Gay-Serbia.com | Diskusije

Inspirisano temom ,,Da li u potpunosti verujete partneru/ ki kad vam kaze da vas nikada nije prevario/ la?"

Ne znam, meni je besmisleno nemati poverenja u nekoga. To obesmisljava celu pricu. Nikada ne bih sama, vlastitim rezonovanjem, mogla stici do ovakvog pitanja u glavi.

Komentari,
ideje,
predlozi,
iskustva (da, bice da je do iskustva ) ?

Kad se opeces jednom,pa drugi put,pa i treci..I sve u nedogled.

Originally posted by Tungi

Kad se opeces jednom ,pa drugi put ,pa i treci ..I sve u nedogled.

Lepo ja kazem: iskustvo
Salim se, ali, kao, zar, barem zbog sebe, ne zelis da...verujes ljudima, kao?

Mazohista sam.Spasava me to.

nisam citala temu koja je posluzila kao inspiracija za ovu;
sad ne znam o kakvom nepovorenju govorite??

ne znam, ako iz nekog razloga vec nemam poverenja u neku osobu, ili joj NE VERUJEM kad nesto prica (to je malo gore i sveobuhvatnije rekla bih) koja je poenta odrzavati dulji odnos?

aj ako je to neka prolazna frendica sa kojom drinkujes ili kostavec.
ali ako ta osoba igra BITNU ulogu u mom zivotu, onda je to problem koji kod mene uglavnom (ok, uvek? ) izaziva reakciju 'hladjenja' i rast onog bljak osecanja nepostovanja iste. i to je to, kraj sa kurtoaznom spikom kasnije.


inace verujem ljudima, u smislu da cujem sta govore i prihvatam to, ali uglavnom ne ulazim u neka dublja razmisljanja oko istog; osim ako je neko BITAN i bitne stvari u pitanju..tad aktiviram mozak, razum vise mnogo; i pokusavam koliko mogu srce da izbacim iz igre.

ima smisla, jer kako mozes voleti nekoga ako mu/joj ne verujes? poverenje je u korenu svakog takvog odnosa, kad ga nema onda se stvar svodi na jebanje i prekracivanje vremena dok nesto bolje ne naidje.

ne samo da je neophodno verovati parteru, nego je neophodno i verovati u partnera.

Originally posted by Orlando the Lady

Ne znam, meni je besmisleno nemati poverenja u nekoga. To obesmisljava celu pricu. Nikada ne bih sama, vlastitim rezonovanjem, mogla stici do ovakvog pitanja u glavi.

me agree

Ma bolje i to nego biti potpuno nezainteresovan!

Bravo za temu.

To sam ja na onoj pokusavala da objasnim.

vjerovanje je najbitnija stvar u našoj civilizaciji... i kad kupujete u samoposluzi to je čin vjere i povjerenja da je etiketa točna... i kad vas privuče reklama vi vjerujete u ono što se u njoj kaže... i kad glasate za kvalitetu svog života za sljedeće 4 godine vi vjerujete da će taj netko popraviti stvari... zaboga, pa vjerujete i novinama! a bormeš i forumu... zašto bi to onda bio problem u ljubavi?
djeco, tržišna privreda i demokracija se u svojim najdubljim temeljima zasnivaju na tuđem povjerenju i vjerovanjima... što mislite, zbog čega je stalno cool biti individualac i krajnje nepovjerljiv?

Pa valjda kad sam se sa nekim upustila u nesto to je zato sto je izmedju ostalog stekla moje poverenje, ne dovodim to u pitanje bez objektivnog razloga, ali te stvari treba uvek preispitivati.

Originally posted by m..

ima smisla, jer kako mozes voleti nekoga ako mu/joj ne verujes? poverenje je u korenu svakog takvog odnosa, kad ga nema onda se stvar svodi na jebanje i prekracivanje vremena dok nesto bolje ne naidje.

ne samo da je neophodno verovati parteru, nego je neophodno i verovati u partnera.

Bravo!

^

ne verujem pricama drugih, verujem u svoju procenu te price. na kraju, ako se zeznem, ne mogu onako odvratno pateticno da krivim druge.

I podseca....


''

^ hahahahha, CARICEEE

:zorkicj-kako se streca-i baca u fotelju-

^

E dusa moja...

Ja verujem iskljucivo sebi

Originally posted by luciferin91

Ja verujem iskljucivo sebi

ja ni sebi ni drugima

''

Bah. Smisla nema. Razlozi mogu da se pojave.

Mislim da nema smisla. Takva veza, bez poverenja, ne moze dugo da traje.

Ako dvoje odraslih, odgovornih ljudi gradi nesto vise od casual susreta i oboje zele da to uspe, onda NARAVNO da nema smisla. Veza - partnerska, prijateljska, gradi se prevashodno na uzajamnom poverenju, ili ih ja bar tako gradim. Dakle, krecem od 100 % poverenja, pa sad - il' trosi kredit ili zadrzi score.

Nema.

Ja mislim da je poverenje nesto sto se izgradjuje vremenom tj kroz razne situacije koje dolaze. Ne znam kako neko moze da ima poverenje kad tek zapocinje neku vezu. Pa on/a tu osobu zapravo i ne poznaje. Moze da ima poverenja u sebe, svoju intuiciju, procenu ljudi koja se i pre pokazala tacnom pa veruje sebi i tsl. A sto se druge osobe tice tek je vremenom upoznaje, pa u necemu u odnosu na pocetnu sliku koju je imao/la moze da se razocara, a u necemu da se iznenadi pozitivno. Sem toga mislim da sve zavisi i od obe osobe, medjusobnog odnosa... Tako jedna osoba moze u jednoj vezi za jednu osobu biti neodgovorna i povrsna a opet u sledecoj posvecena i ozbiljna. Sve zavisi sta mi budimo u drugim osobama i sta one bude u nama.

