Gay-Serbia.com | Diskusije

E ovako... Pre 2 dana sam raskinuo vezu od 6 (slovima: sest) godina. Mislim, ne ja, desilo se.. polusporazumno..

Ne mogu da dodjem sebi. Danas sam se rasplakao u prodavnici.

Koja su vasa iskustva, koliko vam je trajao period rehaba i kako se nosite sa time?

Ja placem na svakih par sati, spavam, ne spavam, pijem, ne vidjam se ni sa kim i povremeno se usmrdim od nepomeranja sa jednog mesta. Grozota.

Eto.. ajd sad... da cujem??

Heh.. Prava tema za mene.. I ja sam nedavno (pa nema ni mesec dana) raskinula vezu sa devojkom sa kojom sam bila 3 godine.. Isto tako nekako polusporazumno.. To mi je ujedno i prva veza sa devojkom i najduza veza sa devojkom, ali i ovako generalno.. Necemo se lagati, nije mi bilo svejedno.. Nimalo.. Priznajem da ni jednu suzu nisam pustila od onda, iako sam nevidjeni emotivac, rasplacem se i na najmanju sitnicu.. Nekad umem da budem prava slavina.. Ali ne i sad.. Ne znam kako, ne znam zasto.. Ali prosto, i kada sam osetila da mi se place, nisam to cinila.. A svakako jako slabo to umem da kontrolisem.. Mozes misliti kako je onda.. Ne znam koji je konkretno razlog kod tebe bio da se vasa veza zavrsi.. 6 godina uopste nije malo.. Kod nas - prosto nije funkcionisalo.. Konstantne svadje oko gluposti, netrpeljivost prema ovoj drugoj, bezrazlozno ljubomorisanje, izbegavanje razgovora, gomile sitnica i situacija zbog kojih imas osecaj da ces da prolupas, poludis.. Disfunkcionisanje u svakom pogledu, sta reci.. Cesto sam imala osecaj da ostajemo zajedno samo zato sto smo vec toliko dugo zajedno, pa kao, zasto bi to kvarili.. Sto je totalna glupost.. Ali zaista u tim momentima si ubedjen da ce se stvari promeniti, da ce biti bolje, lepse.. I bude do neke mere, ponekad, i onda se opet sve sjebe sledecom sitnicom oko koje se digne buka.. Anyways, mogu da kazem da se osecam ok posle svega, da nisam dozvolila sebi da se otudjim od prijatelja, nisam dozvolila sebi da budem skenjana i da padam u depresiju.. Kako sam to uspela, ne znam.. Valjda je to sve do stanja uma, dakle kako "naredis" sebi da se osecas, tako ces se i osecati.. Zaista sam mislila da cu biti u bedaku najvecem, ali.. Zasto se jos dodatno kazniti? Pokusavam sebi odvratiti misli stvarima koje volim - muzika, filmovi, druzenje sa dragim osobama, odlasci na svirke/koncerte.. I stvarno deluje sve to prilicno terapeutski.. Sebi se jako doimam, uslovno receno, racionalnom, i svesnom svega sto se desava i svesnom svega sto osecam.. Sama ta svesnost o tome mi ne dozvoljava da emotivno reagujem na ishod citave situacije.. Eh, opet ja puno pisem, a nista ne govorim.. Uglavnom, nije lako.. Bilo da tugu za nekim manifestujemo u velikoj meri, ili je ne manifestujemo uopste, cinjenica je da je u tu vezu (bez obzira na to koliko je ona trajala) uneseno mnogo truda, vremena, zrtvovanja, i tako kojecega, i smisleno je da nakon zavrsetka te veze to sve ume jako da te pogodi.. Ako je to tvoj nacin da se izboris sa svime sto se desilo, onda je u redu, to je TVOJ nacin i niko ti to ne moze oduzeti.. Ali, moras razmisliti koliko ti zapravo odgovara stanje u kom si.. Koliko utice na tvoj posao/skolu, kako na tvoj drustveni zivot, i tako to.. Kad skontas te neke stvari, pa sam od sebe ces poceti i drugacije da se nosis sa raskidom.. Nije smak sveta, iako se tada sve tako cini.. Ne predstavlja to ni kraj nicemu, pa imas citav zivot pred sobom, da radis stvari koje volis i koje te ispunjavaju.. U pocetku je tesko shvatiti te stvari, jer se konstantno preispitujes sta si mogao uraditi lepse, drugacije, sta si mogao da ne uradis i tako to.. A besmisleno je, proslost ne mozes da promenis, ma koliko to zeleo.. Nisam dosla ovde da solim pamet time sta treba i sta ne treba da radis i ne znam ni ja sta, pricam samo iz licnog iskustva, i to nazalost.. Koliko god vremena ti treba da prevazidjes sve, to vreme ce proci i bices kao nov, spreman za nove dogadjaje i desavanja, ljubavi, veze, vezice.. Zvuci mozda nezamislivo da sada tako razmisljas o tome.. Meni je trenutno i drzanje za ruke nezamislivo.. Da ne spominjem ostale stvari.. Ali dobro, prodje to vremenom, a proci ce i tebe.. Nemoj se prepustati emocijama previse, gledaj da ostanes sto pozitivniji nakon svega, samo tako ce ti biti lakse da prebrodis sve.. Opet, ako mislis da ce ti biti lakse da se isplaces, go for it.. Izbaci bar deo nepotrebne negatvne energije na taj nacin.. Smisli druge nacine da kanalises tu tugu.. Pisi pesme, price, pozabavi se sobom, uradi stvari koje si oduvek zeleo i za koje nikad nisi imao vremena, vidi se sa ljudima sa kojima se nisi video dugo.. Ma uvek se nadje nesto.. Pitanje je koliko to sada zapravo zelis.. U svakom slucaju, da ne odugovlacim i da ne smaram vise, zelim ti puno srece u prevazilazenju svega.. Tesko je, ali znam da ces biti ok.. Svi budemo, pre ili kasnije..

Sve prođe. Samo posledice ostaju...

A da li su dobre ili loše - zavisi samo od tebe i to je ono najlepše u svemu.

Ja bih rekao... sve prodje, samo usponeme ostaju - dobre ili lose.

Ja sam pre nekih mesec dana stavljena na pauzu , pre nekih 5-7 dana se zavrsilo na jako neprijatan nacin . Ranije su me retko pogadjali raskidi , valjda nisim uistinu volela . Sada....ne znam...Uhvatim sebe kako pogledam na sat i shvatim da samn 2-3 sata sedela zurila u tacku ne razmisljajuci ni o cemu . Sobu danima nisam raspremila , nemam volje, probijam se kroz krs. Prija mi da budem napolju jer ne gledam u sitnice koje me podsecaju na nju i pricam s ljudima o nekim drugim stvarima. Nasla sam sebi beg u ucenju , sto zato sto moram uciti sto zato sto je to nacin da aktivno razmisljam samo o tome . Sinoc su mi prvi put krenule suze i uspela sam ih zaustaviti. Pretpostavljam da cu kada prodje ispit i izadjem iz soka u kome sam trenutno samo eksplodirati gde god i krikom koji izadje iz mene pokrenuti lavine u Alpima , naterati jata ptica sa Novog Zelanda u let...
Sve se da na neki nacin preboleti ... Doci ce dan kada ces moci da nastavis svoj zivot najnormalnije, kada sitnice kojete vezu za odredjenu osobu nece pokretati suze vec lepa secanja. Ne znam kada ce se to desiti , ali znam da nekoga ne mozemo prestati voleti ako smo tu osobu nekada u nasem zivotu voleli detinje iskreno, bezrezervno ....

Ne pravim ja neki preterano big deal od toga, samo sam svestan da ovaj period umiranja mora da se dogodi i ne bih da ga odlazem, nego da zavrsim sa tim plakanjem i patetisanjem, da na miru mogu da nastavim dalje. pritom mi je prvo i jedino raskidanje u zivotu, tako da se trudim da se ponasam onako kako se osecam jer ne umem drugacije da se nosim sa time..

znam ja da ce sve proci i da ce biti ok. ne brinem se oko toga.

interesuje me kako drugi ljudi to prevazilaze, posto nemam iskustva. rituali, pricati/ne pricati, plakati/ne plakati, hobiji koji pomazu, itd.

eto, ja sam slagao Lego kocke (posle 10 godina) i to me je skroz smirilo. kao meditacija. fokusiranje na te sitne delice i smisljanje sta cu sa njima.. i, da, Natali Dizdar - Stranac, na repeat. npr..

mozda se nisam dobro izrazio, tj postavio temu, ali sam vise mislio u tom nekom smislu nego sto mi treba pomoc i uteha (mada, zaista hvala i na tome).

Uh... eto tako.

