Gay-Serbia.com | Diskusije

Мало другачији приступ...

Лепа познанства, тренуци и трептаји...
У слици, у лепој речи, кроз сећања...

Шта су вам други донели, чиме су вас испунили...

LEpa tema. Šteta što je uvodni post pisan ćirilicom, pa prestaje da me zanima.

Možda ti npr. korisnik Dirrty da svoje "specifično" viđenje teme i odgovori ti, recimo, na posljednje pitanje u svom maniru.

Бане...

Дан пред Нову Годину, шетам Кнез Михајловом око шест увече, код Гетеовог института застанем... Већ је пао мрак...

Загледан у књиге изложене у витрини, осећам да ме неко посматра.

Напунио сам осамнест година пре пар дана. Спрам мене, стоји, у Барбериз мантилу, обавијен кашмиром истоименог шала, један врло згодан "маторац" и гледа ме, сада право у очи без икаквог зазора...

Настављам полако до угла Академије и кроз снег што пада видим да ме прати, окренем ка САНУ, окрене и он, уђем у Галерију, направим круг не гледајући око себе, излазим, без освртања и скрећем у Вука Караџића, скреће и он, настављам убрзаним кораком улицом Цара Лазара...

У једном сам тренутку одлучио да станем, прикривен зидом једног увученог улаза, посматрам га где ме око себе погледом тражи... Приметио ме је тек, када сам пожелевши да ме нађе, дозволио својој сенци, да ме, у пустој улици ода.

Чујем и сад шкрипу његових корака по снегу ... Притајен, у мраку хаустора, чекам вечност целу, у страху, у лупању срца, у непознаници. Прилази ми једно пријатано и насмејано лице и чаробни глас глумца Ивана Јагодића...

"Па зар је ова шетња била заиста неопходна?"

Време је прошло и данас се радо осмехнем на дрскост своје младости, неприпремљени, бритки одговор: "Па зар ви не знате да у животу све треба заслужити?"

Oui, c'est vrai... Cirilica ne daje bas envie de lire et repondre...

A quoi bon?

Originally posted by IMPACT

Бане...

Дан пред Нову Годину, шетам Кнез Михајловом око шест увече, код Гетеовог института застанем... Већ је пао мрак...

Загледан у књиге изложене у витрини, осећам да ме неко посматра.

Напунио сам осамнест година пре пар дана. Спрам мене, стоји, у Барбериз мантилу, обавијен кашмиром истоименог шала, један врло згодан "маторац" и гледа ме, сада право у очи без икаквог зазора...

Настављам полако до угла Академије и кроз снег што пада видим да ме прати, окренем ка САНУ, окрене и он, уђем у Галерију, направим круг не гледајући око себе, излазим, без освртања и скрећем у Вука Караџића, скреће и он, настављам убрзаним кораком улицом Цара Лазара...

У једном сам тренутку одлучио да станем, прикривен зидом једног увученог улаза, посматрам га где ме око себе погледом тражи... Приметио ме је тек, када сам пожелевши да ме нађе, дозволио својој сенци, да ме, у пустој улици ода.

Чујем и сад шкрипу његових корака по снегу ... Притајен, у мраку хаустора, чекам вечност целу, у страху, у лупању срца, у непознаници. Прилази ми једно пријатано и насмејано лице и чаробни глас глумца Ивана Јагодића...

"Па зар је ова шетња била заиста неопходна?"

Време је прошло и данас се радо осмехнем на дрскост своје младости, неприпремљени, бритки одговор: "Па зар ви не знате да у животу све треба заслужити?"

prelepo

Pisite...Comme ça vous chante... Najvazniji je sadrzaj.

Живим тамо где се о својој култури и те како води рачуна и где се она, стално и са много уважавања обнавља и негује.
У том свету научих да држим до себе и до суштине богатог наслеђа из којег поникох.

