Gay-Serbia.com | Diskusije

Pričali smo čini mi se u ovom potforumu o raznim strahovima. Neki strahovi mogu biti u vezi sa ljudima,npr. socijalna fobija. Ali mi je interesantno da li ste nekada detektovali da se plašite direktno ljudi; strah od ljudi kao takav. Kada sam bio mali mogao sam to ponekad jasno da osetim. Plašila su me neka ljudska lica, tj. neke njuške su mi od malena bile uznemiravajuće. Ali to nije potrajalo, mada se ponekad javi u skrivenom obliku. Kako sam rastao shvatio sam da su ljudi ponajpre smešni. Mnogo su mi pomogle Molijerove i Nušićeve komedije. Moje zaprepašćenje se sastojalo u tome da ovi pisci ni u čemu ne preteruju. Dalje mi je preostalo da se snađem sa ovom činjenicom. Ljudi najčešće nisu ono što misle da jesu i to je jedan od elemenata smešnog. Ako bas ne morate ili niste dužni da ih trpite, nekako to svarite. Neki su čak simpatično smešni.

Neki ljudi su maliciozni, neki su dobronamerni- to je sviima jasno. Izbegavate loše ljude. Jedan od načina podnošenja ljudi je odnos sa onim što oni o sebi misle, sa fantazmima koje o sebi stvaraju koje prelaze u raznorazne tipove karikatura kojih nisu svesni. Jedan od načina podnošenja je da ih prihvatite s dobronamernom ironijom svesni da ni sami niste savršeni. Možete im se smejati u sebi, a možete i javno. Pri tom imajte u vidu da su ljudi skloni da skrivaju svoje slabosti i ne vole da se vide u ogledalu. Ako im se smejete budite oprezni, smeh je u vezi sa istinom koju malo ko podnosi. Zle izbegavajte. Prema dobrima budite dobronamerni. Neka vaša ironija bude blagotvorna a ne uništavajuća. To ste dužni bar onima koje volite.

Kako izlazite na kraj sa strahom od ljudi ukoliko ga imate?

Strah od ljudi? Pa, to je nešto sa čime se ja svaki dan suočavam, ali, čini mi se, i uspešno borim.

Ima onaj malko patetični deo Balaševićeve pesme: "Ali kad' dođem kući, tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti", i te reči se meni čine veoma istinitim. Dakle, kada je čovek okružen ljudima sa kojima deli duhovnu bliskost, kada je sa ljudima koje voli, i, konačno, kada je čovek načisto sam sa sobom, svi ostali postaju manje važni, manje imaju značaja i manje mogu da nas izbace iz koloseka.

Ja se bojim da ne saspem rafal na sve njih. Zato ih izbegavam.

Welcome to the club!

Sta radi taj emotikon?

count me in!

baš ovih dana intenzivno razmišljam o razlozima koji podstiču povećavanje procenta moje mizantropije. što Simor reče, dobro se borim, još uvek i slažem se za deo Balaševićeve pesme. to je jako važno, ali mi pada na pamet, da nije i to jedan od uzroka rasta moje mizantropije. to što pored sebe imam osobu koja mi daje sve što mi je potrebno da bih imala ispunjen život
mali je broj ljudi koje želim da vidim, sa kojima želim da delim svoje slobodno vreme.
što sam starija postajem smirenija, samosvenija i zadovoljnija sobom i svojom ostvarenošću, pa mi onda ni oni koje moram da srećem u toku radnog dana ne predstavljaju neki problem. maksimalno ih kuliram i uvek se trudim da ih razumem, ma šta oni radili i ma kako se ponašali. shvatila sam da tako čuvam svoje živce, jer ako to sama ne radim, niko drugi se oko istog neće potruditi.

Originally posted by colorado
Sta radi taj emotikon?

Tapše, ali to radi fancy.

@kiss addict, ja volim da se šalim da ću ja otići u manastir. Lepo ću imati hranu i krov nad glavom, ali ću u svojoj keliji biti izolovan od ljudi. Vantelesni entiteti mi ne smetaju, ali od onih telesnih razvijam psihosomatiku (toliko koliko se dobro borim sa strahom od ljudi). Kako bilo, meni je većina ljudi teret.

mislim da sam ja uspela na neki način u sebi da odradim neku vrstu blokade prema ljudima koje svakodnevno moram da srećem, baš da ih ne bih doživljavala kao teret jer kad bih ih tako doživljavala, ne bih mogla opušteno da radim, a svoj posao jako volim (koji je na moju "sreću" usko vezan za kontakt sa ljudima ).


mene je uznemiravalo, pa me samim tim nateralo na razmišljanje, zašto nemam želju da se vidjam sa velikim brojem drugara i drugarica (ajd' da ne kažem prijateljima) sa kojima sam ranije mnogo više vremena provodila. dosadni su mi, nemam strpljenja da ih slušam, ne igra mi se više uloga Drage Savete... i onda krenem u razmišljanje, da nisam u ego tripu, da mi niko od njih nije dorastao... hm, ali nije to. i shvatim da nemam potrebu da vidjam ljude.
nekako mi je dosadilo da čitam izmedju redova, sve je manje onih koji iskreno razgovaraju, konstantno vrte neke iste priče, sve je više malicioznih... da li su socjalne okolnosti uticale na to da iz ljudi izbija ono lošije, jer fakat je da svi mi u sebi imamo i dobro i loše. a ja jednostavno nisam zainteresovana da se suočavam sa tim glupostima u svoje slobodno vreme. pre ću da uživam u sreći svoje ljubavi medj 4 zida ili u nekoj šetnji po prirodi, nego na nazovi trač partiji u nekoj kafani

ja sam ti, dragi Simore, na neki način, kao u manastiru

Ja nekad nisam imala strah od ljudi uopste. Volela sam da budem okruzena ljudima, da uvek imam prijatelje i veze... a onda sam se nekako umorila... Valjda zato sto sam shvatila da sam i pored svih tih ljudi sama, da govorimo razlicitim jezicima pri cemu ne razumemo onaj kojim druga osoba prica, ili su me opterecivali. Sada mi dolaze faze kad uopste nemam zelju za vidjanjem sa ljudima. Sreca da imam ispite pa se ti periodi nekako uglavnom poklope sa spremanjem ispita. Kod mene je to vecinom opterecenje, ne vidim druge ljude ni kao dobre, ni zle, nego imaju svoje probleme kao sto ja imam svoje. I ako sam preterano okupirana sobom onda ne mogu da jos neko opterecenje dodajem na to. Evo sad me je bas prijateljica zvala da se vidimo a ja sam odbila, da me neko pita zasto ne bih znala... Niti je ona opterecujuca toliko, imala sam i vremena da se vidim nego eto prosto mi je zamorno u ovom trenutku pa sam odlozila. Voljena osoba se naravno izuzima, njega jedva cekam da vidim. Inace, nikako se ne borim sa tim strahom, ti (Tot) si mi bas ukazao na neku vedrinu u mojoj prirodi. Mislim da kod mene bude tako, dodje i prodje, onda nastane period veselosti i druzeljubivosti, pa opet... Mozda bi trebalo da se malo pozabavim time, ali za sada to ne cinim jer imam neke druge planove za moj zivot. Ukoliko kad se ti planovi ostvare i dalje budem imala neke vece strahove od ljudi i to mi bude problem videcu... Jedan od mojih nekadasnjih snova je bio odlazak u manastir, ali nesto mi i to nije bilo bas za mene jer ne podnosim da mi neko ogranicava slobodu a i nisam neka vernica... Tako da mi ovi sadasnji plan buduceg zivota mnogo vise "lezi", mada je meni uvek bio problem sto se ni u cemu ne vidim sasvim. Sem sa samom sobom, mada ima trenutaka kad sam i samoj sebi preteska ali to je najredje. Inace, meni je forum dobar nacin komunikacije, kad me (fizicki) ljudi iritiraju to nije slucaj sa forumom, tu je dobro jer mogu da uskacem na teme koje su mi inspirativne i iskacem kad nisu. Ako je neka komunikacija po meni preopterecujuca izbegnem je, ako je lepa onda komuniciram... to sve ne moze u realnom zivotu.

