Gay-Serbia.com | Diskusije

Kako reagujete kada krenu duhovi proslosti da vas proganjaju?

Da li im dozvoljavate da vam poremete svakodnevicu ili ste naucili da im odolite i ne dozvoljavate da vas povuku korak nazad?

Ili, ako im vec dozvolimo, znaci da tu ima neceg?

ne proganjaju me duhovi proslosti...


offtopic - registrovan prije 2 godine, i ovo ti je prva poruka?:roll:

Originally posted by Lawyer
Kako reagujete kada krenu duhovi proslosti da vas proganjaju?

Da li im dozvoljavate da vam poremete svakodnevicu ili ste naucili da im odolite i ne dozvoljavate da vas povuku korak nazad?

Ili, ako im vec dozvolimo, znaci da tu ima neceg?

Nikako im ne dozvoljavam da mi remete zivot... Ne vredi prezivljavati proslost, niti pokusavati da se od nje pravi buducnost....
Staro jelo ne treba podgrevati kazu neki.

Proslost je gotova.

Ne mogu da je promenim.

Mogu da ucim iz nje.

I to je sve.

Uvek se truditi da izvuces najbolje iz situacije.

Na proslost ne mogu da uticem, na sadasnjost i buducnost mogu, sve sa lekcijama iz proslosti.

To je sve.

Ne razmisljam toliko o proslosti i ne dozvoljavam nekim stvarima iz nje da me proganjaju ali s vremena na vreme zajedno s drugim stvarima dodje koje me muce dodje i proslost.....

Ako se misli na moje partner(k)e, tu nema problema -sto je gotovo, gotovo je.
A neke slike iz detinjstva su znale da me muce, ali cak i to se ne desava vise.......

Duhovi ne mogu ništa nikome ako nisu ovaploćeni u telima. A sve telesno može telesno i da se razreši.

Duhovi proslosti se daju kreativno izluciti iz tela. Za mene ne postoji proslost, a ako postoji, kreativno je usmeravam i menjam u svojoj glavi, za buducnost. U sustini, sve su to kockice mozaika, koje se daju usmeravati, manipulisati njima. Akcija i reakcija. Nauciti da se distanciras, posmatras sa strane, analiziras, upotpunjujes sebe, nadogradjujes sebe, pregradjujes, dogradjujes, ubacujes silikone i tako ...


isto tako, verujem da su duhovi (tj. nase misli) one koje daju podsticaj, lepotu i snagu telesima koja se krecu, ali van perspektive tudjeg tela, nase misli kao misli ne postoje. kad se to shvati, onda treba usmeriti reakciju, prilagoditi na njihov sistem, usporiti, ubrzati, dodati, i videti kako se "slika" ucitava, menja, sazima, siri, energija se menja.


Da pojednostavim, mogu da mi p..... p.....

ne volim da se previse vracam u proslost, cemu to?
ne mogu da me povuku unazad, mogu samo unapred

ne dozvoljavam ja da me duhovi proslosti savladaju - to oni sami rade... tek od skoro sam uspela da se malo kontrolisem po tom pitanju, jer je inace jako bolno tako nesto..
ali posto verujem da za sve postoji neki razlog, onda verujem da i ovo ima neku vaznu ulogu u mom zivotu...

Pa....trudim se da proslost ostavim iza sebe...kada se radi o teskim trenucima i ruznim uspomena, iako znam da ne mogu da ih zaboravim pokusavam da ih se ne secam....izbegavam ih..nekada se sa 'duhovima' iz proslosti cesto susreces i za mene to nisu ljudi vec sitnice koje vrate u period vremena koji sada zelim da ostavim iza sebe...
Takve stvari cesto me izbace iz svakodnevnice ali pokusavam da to sakrijem od drugih....