Plači, smej se. izlazi, spavaj, izjadaj se... ali na kraju, stisni zube i kreni napred, jer življenjem u prošlosti ne nanosiš samo sebi bol već i onima kojima je stalo do tebe, a ne mogu da ti pomognu - jer ti moraš pomoći sebi. Pamti lepo, ne zaboravljaj ružno. Na kraju, on će ti biti samo jedna uspomena u nizu, a ako dovoljno ojačaš, možda ćete biti i prijatelji..

Originally posted by goran85

Ne pravim ja neki preterano big deal od toga, samo sam svestan da ovaj period umiranja mora da se dogodi i ne bih da ga odlazem, nego da zavrsim sa tim plakanjem i patetisanjem, da na miru mogu da nastavim dalje. pritom mi je prvo i jedino raskidanje u zivotu, tako da se trudim da se ponasam onako kako se osecam jer ne umem drugacije da se nosim sa time..

znam ja da ce sve proci i da ce biti ok. ne brinem se oko toga.

interesuje me kako drugi ljudi to prevazilaze, posto nemam iskustva. rituali, pricati/ne pricati, plakati/ne plakati, hobiji koji pomazu, itd.

eto, ja sam slagao Lego kocke (posle 10 godina) i to me je skroz smirilo. kao meditacija. fokusiranje na te sitne delice i smisljanje sta cu sa njima.. i, da, Natali Dizdar - Stranac, na repeat. npr..

mozda se nisam dobro izrazio, tj postavio temu, ali sam vise mislio u tom nekom smislu nego sto mi treba pomoc i uteha (mada, zaista hvala i na tome).

Uh... eto tako.

meni se dopada kako razmisljas o tome...

sad ne govorim samo o raskidu, nego o prevazilazenju teske situacije...

znas kako ja...prvo ukapiram sta se desilo...pa onda pustim da mi je tesko...onda taj deo - plakanje (koje meni ne ide od ruke, iskreno), bes, kojesta...najgore je ono posle...to kada sve sad znam, ali moram da cekam da prodje...bas ta katatonija o kojoj pricas...

...ja sebi napravim raspored...bukvalno! sta treba koji sad u toku dana da uradim - tada i tada cu da citam, tada i tada da vezbam, tada i tada to i to...i onda se DIVLJACKI TERAM da te stvari i radim....

u ekstremnim slucajevima je dovoljno mesec dana...

e, da...to se sve podrazumeva da ZNAM sta me muci

aham... evo ti onda predloga ...
- lego - fantastican i slazi - ja to radim inace , prosto ih obozavam
- pazzl - oni od po koju hiljadu delova sa sto komlikovanijom slikom - garantovano ces misliti samo o tome dok ne slozis
- vajanje- i ako nisi vican umetnosti kupi sebi glinu ili das i zamazi ruke , neces verovati koliko prija
- crtanje, slikanje-fantasticno

- ako mozes da se skoncentrises na citanje onda i to , ili to ostavi za kasnije
- rezbarenje u drvetu ako imas mogucnosti da to sebi priustis
- pletenje, vez, heklanje ....

eto to sui neke stvari koje mozes i sam i u drustvu uz dobru muziku , preporucujem Bramsa.

A s druge strane , navuci toplu jaknu, sal, kapu... izadji napolje i pogledaj oko sebe , zivot je divan!
Ako imas u familiji malu decu , ili prijatelje sa istom otidi do njih , deca umeju da oraspoloze kao niko .
Placi u zagrljaju najboljih prijatelja , oni za to sluze , i dozvoli im da kad pokusavaju , te izvuku napolje i nasmeju , to rade zato sto te vole .

Napisala sam ogoman post i rasplakala se, a onda ga greskom izbrisala.

Originally posted by goran85

E ovako... Pre 2 dana sam raskinuo vezu od 6 (slovima: sest) godina. Mislim, ne ja, desilo se.. polusporazumno..

Ne mogu da dodjem sebi. Danas sam se rasplakao u prodavnici.

Koja su vasa iskustva, koliko vam je trajao period rehaba i kako se nosite sa time?

Ja placem na svakih par sati, spavam, ne spavam, pijem, ne vidjam se ni sa kim i povremeno se usmrdim od nepomeranja sa jednog mesta. Grozota.

Eto.. ajd sad... da cujem??

nikako, bukvalno umirem par meseci...onda pocnem da radim kao manijak, treniram, radim, treniram, radim, radim...i tek onda izadjem...

par puta mi se desilo da sam izasla "pre vremena", rasplakala sam se posle par piva i neke nebuloza pesme koju sam moooozda jednom cula


alkohol izbegavaj, bice ti jos gore - necu ni da pricam o tome, sta ti sve padne na pamet u tom stanju da pises "voljenom/oj" ili jos bolje da u pola noci zvrcnes...

jašta, raskidi su

@ Delete> FANTASTICNO

bas si me oraspolozila, majke mi

@ Azdaja> Dopada mi se realnost i konkretnost posta..