Originally posted by kiss addict
jer kad bih ih tako doživljavala, ne bih mogla opušteno da radim, a svoj posao jako volim (koji je na moju "sreću" usko vezan za kontakt sa ljudima ).

Super smo izabrali profesije. Mizantropi koji vole posao ali ne i ljude, a posao im se svodi na ljude.



Što se tiče ostatka tvog posta, verovatno si u pravu. Kada se čovek "izoluje" zaista krene da se dalje razvija mizantropija. I to jeste začaran krug, ali sa druge strane meni je potpuno jasan moj sopstveni socijalni autizam.

Nego, pošto smo mi svi tako lepo socijalno autistični, da krenemo da se međusobno družimo? Nešto osećam da ćemo, obzirom na količinu mizantropije, vrlo brzo jedno drugo pobiti.

Originally posted by kiss addict
shvatila sam da tako čuvam svoje živce, jer ako to sama ne radim, niko drugi se oko istog neće potruditi.

Ovo je bitan zaključak do kojeg sam i sam došao. U vezi je sa sazrervanjem. Uistinu, niko nije dužan da štedi tvoje živce, ali ni ti nisi dužna trpeti svačije hirove. Na kraju, kada obaviš taj mentalnohigijenski deo posla- selekciju, ostaju oni koji ipak misle na tvoje živce kao što i ti imaš obzira prema njima. Ništa prostije od toga. I to su odnosi trajnijeg karaktera. A za ostale jedno lepo "doviđenja" mnoge živce čuva.

Originally posted by kiss addict



mene je uznemiravalo, pa me samim tim nateralo na razmišljanje, zašto nemam želju da se vidjam sa velikim brojem drugara i drugarica (ajd' da ne kažem prijateljima) sa kojima sam ranije mnogo više vremena provodila. dosadni su mi, nemam strpljenja da ih slušam, ne igra mi se više uloga Drage Savete... i onda krenem u razmišljanje, da nisam u ego tripu, da mi niko od njih nije dorastao... hm, ali nije to. i shvatim da nemam potrebu da vidjam ljude.
nekako mi je dosadilo da čitam izmedju redova, sve je manje onih koji iskreno razgovaraju, konstantno vrte neke iste priče, sve je više malicioznih...

Nešto slično si rekla i ti Dina, ali da te ne citiram posebno.


Smatram da svi mi raspolžemo jednom količinom energije koju moramo raspodeliti. Veliki deo toga, pogotovo ako radiš sa ljudima, otpada na posao. Nakon toga, površne priče iscrpljuju. Naravno o ukusima ne raspravljam, ali se 1(jednom) može desiti da me neko maltretira(ili bude neprijatan na bilo koji način) u slobodnom vremenu a da mi nije porodični član, poslovno vezan za mene i slično- dakle ukoliko nemam nikakvu obavezu da ga 2(dvaput) istrpim. Nema to nikakve veze sa mizantropijom.

Čovek jednom shvati da mora pravilno raspodeliti emotivnu energiju koju ima. A u slobodnom vremenu tu su naši bližnji(stavite u tu kategoriju koga god hoćete; ja pre svega mislim na dečka i prijatelje) kojima je potrebna naša pažnja i podrška. Oni imaju svoje probleme, žele našu podršku, potrebni smo im.

A može se reći i ovako: gradiš temeljna prijateljstva, odnose sa dragim ljudima i održavaš ih. Na to usmeravaš svoju snagu koja ti ostane od posla ili raznoraznih obaveza. Sve druge varijante se doživljavaju kao bespotreban trud i potpuno razumem to o čemu pričaš.

Kod Morgana mizantropija i fobija od ljudi su dve razlichite stvari. Prva je totalno napushtena. Druga se javlja u trenutcima kada Morgan samo zeli da se povuche...ili posle malo duze vremena provedenog u toj povuchenosti. A ispoljava se na nachin shto fizichki Morgan zeli da odrzi shto vecu udaljenost od ljudi.