Bas poslednjih mesec dana me muce duhovi veoma bliske proslosti
pokusavam da idem napred ali me oni neprestanu vuku za sobom i sve mi se cini da stojim u mestu i da bol koji mi nanose nikada nece prestati, al jbg sta je tu je

Originally posted by malecka
ne dozvoljavam ja da me duhovi proslosti savladaju - to oni sami rade... tek od skoro sam uspela da se malo kontrolisem po tom pitanju, jer je inace jako bolno tako nesto..
ali posto verujem da za sve postoji neki razlog, onda verujem da i ovo ima neku vaznu ulogu u mom zivotu...

Slazem se u potpunosti. Samo napred

Pošto u trenutku kada mi duhovi prošlosti udare u glavu, nisam baš svoja, tj. ne mogu da se trgnem, pozovem drugaricu koja me onda podseti na neke stvari i dokaže (over and over and over again) kako je ta prošlost sada baš tamo gde treba da bude u mom životu. Iza. Nema je. Gotovo. And it was meant to happen that way. If it wasn't then it wouldn't be a past...

Progone me i poremete ponekad... Ima toga da sam nezadovoljna sadasnjicom pa mi se proslost ucini lepa, lepsa nego sto je bila...

ti duhovi proslosti su na zalost ili radost (kako kome), nezaobilazna situacija u zivotu. Ja sam licno naucila da zivim sa njima(mada bunili su me u pocetku bas bas), jer svaki put kada se oni pojave, ja naucim nesto novo.

past, present, future... it's all the same these days isn't it?... da, duhovi me proganjaju, but i deal with them....

Zar ja nisam već odgovorio na ovu temu?

LM, trudim se da ih ignorišem ... ništa dobro nisu doneli ...

Originally posted by Sky123
past, present, future... it's all the same these days isn't it?...

Meni je najstrasniji osecaj kad imam utisak da je sve to manje-vise isto - i proslost i sadasnjost i buducnost... Ono sto sam pomenula - da mi se proslost ucini lepsa je jos i nekako, ipak se znaci nesto menja pa makar i na gore... ali vec vidjeno i opet vec vidjeno i opet...

Ovo me podseća na pismeni u osmom razredu "Naši mali strahovi i napiši neki svoj primer (?)" gde iskreno rečeno nisam znao šta je tema... Ideja je verovatno bila da se priča o patnjama zbog zaljubljenosti, ili nesigurnosti u vezi budućnosti (odlazak iz osnovne u srednju školu)? U svakom slučaju, takve strahove nisam imao, pa sam predao praznu vežbanku... posle sam se raspitivao kod ostalih šta su pisali (mi svi imamo male strahove, moramo da pazimo da nas ne nadjačaju itd itd)... na sledećem času mi je dala vežbanku i rekla "piši"... tu sam napisao ono što su mi ostali rekli. Nisam imao svoj primer. Posle mi je dala trojku.

Ljudi misle da je "nekada sve bilo bolje", ja mislim, nekada je sve bilo gore!
Moje pamcenje seze svega nekoliko meseci unazad, i to ako se bas potrudim (ustanovljena pravila moga ratovanja sa sopstvenom dusom), pokupila sam par jasnih "tragova"iz ranijih godina, za nauk, za buducnost. Ako su to zli dusi proslosti, onda se to na TO nekako odnosi. Ni na sta drugo.

muce me s vremena na vreme, ali odavno sam naucila da ne smem da dopustim da uticu na moj sadasnji zivot...ponekad, kada sam sama sa svojim mislima....ali inace ne

Originally posted by jukie
Ovo me podseća na pismeni u osmom razredu "Naši mali strahovi i napiši neki svoj primer (?)" gde iskreno rečeno nisam znao šta je tema... Ideja je verovatno bila da se priča o patnjama zbog zaljubljenosti, ili nesigurnosti u vezi budućnosti (odlazak iz osnovne u srednju školu)? U svakom slučaju, takve strahove nisam imao, pa sam predao praznu vežbanku... posle sam se raspitivao kod ostalih šta su pisali (mi svi imamo male strahove, moramo da pazimo da nas ne nadjačaju itd itd)... na sledećem času mi je dala vežbanku i rekla "piši"... tu sam napisao ono što su mi ostali rekli. Nisam imao svoj primer. Posle mi je dala trojku.

Mogao si da pises da nemas strahove, da ti je neobicno sto ih drugi imaju ili vec nesto slicno Ja sam volela licne teme, mada kod nas je uvek bilo vise tema pa ko nije hteo njih mogao je da uzima one koje nisu licne. Imala sam jednu drugaricu koja nikad nije pisala te licne teme, niti bi znala sta da pise. Ja sam pisala o sebi, ali ne onako kao sto bih pisala za sebe ili za bliske ljude... Posto bih uvek dobila peticu i citala pred svima, to sam pisala tako da s jedne strane ja znam sta pisem i to ima valjda neku snagu, a s druge strane dovoljno opste deluje da za ljude koji mi nisu bliski moze da bude i ovo i ono... Tako mi se i danas desava na forumu da nekad trazim od bliskih prijatelja da procitaju post i kazu mi da li ostavlja takav utisak ili da brisem/menjam. Kazem ja da se vremena na neki nacin nikad ne menjaju

Originally posted by Angelina777

Moje pamcenje seze svega nekoliko meseci unazad, i to ako se bas potrudim (ustanovljena pravila moga ratovanja sa sopstvenom dusom)

Takodje, takodje...

Originally posted by jukie
Ovo me podseća na pismeni u osmom razredu "Naši mali strahovi i napiši neki svoj primer (?)" gde iskreno rečeno nisam znao šta je tema... Ideja je verovatno bila da se priča o patnjama zbog zaljubljenosti, ili nesigurnosti u vezi budućnosti (odlazak iz osnovne u srednju školu)? U svakom slučaju, takve strahove nisam imao, pa sam predao praznu vežbanku... posle sam se raspitivao kod ostalih šta su pisali (mi svi imamo male strahove, moramo da pazimo da nas ne nadjačaju itd itd)... na sledećem času mi je dala vežbanku i rekla "piši"... tu sam napisao ono što su mi ostali rekli. Nisam imao svoj primer. Posle mi je dala trojku.

Kako slatko

Originally posted by Dina
Mogao si da pises da nemas strahove, da ti je neobicno sto ih drugi imaju ili vec nesto slicno

Imao sam strahove, ali su bili tipa da će mi otac (koji je bio bolestan) umreti i da nećemo imati gde i od čega da živimo; ili da će me budale iz razreda jednog dana stvarno i ubiti od batina; nisam imao nikakve "male" strahove tipa "uf, zaljubio sam se u Jelenu iz razreda i sada me hvataju leptirići u stomaku kada je vidim blabla". I pitanje je nekako bilo "naši" mali strahovi, za šta sam se u pisanju ranijih pismenih zadataka uverio da "naši" znači "njihovi" tj. postoje sigurne stvari koje SMEŠ da napišeš u pismenom zadatku, i stvari o kojima ne smeš ni da pišeš ni da ih kažeš odraslima jer će ti reći da si lud, što sa sobom povlači konsekvence da će da me stave u ludnicu i da mi nikad neće biti bolje, jer ću opet biti sa ludacima kao i u školi. U suštini ona rečenica iz Škola bez dlake na jeziku, gde kaže "Nikad ali nikad ne piši na pismenom zadatku ono što stvarno misliš ili osećaš". Pre svega, ako ne veruješ nastavnici iz srpskog kao osobi INAČE, zbog čega bi joj onda izjadao svoje strahove/patnje, pa da te ili prijavi da si lud (vidi gore), ili da to ogovara nastavnicima po zbornici i da onda oni zli nastavnici krenu da te zezaju ili da ti nedajbože nešto smeste

Let bygones be bygones;)

Ranije zaista nisam umela da se nosim sa duhovima iz proslosti... ali sada se samo nasmejem kad se prisetim i srecna sam sto sam kroz sve to prosla i sacuvala zivu glavu. Neko se tesko nosi sa tim a neko lakse... vreme tu igra veliku ulogu. Bar je kod mene tako do sada bilo... mada sam dobra i u ignorisanju. Mnogo toga sam naucila iz tih svojih iskustva... Na kraju uvek bude kako treba.