Inace ja mislim da je precesto u vezama pa i u prijateljstvima prenaglasena ozbiljnost i duznost i zato ona i na kraju propadnu. Osnovni sadrzaj bar po meni je i za jedne i za druge zabava. Ja ne volim onu sliku ljubavnika i prijatelja kao psihijatara. Ako mi je potreban psihijatar otici cu kod njega. Ozbiljnost imam po ceo dan i ceo zivot. Kad se nadjem sa muzem ili osobama sa kojima sam u vezi ili sa prijateljima najvise hocu da se smejem i zabavljam i imam neko zanimljivo vreme. To je terapeutsko dejstvo ljubavi i prijateljstva a ne da ja sad sednem pa dramim pa druga osoba drami i sve tako. Nekad mora i to, ali redje, osnovno je da mi ti odnosi budu prijatni i daju energiju za sve ono neprijatno sto prezivljavam. Ponekad mi je potrebna pomoc ili oslonac ali to su redje situacije i svakako ocekujem od onih sa kojima sam u partnerstvu ili prijateljstvu da se tada nadju kao sto se nadjem i ja njima. Ali radije bih se odrekla pomoci u nevolji ako bih svakog dana morala da budem u nekoj tezini i drami.

Kad nema poverenja, sve bitke gubimo!
Za mene, nepoverenje je možda jedan najotrovniji osećaj koji neka osoba moze da ima. .

Povererenje je osnova za jednu vezu, bez njega jedna veza ne može da funkcionise kako treba.
No, poverenje je nešto što se vremenom gradi. Sto više upoznajemo osobu sa kojom smo, to nam (ne)poverenje raste, ne možemo verovati čoveku koga smo tek upoznali.

Svaka čast Orlando za temu. Slažem se sa onim što je napisao kuna, i delimično sa Dinom, posebno sa njenim drugim pasusom.

Meni lično nikada, ali nikada neće biti jasan onaj difolt po kome se velika većina vodi, a to je da ih kod nekoga najviše privlači neka misterioznost, neka tajnovitost, nepoznatost. To mnogi bukvalno i kažu sami, tim rečima.

Možda nemam dovoljno iskustva, ili sam naivan i previše otvoren, može biti. Ali meni je za izgrađivanje nekog dubljeg partnerskog odnosa potrebno da od samog starta imam neki opušteni, drugarski, otvoreni stav prema osobi koja mi se sviđa. Ja tako vidim poverenje, to startno poverenje. Kao nesputanu razmenu i komunikaciju, kao put ka otvaranju. Ako ja s tobom ne mogu da se smejem na svakodnevne gluposti, ispričam ti nešto što se dogodilo danas ili nekada ranije u mom životu, jer želim to da podelim sa tobom, ako ne mogu da te pitam nešto što me zanima, zamolim te za uslugu, ili ti mene, zato što će sve to previše da me "otkrije", ili tebe - meni to nema smisla.

Ovo sad više postaje priča o tom startnom poverenju, ali za koje ja mislim da mora da postoji ako se planira neka dublja veza, zato navedoh neke banalnije "primere" poverenja. Naravno da se poverenje zaslužuje, i kasnije gradi i produbljuje vremenom, ali čemu uopšte upuštanje i bilo kakav odnos dublji od šeme, kombinacije, dejtovanja, čegagod, ako ćemo svi da se igramo čelične lejdi i "zajedno smo, al ti ne verujem jer te još dobro ne poznajem"? Pa u kom momentu, i kako onda odlučiš da ćeš s nekim da stupiš u vezu, da produbiš odnos? Nakon godinu dana kežual vidjanja, kad ga upoznaš dovoljno?
Onda mi je poštenije da kažeš sebi da ne tražiš vezu niti neki odnos od poverenja, i to je ok.

Da ne bude zabune, ne obraćam se nikome konkretno, samo se prosto pitam u drugom licu.

Originally posted by Dina

Ja mislim da je poverenje nesto sto se izgradjuje vremenom tj kroz razne situacije koje dolaze. Ne znam kako neko moze da ima poverenje kad tek zapocinje neku vezu. Pa on/a tu osobu zapravo i ne poznaje. Moze da ima poverenja u sebe, svoju intuiciju, procenu ljudi koja se i pre pokazala tacnom pa veruje sebi i tsl. A sto se druge osobe tice tek je vremenom upoznaje, pa u necemu u odnosu na pocetnu sliku koju je imao/la moze da se razocara, a u necemu da se iznenadi pozitivno. Sem toga mislim da sve zavisi i od obe osobe, medjusobnog odnosa... Tako jedna osoba moze u jednoj vezi za jednu osobu biti neodgovorna i povrsna a opet u sledecoj posvecena i ozbiljna. Sve zavisi sta mi budimo u drugim osobama i sta one bude u nama.

Originally posted by Dzelajza Rouz

Bah. Smisla nema. Razlozi mogu da se pojave.

Te amo, Rozika.. :*

Verujem svima i svima dajem neograničen broj šansi.
Verujem takođe, ljudima, ako određen/neodređen broj šansi daš i uporan bivati se, može ispasti dobro i benefitno.
Sa druge strane poverenje u partnerskom odnosu je prećutno i podrazumeva se, nije jasno određeno, ne treba da se zahteva, treba jednostavno da bude kompatabilnosti i preklapanja, a ne banalizacije i trivijalizacije odnosa. Nema tu reči o onome šta hoće jedna, ili druga strana. Ili je funkcionalno, ili disfunkcionalno.

To sto sam se vise puta zajebao, ne znaci da se odricem vjerovanja u ljude.