Ključne reči: seks, revolucija, pornografija, želja, užitak, kapitalizam, histerija, regulacioni ideal, fantazam.

***

"Naravno da danas seks više nije ta tajna života, budući da ljudi mogu da ispolje u najmanju ruku izvesne opšte forme svojih seksualnih preferencija a da zbog toga ne budu osuđivani ili progonjeni. Ali, mislim da ljudi još uvek smatraju, da seksualna želja može da otkrije kakav je njihov duboki indentitet. Seksualnost nije ta tajna, ali je još uvek simptom, manifestacija nečega što je najskrovitije u našem identitetu."

Foucault, M. Minimalističko sopstvo

1. Bajka seksualne r/evolucije

Po opštem uverenju, već duže vremena - gotovo pola veka - zapadni deo planete uživa u rajsko-slatkastim plodovima seksualne revolucije. Narastajući krajem šezdestih i sedamdesetih godina, ovaj liberalizujući talas udario je o hridine konzervativnog morala svom snagom radikalnog levičarskog projekta. Kada se pena stišala, ispod nje, u sada smirenoj vodi, mogla se nazreti ruševina stare, rigidne seksualnosti, od koje kao da nije ostao ni kamen na kamenu. Razgolićena sirena Eho, simbol ovog prevrata, mogla je ponovo pevati glasom koji nije prizivao sopstvenu Smrt, već je, sada pojačano, pevao o Požudi. Sem u vukojebinama "idiotizma seoskog života", licemernim palanačkim sredinama i najdosadnijim periferijama čuo se odjek ove plime oslobađanja - konačno smo mogli reći zbogom stidu i javno istupiti, ponosno i bez straha, sa svojim seksualnim ex -"perverzijama".

Eventualne jadikovke za "starim dobrim vremenima" savremenim ušima velike većine izgledale su kao nepopravljivi anahronizam koji zavređuje podsmeh ili dva, a standardizovani moral - taj neprikosnoveni pravednik što vekovima osvetljavao je ispravan put - bio je podveden radikalnom preispitivanju. Na stubu indiskretnog posramljenja našlo se sveto trojstvo buržoaske porodice, braka i seksualne prakse. Prva je još mogla i opstati makar u formalnom vidu, zahvaljujući pop-psihologiji u kojoj se, kroz kvazi-naučnu retoriku, sačuvala dominantna ideologija prethodnika - roditelji i deca viđeni su kao neraskidivo, preko potrebno jedinstvo za "zdrav razvoj jedinke", sve do danas, uprkos alternativnim porodičnim zajednicima i njihovom legalnom priznanju. Brak se svakako održao, ali u daleko labavijoj formi, sa većim naglaskom na izlazak iz standardnih polnih uloga, pre svega u domenu rada - mnogi muževi svojevoljno su naučili da kuvaju, jer bi u protivnom ostajali gladni.

Ono što je izgleda doživelo konačni slom bio je čitav s(v)et starih pravila, sažetih i svezanih u metaforu "misionarskog položaja": od reproduktivne potrebe, gde je jedinka u seksualnom činu bila posvećena produžetku vrste i izbegavanju greha, stiglo se do nesputanog hedonizma bez priznanja granice sopstvenih mogućnosti. Preko Kamasutre, dolazeci do opojnih droga i isparenja apsinta, seksualno polje naglo se otvorilo za istraživanje bez kraja. Besmrtna duša bludnicila je nad afrodizijakom mogucih i nemogucih fantazija. Razobručena mraka spavace sobe i jorgana za skrivanje, tela su se ponovo šepurila u goropadnoj potrebi za uživanjem, toliko puta osporavanoj u istoriji hrišcanske civilizacije. Kao da je dve hiljade godina dobro cuvana tajna konacno izašla na svetlost, i da niko nije ostajao ravnodušan spram tog novog otkrica - citav jedan paralelni, prikrivani, parazitski život privatnosti izašao je u javnost, kao što je i svetlo reflektora stiglo u spavace sobe i pokazalo šta je sve moguće uraditi i u koliko poza. O svemu se moglo, možda i moralo govoriti, i priča o seksu bila je neka vrsta obavezne konverzacije tog vremena, deo rituala čija se inauguracija može razumeti samo stotinama godina prethodeće ćutnje. Nad bezdanom starog morala čula se mantra neobično zavodljive energije - seks, seks, seks...

...I bi svetlost... pod kojom smo ugledali da je "nemi i licemerni" lik kraljice Viktorije, ranije okupirajući "grb naše seksualnosti", sada smenila drska i pohotna Ćićolina, nedvosmisleno pozivajući na razvrat.

2. We are here, we are queer!

Negde na pozadini novotkrivene slobode od starog i prevaziđenog, u tom vatrometu strasti koje su pre želele da se pokažu i progovore, no da u anonimnosti uživaju u sopstvenom upražnjavanju, javlja se i prva javna artikulacija gej pokreta. U kavezu dvostruke margine - seksualne, i to specificno prokažene seksualnosti (upravljene protiv Boga i prirode), koja je do tada nalazila svoje vidljivo mesto u cirkusu psihijatrije ili skandalima creme de la creme krugova povezanih sa "dekadentnom aristokratijom" - otkrivena je turpija za bravu dotrajalog susprezanja. Ukoliko je konsekventno sprovedeno oslobađanje podrazumavalo oslobađanje svih kao svoj conditio sine qua non, kako je proklamovala revolucija inspirisana Marxovim idejama, specifično iz Priloga jevrejskom pitanju, onda su homoseksualci upravo bili savremeni Židovi, oni u cija tela je bio ukotvljen greh što se suprotstavljao svom Stvaranju, fundamentalno nagrizajuci lešinu javnog morala. "Ko određuje pravila igre?" pitali su zajedno hipici i bit-pesnici, feministkinje i komunisti, slikari i liberalniji heteroseksualci i kao da se odgovor sam nametao - upravo oni, svojevoljno i dobrovoljno uključeni u seksualne odnose. Pravo seksualnog izbora moralo je biti zagarantovano. Meni niko ne diktira šta hoću ili neću da praktikujem u svojoj seksualnoj igri i sve dok je moj(a) partner(ka) srećan/srećna, moja volja jedini je zakon legitiman da sprovodi licne zahteve, naredenja i želje. Ali, licno oslobodenje - shvatali su to dobri pioniri ovog projekta - zahtevalo je i dalje traži najširu, radikalnu promenu društvenog okvira. "Jer, možda seksualne revolucije nema bez revolucije prehrambene, slušne, dodirne, opažajne, odevne, mirisne, osećajne, nokatske, nakitske, kožne, ručne, analne, mentalne, cervikalne, nožnoprstne, žučnokesne, jetrene, spuštenoželudačne, crevne, jogunastomoždinaste, vaginalne, klitorisne, venerobregovite, jezične, usnene, ćelijske, ukratko - bez anatomske, fizičke, nukelarne, hemijske, relacione revolucije; isto tako se može reći da je seksualna revolucija (...) samo putem gimnasticiranja genitalija nastranost, blesavost isto tako čudovišna koliko i licemerno čistunstvo pređašnjih pokolenja."

