Gay-Serbia.com | Diskusije

Procitao sam na jednom od postova nesto tipa: gej mladici misle da je njihovo opredeljenje trenutno pa kad se zasite, zene se da ne bi ostali sami.

e sad.. stvarno...

da li razmisljate sta ce biti kad budemo matori, nekorisni, bez dece, sa jaaaaaako slabom mogucnoscu da nadjemo (jos i jos i jos i jos i jos i dokle!?) nove partnere..

da li cete ostati sami, bedni. umreti sami. nema roditelja, nema dece, jedino mozda jos pokoji mladji brat/sestra...

ili ste uvereni da "the one" zaista postoji i da cete ostariti zajedno... ili se jos "ludo zabavljati" sa najboljom drugaricom/drugom...


pitam jer bi meni bilo jako tuzno da kad dodjem u godine kad mi je NEKO najpotrebniji budem sam..

mozda sve ovo nije najbolje formulisano, ali you get the point..

Nikada se necu zheniti pa chak ni kad gay brakovi budu moguci...
Ako budem sam kad ostarim bicu sam, ako ne budem sam necu biti sam, ne razmishljam o tome jer se to nikad ne zna...

Pa ne verujem da ?u se ženiti. može se desiti da ?u živeti sa najboljom drugaricom, ve? godinama imamo to u planu, al' nikako... Ipak to nije ženidba. Ukoliko ne budem živeo sa njom, svestan sam ?injenice da ?u ostati sam u starosti, ali nemam nameru da zbog toga kukam i toplo se nadam da ?u na?i ve? neku drugu vrstu sre?e i svakako voleo bih da ostanem impotentan pole šezdesete, ali i u glavi, tako da ?u svakako podneti samo?u. Možda odem u neki stara?ki dom i tamo igram remi sa ostalima...

ja sam za varijantu gay stara?kog doma... ve? smo preduzeli neke korake:shake: ...

Ako ne budemo zadrte ?i?e,vole?e nas i kada ostarimo

mmm, ne volim ovakve teme - valjda se i ja plašim starosti. doduše, ne verujem da ?u se ženiti samo da ne bih ostao sam. to bi jednostavno poništilo sve ono za ?ega se borim... naravno da the one postoji, 100% sam siguran u to. ali isto tako sam siguran da ljudi ?esto zaboravljaju na nešto što se zove kompromis.

Meni se tema svidja.

I mislim da bi zanimljivo bilo cuti nekog ko je vec sada u tom dobu, da se malo osvrne na svojzivot i svoje odluke.

Moj stav je da je zivot bez dece sve besmisleniji sto covek ima vise godina.
O, da... Nadjes ti razne aktivnosti, hobije, klubove, potrosis ti svoje vreme manje-vise kvalitetno... Ali sve je to tuzna i jalova zamena za po meni jedinu pravu stvar-podizanje dece.

Da napomenem da me u ovom stavu ne vodi sebican razlog tipa-strah od samoce.

Pitanje braka nema u sustini veze sa tim da li ste gay ili straight. Sustina je u necemu sasvim drugom. Ali o tome neki drugi put.

Hmmmm....

Pa ovako. Bez obzira na seksualnu orijentaciju, i bez obzira na nacin na koji zivimo svoj zivot, moze se jako lako desiti da svoje poslednje godine docekamo uzasno sami. To je prosto naprosto lutrija, i ne mozes znati sta ces izvuci.

I onda se postavlja pitanje koliko smo spremni ili ne na tako nesto.
Nekim ljudima odgovara da budu sami. Poznajem dosta ljudi sa 60+ koji su jednostavno tako odabrali, i nikad se nisu pokajali zbog svoje odluke. Kad ti dodje vreme da ne mozes bez necije pomoci, postoje domovi.
Dakle, stvar je samo u tome koliko je ko u stanju da podnese samocu, koliko ista nekog frustrira, ili nekome prija.

Meni trenutno nije problem da zamislim da svoj ceo zivot provedem sama. Ne mislim sama u smislu izolovana, mislim sama u smislu da ne formiram porodicu, ne ulazim u brak, ili prosto ne ostvarujem slicne simbioze sa drugim ljudima. Volela bih da imam decu, ali ne mogu da zamislim da ista zive sa mnom i posle svoje osamnaeste, kad se to vec generacijama u mojoj porodici nije desilo. Niti da ista zive na 2 kilometra od mene, kad su svi u mojoj porodici dosad ispali svojevrsni nomadi, pa je svako otisao bar 200 kilometara dalje od svoje postojbine.

