Samo hrabro!
Poslato: 12 Okt 2011, 19:45
Pročitah Tebrin post "Beznadežan slučaj" i osetih veliku želju da dam svoj doprinos kao podršku mladima i svima ostalima koji skrivaju ono što zaista jesu i koji imaju probleme u životu.Živim u jednom malom gradu ali velikoj homofobičnoj sredini.Oduvek sam znao da sam biseksualan ali dugo to nisam hteo sebi da priznam,i kao svako mislio sam da će to proći.Pre oko godinu dana napokon sam to učinio i olakšao sebi život sa te strane ali u tom trenutku ni u ludilu ne bih nekome od prijatelja rekao.Tačnije,još uvek ne znam kako se to gleda ali što se emocija tiče tu sam 100% gay a biseksualan sam što se tiče seksualne privlačnosti (privlače me i muškarci i žene,mada muškarci više 
) 
Nego da nastavim,još jedna od stvari koja mi je mnogo olakšala život jeste outovanje najboljoj prijateljici,a što se porodice tiče čekam da započnem svoj život pod SVOJIM krovom.Imam podršku majke u svemu,a otac me ne zanima kao što niko ne zanima njega.Kao i svako imam probleme i finansijske koji su u poslednje vreme sve teži i teži ali i porodične zbog kojih mi se porodica takoreći raspada.Mnogo noći sam proveo plakajući i pitajući se da li svemu tome ima kraja jer ga u tom trenutku nije bilo na vidiku.Sve što se dešavalo u mojoj porodici sam prihvatao veoma teško i sa mnooogo emocija,gledao sam i još uvek gledam roditelje kako se svađaju,ne progovaraju ni reč već duže vreme a žive pod istim krovom,i sve mi je to teško padalo.Padalo mi je na pamet i samoubistvo čak ali sam skontao da bi to moju porodicu odvuklo u još veći trošak i ne bi uopšte pomoglo 
A onda,pre nekoliko večeri dok sam plakao i razmišljao o svemu tome,zapitao sam se "Pa čemu sve ovo?Šta time postižeš?".Tog trenutka sam shvatio da nije vredno ni jedan problem primiti sa toliko emocija kao što sam nekada radio.Obrisao sam suze i pogledao se u ogledalu i jedino što sam video bio je izmučeni momak sa krvavim očima i podočnjacima,i to sve bez razloga.Koliki god problemi da su u pitanju sve to prolazi jer posle kiše uvek dođe sunce.Takođe sam shvatio da koliko god bilo teško ne treba odustati od svog života i od svojih ciljeva,stisni zube i pregazi preko žara,boleće dok koračaš ali samo hrabro idi napred i misli na cilj,jer to radiš za sebe,za svoj život a bolnim iskustvima ga činiš potpunijim. 
I tako ljudi,ne plašite se da sebi priznate šta ste,a takođe ni drugima!I još jedna stvar,smejaćete se i uživaćete u životu kada sve to bude prošlo
U novembru punim 20 godina,student sam,nemam mnogo prijatelja jer oko sebe čuvam samo one vredne.A moj cilj je da završim fakultet,preselim se u presonicu našu gde ću barem se nadam upoznati ljude sa foruma,i neke od njih svrstati u onu moju malu grupu vrednih ljudi koje držim oko sebe
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=c-3vPxKdj6o&ob=av2e[/youtube]
) Nego da nastavim,još jedna od stvari koja mi je mnogo olakšala život jeste outovanje najboljoj prijateljici,a što se porodice tiče čekam da započnem svoj život pod SVOJIM krovom.Imam podršku majke u svemu,a otac me ne zanima kao što niko ne zanima njega.Kao i svako imam probleme i finansijske koji su u poslednje vreme sve teži i teži ali i porodične zbog kojih mi se porodica takoreći raspada.Mnogo noći sam proveo plakajući i pitajući se da li svemu tome ima kraja jer ga u tom trenutku nije bilo na vidiku.Sve što se dešavalo u mojoj porodici sam prihvatao veoma teško i sa mnooogo emocija,gledao sam i još uvek gledam roditelje kako se svađaju,ne progovaraju ni reč već duže vreme a žive pod istim krovom,i sve mi je to teško padalo.Padalo mi je na pamet i samoubistvo čak ali sam skontao da bi to moju porodicu odvuklo u još veći trošak i ne bi uopšte pomoglo A onda,pre nekoliko večeri dok sam plakao i razmišljao o svemu tome,zapitao sam se "Pa čemu sve ovo?Šta time postižeš?".Tog trenutka sam shvatio da nije vredno ni jedan problem primiti sa toliko emocija kao što sam nekada radio.Obrisao sam suze i pogledao se u ogledalu i jedino što sam video bio je izmučeni momak sa krvavim očima i podočnjacima,i to sve bez razloga.Koliki god problemi da su u pitanju sve to prolazi jer posle kiše uvek dođe sunce.Takođe sam shvatio da koliko god bilo teško ne treba odustati od svog života i od svojih ciljeva,stisni zube i pregazi preko žara,boleće dok koračaš ali samo hrabro idi napred i misli na cilj,jer to radiš za sebe,za svoj život a bolnim iskustvima ga činiš potpunijim. I tako ljudi,ne plašite se da sebi priznate šta ste,a takođe ni drugima!I još jedna stvar,smejaćete se i uživaćete u životu kada sve to bude prošlo U novembru punim 20 godina,student sam,nemam mnogo prijatelja jer oko sebe čuvam samo one vredne.A moj cilj je da završim fakultet,preselim se u presonicu našu gde ću barem se nadam upoznati ljude sa foruma,i neke od njih svrstati u onu moju malu grupu vrednih ljudi koje držim oko sebe
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=c-3vPxKdj6o&ob=av2e[/youtube]