Potpomognuti Univerzalnom deklaracijim ljudskih prava, pravno-političkim okvirom koji implicira da dostojanstvo posedujemo samim rađanjem i da ono ne može biti osporeno na osnovu ličnih različitosti, već samo ukoliko postoji prethodno nedvosmisleno ugrožavanje prava Drugog, nadovezujući se na ranije pokrete za oslobadanje crnaca i žena, seksualno marginalizovani freakovi svih vrsta i duginih boja odlučili su da budu ponosni na ono što misle da jesu i ponosno zakoračaju u šarenoj povorci. Svaka noga u ovom paradnom koraku bila je ciljana u dupe seksualnog dogmatizma. Povod je bio i više nego provokativan i kao da je profetski najavljivao ono što će se naknadno u teoriji prepoznati pod stegom termina queer. Dreg-kraljice suprotstavile su svoje vrtoglavo visoke potpetice policijskim pendrecima davnog 27. juna 1969. godine, u baru Stonewall, na Greenich Villageu, američkom Monmartreu i pobune, koje su naknadno zahvatile čitav neighbourhood, izvojevale su prvi put pobedu tadašnjoj gej-avangardi: racije su prestale i borba za dalje priznavanje gradanskih prava mogla je da počne. And the rest is history...

3. Porno-grafiranje erotskog

Početak svake "akcije" u porniću rezervisan je za oralni seks. U gay-kontekstu, to može biti i uzajamno, u pozi 69, ali se najčešće podela seksualnih uloga i ovde manifestuje - uobičajeno je da budući pasivni partner u analnom seksu bude taj koji "puši", tako da je njegova uloga jasno propisana prema stereotipnom modelu "ženske seksualnosti". Stoga, gledajući gay-porno, mi smo obmanuti - de facto posmatramo, u domenu polnih uloga, heteroseksualnu aktivnost!

Svakako. The rest was not silence. Upravo je govor postao ključno mesto aktivističkog pristupa, zajedno sa drskim pokazivanjem u javnosti, outovanjem koje je provociralo i druge na slične aktivnosti, iznošenjem kroz literaturu, pozorište i slikarstvo - kasnije i sedmu umetnost - onoga što je ostajalo skriveno u strogo kontrolisanom domenu ličnog života. Nejasna granica između privatnog područja i sfere javnog osluškivanja počela je lagano da bledi i scene, pre svega na filmu, uvek prekidane pre ili kratko nakon razodevanja, počele su lagano da se produžavaju, otkrivajući više nego maskirajući, dajući na uvid voajerskom oku sam seksualni čin u zabrinjavajućoj eksplicitnosti. Jedan lascivni fenomen o kome se uvek više šaputalo nego artikulisano govorilo, cvetajući u mraku ilegalnosti i puzeći po periferiji pokretnih slika - para-žanr filmske pornografije bio je daleko ispred svog konkurenta, mainstream industrije snova, ne libeći se da stigne do otvorenog prikaza penetracije, već poodavno sopstvenog a must have motiva. Upravo je ta narastajuća eksplicitnost elementarna karakteristika pornografije, ono što na drugoj strani granice ostavlja erotiku, koja uvek-već računa na nedorečenost i otvorena je za individualnu dopunu fantazijom. Dok erotizam stvalja tri tačke na priču koju pripoveda, dotle pornografija ispisuje nekoliko tvrdih uzvičnika!!!

Pornografsko, dakle, uvek insistira na tome da sve bude dostupno pogledu, da ni jedan važan detalj seksualnog čina ne ostane nezabeležen, ono sasvim nasuprot erotizmu insistira da je kompletno i oslobođeno dodatne interpretacije, tj. pornografsko kao da ukida svaki subjektivni momenat, odnosno samog subjekta, sve dok ne ostane samo objekat i pogled koji pada po tom objektu. Drugim rečima, ono ne očekuje reakciju, već pre reakciju provocira, postajući upravo subjektom totalne konstrukcije naše seksualnosti, koja je dovedena u pasivni status učinka-objekta. Nisu li upravo sve seksualne prakse prethodno isposredovane upravo pornografijom, budući da ona nedvosmisleno pokazuje kako se "to" radi? Možemo to reći i na sledeći način: ono što se ne dešava u pornografskim scenarijima ne dešava se uopšte ni u seksualnim životima. Stavljene u navedeni kontekst, sledeće Aristotelove reči zvuče pomalo zastrašujuće: "Imitacija je prirodna čoveku od detinjstva, jedna od njegovih prednosti u odnosu na niže vrste je ta, da je on stvorenje najnaklonjenije imitaciji na svetu te da prvobitno uči imitacijom". (1448 b4-8) Postajući svepristutnim fenomenom, lako dostupnim u savremenim društvima, vizuelna porno produkcija ukinula je teren lažne prirodnosti seksa (gde je on često, kroz medicinu XIX, pa i XX veka, opisivan kao vrsta nagona i ekskluzivno prirodna potreba) i pokazala nam, kroz raznovrsne seksualne prakse, posednute hiljadama fetiša i raznovrsnim scenarijima seksualne igre, da je kultura odavno okupirala ovaj, poslednji, opirući bastion telesnih "instinkata". Zaista, gde možete u prirodnoj sredini (ili istoriji vremena prohujalih sa vihorom) otkriti svu sofistikovanost neophodne opreme S/M orgija ili zateći egzibicioniste, koji na egzotičnim lokacijama svojom nagošću provociraju ejakulaciju?

U tom nebrojenom šarenilu, u varijacijama svojih tonova komponovanih u najrazličitije melodije na tananim strunama pohote, na pogledima što proždiru i pre ugriza i neprigušenim uzdasima pred svršavanje, pornografija je pronašla i svoju emancipatorsku ulogu - ništa joj nije bilo dovoljno (na)strano da ne bi bilo ljudsko, te stoga i prihvatljivo. Dok uživamo, nije važan način na koji to činimo - bitno je, jednom za svagda, konačno uživati.

4. Her-sterija kapitalizacije

Analni seks predstavlja ultimativni čin gay-pornografije, jer uvek prethodi samom vrhuncu i do njega direktno i dovodi. Tako navedena aktivnost postaje conditio sine qua non svake seksualne aktivnosti, što još jednom reprodukuje upravo Freudovu konzervativnu misao u domenu onoga što bi "pravi seks" trebalo da bude: za ostvarivanje ženskog orgazma neophodna je dubinska penetracija, zato što je vaginalni, a ne klitorisni orgazam, onaj bez koga žena zaista ne može biti seksualno zadovoljena. Drugim rečima, penis je apsolutno neophodan, što za posledicu ima negaciju mogućnosti autonomije ženske seksualnosti i lezbejskog odnosa, kao i radikalno postavljanje penisa u fokus same kamere (gej-kontekst), gde se on centrira kao najradikalniji fetiš. Stoga, ne iznenađuje da penis mora biti što veći i deblji, iako je to često sasvim nefunkcionalno za seksualni odnos, što se na filmu svakako ne vidi, jer se na traci, po definiciji, ne krši imperativ uživanja. Na taj način otvoren je prostor za ekspanziju industrije omeđena hirurgijom koliko i kvazi-medicinom, businessa koji najčešće lažno, ili sa zdravstvenim posledicama, obećava svojim konzumentima povećanje "najvažnijeg telesnog mišića".

I tako je puritanizam bivao lagano istisnut opscenim trakama od celuloze, čiji se broj i raznovrsnost, nakon seksualne revolucije, neizmerno umnožavao. Prelazeći u sivu sferu polu-legalnosti, pornografija je u svom pohodu na tržište seksa sprovela specifično egalitaristički projekat - najrazličitije "perverzije", snimljene u visokobudžetnoj produkciji ili sasvim amaterski, mogle su ravnopravno da stoje na policama prodavnica okupanim crvenim svetlima. Sve dok je potražnja bila adekvatna, sve seksualne prakse, od najstandardnijih do najradikalnijih, mogle su biti kupljene bez rasprave o njihovoj moralnoj adekvatnosti, a zatim i viđene u nedvosmislenoj ogoljenosti. Kao što sam već napomenuo, pogledu ništa nije smelo biti uskraćeno, tako da se elektronsko oko kamere i samo zavuklo duboko u telo, poput medicinske sonde koja sprovodi objektivno naučno istraživanje, ovog puta sa ciljem proizvođenja čistog užitka. I to disekciono mesto, ta ambicija panoptičkog, totalnog "prikaza seksa" kao da otkriva višestrukost motivacija pornografske produkcije:

i. Das Kapital: Ona je duboko posredovana logikom kapitalističke privrede - sve što može da se proda u kontekstu raznih seksualnih praksi, bila to i najbizarnija fantazija, mora naći svoju vizuelnu materijalizaciju. Štaviše, sama industrija proizvodiće raznovrsna pravila seksualnih igri, tako da će Život još jednom imitirati Umetnost, a nikako obrnuto. Cilj je jasan - profit jeste finalni uzrok pornografije, što pokazuje da raskrinkavanje tabua može biti veoma dobro plaćen posao i da prethodna idealističko-revolucionarna energija može lako pronaći svoju transformaciju u materiju zelenih novčanica. Što naravno govori direktno protiv svojevrsne naivnosti koju je pokret za seksualno oslobađanje posedovao at the very beggining: inkorporirajući humanistički svetonazor kroz hippie ideologiju opšte planetarne ljubavi i duboko skrivene esencijalne ljudske dobrote, ovaj pokret pao je na elementarnom ispitu revolucionarne konsekventnosti. Naime, revolucija nije nešto čemu će se postojeća društvena struktura svojevoljno pridružiti, naprotiv - upravo revolucionarne metode podrazumevaju prisilno nametanje sopstvenih ciljeva zbog otpora koje okoštale tvorevine starih pružaju i koje po pretpostavci treba menjati/(s)rušiti. Svako ko veruje da će snaga njegovih ideja biti prihvaćene samo zato što su one napredne i doprinose liberalizaciji na kraju će se naći apsorbovan od samog poretka koji je želeo da sruši - kapitalizam itekako ume da se brani, intervenišući vrlo direktno i nasilno, u krajnjoj instanci najvišim oblikom imperijalne akcije - ratom. Ili pak vrlo posredno, kao u slučaju pornografske produkcije, koju je inkorporirao u vlastiti sistem potrošnje: onog momenta kada je sam moralni poredak postao popustljiviji prema svim pervertitima ovog i onog sveta, tada je revolucija - još uvek nesprovedena - bila uljuljkana silovitom ekspanzijom tog "opskurnog" fenomena, sasvim pogrešno označenog eufemizmom erotskog filma.

Novac svakako pokreće svet i svet pornografije nikako nije izuzetak. Naprotiv, upravo je tržište seksa otkriveno istovremeno sa seksualnom liberalizacijom, kao zlatna koka-nosilja sasvim novog područja eksploatacije neograničenih resursa. U sprezi sa požudnim podsticajima koje upravo ovaj para-žanr kanališe, jer na direktnoj realizaciji sinhronoj uspostavljanju konstruisanih seksualnih preferenci, pornografija pronalazi svoj opstanak i dalji razvoj.

ii. Control Freaking: Ne treba zaboraviti da se normalizacija raznovrsnih seksualnih preferenci dešava paralelno sa velikim društvenim odustajanjem od strategija nadziranja i kažnjavanja, i da se, što je vidljivo i na fenomenu seksualne industrije, lagano prelazi u konzumističko društvo kontrole, kontrole koja sada poseduje daleko suptilnije mehanizme uticaja. U tom kontekstu postavlja se pitanje: na koji način amortizovati napetost između dve naizgled suprotstavljene tendecije, gde kao da je kompromis nemoguć - kako, dakle, uklopiti revolucionarne tendencije promene sekusalne paradigme šezdestih u okvir društva protiv koga je uperena, kada se čini da je sam moralni kodeks, lepak dotadašnje društvene konzistencije, doveden do sopstvenog kolapsa?

Treba se setiti da i sama seksualna revolucija nastaje u okviru liberalnog kapitalizma, tako da je radikalno inspiriše softver ovakve privrede - duh protestantizma emaniran u demokratskom političkom poretku. Reč je, de facto, o proširenju, a ne o rušenju, demokratije u području seksualnosti, navodno zatočenog u okove hrišćanskog katehizisa. Drugim rečima, dešavalo se veliko prepravljanje sistema, a ne njegovo ukidanje, i to u skladu sa zahtevima tržišta čije su oči prekrivene koprenom tabua odbijale da uvide ogromnu potražnju za seksom. Na tom mestu, pornografija je pronašla svoje sigurno utočište i tačku buduće ekspanzije, a tokovi sve većeg novca koji su je stimulisali da izraste do ranga industrije osigurali su njenu oportunost u odnosu na dominantnu kulturnu matricu - sama struktura liberalne privrede bila je očvrsnuta ovom inkorporacijom, i sprovela je kontrolu odozdo, bez uspostavljanja posebne autoritarne institucije mogućeg sankcionisanja. Cena priznavanja prava na eksplicitnu seksualnu različitost bila je uklapanje u legalne tokove, dakle poštovanje zakona, koji, u krajnjoj instanci, sankcionišu svako revolucionarno ponašanje.

Seksualne prakse gde princip slobodnog izbora nije mogao biti nedvosmisleno zagarantovan - kao što su pedofilija, nekrofilija i zoofilija sada je prešao na drugu stranu legalnog, bivajući marginalizovan u odnosu na mainstream produkciju, ipak opstajući u onoj istoj, lascivnoj tami u kojoj se ranije krio celokupni lik pornografije. Meduza perverzije, šizofreno rascepljena, mogla je bez bojazni posmatrati samo svoj polu-zakonski odraz. I samo to razgraničenje unutar sfere pornografije bio je simptom principa kontrole posredovan autoregulacijom - ukoliko želim da ostanem validan faktor na pornografskom tržištu, ja se više neću baviti nezakonitim radnjama, jer to donosi rizik pravne represije, tako da samostalno biram da se prilagodim propisanom i da u tim okvirima poslujem. To ne znači da je sve pošlo po zlu - prevođenjem u domen javno vidljivog, pornografija je omogućila da "seksualni radnici i radnice" počnu da ostvaraju elementarna socijalna prava, kao što je i sa seksa skinula veo snebivljivosti, koji je vekovima rumeneo stidljiva devojačka lica, i učinio ga svakodnevnom, uobičajenom pojavom. Međutim, ta dvostruka intervencija legitimizacije u moralnom, odnosno legalizacije u pravnom poretku, proizvela je neke nove, navodno "neočekivane posledice":

iii. Differentia specifica: Sledeći globalizicijski trend kapitalističke privrede, ona nije istisnula sve moguće oblike diskriminacije koji su je uvek pratili, već je seksualno nasilje samo eksteritorijalizovala u zemlje Trećeg sveta i društva u tranziciji, vraćajući svoj konačni produkt masturbantskoj srednjoj klasi Zapada. Tako je krug eksploatacije još jednom zatvoren, započet i završen upravo u zemljama koje ponajviše insistiraju na poštovanju ljudskih prava, a koje ih, posledično, u kontekstu ostvarivanja profita, ponajviše i krše. Na taj način pornografija služi daljem utemeljenju teritorijalne klasne razlike, jer pravi jasan finansijski jaz između seksualnih radnika u SAD i Boliviji, na primer, prve favorizujući, a druge kriminalizujući, zajedno sa svojim poslodavcima, tako da navedeni manevar unosi i dodatnu rasističku konotaciju, posredovanu državljanstvom, odnosno nacionalnom pripadnošću.

iv. Hysteros: Budući da je normalizovao raznovrsne seksualne prakse i sa njih sprao mogućnost domaštavanja, ukidajući svetu tajnu seksualnosti, pornografski univerzum morao je da proizvede drugačiji oblik zaintrigiranosti. Ne upuštajući se u mogućnosti subjektivne dorade, "otvorenih krajeva", slatkih naslućivanja u prigušenom svetlu, ovaj diskurs je sopstvenom hiper-produkcijom ispunio tržište narastajuće potrebe za seksom. Stoga, najrazličitiji pod-žanrovi, inovativnih scenarističkih rešenja stupili su na scenu - jedini zajednički imenitelj veoma konvergentnih projekata kao da je postao isključivo good acting, što treba da pokaže da se u seksu - a to je seks isključivo kakvim ga pornografija demonstrira - mora, po svaku cenu, uživati. Ukoliko ne možete da se napalite, vi ste frigidni, ukoliko nemate redovan seks vi ste frustrirani, itd. - recepcija vulgarnog frojdizma, uglavnom uvedena posredstvom izdanka dogmatski interpretirane psihoanalize primenjene na polje telesnih užitaka, pod imenom seksologije, sa svojim beskrajnim savetodavnim ulogama, svakako je inspirisala navedeni trend imperativa seksualnog opštenja. "Dobra" jebačina postala je garant mentalnog zdravlja. (Navedeni primer takođe svedoči o tome kako metastaza jedne teorije, posredstvom seksualne revolucije u liberalnoj ekonomiji, može da proizvede probleme koje kasnije pokušava da sanira, i na tom obrtu odlično, i dan-danas, profitira.) Na kraju krajeva, zar nismo "svi mi loši jebači, nedojebani, mekokuri, suvopičasti, svršavamo k’o od bede - erotske manjine. Vaš orgazam, garganje vaših organa, grandiozne orgulje vaših grčenja, jebe se nama za to, ne pada nam na pamet da na njima gradimo novu religiju, što znači novi teror, s prvosveštenicima, nevernicima i parijama. Pustite nas da uživamo. Ne postoji računska tablica umnog orgazma, ne postoji valjana perverzija (perverzije uopšte i nema), ne postoji valjana seksualnost (pa prema tome ni prokleta seksualnost ne postoji), nema konačnog, umirujućeg, revolucionarnog rešenja za ljubav."

Nudeći gomile novih proizvoda, posledično je ostvaren učinak proizvođenja novih potreba, kako u domenu svakog upotrebnog artikla, pa tako i pornografskih "zanimacija", tako da se, interpretirajuci Lacana, može detektovati manifestacija histerije upravo kao nezadovoljene želje, jer ima previše potreba koje zbog ograničenog vremena i resursa u odnosu na planetarnu produkciju ni jedan individualni subjekat ne može da ostvari. Uzvik histerika "To nije to!" jeste verbalizovana manifestacija nezadovoljene želje, koja je još jednom izneverena, jer je mislila da je konačno pronašla "ono" tj. svoj uvek-već izmičući objekt žudnje, tako da se krug želje ponovo začinje, sve do sledeće pornografske kasete, i onda opet, i iznova, i ponovo. Takav cirkulišući oblik "nestabilnog stanja", sa prinudom ponavljanja, karakteriše dominantni oblik kapitalističke privrede, kojoj manjka bilo kakav status quo, te biva primorana na, kako je to skicirano Komunističkim manifestom, s jedne strane, reproduktivnu ekspanziju kao vid samoodržanja, dok, s druge strane, proizvodi i mehanizme vlastite društvene de-sublimacije, između ostalog i kroz seks.

Nije li pornografija u svom groteskno preraslom obličju pretvrdih kurčeva spremnih na "akciju", nadograđenih silikonskih sisa i milijardi svakodnevnih orgazama zapravo amortizer šireg nezadovoljstva samom aktuelnim statusom savremene demokratije?

5. The queerest of the queer

Self-suck, jedan od recentnijih motiva gay-pornografije predstavlja homoseksualnost kao narcistički autoerotizam. Budući da je nabildovano telo privlačno, svako ko ga dovede do ovog "arhetipa idealnosti" može postati samom sebi seksualni objekat. Na taj način "seksualnost teretane", o joj se govori u tekstu, postaje direktno realizovana kroz praksu koja se samo neupućenima čini bizarnom. Ona je sasvim očekivana posledica fokusa na telo i seksualnost u mainstream gej zajednici spojenoj sa estetski trendom poznog XX veka.

Ipak, gde je u svemu navedenom gej-pornografija? Podnaslov je donosio obećanje da ce se ovaj esej, pre svega, kretati linijom kritike navodne liberalizacije koju donose eksplicitno homo-seksualni činovi na filmskoj produkciji označenoj sa XXX. Poslužimo se, stoga, zanimljivom tekstualnom intervencijom koju sprovodi Laclaue u Uvodu u post-markisističku analizu, a koja primenjena na predmet naše obrade kaže - gej-pornografija je gej-pornografija koliko i gej-pornografija. Skicirajući okvire za kritiku para-žanra én general mi smo već govorili i o mestima karakterističnim za svaku, pa i za gej-pornografiju. Ona je, drugim rečima, samo pod-žanr u veoma razgranatoj arhivi video-kaseta koje nose zabranu daleko radikalnije od PARENTAL ADVISORY nalepnice i širi okvir u kome opstaje neminovno se pojavljuje, sa svim svojim opšim svojstvima, i kao deo onog inherentno partikularnog, ka kome ćemo upravo usmeriti fokus. Svakako.
Međutim, treba napomenuti da u toj jednostavnoj, krajnje očekivanoj deklaraciji gej-podskupa u odnosu na sapripadajući skup pornografije ipak leži zdravorazumska zamka sumnjive jednostavnosti, koja može biti prevazidena dijalektičko-holističkom prepravkom: i sama načela pornografskog dobijaju deformaciju unutar svog gej-konteksta, kao što taj pod-kontekst menja i sopstveni generalni okvir, uvodeći u igru nove odrednice opšteg para-žanra. Praktičan značaj ovog elementarnog metodološkog uvida treba da dosadašnji tok razmatranja ispostavi kao već delimično ispunjenje obećanog na početku - već smo duboko odmakli u razmatranjima relevantnim za sam podnaslov. Kao što ćemo, odmičući dalje, kroz specifikaciju fenomena skoro isključivo povezanih sa muškom homoerotskom produkcijom i dalje pričati bajku o porno-univerzumu, koja, kao što smo videli, nema i ne može imati srecan, ili bilo kakav kraj. Ona je, iako se formalno završava isticanjem same video-kasete, zapravo beskonačna Moebiusova traka požude, po kojoj se svi ovisnici pornografije neprestano vrte u krugu sopstvene neispunjenje želje, premotavajući na početak svaki novi film koji izneverava potragu za "komadićem koji nedostaje".

Ali, budući da ta missing (nedostajuća i izgubljena, u dvostrukom značenju engleske reči) komponenta garantuje identitet i održava "ja" u autorefleksivnom samoodređenju posredstvom površine tela, koja se vidi kao demarkaciona linija između mene i svega što ja nisam, onda je ukidanje jedino tog nedostatka moguće isključivo kroz uništenje samog subjekta. Primenjeno na filmsku produkciju žanra kojim se bavimo, ostaje nam samo da ponovimo "mudrost" iz "Priloga kritici Hegelove filozofiji prava" - ne možete je realizovati, a da je ne ukinete. I obrnuto - ukidanje samog pornografskog bila bi neka vrsta ultimativne realizacije filma nad filmovima koji bi zadovoljio veliku glad za rešenjem onoga što Foucault određuje kao "zagonetku identiteta" čiji je simptom vera da je baš ta misterija skrivena u seksu, delimično zahvaljujući činjenici da je seksualnost dugo vremena stavljana u rang tajne, kao i naknadnim uticajima psihoanalize, koja je, u svom doktrinarnom manirizmu, postavila samu seksualnost za temeljni stub, oslonac-nosilac bića.

Ipak, upravo nam psihoanalitički pogled otkriva da je to sasvim iluzoran projekat, jer nema povratka u materično, pred-simboličko stanje bez posredovanja, što jeste razlog neuspeha korišćenja pornografskih traka kao proteze namenjene za ispravljanje uvek nezadovoljavajućeg seksualnog života, te se ovaj antibiotik erotskog pokazuje kao sasvim neupotrebljiv placebo sa kontraindikacijom dalje ovisnosti, produbljujući per definitionem neutoljivu glad i proizvodeći, potcrtajmo još jednom, histeriju. Zato je za Freuda homoseksualac histerik par excellence, jer nikada ne može zadovoljiti sopstvenu želju. Takav homofobični stav posledica je inkorporacije aktuelnih društvenih predrasuda o "večno prokletim sodomitima" u sam aparatus psihoanalize, gde se homoseksualac, posredstvom nerazrešenog Edipovog kompleksa, rangira kao uvek i samo "neuspeli heteroseksualac". Prethodna teza o "promašenom zadovoljstvu" važi za sve "seksualce", a otac detinjstva psihoanalize nije uvideo ili je odbio da to učini - hetero-sloj pokazuje identičan simptom "promiskuitetne manije" - pornografija je, u slučaju obe populacije, samo katalizirajući faktor jednog zajedničkog "stanja stvari": nemogućnosti sreće bez ukidanja dihotomije "ja"-Drugi i nemogućnosti ukidanja "ja" bez smrti na polju Simboličkog, što vodi u psihozu, ili na nivou Realnog, što znači - smrt. Ono je, dakle, moguće isključivo na fonu Imaginarnog, poslednjeg sastavnog člana Lacanove trihotomije, što znači kroz fantazam, na kome pornografija i opstaje, upravo kao fantazija koja za nekoliko trenutaka kao da čini mogućim nemoguće - uživljavanje u film kao da ukida "ja" premeštajući ga u neko drugo "ja" aktera samog porno-filma, obezbeđujući na kratko traženi eskapizam, ali pošto se i ta faza okonča, retrospektivno se ceo doživljaj neminovno vidi kao fijasko. I kreće se u dalju potragu... potragu bez kraja.

(Stoga, kao opozit tom "večitom vraćanju istom", zastanimo za trenutak. Pre nego što se upustimo u analizu "same stvari", primetimo da je takva ambicija - prohtev izricanja "konačne istine" - i sama histerički intonirana, odnosno da je, u rigidnoj optici psihoanalize, navedeni pokušaj samom svojom konstitucijom osuđen na propast. Zbog toga ovaj tekst i sam odbija da se, bez kurtoaznog ograđivanja, upusti tek-tako u priču o gej-pornografiji, već pre, posredstvom strategije saspensa, stalnog odlaganja direktnog govora o svom predmetu, ipak nešto o njemu i kaže. To takode sugeriše odbijanje definicionog postupka, kome je naučni diskurs opsesivno sklon, te priklanjanje hegelijanskoj paradigmi, koja nedvosmisleno uvida da je svaki pozitivan sud, oblika "Ovo je to", redukcija subjekta na jedan predikat, izbačenog iz kontekstualne celine, na čijoj se pozadini definiens uvek-već pojavljuje. Uostalom, sudovi oblika "Duh je kost" iz Fenomenologije zvuče kao vic - i to kao dobar vic, što ce Lacana svakako inspirisati da u Četiri temeljna pojma psihoanalize proglasi iznošenje "same stvari" na videlo kao gest čiste komičnosti. Stoga, sprovodimo odu Hitchcockovom geniju, razvijajući ovaj esej upravo kao stalno nepristajanje da se nešto konačno jasno i nedvosmisleno kaže direktno na (pret)postavljenu temu, znajući da je mnoštvo ponuđenih opisa najbolji referentni okvir za ekstrapolaciju odgovora, kao što je užas ubistva pre posredovan dugim odlaganjem samog čina ubistva u čuvenoj sceni pod tušem, nego prolivenom krvlju, opštim mestom horror produkcije, koja je, zapravo "sama stvar", čijim se pojavljivanjem okončava svaka naracija, teorijska i/ili filmska. Ili, kako Foucault u Arheologiji znanja navodi, "Nema iskaza koji ne pretpostavlja druge iskaze. Nema ni jednog iskaza koji oko sebe ne bi imao polje koegzistencije, učinaka nizanja i uzastopnosti, raspored funkcija i uloga. Ako se može govoriti o jednom iskazu, onda se to može u meri u kojoj jedna rečenica (ili stav) figurira u jednoj određenoj tački, sa određenim položajem, u iskaznoj igri koja ga prevazilazi.")
I nastavimo dalje. Stoga, u skladu sa prethodnim razmatranjima, dozvolimo sebi jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da su, posredovani božanskim otkrovenjem, diskretni monasi-isposnici, kažnjenici sopstvenog anatomskog sklopa, obuzdavanog u naletima "fizičke strasti" radikalnom disciplinom samo-mučenja, stigli u XXI vek i to u jednu od ključnih institucija telesne kontrole - teretanu. Šta bi oni (u)videli? Ukoliko apstrahujemo šok vremenskog transfera, verovatno bi sveti iskušanici pronašli idealni torturing dungeon, sa spravama kao stvorenim za mučenje i zauzdavanje prohteva mesa, nedoličnih carstvu nebeskom. Naizgled, kao da bi se prevarili - ne služi li, naprotiv, teretana za dosezanje seksualnog zadovoljstva, nije li ona upravo ultimativni prostor preoblikovanja tela u idealni outlook privlačnosti? "We have to admit that the promise of sex is what keeps us going to the gym", kaže kolumnista Advocate-a, i kao da sugeriše da je mogućnost veće erotske konzumacije drugih tela, izvajanih ne po liku Božjem, već po figuri Schwarzeneggerovoj, upravo ulog zbog koga se pristaje na bodybuilding u znoju tela svoga. Međutim, i sama teretana počinje da služi mazohističkom zadovoljstvu u toku samog vežbanja, bez obzira na finalni uzrok obećanja frekventnijeg seksualnog života - mučenje sopstvenog tela nema samo indirektnu investiciju posredstvom odlaganja zadovoljstva zarad onog što tek treba da usledi, ono je i užitak sam. Zadovoljstvo se u ovom slučaju posreduje sasvim fetišistički, u odnosu na sopstveno telo koje se izgrađuje u pravcu nedostižno savršenog, tako da se biće-u-teretani kreira kao sadomazohistički par primenjen na autoerotizovano sopstvo - tegovima opterećena vežbaonica zapravo je prostor javne masturbacije, novo mesto seksualne desublimacije. Utoliko je teretana analogna katoličkoj auto-da-fé praksi, jer bi bilo naivno misliti da je samokažnjavanje stavljalo brnjicu na seksualne apetite isključivim proterivanjem želje nazad u mračno carstvo demona, odakle je i došla da posedne telo i navede na greh, već je to bilo moguće njenom realizacijom kroz tu praksu - isposnik je svoj seksualni čin posredovao kanonski dozvoljenom formom, gde je njegovo telo postajalo i sadista i mazohista, i subjekat i objekat erotskog užitka. Nadziranje i kažnjavanje seksualnosti, jasno vidljivo u kontekstu mučenja, služilo je istovremeno i kontroli bludnih radnji, koja je regulisala je i drugu stranu erotske komunikacije - nedozvoljeno: seksualni kontakt sa drugim, masturbacija ili bilo kakav direktan oblik ispoljavanja seksualnosti bio je najstrože zabranjen. Gym kao da obnavlja ovu restrikciju - erotizam se posreduje upravo izbegavanjem seksualno eksplicitnih praksi i fokusira se na samozadovoljavanje telom, prevashodno u pogledu na isto, u direktnom skopičkom zahvatu posredstvom ogledala i upoređivanja sa regulacionim idealom - što je konfiguracija telesnog bliža aktuelnom modelu lepote, to je zadovoljstvo veće. Kontrola koja je time dobijena sasvim je profitabilne prirode - budući da je lepo telo upravo nadograđeno telo u skladu sa slikom koja se posreduje mas-medijima, ono zahteva konstantnu investiciju, koliko novčanu, toliko i vremensku: projekat njegovog održavanja sada traje čitav ljudski vek, to je proces bez jasnog starosnog ograničenja. Na taj način, opsesivnom inkorporacijom vežbanja u life-style, dat je još jedan doprinos zarobljavanju tela u mehanizme kapitalističke privrede, što posledicno primorava na uklapanje u dominantnu estetsku paradigmu, a ne na njenu radikalnu izmenu.

Naglasak, ipak, nije stavljen na zdravlje, ni na fizičku kondiciju, takođe opesivna mesta liberalne ekonomije - "dobro telo" lišeno je oboljenja i utrenirano za maskimalnu proizvodnju. Teretana je pre pervertirani salon estetske hirurgije, nego hram sporta. Dizanje tegova svakako doprinosi i kondiciji i osposobljuje telo za raznovrsne napore, ali ono dodaje i ključnu komponentu - najpoželjniji fizički izgled, koji je upravo postao unificirani gym-look. Vežbaonica je tako postala inkubator klonova, tela koja kao da interiorizuju opštu tendenciju savremene globalizacije - radikalni egalitarizam svih kultura, ali u okviru zapadne, demokratske paradigme, u kojoj može da cveta stotine cvetova samo ukoliko se progresivno svode na jedan, eklektički i precvali, odnosno, imperijalizam, u kome nema mesta za lokalno, specifično, posebno, drugačije, itd., pronalazi svoje utelovljenje u jednoličnoj, ekspanzivnoj mišićnoj konstituciji. To je istovremeno i signal simboličke konverzije zapadne imaginacije u registru erotskog - dok je de Sade bio fasciniran različitošću tela sa kojima se mogu obavljati raznovrsne seksualne prakse, dotle je savremena mainstream pornografija, sa naglaskom na gej predznak, opsednuta nabildovanim i samo nabildovanim muškim telima. Naravno, drugi pol ovog fenomena smešta se u brand new trend u homoseksualnoj kulturi - za razliku od feminizovanog početka gej pokreta, na čijoj je zastavi stajala drag-kraljica, podsmešljivo se kezeći, danas je potrebno dokazati da su i pederi muškarci - imperativ je striktna maskulinizacija tela, odnosno patrijarhalizacija homoseksualaca. Tom of Finland postao je Karl Lagerfeld gej-looka, modni diktator bez premca. Muškarac je mišić, on je penis u erekciji, budući da penis simbolički nadomešta odsustvo falusa, fantazamskog arhetipa moći, čvrst i uvek spreman na akciju pokoravanja Drugog, on je istrument proširenja dominacije ličnog tela narastanjem mišićne mase, analognog telu kapitalističke privrede, u stalnom širenju, narastanju i apsorpciji. Na taj način dva različita polja, polja liberalizma i patrijarhata presecaju putanje svojih linija sila u zajedničkoj telesnoj tački, oko koje opliću interpelativne mreže kontrole: prvo za njega predstavlja područje eksploatacije, a drugo ga čini eksploatibilnim. Patrijarhalna konvencija čvrstog utemeljenja muškog polnog identiteta tj. onog "šta (je muškarac)" otvara mogućnost specifične nadgradnje onog "kako" u ramu nezasite konzumentske kulture.

Sjajan primer histerije pasivnog partnera, "poremećaja" tradicionalno vezanog upravo ua žene. Naglasak je na kvantitetu tj. broju penisa, a ne na funkcionalnosti takvog seksa. Užitak pasivnog partnera tako je transponovan u činjenicu da "u sebi" ima dva penisa, bez obzira na eventualni bol ili teškoću adekvatne realizacije ove poze, što je analogno potrebi tela liberalnog kapitalzma da apsorbuje što više sredstava sopstvene reprodukcije, ne mareći o negativnim efektima ovog procesa.

Na ovom mestu, upravo u kontekstu gej pornografije, kao da postoji nesumnjiva kontradikcija - ne zabranjuje li patrijarhat svako ispoljavanje homoseksualnog postojanja, odnosno ne svodi li on gej-muškarca, u svojoj diskriminativnoj optici, na niže rangirano "žensko"? Svakako. Upravo zbog toga i vrli novi homoseksualci, bar većina, pokušavaju da dokažu svoju neupitnu muževnost, odnosno da ospori sliku, koju većinska, straight populacija ima, kao kardinalno pogrešnu: ona se zasnivala na predrasudi da su svi gej-muškarci feminizirani, jer je najvidljivija manjina primetna upravo zato što iskače iz svoje polom propisane rodne uloge, dok je većina homoseksualaca muževna baš koliko i većina heteroseksualaca - ni manje, ni više. Insistirajući tako na razdvajanju pola/roda i seksualnosti, te pokušavajući da u javnom prostoru povrati svoju negiranu muškost, deo homoseksualne populacije mačizovao je svoj acting (u dvostrukom smislu značenja te reči - ponašanje i gluma) do krajnjih granica, insistirajući na činjenici da su upravo oni pravi muškarci zato što su maskulinizovani, ali i zato što vole upravo (slične) muškarce, a ne žene. U navedenom slučaju, homoseksualnost se doživljava kao garant muškosti, a ne kao njeno patetično izneveravanje. Ostavimo za trenutak po strani moguća mizogina čitanja ovog fenomena i primetimo da je upravo takav model dominantan u aktuelnoj pornografskoj produkciji - snažna, nabildovana tela, izrazito muževan model ponašanja i dominantno mladi akteri ono je što gotovo svaki kadar prikazuje. U tom smislu, pornografija predstavlja, s jedne strane, artikulisan odgovor u vidu "identifikacije sa agresorom", kako bi se "neprijatelj" neutralizovao, i to dvostruko: prvo, kao dokaz da gej-muškarci nisu nikakvi slabići, već da mogu biti i muževniji od "pravih muškaraca", i drugo, daleko suptilnije, kao pretnja povratnom akcijom - ukoliko je mimikrija savršena te ne postoji mogućnost jasnog prepoznavanja po seksualnoj razlici, onda je uvek moguće da je tvoja muževnost indikator latentne homoseksualnosti. Pitanje - "Ko je ovde peder?" počinje da poprima zastrašujuće smislenu artikulaciju. Navedena inflacija virilnosti kao da upućuje na svojevrsnu simulaciju - "muškost" se generalno sada može videti kao maskarada, zato što je njena hipertrofija zapravo dekonstruktivna, jer je razvezuje od bilo kakvog "prirodnog" ili telesnog utemeljenja i demonstrira je, naprosto, kao pozu. Međutim, to se dešava tek u specifično teorijskoj refleksiji, dok za dominantni zdravorazumski "poredak stvari" ona i dalje ima ozbiljno lice svoje maske - nažalost, gej-muškarci, u ovom kontekstu nikako ne doprinose demontiranju patrijarhalne strukture, već je upravo revitalizuju, pristajući da se identifikuju sa mačo-idealom, potvrđujući još jednom, radikalno, rodnu razliku, koja, kako je de Beavouir u Drugom polu nedvosmisleno pokazala, nužno konstruiše i vrednosnu distinkciju među polovima.

S druge strane, homo-pornografija, još jednom, uspostavlja ono što je neophodno za dobar seks, dakle za seks uopšte - a to je, pored telesne konstitucije postizane upornim treninzima u teretani, i stroga hijerarhija seksualnih praksi, preuzeta iz heteroseksualnog konteksta: "akcija" pocinje oralnim, a završava analnim seksom. Prema tome, analna penetracija doživljena je kao vrhunac seksualnog čina, što kao da rekonstituiše Freudovu konzervativnu stratifikaciju, gde se genitalna seksualnost postavlja kao završna faza zrele i normalne seksualnosti, pa iz te perspektive, navedeni odnos izgleda kao da je polu-uspeo, tj. uspešan je za aktivnog homoseksualca, dok je pasivni osuđen na neuspeh, i to dvostruko, i polno i seksualno. On je, naime, viđen kao žena, jer igra žensku erotsku ulogu, koju, po definiciji sopstvenog pola, možda i može uspešno igrati, ali nikada ne može biti ženom, dok je njegova seksualnost zaostala u infantilnoj fazi, budući da anus nije de-erotizovan, što indicira nepravilni psihički razvoj i posledično proizvodi patologizaciju takve "seksualnosti". Slično insistiranju na polnim razlikama, te jasno omeđenom "muškom" kod gej-muškaraca, seksualne uloge takođe bivaju jasno razvrstane - dominantni role-model u homo-pornografiji jeste binaran i deli uloge na isključivo aktivne i pasivne. Veoma je mali broj tzv. versatilnih odnosno "univerzalnih" gej-muškaraca, ali i da takva predstava postane prisutnija, ništa značajno ne bi se promenilo u samom toku seksa kakvim ga pornografija unificira, dok bi navedena dihotomija bila smenjena trihotomijom, koja dalje ne bi mogla da se diferencira, tako da bi kontrola seksualnog ponašanja možda bila nešto složenija, ali opet lako izvodljiva.

Vrhunac je, naravno, ejakulacija koja je, suprotno mnogobrojnim svedočenjima, izjednačena sa ekstazom tj. vrhuncem seksualnog odnosa. To je, naravno, posledica nepredstavljivosti orgazma (koji nema materijalnu evidenciju), tako da porno-film mora da, s jedne strane, izvodi navedeno jednačenje zarad mogućnosti vizuelne reprezentacije. S druge strane, još jednom se vrhunac upisuje u genitalne organe, posredstvom čega se deseksualizuje ostatak tela i jasno postavlja granica "organa za seks" i "organa za rad". Takođe, potrebno je dokazati da je do orgazma zaista i došlo, jer ukoliko bi to izostalo, sve prethodno videlo bi se kao promašeno, bez obzira na prethodno proizvedeni užitak, tako da se seksualno ograničavanje takođe sprovodi i u vremenu - jasan oralni početak zahteva i nedvosmislen ejakulativni kraj, razdvajaući "vreme za seks" od "vremena za proizvodnju".

Uzimajući uobzir da gotovo ne postoji bilo kakav fizički kontakt drugih područja tela sem genitalija, usta i anusa, gej-pornografija i pornografija uopšte revitalizuju razloge za kritiku koju je već uputio Marcuse. Naime, fokusiranje na genitalnu seksualnost znači zatvaranje potencijala drugih delova tela za erotsku komunikaciju, te proizvodi specifično mapiranje telesne strukture, jasno diferencirane na uska područja "predodređena" za seksualnu aktivnost, dok druga treba da budu usredsređena poglavito na rad i proizvodnju. Ukoliko se pak i ti drugi delovi tela pojavljuju, onda kao da je reč o fetišizmu, tačnije o onome što nije najnormalnije stavljeno u funkciju izvorišta uzbuđenja, ali i dalje može da se pojavi kao takvo, isključivo zato što donosi profit i zato što se pojavljuje u jasnom temporalnom razgraničenju - u "normalnom" stanju osoba treba da koristi ruke za rad, dok one mogu biti seksualizovane samo u specifičnim igranjima-scenarijima, koji se sa poslom ne mešaju. Takođe, orgazam je centriran kao vrhunac, tako da svi akteri moraju da svrše, kao dokaz da je seks bio koliko dobar, toliko i uspešan, te se na taj način ejakulacija u gej-pornografiji, kao ne baš čvrst, ali ipak nesumnjiv dokaz prethodnog, percipira kao garant postignutog užitka, gornja granica do koje ovaj uopšte može da dođe. Jezgro seksualnosti još jednom, ponovo, biva genitalizovano, a hijerarhija užitka dovedena u sklad sa dominantnim, mainstream hetero-modelom isključuje drugačija seksualna iskustva, različite stepene užitka i alternativne modele zadovoljavanja. "Zašto ne videti frigidnost kao uživanje koje se uskraćuje i buni, impotenciju kao muževnost koja više ne može da igra svoju ulogu i odbija ispit, preuranjenu ejakulaciju kao erotičku caku koja se podsmeva sebi samoj?" Odgovor je krajnje jednostavan: to bi, u krajnjoj konsekvenci, predstavljalo stvarnu liberalizaciju seksualnih praksi, koju bi onda bilo teško kontrolisati, ukoliko bi uopšte bilo moguće. Tada se pornografija, slično seksologiji, ne bi uopšte mogla pojaviti kao korektiv seksualnosti, jer ne bi imalo šta da se koriguje. Anything goes! bio bi jedini princip tako postavljenog užitka. Te dve naizgled sasvim razlicite diskurzivizacije seksa ipak imaju zajednički rejon preklopa - obe služe postavljanju onog što zaista seks treba da bude, kao i lascivnu protezu koja istovremeno to i omogućuje: erotski užitak je uvek-već posredovan, bilo slikom, kao u pornografiji, ili rečima, kao na seksološkom kanabetu. Pornografija je, tako, kao i priča o seksu, zapravo seks sam.