Када размишљам на матерњем језику, мисли које желим да уобличим и објединим, природно и без напора свој графички израз налазе, на папиру или на екрану, искључиво записане словима ћирилице.

Ћирилица је спона са Византијом, руском и старом грчком културом, са баштином која ми је и генетски много ближа.

Je l' IMPACT Dante?

Originally posted by alexandermagic

Možda ti npr. korisnik Dirrty da svoje "specifično" viđenje teme i odgovori ti, recimo, na posljednje pitanje u svom maniru.

Palo mi je na pamet čim sam pročitao uvodni post

Partneri su doprineli rastu mog samopouzdanja, tačnije da se osećam prijatno u svojoj koži, fizički.

Pojedinačno posmatrano, niko nije ostavio prevelik trag na meni.

Имаш више среће од неких других људи јер си леп и млад... И нормално је да у твојим годинама не уочаваш појединачне "доприносе".

Заиста, баш нико, ничим посебним?

Rekoh fizički, zato što mislim da osećaj dubljeg zadovoljstva sobom može poteći samo od mene i mog sopstvenog doprinosa.

Ne omalovažavam doprinos koji sam pomenuo, jer mi je trebalo dugo da počnem da živim svoj život, a da prestanem da maštam o tuđem.

Чини ми се да други, собом, некад и не знајући, изазивају у нама жељу за тим доприносом и том дубљем задовољству о коме говориш...

Иначе како другачије?

Чисто физичко задовољство, ма колико оно у томе оскудевало увек носи у себи и нечег емотивног.

Хоћу да кажем да се ништа не дешава рутински ... А други део нисам најбоље разумео...

Lu-1 ...






Ушао сам последњи у авион, и већ у ходу, регистровао сам једног лика у даљини, и пошто се у животу ништа, ама баш ништа не дешава случајно, једино преостало слободно место било је ... До прозора, поред њега ... Гледа ме а ја се по обичају правим да то и не примећујем... Нешто сам се узмувао, не држи ме место, дај да га мало изнервирам. Претурам по руксаку, као нешто тражим. Тип ми се обраћа на енглеском... Извињавам се без много искрености и током целог лета до Париза нисмо ни реч проговорили... Он је зевао у мене а ја у његове лепе руке...

На аеродрому чекам ствари, прилази ми са цедуњчем у руци... "Јави се!"
То сам вече први пут шетао по Мареу, у једном геј бару, био сам изузетак, онако преплануо и дуге косе поред бледуњавих Парижана, избријаних глава и завучених у припијене и светле 501 Левиске... Сви на исти калуп!

А ја побегох од уравниловке... После пар дана, мобилни су били у повоју , јавих се из говорнице своме сапутнику...

Lu-2...







Тачно пре 20 година... Добио сам стипендију на три недеље у једној француској школи... Становао је у улици Монж, на двеста метара од мог данашњег стана, свако вече после предавања налазили би се у граду, ишли на позоришне представе, у ресторане и кафиће његовим енглеским декапотаблом... Био је сценограф.

У нашој соби је завеса у свом горњем делу имала велику рупу и неким чудним стицајем околности и закона физике, ми смо у ствари спавали и водили љубав у црној кутији фото апарата јер се, обично изјутра, по плафону одвијао филм уличних догађаја... Као на биоскопском платну.

Западњаци су ексцентрици, склупчна у великом акваријуму до зида налазила се боа шарених, жућкастих пруга, којој је само једном месечно даван да удави и прогута из цуга, подгојени "домаћи" пацов потпуно престравњен присуством рептила. Сцена траје стоти део секунде а после тога ова ленчуга вари несрећника наредних 30 дана.

Иначе "зверка" је била врло радознала и питома, волела је да као и све кућне помоћнице да свуда по стану завирује, једног сам се јутра пренеражен пробудио не у загрљају жене паука већ женке бое а која ме је посматрала скоро са осмехом! Њен додир је леден а после смрдиш на рибу!

Zmije...

Nije akvarij, nego terarij.

Originally posted by IMPACT
Ћирилица је спона са Византијом, руском и старом грчком културом, са баштином која ми је и генетски много ближа.

Originally posted by IMPACT
Спрам мене, стоји, у Барбериз мантилу, обавијен кашмиром истоименог шала, ...

:iRusijaiEU:

Lu-3...





Ако је поседујете, не поклањајте Западњаку топлину своје словенске душе, они су у старту издрибловљни да сузбијају своје емоције, да им не би “кочиле вољу за делањем”. Само се временом може проценити колико и како у суштини стално спутавају изразе својих правих осећања и колико их контролом бичују. Ваша доброта ће бити исмејана а љубав ће убрзо заменити неизмерна чежња.






У фебруару сам примио новогодишњу честитку из Токија у којој ме већ тада позива на викенд у Провансу, у јуну. Све је испланирано код неких и годинама унапред, што су имућнији и успешнији то су
и организационо “програмиранији”.


Викенд је прошао у суздржаној, типично француској атмосфери, где богатство језика омогућава саговорницима бројне игре речи које тада, на мом оскудном нивоу нисам могао да пратим.
Додуше нико од присутних није ни нашао за сходно да ми објасни да је реч искључиво о једној теми. Стално је кашљао и брисао нос правдајући се пролазном кијавицом.

Већ је био дебело болестан а ја недовољно упућен, ничим се то споља није могло приметити, можда се нисмо довољно дуго волели да би се осећао обавезним да ми бар из поштовања тај свој јад повери и да се тиме уздигне у мојим очима, Овако, накнадно обавештен, на моју иницијативу и од трећег лица, осећам се посран.

Из оне исте говорнице из које сам га први пут позвао, јавио сам му се наредног пролећа.
На вези је био женски глас који ми је саопштио да зна ко сам ja и да ако могу, да се сутрадан поново јавим.

“Лу није више...Па зар ви не знате? Зар нисте били у току?, У току, o чему, госпођо? “
Нисам могао да дођем себи, чинило ми се да је време стало, да људи што дотад промицаше улицом око ове проклете говорнице, да су се одједном сви у месту укопали, да је неко поставио бомбу у слушалицу из које су речи несрећне Лу-ове мајке својим ужасним садржајем, у мом упорном опирању и неверици, експлодирале једна за другом у пренераженим ми ушима...

Pascal-1...





Ноћ је била дивна,топла,пролећна и око три ујутро,из провода се вратих кући бициклом... За њено коришћење, у Паризу постоји посебан систем јавног изнајмљивања, ''Велиб'', тако да је, чим то време дозволи, много пријатније и јефтиније служити се овим типом превоза...

При преузимању или враћању бицикле, она се мора на ''станици'' електронски ''окачити'', баш то вече на оној, мојој, уобичајеној, више није био места па сам кренуо даље да бих га пронашао на некој другој... Видим дасу у кошуљи и буквално у гаћама где ме посматра и у тренутку када поред њега пролазио, пита ме да ли могу да му помогнем...Нашао сам место за бициклу и у повратку дотични је и даље стајао на улици, чекајући ме.

Шта му се заправо десило?

И он је био у проводу, вратио се својој кући, легао да спава онако пијан и полуобучен и у сред ноћи му се припишкило! Када се упутио да поново легне кренуо је на погрешна врата, улазна уместо собна и нашао се на улици... А врата су се за њим, аутоматски залупила... У ноћи од суботе на недељу, какав малер!

Јао! Знам шта ви сад замишљате... Па... Посрећило му се баш на тебе да налети, сад ћеш лепо да га креснеш, он је у ствари човек твог живота... Јеси ли ти ово измислио нас да завитлаваш?

Нисам ...

Pascal-2...

Управо се и сада вратих из провода бициклом, у овој такође предивној париској и пролећној ноћи...