@ Tintily> super je sve, hit hit hit, ali, rezbarenje.. mislim, ne umem vazu da drzim a da se ne razbije, a kamoli da precizno deljem

naravno, nisi to mogla da znas, samo komentarisem.
poslednja recenica u drugom postu ti je bas lepa. tnx.

@ hlaefdige> to sa rasporedom cu cim prodje prvih nedelju dana, da se prvo malo istrosim. mislim da je i najkorisnije postaviti sebi zadatke pa ih, makar i automatski, odradjivati u prvo vreme..

@ tamanoir> konfuzno, ali iskreno i lepo. hvala. bas si se potrudila, tako da kapiram da ti cela prica dosta znaci. razumeli smo se

Aj ponovo da pokusam da napisem ok post na datu temu.

Ne verujem da ce ovo delovati ohrabrujuce na tebe, ali ja i posle godinu dana ne mogu potpuno da se sastavim.

Trudila sam se da ne placem, ali bi bilo bolje da sam plakala nego sto sam lezala na krevetu nepomicno, satima, gledajuci u jednu tacku i bezeci od istine. Gde god bih mrdnula iz sobe, nesto bi me podsetilo na nas i pocela bih da placem, a ljudima koji su me pitali sta mi je nisam mogla da kazem pravi razlog.

Najgore je to sto kad sam pisala sms drugim ljudima i po automatizmu bih upisala njen broj, a ja sam cekala da ti ljudi odgovore dok ne bih ukapirala da njima nisam ni slala.

Sanjala sam da razgovaramo i da govorim sve ono sto sam precutala na javi, u snovima bi bilo sve ok, a kad bih se probudila, realnost bi mi istog trenutka opalila takav samar da je boleo, svakog trenutka sve vise.

Prestala sam da mislim o tome kad sam dobila drugi, pa treci posao. Danima sam radila, pisala, putovala, trenirala, bila okruzena ogromnim brojem nekih novih ljudi, a udaljavala sam se od bliskih prijatelja, jer njih nisam mogla da lazem da sam srecna. Ali, pomoglo je. Bar trenutno.

Nakon nekoliko meseci sam se osetila dovoljno jakom i svesnom da su svi konci samo u mojim rukama, a onda me potpuno nepoznata osoba, cak ne ni uzivo, nego na forumu, tako posekla rekavsi mi nesto o bivsoj, da sam se osecala dvostruko jadno. Prvo, zato sto me povredilo nesto sto me se, realno, ne tice i sto nisam ostala ravnodusna na to. Drugo, zato sto je nekom strancu poslo za rukom da mi nanese uzasan bol.

Svako novi, koga sam "pustila" u svoju blizinu, zavrsavao je toliko daleko od mene, da smo bili blizi cak i pre upoznavanja. Bilo je, u medjuvremenu, nekih (pokusaja) veza sa drugim ljudima, ali to je bilo stavljanje soli na ranu, pa bi se i zavrsavalo tako sto mene zaboli stara rana, a oni znaju kako im je.

Meni samo jedna stvar uznemiruje.
Ako si 85. godište, znači da si čitav svoj dosadašnji sexualno aktivan život proveo sa jednom osobom?
Horor!

paaaaa.. imao sam sex i pre 18te, zaboga..

ali, u principu, da..

@ Delete>

Joj. Bas nekako realno tesko zvuci to sto si napisala. Ne mogu ni da zamislim koliko to sve moze da boli. Covece..

"Sanjala sam da razgovaramo ... " taj deo mi je bas mucan. Realni snovi suck. Koja je samo drama kad se probudis..

Ne znam stvarno sta bih rekao.

Crap.

Mislim da taj pocetak tugovanja mora biti takav kakav tebi i jeste... Ja sam dosta vremena provodila na kompu. Tipa, filmovi, serije... Mozes piti neke lagane seditive ako krenu napadi anksioznosti... Posle par nedelja idealan lek je rad na sebi u svakom smislu i pogledu. Vezbanje do ludila, shoping... Prijatelji, ali ne u kontekstu izlaska vec vise kao popunjavanje slobodnog vremena i ispunjavanje potrebe za ljudima. Kao podsetnik da ipak nisi sam...
Kljucna stvar je ne dozvoliti mozgu da vrti slike...
Iz sopstvenog iskustva, trebace ti jedna ogromna stvar u zivotu da popunis rupu, i vremensku i emotivnu. Od tebe zavisi sta je to. Idealna je prilika da krenes ozbiljno da se bavis hobijem koji mnogo volis, a nikada nisi imao para, vremena, ili neceg treceg. Jer treba sliti sada tu emociju i ljubav u nesto sto nije tvoj partner. Zelim ti da pronadjes tu veliku stvar, sto pre, i nastavis sa svojim zivotom...
I ne brini, vreme zaista leci sve...