Nekada posle medtacija koje traju vishe dana bez fizichkog kontakta, Morgana zaboli bukvalno zaboli ako sluchajno dodirne drugu osubu, taman kada ochisti auru, neko je unjaka.

Strah od ljudi.. retka, ali ne i nemoguca pojava.

Iako se taj strah uvek svede na strah od sebe samog.

Mizantropija je mrznja, ne gajim je.

Ne gajim ni strah, ali dogode se (retko, dugo, dugo nisu) trenutci kada mi je potrebno ili da napustim okolinu, ili da je unistim. Iskreno.

Tada je napustim.

Ali to UVEK ostaje iskljucivo strah od sebe/svoje neposobnosti u dominantnoj okolini/ - licna paranoja.

PoJenta:

Vecina ljudi je uplasena od ostale vecine, i kada se to shvati, nema vise mesta takvim ispadima.

Sa par grama mozga, naravno.

Originally posted by Tot
Ovo je bitan zaključak do kojeg sam i sam došao. U vezi je sa sazrervanjem. Uistinu, niko nije dužan da štedi tvoje živce, ali ni ti nisi dužna trpeti svačije hirove. Na kraju, kada obaviš taj mentalnohigijenski deo posla- selekciju, ostaju oni koji ipak misle na tvoje živce kao što i ti imaš obzira prema njima. Ništa prostije od toga. I to su odnosi trajnijeg karaktera. A za ostale jedno lepo "doviđenja" mnoge živce čuva.

mislim da mi je najteži deo posla bila ta selekcija. krčkalo se u meni dugo i onda je jednog dana samo prokuvalo. sasekla sam sva nazovi prijateljstva koja su se sastojala uglavnom iz crpljenja moje energije. da sve bude jasno, sama sam dozvoljavala da je crpe, verovatno i sama imala svoju korist u svemu tome, osećala neku važnost ili kako god to može da se nazove, i onda je sve prestalo.
od tada sam stekla par jako dobrih prijatelja, boljih nego što su svi ti dotadašnji zajedno bili. prijatelje vredne moje energije i one koji umeju da čuvaju moje živce na način na koji to i sama radim

Originally posted by Tot

A može se reći i ovako: gradiš temeljna prijateljstva, odnose sa dragim ljudima i održavaš ih. Na to usmeravaš svoju snagu koja ti ostane od posla ili raznoraznih obaveza. Sve druge varijante se doživljavaju kao bespotreban trud i potpuno razumem to o čemu pričaš.

ovo jeste suština, lepo si to opisao. i da, u pravu si da se ovo ne može nazvati mizantropija u klasičnom smislu. zato ja kažem da sam mizantrop u odredjenom procentu, ne potpuni. znaš zašto... kad recimo zbog posla moram da se nadjem u društvu većeg broja ljudi, osećam onu neprijatnost u stomaku, jer me sama pomisao na provedeno vreme sa njima tera na gadjenje. i to se ne dešava uvek, ali se bojim da se dešava sve češće. sve te prazne priče, usiljeni razgovori, glupe fraze (ono da ti umesto zdravo kažu kako si, šta radiš ). joj, evo i sad osećam to gadjenje žena me ceo dan zeza kako sam poružnela od izraza gadjenja na licu. šalu na stranu, to nije ono što ja želim, ali se dešava. ne osećam onu suštinu mizantropije u sebi, mržnju prema ljudima, već neku vrstu gadjenja na usiljene medjuljudske odnose. a jako bih volela to da promenim kod sebe i mislim da ću raditi na tome

tuzno je to.

Originally posted by svejedno
Iako se taj strah uvek svede na strah od sebe samog.

Mislim da se taj strah javlja pre u samoći; nesposobnost biti sam je vrsta straha od sebe i onda se od toga beži.

Originally posted by svejedno

Mizantropija je mrznja, ne gajim je.

Taj izraz znači to, ali sam je ja upoznao u obliku koji pominje i kiss addict- prezasćenost ljudima zbog određenih razloga. Paradoksalno, ali: čuvam se drugih i time se čuvam i od mizantropije.

plasimo se onoga sto ne razumemo.
a ljude je veoma tesko razumeti, jos teze voleti.
evo, odmah mi je lakse, cim izgovorim

Plašim se neiskrenih ljudi, posebno kada mi se približe i kada se umešaju emocije. Plaši me određena doza sofizma, plaši me kad neko suzama i slatkim rečima uspeva da dobije sve ono što želi od mene. To me plaši - kad me neko ubedi da nešto što nije da jeste.

ne, nemam strah od ljudi..
od sebe i svojih reakcija na neke ljude da....

Imam strah od ljudi... Ako stavimo na stranu da sam trans, i da sam zbog izgleda cesto bio predmet opklada,ili se desavalo da se pojedini ljudi osete uvredjenim(ponekad reaguju i agresivno-npr. nabijanjem kante za smece na glavu-desilo mi se pre 4 godine u gimnaziji) sto eto ne mogu da me definisu,ne upadam u kalup...

Naravno da strahujem od onoga sto ne zavisi od mene,nije pod mojom kontrolom..a to su reakcije drugih ljudi koje mogu samo donekle da predvidim....

Originally posted by Renoir
ne, nemam strah od ljudi..
od sebe i svojih reakcija na neke ljude da....

isto ...

Originally posted by svejedno
Iako se taj strah uvek svede na strah od sebe samog.

Originally posted by Tot
Mislim da se taj strah javlja pre u samoći;

Upravo. I 'ajde posle medju ljude.

Kada si navikao da budes sam.

Strah od svojih reakcija medju ljudima.

Strah od sebe.

nesposobnost biti sam je vrsta straha od sebe i onda se od toga beži.

To je pitanje neposedovanja indetiteta, prakticno.
Ne strah od ljudi. Naprotiv.

Originally posted by svejedno

Mizantropija je mrznja, ne gajim je.

Taj izraz znači to, ali sam je ja upoznao u obliku koji pominje i kiss addict- prezasćenost ljudima zbog određenih razloga. Paradoksalno, ali: čuvam se drugih i time se čuvam i od mizantropije.

Ok.

Ja samo navodim da je strah od drugih UVEK strah od sebe MEDJU drugima.

Ne treba dozvoliti da nas bilo sta uplasi u zivotu.
To uvek sebi govorim, posto sam u principu vrlo plasljiva u dusi.
Uspela sam da prepoznam da iza nekih na oko, sto Tot rece, uznemiravajucih njuski, stoji strah koji je veci od mog.
KAd mi je bas tesko i kad sam bas preplasena, samo viknem "MA da se nosite svi u tri lepe picke materine ! " i vec mi je bolje.
Resila sam da se drzim pravila:
" Leprsaj kao leptiric, ubadaj kao osa ! "
cmok

eh....ja ih jedno vreme tukla....

Ne bi se to moglo nazvati strahom od ljudi, vec prosto nisam narocito socijalizovana. Mislim u svakoj grupi gde se nalazim (odeljenje i slicno) postoji par ljudi sa kojima sam ok i to je to. Veci broj ljudi oko mene me prosto opterecuje. A, da, i ne volim da sam u drsutvu nepoznatih ljudi, koji se znaju medju sobom. Mislim, tu se prosto osecam glupo, ako se vec svi znaju koji cu im jos i ja. Uopste, ne volim da budem u grupi vecoj od 5 ljudi, cak iako su to ljudi koje jako dobro poznajem... Takva sam. I kada nesto radim, veliki sam individualista.

Originally posted by *PiNkLoVe*
vec prosto nisam narocito socijalizovana... Takva sam. I kada nesto radim, veliki sam individualista.

I to je sjajno i to lepo neguj kroz život. Btw, meni su uvek bile interesantnije osobe koje imaju manji krug ljudi oko sebe, koje su upućenije na sebe, koje imaju veći potencijal introspektivnosti, itd., itd., a one koje su hipersocijalizovane naprosto nisu my cup of tea, i uglavnom su mi dosadne.