Паскал је пристао да код мене преспава и да сутрадан позове бравара... Недељом отварање блиндираних врата јако скупо кошта. Легли смо да спавамо и сутрадан ујутро када сам отворио очи, видим као кроз измаглицу, како поред мене из изгужваних чаршава извирује једно, лепо, слатко дупенце ... У првом тренутку, мислим се, ''дај бре мани га се, пусти човека да спава'', али он се, одједном, тако склупчан ''подарио'', да не знам стварно ко би се на мом месту уздржао... Нежно сам му помиловао од сна топлу и меку гузу а он скочи из кревета ко опарен, навуче брзо фармерке које сам му припремио да не би шетао го улицом, оде на врата и изјури док си реко пиксла...






''Кретену један, па ти стварно немаш ни основно гостопримство, увреди човека који ти је указао поверење! Слино педерска како те није срамота! E сад си тек најебао, није сваки геј, није сваком до твог курца, или ће те пријавити полицији или да кад те буде срео на улици, пребиће те ко пичку ''...

Стварно су ме црне мисли спопале али већ два дана касније враћам се са посла, кад пред мојим вратима, кеса а у њој... Боца шампањца... ''Хвала на помоћи, ево мог броја, јави се да изаћемо на пиће''... Сад ме је тек било срамота! Колики сам ја човечуљак а каква је он људина! Зарекох се да се никад ама никад више ником нећу наметати! И нисам!

Ово као да се претворило у блог... Немојте ми то замерити!

Хвала вам што ме читате али слободно остављајте коментаре... Ако вам се нешто допада или не ...







Пишући о томе како схватам и доживљавам љубав, остаће запис о онима које пожелех и који ми омогућише да бројност и тананост осећања душе своје откријем и спознам или ми упливом својим, од разног смећа прочистише морал и свест.

Желим да вас охрабрим, не бојте се живота, да вас утешим и дирнем описом осећања која вам се могу учинити блиским или привидно далеким , дотакнем мишљу неком, која нечим, пробуди у вама успавано нешто, подстакнем вас да о вама самима увек имате добро мишљење или да вам просветлим видике који су у мом случају и стицајем околности, мало шири и слободнији од ваших...

Већином сте овде врло млади... Вреди бити геј, није то унапред промашен живот, може му се и те како, испуњеног срца радовати . Додуше, није увек ружичаст али често уме да буде врло богат а има у њему и необичних обрта и звезданих тренутака...

Потешкоће наилазе и пролазе, не увек због нас самих, већ због оних који нас окружују, спутавају и коче сталним непризнавањем права на постојање као корисних чланова друштва, и све то због једне небитне, природне, нескривљене, неизабране и свесно нежељене различитости.

Свет је постао такав какав јесте, у њему смо се случајно баш у овом времену задесили ... Шта је ту је!

Одувек ми је био интересантан, јер сам имао могућност да бирам, да одлучујем, јер сам више мање остварио оно што сам замишљао, јер сам се борио, изборио и нечем надао... Време је да повучем једну прву цртицу и да неки биланс направим... Радујем се овом писању јер навиру углавном лепа сећања...

Ti si neki jako emotivan tip?

Nije loše ovo što pišeš. Ali ta ćirilica...

Pascal-3...

Послао сам му поруку у којој се захваљујем на боци шампањцу рекавши му да бих највише волео да је испијемо заједно, када се вратим са годишњег одмора. Он ми је пожелео да се лепо проведем додавши у одговору, да мој повратак очекује са једним њему, врло важним питањем... "Une question qui me brûle les lèvres"...

Летовање у Црној Гори ме је тотално опустило од париске вреве, успут се догодило и пар лепих познанстава у Београду и на мору... Најпричљиви сам када пишем, иначе, најрађе посматрам друге или их једноставно, само слушам.

Позвао ме је на вечеру у фамозну кућу у којој се непажњом зачас нађеш на улици и у гаћама, тоалет му је стварно био одмах до улазних врата... Чудан неки распоред. Тo вече заиста и открих Паскала, био је виши него што мислих, преплануо и у лицу мио, дозволио ми је да се слободно загледам и знатижељно претражујем по плавим му очима у чијим се зеницама ширио осмех... Ретка ствар, али то ипак није било то, не нађох себи ничег посебно вредног пажње у том сувише љупком и дечачки невином погледу. Израз лица му је био сличан свим оним баналним фацама што их у метроу или на улици примећујем и што кроз мене гледају као кроз шупљу лађу, лепо грађен и обучен врло примамљиво за свлачење, очито да је у питању била вешта и унапред припремљена стратегија да ме тим својим стилом заведе! Џаба све то без страсти!





''Сви моји пријатељи мисле да сам хомосексуалац... Моје питање је следеће: Да ли си ти то инстинктивно и осетио и због тога помислио да је извесно да ћу одмах пристати на секс?''

''Имаш врло ласциве и веште руке, оно јутро, побегао сам од себе самог јер сам желео да ти прикријем... ерекцију коју си њима код мене изазвао! Мислим да још увек нисам спреман на секс са мушкарцем али када бих био, волео бих да то буде с тобом!''. "Причај ти брајко, само причај, не заваравај себе , сад да те заскочим, одмах би знао да ли си спреман...Али за то је потребно двоје, а мени до тога и са тобом више није стало!"

Још неколико пута смо заједно вечерали на тему ''Ви геј људи сте овакви а ви стрејт онакви, то јест исти'', убрзо сам упознао једног новог момка с којим се преселих у други крај Париза...

Бошко-1...


На самом крају 90-тих па све до избијања рата, клуб ''Академија'' је била узаврела кошница врло креативних и оригиналних ликова и нарочито четвртком и стециште тадашње геј популације. "The place to be", авангардно стециште пре свега уметника, неприкосновено је одређивала београдски тренд у музици, моди и понашању. Многи су се овде упознали, смували и створили себи врло затворени круг присних и трајних пријатељстава... Неки драги људи из тог времена што због дрога, сиде или превише алкохола нису више живи. Већина од оних које сам тада готивио остали су ми пријатељи и дан данас... Академији дугујем све, ту сам се поново родио, упознао себи сличне, лично се афирмисао, створивши базу свог укуса, имиџа и стила, као и погледа на живот и свет. Она је, захваљујући људима које сам тамо упознао имала трајни и пресудни утицај на сва моја будућа интересовања.





Једно вече, на бини за мини концерте стајао је на паузи и буљио у мене врло симпатичан клинац, обучен у тада још неустаљени ''фазон'' тренерке са капуљачом пребаченом преко тамно плаве џинс ''Ливајс'' јакне.Такве смо звали ''Дизелаши''. Могао је да буде било ко а понајмање геј...
Београдским кретенима, на ''Академији'' а касније и у ''Бухи'' било је најзабавније да лове и маме погледима неискусне младиће привучене њиховим "bed boys look"-ом. Ови опасни типови, били су а у то сам данас потпуно сигуран, прикривени и притајени хомосексуалци који би своје жртве одвлачили или у тоалет или на улици где би им у групи и ''мушки'' дебело ''јебали мајку педерску''.
Сви смо кулирали не задржавајући превише дуго поглед на било коме. За сваки случај. По томе сам знао да је Бошко ''новајлија''.

Бошко-2...






Е...Бошко, Бошко!... Давно то беше али се сећам свега као да је јуче било...

Провели смо дуго, дуго времена гледајући један другог, у полумраку, у оноликој гужви, као да смо сами, он на висини бине, ја у ћошку, један спрам другог... Заправо смо се на даљини, један у другог загледани ...Љубили! Тај невероватан осећај присности са неким ко је од вас физички одвојен и који се налази на извесном остојању, заиста је могућ, десило ми се још једном, много касније, нешто слично у другачијим околностима.

На фајронту ми је пришао и рекао: "Jа сам Бошко", изашли смо заједно са Академије и пешице кренули улицом Краља Петра, доле, ка Дорћолу...Ноћ је била топла, ходали смо и причали полако... Час један поред другог, толико блиски да су нам се на тренутке руке дотицале, час један испред другог... Онај први, би се онда са осмехом освртао, застајао и сачекивао да се поново један другом приближимо... Осмех му је био пун очараности и задовољства, израз једне истинске добронамерности и пажње, из тог предивног бића, мазно ми је љубав шапутала речи што је из наде претварају у стварност, знао сам да му се допадам и да је због тога срећан.

У Цара Душана, дуго смо тако, у три ујутро, стајали на улици, сами. Могли смо да се пољубимо, заиста смо могли, нико нас не би видео. Толико је био невероватно леп, да сам самом себи, мало и пребацивао своје уздржавање од било каквог додира. Заправо сам, потпуно паралисан врло пријатним осећајем неверице у оно што се тада међу нама рађало, сматрао да у том тренутку, то и тако чедно и треба да буде. Уживао сам, јер ми се дешавало нешто што ничим не бих упрљао или покварио себи, а ни он, са своје стране, није наваљивао. Оставио сам му број телефона , записан на полеђини улазнице, сигуран да ћу га поново видети и да за нас тек почиње једна лепа прича.

Данима сам очекивао његов позив али се он мени никад јавио није...

Бошко-3...

Десет година је прошло од тад...

Једно вече у ''Х''-у, појавио се и он... До његовог доласка немилице сам циркао уз Турбо музику из неких других разлога... Поводи за доласке у Београд су били ретки и град ми је тих година заиста деловао некако неподношљиво сулуд и пуст и већа ме је носталгија хватала док сам у њему самоме боравио него када сам овде, у Паризу жалио, што ето, на овоме свету, неком дубоком неправдом постоје места где су људска бића наизглед одувек живела срећно и друга на којима се, та иста, безразложно, од памтивека, животарећи муче.





Одмах ме је приметио и препознао, у то уопште нисам посумњао... Супер је изгледао, црте лица су му попримиле коначан израз једне зреле мушкости. Није се угојио, значи да се није oженио... Док се он са свима поздрављао и бог зна како грлио и љубакао ја сам га посматрао и чекао само да се сав тај циркус одвије и сврши, па да коначно сазнам хоће ли ми прићи или не...

Буквално је дотрчао, за шанком је засео тик уз мене и после свих оних класичних и небитних питања и одговора, опет смо се гледали као некада, он и ја, у привиду тишине коју сам прекинуо, једним, изгледа и за њега, такође, одавно очекиваним питањем : ''Да ли се сећаш? Да ли нас се сећаш још? Зашто ми се онда ниси јавио ?'' Био сам пијан, дакле искрен и осетљив. У истом том тренутку кренуше ми сузе а он, да ми помогне да се колико-толико обуздам, и да се донекле примирим и средим, у своје ми, моје, руке узе ...

Љубав је понекад, до заљубљености допрела само, али сам свакој, омогућио расплет и крај.

Изненади ме бујица речи што дуго тражећи себи пут, у свој силини својој , кроз пукотину ове, њој јединствене прилике изби. И сав се жал разли. Најзад чух и оно што се коначно муку година оте, колико ме је волео, колико се плашио те љубави, колико је о њој маштао и жарко је желео али само кроз сан!'' Није Београд за то, буди срећан што живиш тамо где живиш а мој живот овде ... Жалосно је то!''

Да се Бошко јавио, никад ја Београд напустио не бих.

Les garçons de Belgrade-1...

Les garçons de Belgrade-2...

Les garçons de Belgrade-3...

Zanimljivi redovi za citati

Originally posted by Casino

Zanimljivi redovi za citati

Merci!

Gay Pride-1... Paris, samedi, le 25 juin 2011...