 'jer moram da vidim da li si stvarna'. I jeste bila. Stvarna koliko god to moze biti preko virtualne stvarnosti. Nastavile smo da pricamo danima, nocima, svakog dana na skajpu, svake veceri zajedno. Ubrzo mi je postajalo jasno da ja nju moram da upoznam, ja nju moram da imam. Zanimljivo, izgleda da je i ona delila moje misljenje. Nakon oko mesec dana od tog 'upoznavanja' sela sam u auto i presla skoro 300km da bih je stvarno upoznala. Ludo kazete? Ne, nije to ludost, to je bila potreba. Ljudi moji, ja vam ne mogu recima opisati osecaj prvog zagrljaja i prvog poljupca. Reci cu prosto: Kao da je neko konacno sklopio Rubikovu kocku, i sad je celina. Prosli su dani bajke, ja se vratila kuci, nastavile smo da pisemo, da se vidjamo.... ja sam bila najsrecnija na svetu. A mislim da je i ona. Nakon toga, dolazila je ona kod mene, nalazile smo se po drugim mestima, po drugim gradovima, kako god smo mogle. Mislila sam da ce mi srce puci od srece i zelje za njom. Ona je bila moj zivot, moje sunce, moje sve. Ironicno, srce mi jeste puklo na kraju, ali od bola, od tuge. Sve je to lepo trajalo skoro 4 meseca... a onda se desilo nesto sto je srusilo citav moj svet. Prevarila me je i ostavila. Necu da pricam puno o tome, to je do sad nesto najgore sto sam prezivela i ja ne znam kako sam to uspela. Danima sam imala osecaj da umirem, koji ni sad nije nestao, a 15 sati sam plakala bez mogucnusti da stanem. Znam sta mislite sad, to je preterivanje, znate se tako malo... Ali moju ljubav prema njoj ne mogu objasniti, ne mozete shvatiti. Otisla sam kod nje jedan poslednji put, da se oprostimo... zelela sam da zapamtim svaki detalj nje, svaki dodir i svaki osecaj. I jesam zapamtila, tako dobro da ih sanjam svake noci, i osecam svakog dana. Oprostila sam. A kako i ne bih, ona je sve dobro sto sam imala, ona je sve dobro sto cu uvek imati. Ne mogu da mrzim, ne mogu da proklinjem...ja je i sad zelim, celom mojom dusom. Moje srce je ostalo kod nje, u komadicima. Cujemo se i dalje, svakog dana mi jos uvek kaze da me voli, svakog dana mi kaze ljubavi. Ali ne mogu da se ne setim da ona ima svoju drugu ljubav, koja je ima a ja ne. Ali ne mogu i ne zelim to da prekinem. Ako nju izbacim iz zivota, izbacila sam sebe, i zivot vise ne postoji. Takva kakva, neka je. U mojim snovima smo samo nas dve. Zajedno.
verujte mi kad kazem - SVE. 
To ti je neizbježno.