6. Dream on dreamer...

Military fetiš jedan je od omiljenih pornografskih motiva, zasnovan na patrijarhalnom uverenju da vojska mladiće transformiše u "prave muškarce". Zanimljivo je primetiti da su penisi vidljivi i dovedeni u fokus, dok su drugi delovi tela u potpunosti prekriveni uniformom, da bi se proizveo sinergetski efekat vojnog mačizma i gej erotizma. Takođe, u centru slike je, pretpostavljamo, "pasivni" mladić (njegovo mesto, je naravno dole, što opet upućuje na održavanje muško-ženske hijerarhije, gde je pasivno "niže", a aktivno je, naravno, postavljeno na mesto visoke vrednosti) koji tek treba da započne sekualni odnos oralnim činovima, dok je pozadina pojačana standardnim motivom "muške zajednice" u zagrljaju. Na taj način vojni kontest sa svim opštim patrijarhalnim mestima samo je prepisan u gej domen, te nema reči o subverziji te institucije, već upravo govori u prilog opšteprihvaćenog stava da bi i gej muškarci trebalo da budu integrisani u vojnu mašineriju, a ne da joj se, kako je to gej pokret u nastanku smatraju, radikalno suprotstavljaju upravo kao generatoru mačizma .

Zamislimo, na kraju, sledeću scenu: gledamo dugometražni film u kome se dva ili više muškaraca vole, žive u alternativnoj zajednici ispunjenoj nežnošću, podrškom i razumevanjem, uživaju u raznovrsnim seksualnim praksama i rodnim identitetima, oblačeći odeću svog, ali i drugog pola, stvaraju zajedno, artikulišući svoju kreativnost posredstvom umetnosti, filozofije i nauka. Pored očigledno melodramatske intonacije koju bi takav srceparajući scenario doneo sopstvenom ljubavnom idealizacijom, ne bi li taj film de facto bio najradikalnija moguća gej-pornografija? Zvuči neobično, ali prisetimo se šta je heteroseksualna porno-industrija bila spram heteroseksualne prakse - upravo je prva desakralizovala potonju, izvrćući ruglu stereotip "misionarskog položaja" i sapripadajuće "svete tajne braka". Bila je, dakle, beskompromisna negacija stereotipa i u tom kontekstu - i samo u tom kontekstu! - pokazala se revolucionarnom, jer je omogućila slobodnije - ali nikako i slobodno! - eksperimentisanje seksualnim praksama. S druge strane, gej-pornografija kao da korespondira sa stereotipom pohotnog, nezasitog homoseksualca, kome je ključni stub egzistencije upravo seks i samo seks. Ona, oslobodena svega što ne bi bio sam seksualni čin postavljen kao ekscesivan i lišen bilo kakve manifestne emocionalne komponente, reprodukuje ključnu zabranu patrijarhata, a to nije seksualni odnos između dva muškarca, već konstantno spajanje na svim nivoima na kojima dva bića uopšte mogu da komuniciraju. Homosocijalnost, fenomen opisan radovima Sedgwickove, uvek je karakterisao muško-muške relacije zapadne civilizacije, isključujući eksplicitno seksualnu komponentnu (u vremenima i društvima prohibicije homoseksualnosti), ali dozvoljavajući suptilnu erotizaciju u nagoveštajima i indirektnostima. Danas, gej-pornografija svodi odnose među muškarcima na sirov seks.
Ključna noćna mora patrijarhata, opisana scenarijem utopističkog filma, bila bi takođe i loša noć liberalnog kapitalizma, jer takav odnos ne bi bio bitno redukovan kao u pornografskom prikazu i jasno kanalisan saobrazno dominantno heteroseksualnom modelu, već bi svojom kompleksnošću iscrtavao stalno nove mape erotskih i svih drugih područja egzistencije, stalno ih mešajući, proizvodeći originalne forme, razbijajući kako polni tako i tržišni monopol, zasnovan na nedvosmislenim razgraničenjima, dominaciji dihotomija i neograničenoj vlasti stereotipa. Naravno, svestan sam toga da je prethodno dobro konstruisana fantazija, ali nije li to i sadašnja pornografska produkcija - san o nedostižnom koji ima ideal-regulatornu funkciju proizvođenja onoga što mu se asimptotski približava ali ga, per definitionem, ne može dostići? I nije li upravo utopija mogućnost zamišljanja radikalne alternative postojećem društvenom poretku, koju bi pornografija da odstrani upravo kao seks-na-tanjiru i "na izvol'te", kao fast food erotskog koji, poput konzervativne domaćice, uvek nudi isti dosadni meni spravljen na "proveren", dobar, stari način? Ovim pitanjem završavamo, vraćajući se na početak i tako zaokružujući kritiku pornografije kao izneverene revolucionarne pozicije, kojoj je oproštajnu reč odavno napisao Foucault u Istoriji seksualnosti - ona nas je, možda, oslobodila stida, ali je sigurno ponovo porobila "telesne žudnje" upravo sistemom tržišne kontrole, na pozadini ukidanja fantazije posredstvom njene kanalisane proizvodnje. Pornografija je, u tom smislu, nekrunisana kraljica kontra-revolucije. Nažalost, bez ikakve tendencije da postane subverzivna, zabavna, paradna, veselo-tužna, tragikomična, pakosna, kapriciozna, fabulozna, spektakularna... drag-queen, umotana u carevo novo odelo svih nemogućih identiteta.

Literatura:
1. Marks, K. Kapital - kritika političke ekonomije, BIGZ, Beograd, 1971.
2. Hegel, G. W. H. Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979.
3. Žižek, S. Povratak Lenjinu: ka politici istine u: Prelom, br.1, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2001.
4. Laklo, E. Uvod u postmarksističku analizu u: Prelom, br. 2-3, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2002.
5. Fuko, M. Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998.
6. Fuko, M. Istorija seksualnosti - Volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1978.
7. Fuko, M. Minimalističko sopstvo, u: Ženske studije, br. 13, Centar za ženske studije, Beograd, 2000.
8. Lacan, J. Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986.
9. Frojd, S. Uvod u psihoanalizu, Nolit, Beograd, 1984.
10. de Bovoar, S. Drugi pol, BIGZ, Beograd, 1983.
11. Sedgwick, E. K. Epistemology of the Closet, Berkley: University of California Press, 1985.
12. Halperin, M. D. How to Do the History of Homosexuality, The University of Chicago Press :: Chicago and London, 2002.
13. Maljković, D. Dvostruka scena prikrivanja u: GAYTO - časopis za queer teoriju i kulturu, Gayten, 2002.
14. Goropadni eros - ogledi o erotizmu, (priredio Komnenić, M.), Prosveta, Beograd, 1981.
15. Unutra/Izvan: gej i lezbejska hrestomatija, (priredila Fus, D.), Centar za ženske studije, Beograd, 2003.

Dušan Maljković
dusan@gay-serbia.com