Gay-Serbia.com | Diskusije

Sećam se jedne Mopasanove pripovetke pod naslovom: "Samoubica". Govori između ostalog: Nikada nemojte čitati stara pisma..Često, ljudi u poodmaklim godinama života pronađu kakvu staru sliku, gde su mladi, gde je njihova ljubav mlada, nečija vlas kose..ubedače se i koknu.

Ja sam spalila sve svoje uspomene. Slike, pisma.Bilo je nekoliko kutija istih. Ne mogu reći da bih učinila isto, ali i ne kajem se previše. No, spaljene slike i pisma nisu izbrisale njen lik u mojoj glavi. Tako da, taj metod nije upalio. Izbrisana je, mnogo godina kasnije..

Od tad ne bacam ništa. Čuvam sve, jer sam se uverila u neefikasnost metoda.

Da li ste ikada spalili neku sliku, pokajali se? Tone pisama? Uopšte, zanima me vaš odnos prema uspomenama.

u napadu besa sam jednom zguzvala jednu fotografiju. posle sam je 'peglala' al' nije to - to

volim da mislim da sam naucila da cuvam ono sto mi puno znaci

Nikad ne bacam slike i slicne uspomene. Sve vrlo brizljivo cuvam negde na nekom skrivenom mestu, toliko skrivenom da ni sama ne znam tacno gde.

Ali kad pronadjem to mesto pa krenem da razgledam, onda se zadrzim dugo i otputujem daleko u proslost i ne smeta mi to. Lepo je secati se.

(J.. post pa nastavak)...a najlepse je kad slucajno naletim na neke sitnice i uspomene

Jednu njenu sliku sam sacuvala. Samo je bila okrznuta vatrom. Stavila sam je u roze kovertu, a kovertu u knjigu. Skoro sam pronasla knjigu, slucajno nasla njenu sliku i nije mi bilo lepo. Pozelela sam da je spalim.

Aham.. ali isto tako ostavila dosta....
Volim uspomene, i rado ih se secam.,.. ipak je to deo moga zivota...
Naravno od stvari, koje su mi bile bitne u zivotu.. a one kojima mesto nije tu, njih vise i nemam.. niti pisma, niti razglednice...

Originally posted by Angelina777
Jednu njenu sliku sam sacuvala. Samo je bila okrznuta vatrom. Stavila sam je u roze kovertu, a kovertu u knjigu. Skoro sam pronasla knjigu, slucajno nasla njenu sliku i nije mi bilo lepo. Pozelela sam da je spalim.

Jednom sam nasla sliku mene i bivseg decka u knjizi, izmedju dve strane /zavrsetak 3 poglavlja i prazne strane pred novo/ i bas pomislih, eto taman kako treba prazno ispred, a taman dovoljno poglavlja iza.

samo kad tražeći nešto levo naletim na ista

DA...cim osetim da nemam vise nikakvu emociju prema nekome...brisem/spaljujem/bacam i td

do sada s enikad anisam pokajao

kada jednom odlucim/shvatim da je neko proslost
no turning back

et toq!

Cuvam dosta toga iz nekih ranijih perioda zivota i nerado uzimam te stvari....

Analiziranje i podsecanje na neke situacije koje ti predmeti/stvari simbolizuju stvaraju jak osecaj melanholije,nostalgije i nelagodnosti.

ja sam ovde izgleda najveci piroman!!!


spalila sam dnevnike, pisma, slike....


doduse, slike sam skenirala pre toga, ali je bila velika selekcija

ko jos u danasnje vreme pise pisma

Originally posted by ljubav91
ko jos u danasnje vreme pise pisma

ja

cuvam sve uspomene

Svojevremeno sam spalila celu jednu kutiju punu pisama, od razlicitih ljudi, svoje dnevnike i zvrljotine i neke sitne poklone...
To je bio izraz moje pubertetske zelje da se promenim i postanem drugacija. Ne zalim za tim prekinutim kontaktima, ne secam se ni imena svih svojih dopisnih drugara...
I sada posedujem jednu kutiju sa uspomenama na dnu ormara, retko je otvaram, a ima unutra svacega... ne garantujem da mi jednog dana ponovo nece pasti na pamet da i tu kutiju bacim na tek razgorele grancice ili sa mosta pravo u Dunav.
Da, mislim da nema smisla ziveti u proslosti...

Nisam tom cinu pridodala neku teatralnu dimenziju, kako bi se od mene i moglo ocekivati- srucila sam sve u to kontejner najhladnokrvnije (mada verujem da je to bila ona hladnokrvnost serijskog ubice).

Originally posted by ljubav91
ko jos u danasnje vreme pise pisma

O, iznenadio/la bi se.

Elem, ne čitam ih jos uvek. Ne bacam ništa.
Ni papirni ni elektronski format.

Sklona sam čuvanju sitnica od voljene osobe,romantik sam,čak imam i praznu kesicu od šećera kad smo prvi put polile kavu.....pisama nemam a dnevnici mi datiraju iz mlađih dana tako da u njima sada ne nalazim ništa zanimljivo niti bolno...neka,nek stoje,ne smetaju mi.
Svijet uspomena je uglavnom u mojoj glavi i nerijetko ,kad nemam što drugo raditi,svratim u njega.

Originally posted by J...
Nikad ne bacam slike i slicne uspomene. Sve vrlo brizljivo cuvam negde na nekom skrivenom mestu, toliko skrivenom da ni sama ne znam tacno gde.

Ali kad pronadjem to mesto pa krenem da razgledam, onda se zadrzim dugo i otputujem daleko u proslost i ne smeta mi to. Lepo je secati se.

Skoro identichno, s tom razlikom shto i nije bash brizljivo sklonjeno, vec zatureno po stanu, ko zna gde.

Neverovatno zvuchi, ali vecina izbeglica nakon ratova 90-ih na ovim prostorima je uglavnom najvishe zalila ne za izgubljenim materijalnim stvarima, vec upravo za fotografijama i pismima. Uspomene jesu mocna stvar.

Originally posted by Angelina777
ja

I to ručno, ja, penkalom. Ne štampač.

Nikad nisam spaljivala uspomene ili ih unistavala na drugi nacin. Ali ih ni ne gledam, ili vrlo, vrlo retko.

Juce sam sredjivala policu sa papirima, i pronasla neka stara pisma.
Deo sam pobacala, ali onaj deo pisama koji me je ganuo nisam imala srca da bacim.

Ipak sam ih ponovo vratila na mesto. Ima ih 10-ak.

..uzas!! o tome sam danas razmisljalaa...imam masu starih pisama ali ni jedno nisam pocepala