Mada, slažem se sa sexy Sekom Sabljak - stav leprsaj kao leptiric, ubadaj kao osa nije loš za uspešno životno funkcionisanje.

Originally posted by *PiNkLoVe*
Uopste, ne volim da budem u grupi vecoj od 5 ljudi, cak iako su to ljudi koje jako dobro poznajem...

Ovo vrlo lepo razumem

Originally posted by Seka Sabljak

KAd mi je bas tesko i kad sam bas preplasena, samo viknem "MA da se nosite svi u tri lepe picke materine ! " i vec mi je bolje.

Ja sam često fin za ovako radikalne poteze al' nekada se mora primeniti Sekin recept

Originally posted by svejedno

Ja samo navodim da je strah od drugih UVEK strah od sebe MEDJU drugima.

Slažem se sa onim što si gore rekao da se strah od sebe javlja u samoći kao posledica labilnog identiteta. To govori da je sazrevanje vezano i za napore koji su isključivo u našim moćima a ne zavise samo od okoline. Jedino bih se uzdržao da postavljam pravila tipa "UVEK" ne samo zato što nam ovde nije cilj da plasiramo razne lične teorije već prosto da razmenimo iskustva i RAZLIČITE pristupe. Ljudi ne funkcionišu na isti način i ono što ti objašnjavaš na jedan način ne može se primeniti na sasvim druge zakonitosti koje formiraju nečiji tuđi stil ponašanja.

Originally posted by Tot

Originally posted by Seka Sabljak

KAd mi je bas tesko i kad sam bas preplasena, samo viknem "MA da se nosite svi u tri lepe picke materine ! " i vec mi je bolje.

Ja sam često fin za ovako radikalne poteze al' nekada se mora primeniti Sekin recept

Ma, kakva, bre, finoća. Možeš biti fin prema damama, recimo prema Seki Sabljak ili tetka Daci, ali neki ljudi prosto to ne zaslužuju. Zato smaračima i smaračicama, drama queen personama, manipulatorima i manipulatorkama, i sličnim primercima treba reći baš ono što je Seka rekla: "Ma, da se nosite svi u tri lepe pičke materine" (mada je više volim da koristim termin "pizde materine"). Pa, lepo neka prave sebi scene, neka sebe smaraju i neka sobom manipulišu -- neka se sami kupaju u svojim govnima. Eeee, ako nekada imam i frku od ljudi, za Sekin recept nemam frku. Moja destruktivna strana ličnosti, u takvim situacijama, zasja u svom punom sjaju.

Veoma poznato.

S tim da ja to nekako povezujem i sa odrastanjem tj. sazrevanjem, samospoznajom i radom na sebi (mislim da i sve ovo sto procitah na ovoj temi ide u prilog tome). Kao da si kao dete vrlo formiran, pa se negde u pubertetu pogubis skroz, pa u adolescenciji ponovo ucis da hodas, jedes, dises i sve ostalo (to bi vec mogla biti zasebna tema).

Strah od ljudi kao dete nisam imala, onda se on negde polako razvio, u jednom periodu mog zivota poprilicno uzeo maha, pa onda uz preraspodelu sopstvenih trupa, redefinisanje prioriteta i slaganje kockica krenuo da opada.

U odraslom dobu, odgovornosti koje krenu da se gomilaju i ciljevi koji pocinju da se kristalisu prosto te primoraju da oranizujes svoju energiju i da je pravilno kanalises. Da ne tracis nijednu mrvicu na nebitne stvari, da zadovoljis sve sfere svog zivota koje su ti bitne. Valjda u nekom momentu shvatis da vise nema prostora za rasipanje i razbacivanje, pa te onda i stvari koje su te trosile a na koje ne mozes imati uticaja (i koje na kraju krajeva nisu ni presudne za ostvarenje tvojih licnih ciljeva) nisu vredne zapostavljanja stvari koje su ti bitne i na koje mozes da utices. Boris se za kvalitet sopstvenog zivota.

Prelazak sa makro na mikro perspektivu. Vrlo lekovito...