Kada bi mogao raskid da bude momenat istovremenog zasićenja/istovremene potrebe za prekidom/bilo šta, ali istovremeno, bilo bi divno.

Još malo utopije - optimum bi bio da se lagano prelazi iz romantičnog odnosa u prijateljski. I mislim da je to moguće.

Nije mi se desilo da me neko ostavi u vreme kada su mi emocije i dalje razbuktale i jake, da jeste, zaista ne znam šta bih.

Meni se dešavalo da plačem na predavanjima, a ja raskinula.

Što se metoda prevazilaženja tiče, to je sve individualno; jedina konstanta je vreme.

Nadam se da ćeš brzo preboleti.

I jos jedan savet... kad god ti se place, a ti placi... Osecaces se 5 puta bolje posle toga, a to su samo suze... Nema potrebe da to drzis u sebi...

Ja sebe razmazim do besomucnosti... znaci te vremenske 'rupe' koje se dobiju raskidom uvek popunim stvarima u kojima najvise uzivam. Sve nesto za svoju dusu, sto mi jako prija, a cime jesam ili nisam imala dovoljno vremena baviti se dok sam bila u vezi.

u principu, koliko lako zaplačem u nekim apstraktnim uslovima (uživljavanje u knjige, filmove, predstave...) toliko me ove realne situacije ne mogu tako lako rasplakati.
nekako se pomirim sa raskidom i nastavim dalje. trošim vreme samo na sebe i to mu dodje kao jedina razlika.

Ne.Zavrsi se uvek samopovredjivanjem.Ne mogu ja to:nazalost:

Nikad nisam imala neku sadrzajnu vezu da bi me raskid boleo. Uvek mi je to vise bilo oslobodjenje.olaksanje.

Ali nesto sto me je pogodilo duboko,to je bilo jedno prijateljstvo koje je puklo,a u koje sam toliko verovala,koje mi je znacilo mnogo. Trebalo mi je godinu dana da prestanem da poredim sve ljude s tim prijateljem,da prestanem da slusam nasu muziku,da prestanem da razmisljam i produbljujem.. Jebeno. Ali kad prodje osecas se sigurnije,jace. Sto nas ne ubije,ojaca nas,zar ne?


Glavu gore,osmeh na lice,nek crknu dusmani

Pa zar moze dusmanin da mi bude neko koga volim?

Zavisi koliku dozu mazohizma upraznjavas

Ogromnu:sigh:

Nikada se posle raskida nisam tako lose osecao... Nemam pojam da li je to dobro ili lose...


Ako ti se place, svakako placi... Nema nista gore od tog suzdrzavanja...

Sto se hobija tice, sam najbolje znas sta ti odgovara... Ja sam jednom u slicnoj situaciji pisao komentare nekih zakonskih clanova, a to nikad nisam radio i nemam pojma kako mi je to palo na pamet... I sto je mozda najbolje, profesorka je rekla da sam taj rad uradio veoma dobro...

Muziku u takvim trenucima ne slusam jer me svaka pesma podseca na period dok smo bili zajedno...

Pre više od 3 godine sam imao epizodu raskida...i moram da priznam nije mi bilo nimalo lako i bilo je tu svega (ćutanja, plakanja, povlačenja u sebe....), pogotovo što nisam ni sanjao da može da se okonča na takav način tako iznenada samo jednim telefonskim pozivom od strane te osobe, ništa me nije ni upućivalo na moguć razlaz...baš sam bio sjeban i mislio sam da nema više šanse da ja budem u vezi sa bilo kime i da sebe sjebavam, nađem nekoga za seks ako mi bude do toga i tačka.......ali ipak sam daleko od takvog načina funkcionisanja i potražih relativno brzo utehu, za nekih 3 nedelje sam počeo da komuniciram sa jednim dečkom i evo me još sa tom osobom već 3.5 godine ...dugo sam tugovao, čak 3 nedelje ...ni 40 dana nisam obavio Zato Gorane, glavu gore i oslobodi dušu za "novi projekat"