Moj deda se pre 30 godina totalno iskljucio iz porodice iz zelje za samocom. Nije se covek u tome pronasao. Nije se on ni razveo, ni naljutio, ni posvadjao, samo jednostavno vise nije zeleo da zivi u zajednici, posto je i za to vreme dok je u njoj ziveo, ziveo manje-vise izvan nje.
Sad ima preko 70, zivi sam, u svojim knjigama i biljkama. I savrseno je srecan. Ne bih imala nista protiv da zivim njegovim zivotom kad dodjem u te godine. I mislim da taj aspekt covekovog karaktera ima najvise veze bas sa tim porodicnim karakternim nasledjem.

Nakucah na brzinu, izrazih se krajnje rogobatno, ali mozda neko i uspe da razume...

Ja razumem. Poenta je, kao i uvek - doooooobro poznavati sebe. Ali ne samo seba sada nego i proceniti kakav ces da budes kad zadjes u te godine.

Citao sam neki intervju Mire Banjac kako kaze "Menjala bih sve svoje nagrade i sve svoje aplauze, samo da mi unucici trckaraju po kuci..."

Tako da... Pametno, ako je moguce. A efekat lutrije je neizbezan, u svakom slucaju...

Ja ne planiram da se udajem, niti da imam decu (sem ukoliko se ne dogodi da u nekoj buducnosti u tome vidim neku srecu). A ne plasim se samoce... U stvari, mislim da sam se vremenom oslobadjala tog straha. Kod nas postoji jedan pritisak sredine da su ljudi koji nemaju brak i decu nesrecni, sami i slicno. Mislim da takva vidjenja najvise sire oni ljudi koji su u braku, sa decom i uz to sami. To zakljucujem po nekim mojim prijateljicama koje imaju lose brakove i zahtevnu decu. I nekada kad me zovnu prosto imam osecaj da bi htele da sam ja nezadovoljna sto nisam u toj prici da bi one imale neko zadovoljstvo. I kao za inat uvek me zovnu kad nesto blistam i bas sam zadovoljna svojim zivotom.

A sto se starosti tice kao sto je vec Mirth pisala, ko ce biti sam a ko ne, to se ne zna. Sem toga deca odlaze svojim putem, znam ljude kojima su potomci na drugim kontinentima i nisu ih videli godinama. Tako da mi je skroz besmisleno da ceo zivot provedes u strahu od samoce, vezan za nekog koga ne volis, radjajuci decu iz tih pobuda (ako ih inace zelis to je drugo). A vec sam pisala kako sam srela grupu staraca u autobusu koji se druze i pricaju o vidjanjima sledece i one tamo nedelje itd. A i posle toga sam sretala i to mi bude bas simpaticno. Tako da ja mislim da se uvek mogu naci ljudi za druzenje a i ljubav je u svakom dobu moguca.

zasititi zena se nikad necu....a sto se toga tice mogu se za moju devojku udati ako to hocu a dotle ce se to mozda i u scg moci!!!
inace ne razmisljam tako daleko,vise volim biti u sadasnjosti i ponekad me hvata nostalgija pa sam u proslosti

retko kad razmisljam o tome.Vreme leti i ako mi bude donelo samocu...pozdravicu je i reci joj:"Pa gde si ti,dugo se nismo videle,oces da popijes nesto?'
a ona ce mi odgovoriti:"dosla sam i ostajem uz tebe,sipaj mi jednu djus vodku":slika:

bitju sam i dzangrizav
dakle netju se mnogo promeniti
u odnosu na sadasnje stanje

Originally posted by Dina
Ja ne planiram da se udajem, niti da imam decu (sem ukoliko se ne dogodi da u nekoj buducnosti u tome vidim neku srecu). A ne plasim se samoce... U stvari, mislim da sam se vremenom oslobadjala tog straha. Kod nas postoji jedan pritisak sredine da su ljudi koji nemaju brak i decu nesrecni, sami i slicno. Mislim da takva vidjenja najvise sire oni ljudi koji su u braku, sa decom i uz to sami. To zakljucujem po nekim mojim prijateljicama koje imaju lose brakove i zahtevnu decu. I nekada kad me zovnu prosto imam osecaj da bi htele da sam ja nezadovoljna sto nisam u toj prici da bi one imale neko zadovoljstvo. I kao za inat uvek me zovnu kad nesto blistam i bas sam zadovoljna svojim zivotom.

A sto se starosti tice kao sto je vec Mirth pisala, ko ce biti sam a ko ne, to se ne zna. Sem toga deca odlaze svojim putem, znam ljude kojima su potomci na drugim kontinentima i nisu ih videli godinama. Tako da mi je skroz besmisleno da ceo zivot provedes u strahu od samoce, vezan za nekog koga ne volis, radjajuci decu iz tih pobuda (ako ih inace zelis to je drugo). A vec sam pisala kako sam srela grupu staraca u autobusu koji se druze i pricaju o vidjanjima sledece i one tamo nedelje itd. A i posle toga sam sretala i to mi bude bas simpaticno. Tako da ja mislim da se uvek mogu naci ljudi za druzenje a i ljubav je u svakom dobu moguca.

