Gay-Serbia.com | Diskusije

... da ne mozete dalje u ljubavi. Imali ste nesto snazno s nekim, razocarali ste se i emotivno ste prazni. Nakon toga ste pokusavali da ostvarite vezu s raznim ljudima, ali nesto je u vama puklo. Ne ide. Cak i ne patite za njom/njim, onako kako "bi trebalo" jel', a mozda i patite, vi kao da i ne znate, kao da hodate u nekakvome snu, nekako kao da ne razmisljate o tome, a opet vas misli sustizu i grabe vas, nesvesno, jedva vas doticuci. Onda pokusate da svesno razmisljate o tome, o njoj i samo vas stizu suglasja: "Oh svinjo gubi mi se s ociju!"

Znate kako je to vec u ljubavi, kao i sa neslanim salama, nekoga uvredite i mislite da ce se vec zataskati, nekoga zavolite, pa mislite da ce proci ukoliko ljubav nestane ..ne zelim da vas gnjavim pojedinostima, osecajuci kako kraj nje (te poslednje ljubavi) rastem sve vise i vise, a onda pad i ispred mene pronose njeno smrtno telo (nije umrla, sem u mom secanju)

A onda samo nastane prazina i sva ljudska bica su kao u nekom slobodnom padu, kraj vas, samo u prolazu, ne osecate vise nista.

I mozda bi vas pretpostavka o sopstvenoj tisini utesila da ne uhvatite sebe kako dok pucate od snage, zatim umorni od posla otvarate vrata nekoga lifta, stavljate sebe u krevet i nestajete u snu, ne osetite dok govorite sebi: ostani trezna, sacuvaj malo razuma ....nesto kisovito i tmurno, sto vam pritisne dusu i kao da vam se telo pomalo zagreva od neke nimalo utesne pomisli...

Ali, vi zelite, zelite to svim svojim bicem, svim srcem, svom dusom, vi izgarate ..oh, kako ste vi nesrecni, ali ne mozete da volite vise. I samo katkad pomislite da to i nije los nacin da se zivi, ali vi ... osecate da, premda vam je sve ravno do mora nakon te zarke i preterano sentimentalne ljubavi koju ste doveli do apsurda, do ironije, da to vise nije deo vase ljudskosti, mada je u vama ostalo jos dovoljno humanosti da zaplacete za njom.

Na svu moju srecu, nije mi se desilo niti moze. Imam toliko ljubavi...prema svakoj osobi na drugi nacin, tako da mi ta "snaga" nikada ne ponestaje.

Takodje nikada ne idealizujem bivshe ljubavi nego idem napred i dozvoljavam sebi da vidim shta sledeca osoba nosi u srcu i shta mi pruza.

I kad se umno oslobodimo bivshe "ljubavi" bicemo slobodni da se predamo sledecoj.

Desi mi se svaki put kad se zaljubim pa sve ode u k, ne tako intenzivno i sve to, imam dobre mehanizme da iskuliram, vremenom sam ih razvila. Anyway nije kao da ostanem bez ljubavi, ili padnem u depresiju (mislim padnem prvih nedelju dana, sigurno), samo ne budem u stanju da se zaljubim u nekom sledecem periodu (mada pitanje je i da li bih se inace zaljubila, to se meni desava retko). U svakom slucaju, primetila sam da, iako se trudim da to sve zaboravim i zatrpam duboko u podsvest (ja sam od tih sto zakopavaju), to sve nekako probija, pa recimo u nekom periodu budem cinicnija, narocito glede ljubavi, romantike, drzanja za ruke, sveca i tako tih patetika... Ali ljubavi mi nikad nije ponestalo, samo sam sve izbirljivija i izbirljivija u izboru osobe kojoj cu istu da dam (nemojte me tu pogresno shvatiti, uopste ne mora da bude uzvracena ljubav, to nije nikakav kriterijum sto se mene tice)...
Svaki put apgrejdujem oklop.

Originally posted by m..
Svaki put apgrejdujem oklop.

Ja sam srasla s maskom ....

I, sta je ciniti? Postati hladan, otudjen, nemastovit, bezidejan?
Koliko se u ovom sebicnom svetu na kraju otudjimo sami od sebe? I sta da radimo vise sa tim sebicnim selfom, otudjenim JA?

Nekako mi se cini da ispadamo smesni sto vise iskrenosti i ljubavi pruzamo. Da li zbog toga treba da budemo sve ono sto nismo, makar prvih deset godina poznavanja osobe?

Gadi mi se koncept ljubavi danasnjice, kao da se voli razumom, a ne srcem i idejama.

Paa, nikako nisam srasla sa oklopom, samo biram pred kim cu da ga skinem, tj ne biram bas, to se desava na random, ali ne beslovesno, igra i mozak neku minornu ulogu.
Ne znam, ja te duge periode nekako kompenzujem prijateljima koje jako volim, tako da nije strashno, a imam i macku (lol), uvek mogu da budem zaljubljena a da ne pokazujem, i ne radim nista tim povodom (to je cak i najsafe varijanta).
Uvek cu biti u stanju da dam ljubav, bez straha da isadnem smesna i sve to, prosto, to se tako desi, zato i mam mehanizme za zaboravljanje, ne mogu da odjednom posanem kamen, jer onda ne bih bila u stanju da volim sebe. Kod mene tu ego igra zavidnu ulogu, pa sam u stanju da iskuliram.
Ne znam, izuzetno sam ranjiva ali zato imam izuzetne regenerativne sposobnosti. Vremenom naucis da ustanes i iskreno se nadam da vremnom postajes mudriji i naucis da izaberes.

Da, upravo to mislim, ja ne bivam sa ljudima iz navike, ili potrebe ili zato sto mi treba neko da se sexam ili zato sto mi treba neko da me voli. Ne zatelebam se zato sto bi mi neko dobro stajao ili stajaznam. Prosto prepoznam to 'nesto' (desava sa i da je to cist fantazam pa skontam da sam se zajebala).... Nekad mi se cini da bi mi prosto bilo lakse u zivotu da iskuliram, ali sta cu kad imam tu dozu urodjenog entuzijazma i volje da idem dalje pa makar glavom kroz zid. I nekako bas bi bilo lejm da propustim nesto potencijalno divno samo zato sto sam picka, klupko srahova ili stajaznam, mislim ja ne bih zelela da obitavam u takvoj osobi, ne mogu da volim sebe ako zivim u strahu od sveta okolo i strahu od same sebe. Jok. Vise volim da najebem nego da ne volim. Trik je samo da naucis da prepoznas pravu osobu i zatvoris vrata pred onima koji to nisu.

Gde nestade tvoj post?

da, da, sve ?e to pro?i, vreme le?i sve... sad si povreðena, ranjena, zbunjena, tužna, depresivna, štagod i normalno da ti treba vremena. pritom i emotivno sazrevaš. to nije razlog da se ubijaš od nerviranja i još gore zatarabiš u svoja ?etiri zida. uživaj, jer pravu ljubav nije lako na?i.

Ma samo kad naleti osoba pred kojom necesh moci da se skrivash i koja ce umeti da te "otkravi"...postace ti ova tema besmislena. A do tada nishta drugo ne mozesh da uradish nego da sebe ubedjujesh da si srasla s maskom.

Originally posted by Belle
... da ne mozete dalje u ljubavi. Imali ste nesto snazno s nekim, razocarali ste se i emotivno ste prazni. Nakon toga ste pokusavali da ostvarite vezu s raznim ljudima, ali nesto je u vama puklo. Ne ide. Cak i ne patite za njom/njim, onako kako "bi trebalo" jel', a mozda i patite, vi kao da i ne znate, kao da hodate u nekakvome snu, nekako kao da ne razmisljate o tome, a opet vas misli sustizu i grabe vas, nesvesno, jedva vas doticuci. Onda pokusate da svesno razmisljate o tome, o njoj i samo vas stizu suglasja: "Oh svinjo gubi mi se s ociju!"

Znate kako je to vec u ljubavi, kao i sa neslanim salama, nekoga uvredite i mislite da ce se vec zataskati, nekoga zavolite, pa mislite da ce proci ukoliko ljubav nestane ..ne zelim da vas gnjavim pojedinostima, osecajuci kako kraj nje (te poslednje ljubavi) rastem sve vise i vise, a onda pad i ispred mene pronose njeno smrtno telo (nije umrla, sem u mom secanju)

A onda samo nastane prazina i sva ljudska bica su kao u nekom slobodnom padu, kraj vas, samo u prolazu, ne osecate vise nista.

I mozda bi vas pretpostavka o sopstvenoj tisini utesila da ne uhvatite sebe kako dok pucate od snage, zatim umorni od posla otvarate vrata nekoga lifta, stavljate sebe u krevet i nestajete u snu, ne osetite dok govorite sebi: ostani trezna, sacuvaj malo razuma ....nesto kisovito i tmurno, sto vam pritisne dusu i kao da vam se telo pomalo zagreva od neke nimalo utesne pomisli...

Ali, vi zelite, zelite to svim svojim bicem, svim srcem, svom dusom, vi izgarate ..oh, kako ste vi nesrecni, ali ne mozete da volite vise. I samo katkad pomislite da to i nije los nacin da se zivi, ali vi ... osecate da, premda vam je sve ravno do mora nakon te zarke i preterano sentimentalne ljubavi koju ste doveli do apsurda, do ironije, da to vise nije deo vase ljudskosti, mada je u vama ostalo jos dovoljno humanosti da zaplacete za njom.

Ja te razumem. Mislim da je to proces, i da treba vremena. Ne znam koliko je proslo, ali svejedno, kod nekoga to moze da potraje, ali nikako nije trajno stanje. Prepusti se tom procesu i shvati da je prirodan i normalan. A kad prodje, osetices i znaces. Nemoj nista na silu. Nema potrebe da `ispitujes` to na drugim ljudima, sada je tako, ali ce se to promeniti. Trust me.

Stao sam kod tvoje prve rechenice, ni ne moram dalje - vreme je da krenesh da izlazis i druzis se vishe nego ranije

sretjno

Treba vremena da se covek vrati na staro...da, desilo mi se nesto slicno, kako vreme prolazi sve postaje onakvo kakvo treba da bude...istina, nekada se pojavi mali crvic koji proseta srcem u trenutku kada n treba, ali to je samo na trenuke i prestane. Ma samo treba nastaviti dalje.

Hvala svima na savetima. I hocu.

Originally posted by Belle
... da ne mozete dalje u ljubavi. Imali ste nesto snazno s nekim, razocarali ste se i emotivno ste prazni. Nakon toga ste pokusavali da ostvarite vezu s raznim ljudima, ali nesto je u vama puklo. Ne ide. Cak i ne patite za njom/njim, onako kako "bi trebalo" jel', a mozda i patite, vi kao da i ne znate, kao da hodate u nekakvome snu, nekako kao da ne razmisljate o tome, a opet vas misli sustizu i grabe vas, nesvesno, jedva vas doticuci. Onda pokusate da svesno razmisljate o tome, o njoj i samo vas stizu suglasja: "Oh svinjo gubi mi se s ociju!"

Znate kako je to vec u ljubavi, kao i sa neslanim salama, nekoga uvredite i mislite da ce se vec zataskati, nekoga zavolite, pa mislite da ce proci ukoliko ljubav nestane ..ne zelim da vas gnjavim pojedinostima, osecajuci kako kraj nje (te poslednje ljubavi) rastem sve vise i vise, a onda pad i ispred mene pronose njeno smrtno telo (nije umrla, sem u mom secanju)

A onda samo nastane prazina i sva ljudska bica su kao u nekom slobodnom padu, kraj vas, samo u prolazu, ne osecate vise nista.

I mozda bi vas pretpostavka o sopstvenoj tisini utesila da ne uhvatite sebe kako dok pucate od snage, zatim umorni od posla otvarate vrata nekoga lifta, stavljate sebe u krevet i nestajete u snu, ne osetite dok govorite sebi: ostani trezna, sacuvaj malo razuma ....nesto kisovito i tmurno, sto vam pritisne dusu i kao da vam se telo pomalo zagreva od neke nimalo utesne pomisli...

Ali, vi zelite, zelite to svim svojim bicem, svim srcem, svom dusom, vi izgarate ..oh, kako ste vi nesrecni, ali ne mozete da volite vise. I samo katkad pomislite da to i nije los nacin da se zivi, ali vi ... osecate da, premda vam je sve ravno do mora nakon te zarke i preterano sentimentalne ljubavi koju ste doveli do apsurda, do ironije, da to vise nije deo vase ljudskosti, mada je u vama ostalo jos dovoljno humanosti da zaplacete za njom.

Ajoj... A da ti nisi vaga?

Šalu na stranu... Desilo se. Recimo da sam bila godinu dana u takvom tripu, da sam ludela za nekim i nijedna druga osoba na ovoj planeti nije mogla da mi privu?e pažnju dovoljno dugo i dovoljno jako. A onda... Ne znam kako, ali se desilo... I eto, ve? nekoliko meseci mogu da kažem da sam totalno "moved on". Jako je "oslobaðaju?e" kada se to desi...

sta znam, ja na veze (bar za sada) gledam kao odgovor na potrebu koja mi je tada trebala tj, kao nesto sto je trebalo da naucim, saznam, dozivim sa tom osobom, neki moj licni rast i razvoj u duetu. od svakog nesto naucis, naucis vise o sebi i drugima (ili bar toj osobi)

nisam bas nesto vezivna osoba (tj smatram da sam talentovano avezivna), jer sam solerka. volim svoj mir i svoje vreme, ali volim i kada imam nekog pored sebe ko slicno razmislja na tu temu. sto kazu, plivamo paraleno u istom smeru, ali svako zadrzava ono svoje, svoju slobodu, svoj identitet. u stvari nisam bas pogodna osoba da odgovorim na ovo pitanje, ne mogu da kazem da sam to dozivela, bar ne tako...u stvari mene sad jako boli glava i cak i da jesam ne bih mogla da se setim...u stvari odoh da spavam

g luck and keep going

draga belle..

nisu drugi, nego sam JA kriva sto sam ljustura

sazzvacesh, progutash..i nastavish dalje..

Originally posted by bigirl
Ajoj... A da ti nisi vaga?

ili škorpija?

...gde me nadje... Upravo se nalazim u takvom "sranju"..
Al kad je sve proshlo, procice i ovo.
...valjda...
jedino shto mi je krivo shto cu sjebati dosta osoba zbog toga...tog "poigravanja" da bi zaboravila i otrgnula se od svega...

Da, naravno, desilo mi se i to.
To nije nesto sto mogu da kontrolisem, jbg.

U svakom slucaju, mislim da uvek treba biti iskren ali 'taktican'.