Auh kad sad ne padoh u nesvest... Ovo ja pisala Eh kako se ljudi menjaju vremenom... bar ja sam se promenila. Ne priznajem nista od ovoga Ako budem inspirisana napisacu novi odgovor na ovu temu... samo da kazem da se u buducnosti tj. sada dogodilo da u detetu vidim jako srecu i nadam se da cu ga imati.

jaoj imam i ja taj strah od samoce...ali se necu zeniti da bih ga uklonio to je sigurno (mislim-necu se zeniti sa ribom)

Originally posted by bojandjo
ja sam za varijantu gay stara?kog doma... ve? smo preduzeli neke korake:shake: ...

Vec postoje ovde...nekoliko komada...

Ja verujem u to da se može dočekati sasvim pristojna starost sa osobom istog pola. Prosto mi je jadno kada čujem da pripadnici gay populacije posle tridesete užurbano traže neku udavaču kojoj naprave jedno do dva deteta i onda tu istu ženu maltretiraju celog života brakom u kom nema strasti i ljubavi. Naravno te iste gay mladoženje sa strane "privode" mnoštvo klinaca sa kojima upražnjavaju svoja seksualna zadovoljstva. Ja se držim tog stava da danas apsolutno svako može da ima dete, ali ne može svako da vrši funkciju roditelja. Po meni je "roditelj" mnogo više od biološkog tvorca. On je taj koji treba da vaspita i donekle obrazuje dete da bi ga usmerio prema pravim ciljevima u životu. Gay osoba koja ženidbom beži od svog pravog seksualnog opredeljenja čini "medveđu" uslugu svima. Sebe zavarava, a pošto nije u stanju da ignoriše svoje biološke nagone, primorana je da laže kako nema nikoga sa strane. Dete sigurno ne može dobiti ispravne smernice od takvog oca, dok majka ostaje u tom braku na nivou neke najbolje drugarice ili savetnika. Nikada dovoljno voljena, biće primorana da bude ta koja će prva istupiti iz te bračne zajednice.

Znam da ću uspeti da ostvarim kvalitetan i dugotrajan odnos sa osobom koju volim, i nema potrebe da budem sam kasnije. Zajednički život dva muškarca, kao i dve devojke može mnogo bolje funkcionisati nego život dečka i devojke. Ne pokušavam da nabedim sebe na silu da je to istina, već analizirajući okolinu prosuđujem. Bili mi heteroseksualci ili homoseksualci, najbitnije nam je da naiđemo na razumevanje osobe sa kojom želimo da stvorimo "zajednicu" i da mi nju razumemo. I naravno, ništa bez ljubavi.

Volela bih da se udam jednog dana i da imam svoje klince...ali takođe bih volela da taj brak bude iz ljubavi...a pošto sam to što jesam, a ne znam da li ću ikada biti spremna na brak sa ŽENOM...čisto sumnjam da će biti nešto od moje udaje:(

Originally posted by Mars
Ja razumem. Poenta je, kao i uvek - doooooobro poznavati sebe. Ali ne samo seba sada nego i proceniti kakav ces da budes kad zadjes u te godine.

Citao sam neki intervju Mire Banjac kako kaze "Menjala bih sve svoje nagrade i sve svoje aplauze, samo da mi unucici trckaraju po kuci..."

Tako da... Pametno, ako je moguce. A efekat lutrije je neizbezan, u svakom slucaju...

Јао, види мој пост од пре две године!!!

Ne vidim nista lose u konceptu "ostati sam"...

Zasto se zenit? Posle samo bacas pare na razvod lol

Salim se. Ako nadjes pravog coveka, cemu onda zena i deca? I ako ne uspes da nadjes tipa za ceo zivot, ko kaze da ces naci devojku?

Originally posted by m..
Ne vidim nista lose u konceptu "ostati sam"...

ja mislim da je bolje usmjeriti energiju na stvaranje kvalitetnog odnosa "I-MySelf", pritom ostaviti otvorenu mogucnost da ga osoba vrijedna toga upotpuni i poboljsa jednog dana.
I nervira me to podrazumijevanje da si bez dece sam, a sa njima nisi... Ako neko moze da mi garantuje da ce to dijete biti uz mene kad budem mator i nezanimljiv, odma' cu da pravim jedno!:kakodane: