Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija
Homoseksualnost u Rusiji: kratak uvod
Simon Karlinsky

Moglo bi se reći da je Rusija, kao entitet koji je najpre bio povezan sa Vizantijom a zatim i sa Zapadnom Evropom, počela da se preobraća u hrišćanstvo 988. godine. Taj razvoj, koji je postavio temelje ogromnom teritorijalnom proširenju tokom narednih vekova, sa sobom je nosio i veliki kulturni značaj, uključujući i karakterističnu judeo - hrišćansku ambivalentnost prema muškom homoseksualizmu.


Srednji vek
.

     
     

Sv. Boris i Gljeb, ikona moskovske skole, oko 1340. god. Galerija Tretjakov, Moskva

Muška homoseksualna ljubav pojavljuje se u jednom od najstarijih sačuvanih dela ruske književnosti, u žitiju  Sv. Borisa i sv. Gljeba. Pisac je anoniman, ali kako se pretpostavlja, homofilni monah, početkom 11. veka. Kombinujući istoriju, hagiografiju i poeziju, ovo delo će tokom sledećih vekova uživati veliku popularnost. U njemu se govori o ubistvu dvojice mladih kijevskih prinčeva koje su 1015. g. iz dinastičkih razloga počinile udvorice njihovog polubrata Svjatopolka Prokletog. Opisujući ubistvo princa Borisa, legenda na scenu uvodi Borisovog omiljenog pratioca, "Ugra po rodjenju a po imenu Georgija" (Ugarska i Kijevska Rusija su u to vreme imale zajedničku granicu). Boris je imao prekrasnu zlatnu ogrlicu koju je načinio za Georgija Ugra, jer ga je "Boris neizmerno voleo". Kad su četvorica ubica probola Borisa svojim mačevima, Georgije se bacio na prinčevo telo i uzviknuo: "Neću te napustiti, dragi moj gospodaru! Neka i ja umrem tamo gde počne da vene lepota tvoga tela!" Ubice su istrgle Borisa iz Georgijevog naručja, a zatim mačevima ranile i samog Georgija i izbacile ga iz šatora, izranavljenog i na samrti. I dok je Legenda o Borisu i Gljebu formulisana u uobičajenoj formi svetiteljskih žitija uvezenih iz Vizantije, dotle se jasno zapaža piščeva naklonost za uzajamnu ljubav Borisa i Georgija kao i njegovo razumevanje da je bezrazložno Georgijevo ubistvo bilo rezultat njegovog otvorenog priznavanja prirode ove ljubavi.

Georgijev brat Mojsije, kojeg je Pravoslavna crkva kasnije kanonizovala kao svetog Mojsija Ugarskog, bio je jedini član Borisove svite koji je preživeo masakr. O njegovoj sudbini govori se u Žitiju svetog Mojsija Ugarskog. Trupe Svjatopolka Prokletog zarobile su Mojsija i prodale ga kao roba jednoj poljskoj plemkinji, koja se ubrzo zaljubila u njega zbog njegove telesne snage. Mojsije je sledeću godinu proveo u odbijanju nastojanja ove žene da se uda za njega, pri čemu je davao prednost druženju sa ruskim zarobljenicima. Razgnevivši se zbog njegovog odbijanja i izrugivanja, plemkinja je pred kraj te godine zapovedila da Mojsije dobije stotinu udaraca bičem i da mu odseku polne organe. Mojsije je na kraju uspeo da ode do Kijevo-pešterskog manastira, gde je sledećih deset godina živeo kao monah, stalno upozoravajući ostale monahe na iskušenja koja dolaze od žena i greha. Žitije svetog Mojsija Ugarskog očigledno je napisano pod uticajem biblijske priče o Josifu i Putifarovoj ženi. Tekst je prožet mržnjom prema ženama i polnosti uopšte, što je tipično za srednjovekovnu monašku tradiciju. Medjutim, kako je ustanovio savremeni naučnik Vasilij Rozanov, sasvim je jasno da je legenda o svetom Mojsiju priča o homoseksualcu, kažnjenom zbog svoje nemogućnosti da stupi u uobičajeni heteroseksualni brak.

       
     

Vasilij Rozanov (1856-1919)

Uticajni spis Ljudi mesečeve svetlosti (Liudi lunnogo sveta, 1911) ovog ruskog filozofa odlučno se zalaže protiv krivičnog gonjenja homoseksualaca u carskoj Rusiji. Poznatiji je pak po tome što  u njemu ističe homoerotski aspekt hrišćanstva (i njegove monaške tradicije) prema kojem je ono skriveni homoseksualizam ili biseksualizam. Ukazivao je na Hristov homoerotski odnos sa apostolima, odnosno sa potonjim jevandjelistom Jovanom (A jedan od učenika njegovih, koga Isus ljubljaše, beše naslonjen na naručje Hristovo. Jov. 13, 23. Upor. i Jov. 19:26; Jov. 20:2; Jov. 21:20) zbog čega mu je Ruska Crkva pretila izopštenjem.


Moskovska Rusija
.

Nakon kulturno bogatog kijevskog perioda (od 11. do 13. veka) nastupilo je 250 godina mongolske invazije i okupacije nomadskih ratničkih plemena. Rusija, koja je ponovo zadobila svoju samostalnost i novu prestonicu u Moskvi, prihvatila je mnoge običaje i navike mongolskih okupatora. Žene su sada bile odvojene i živele su u posebnim prostorijama, ne dobijajući praktično nikakvo obrazovanje. U Moskovskoj Rusiji brakove su ugovarale porodice i supružnici su bili dvoje stranaca koji bi se prvi put videli tek tokom svadbene ceremonije. Romantične veze muškaraca i žena, ukoliko ih je uopšte i bilo u Rusiji 16. veka, nisu zabeležene. Umesto toga, svi strani i domaći posmatrači se slažu da je muški homoseksualizam bio zaprepašćujuće rasprostranjen.

Čini se da je veliki knez Vasilije Drugi Moskovski, koji je vladao od 1505. do 1533. bio potpuno homoseksualan. Iz državnih razloga bio je oženjen kneginjom Jelenom Glinskom, ali je svoje bračne dužnosti prema njoj mogao da izvrši samo ukoliko bi im se u bračnoj postelji pridružio neki od gardista koji je, naravno, morao biti nag. Njegova žena se očajnički bunila protiv takvog njegovog ponašanja ali ne na moralnoj osnovi (kako bi se moglo pretpostaviti) nego zbog straha da bi takav postupak mogao izložiti njenu decu optužbi da su nezakonita. Vasilijev i Jelenin porodični život bio je ovozemaljski pakao u kojem nijedna strana nije imala milosti. Jedan od njihovih sinova bio je mentalno zaostao, dok je drugi vladao Rusijom kao Ivan četvrti, poznatiji kao Ivan Grozni.

Ivanu se pripisuje reputacija krvožednog i psihopatičnog vladara. Ženio se gotovo isto onoliko puta koliko i Henri Osmi Engleski, ali su ga privlačili i mladići odeveni u žensku odeću. Jedan od najokrutnijih zapovednika Ivanove političke policije, Fjodor Basmanov ("s osmehom devojke i dušom zmije", kako ga je opisao jedan od poznijih pesnika), na svoj visoki položaj uzdigao se tako što je na Ivanovom dvoru izvodio sablažnjive plesove odeven u žensku odeću.

Moskovitska homoseksualnost nije bila ograničena samo na carsku porodicu. Sigmund od Herbersteina, koji je kao ambasador Svetog rimskog carstva posetio Rusiju tokom vladavine Vasilija Trećeg, u svojim Rerum moscovitarum comentarii  tvrdi da je muški homoseksualizam bio široko rasprostranjen u svim društvenim slojevima. Manje poznati engleski pesnik George Turberville došao je u Moskvu u diplomatsku misiju 1568, tokom jedne od najkrvavijih faza Ivanove vladavine. Turberville, medjutim, nije bio zaprepašćen pokoljima, nego otvorenom homoseksualnošću ruskih seljaka.

       
     

Sovjetska postanska marka

Očigledno je da u Moskovskoj Rusiji ni zakoni ni običaji nisu suzbijali muški homoseksualizam (ne postoje podaci o tome kakva je situacija bila medju ženama). Jedini zabeleženi prigovori dolazili su od strane Crkve. Protopop Avakum, vodja staroveraca u periodu verskog raskola u 17. veku, homoseksualcem je smatrao svakog čoveka koji brije bradu. "Dvanaesta propoved" mitropolita Danila, popularnog moskovskog propovednika tokom 30-tih godina 16. veka, gotovo je u potpunosti posvećena optužbama protiv razuzdanih mladića toga doba. "Ti mladići se", grmeo je Danilo, "ponašaju kao prostitutke: briju svoje brade, koriste losione i ulja da bi im koža bila što mekša, stavljaju rumenilo na obraze i parfimišu svoja tela, pincetama čupaju malje, presvlače se po nekoliko puta na dan i nose purpurne čizme koje su za nekoliko brojeva manje nego što im je potrebno." Pripreme ovih mladića pre izlaska iz kuće Danilo je uporedio sa kuvaricom koja priprema upadljivo ukrašenu činiju, ironično pitajući kome će ukrašena činija biti poslužena.


Osamnaesti i devetnaesti vek
.

Petar Veliki, koji je početkom 18. vek uvukao Rusiju u moderan svet, bio je jedan od onih heteroseksualnih koji su se prepuštali biseksualizmu kad god bi im se ukazala prilika. Petrova veza s njegovim štićenikom Aleksandrom Menjšikovim, pekarovim sinom kojeg je car načinio svojim posilnim, zatim generalissimom i najzad knezom očigledno je imala seksualni aspekt. U ratnim uslovima Petar je spavao s vojnicima, dajući prednost onima sa velikim, mlitavim stomacima, na koje je voleo da položi glavu.

Još jedan član porodice Romanovih sa biseksualnim karakteristikama bila je Petrova nećaka Ana Jovanovna koja je bila ruska carica od od 1730. do 1740. i koja je, sudeći prema nekim memoaristima, bila u intimnim vezama sa nekima od svojih dvorskih dama. Moguće je da je Nemica po rodjenju, Katarina Druga (Velika), imala kratku lezbijsku vezu s kneginjom Daškovom, plemkinjom koja je pomogla Katarini da sruši svog muža, Petra Trećeg, i da prigrabi presto. Medjutim, Katarinina neodoljiva čežnja za obdarenim muškarcima sačuvala ju je od uspostavljanja bilo kakve emotivne veze sa drugim ženama.

Medju zapadnim idejama koje su posle Petrovih reformi uvezene u Rusiju bila je i homofobija. Tokom 18. i 19. veka izraženi muški homoseksualizam moskovitskog perioda u velikoj meri je postao prikriven. Medju siromašnijim slojevima i u udaljenim severnim oblastima, tolerancija i prihvatanje homoseksualnog ponašanja preživelo je u seljačkim eshatološkim sektama koje su se odvojile od staroveraca. Jedna od tih sekti, tzv. "Hlisti" ( (iskrivljeni plural od "Hrist") i Skopci (kastrati) imali su prepoznatljiva homoseksualna, biseksualna i sadomazohistička obeležja u svojoj kulturi, folkloru i verskim obredima. Skopci koji su se bavili trgovinom imali su institucionalizovanu praksu starih trgovaca o usvajanju mladjih pomoćnika - ljubavnika kao njihovih sinova i naslednika. Nakon smrti starijih ljudi, njihovi naslednici su ponavljali proces sa još mladjima i na taj način su podizali trgovačku dinastiju.

       
     

Leonid Breznjev i Erich Honecker - sovjetski plakat.

J. Boswell je rusku nesablaznjivost ovakvim plakatima (koji bi na Zapadu u to vreme bili nezamislivi) tumacio kulturno-istorijskim razlozima.

Na suprotnom kraju društvenog spektra nailazimo na neprekinuti niz ultra-konzervativnih, homoseksualnih političara i pisaca koji su se tokom 18. i 19. veka kretali u najvišim krugovima carske Rusije. Ivan Dimitrijev (1760-1837), vodeći ruski pesnik sentimentalne poezije i pisac duhovitih satira, sladunjavih ljubavnih pesama i poučnih basni bio je ujedno i ministar pravde u vreme vladavine Aleksandra Prvog. U svojoj političkoj karijeri, Dimitrijev je zapamćen po svom nepotizmu. Bio je okružen zgodnim muškim pomoćnicima, od kojih su neki svoje napredovanje dugovali činjenici da su bili njegovi ljubavnici. U svojoj poeziji, medjutim, Dimitrijev je nosio je heteroseksualnu masku.

Podjednako naklonjen nepotizmu bio je i grof Sergej Juvarov (1786-1855), ministar obrazovanja u vreme vladavine Nikolaja Prvog. Da bi poboljšao svoju finansijsku situaciju, Juvarov se oženio bogatom naslednicom, sa kojom je imao nekoliko dece. Medjutim, njegova velika ljubav bio je lepuškasti mada ne previše inteligentni knez Mihail Dondukov-Korsakov. Drugi istaknuti i politički konzervativni homoseksualci bili su Filip Vigel (1786-1836), Konstantin Leontjev (1831-1914) i knez Vladimir Meščerski (1839-1914).

Nisu svi homoseksualci u predrevolucionarnoj Rusiji bili reakcionarni i politički konzervativni. Takva je, na primer, bila Nadežda Durova (1783-1866), izuzetna anarhistička figura,  žena koja bi se danas verovatno mogla svrstati u transseksualne osobe. Roditelji su je primorali da se uda za vladinog službenika, ali je Durova nakon tri godine napustila muža i dete, obukla kozažku uniformu i pridružila se vojsci da bi učestvovala u ratovima s Napoleonom.

      

Nikolaj Gogolj

Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Medjutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.

Gogoljevi savremenici već su obogatili rusku književnost otvoreno homoseksualnom poezijom. Jedna zbirka tih poema na klasičnom ruskom jeziku, koja je nastala u ekskluzivnim obrazovnim ustanovama Sankt Petersburga, objavljena je u Ženevi 1879. godine (Eros russe). Najduža poema u ovoj zbirci nosi naslov "Avanture jednog paža".

Tema homoseksualizma u delima Lava Tolstoja (1828-1910) zaslužuje posebnu studiju i nesumnjivo je da će ona jednoga dana biti i napisana. Tolstoj se u detinjstvu zaljubljivao i u dečake i u devojčice. U Tolstojevim poznijim spisima, homoseksualizam se opisuje u negativnom svetlu i samo kroz nekoliko primera. Vaskrsenje (1899) je snažna optužba koju ostareli Tolstoj iznosi protiv nepravdi i korupcije carske Rusije. Tolerantno ponašanje prema homoseksualcima i onima koji zastupaju jednaka prava i za njih poslužili su u ovom romanu kao jedan od mnogih simptoma moralne iskvarenosti u zemlji.

Jedan od najslavnijih Rusa tokom 70-tih i 80-tih god. 19. veka, kako u zemlji tako i u inostranstvu, bio je i istraživač i prirodnjak Nikolaj Prževaljski (1839-1888). Planirano je da svaka ekspedicija Prževaljskog uključi i po jednog muškarca, starog od 16 do 22 godine, koji će biti njegov ljubavnik i pratilac. Njegova slava bila je tako velika da je od ruske vlade mogao da zahteva da plati obrazovanje svakog novog ljubavnika i da mladića postavi na položaj poručnika u vojsci.


Reforma i kulturni procvat
.

Ukidanje kmetstva, zamena iskvarenog pravnog sistema pravednim sudskim procesima, smanjenje obaveznog služenja u vojsci sa 25 na 5 godina i druge liberalne reforme koje je pokrenuo Aleksandar Drugi 1861. god.  nisu učinile Rusiju demokratskom, ali su postavile pozornicu za promene. U toj novoj atmosferi, homoseksualizam je postao daleko vidljiviji, kako u životu tako i u književnosti.

Tokom poslednje dve decenije 19. veka na ruskoj književnoj sceni istaknuto mesto zauzimala su dva lezbijska para. Ana Jevrejinova (1844-1919) bila je veoma aktivna u feminističkom pokretu. Osnovala je književni časopis Severni glasnik, koji je uredjivala zajedno sa svojom ljubavnicom, Marijom Fjodorovom. Poliksena Solovjova (1867-1924), pesnikinja simbolizma, delila je život sa Natalijom Maneseinom. Medju istaknutim i otvorenim homoseksualcima toga doba bili su i popularni pesnik Aleksej Apukin (koji je bio školski drug i jedno vreme prijatelj Čajkovskog), prethodno već pomenuti knez Vladimir Meščerski i, naravno, čuveni Sergej Dagiljev koji je rukovodio grupom Svet umetnosti  ("Mir iskusstva"), pre nego što je na Zapadu zadobio medjunarodnu slavu kao baletski impresario. Tokom ovog perioda bar sedmorica velikih vojvoda bili su homoseksualci: bili su to ujaci, nećaci i rodjaci dva poslednja cara. Antihomoseksualni članovi 995 i 996 krivičnog zakona iz 30-tih god. 19. veka (kao i njihov naslednik, član 516. u nacrtu zakona iz 1903) teško da su ikad bili na snazi. Iz tog i drugih razloga, neodrživa je legenda prema kojoj je veliki kompozitor Petar Čajkovski (1840-1893) bio primoran da izvrši samoubistvo.

      

Михаил Алексеевич КУЗМИН (1872-1936), русский поэт, писатель, критик, переводчик, автор романа "Чудесная жизнь Иосифа Бальзамо, графа Калиостро", переводов Гомера, Апулея, Гете.

Ustanak koji je izbio 1905. godine primorao je Nikolaja Drugog da izda Oktobarski manifest, da odobri parlamentarni sistem i da praktično ukine prethodno cenzurisanje štampanog materijala. Tokom 1906. godine Rusiju je zahvatio pokret seksualnih reformi i prilikom njegovog budjenja pojavili su se homoseksualci i lezbijke koji su bili istaknuti pesnici, romanopisci i umetnici. Oni su u novoj slobodi izražavanja videli priliku da afirmativno prikažu svoj način života. Mihail Kuzmin (1872-1936), najotvoreniji ruski pisac-homoseksualac, u književnosti je debitovao 1906. godine, kada je objavio autobiografski roman Krila, priču o mladiću koji polako počinje da shvata da je homoseksualac. Budući da je ovo izdanje često obnavljano, knjiga je postala katihizis ruskih homoseksualaca. Roman Lidije Zinovjeve-Anibalove (1866-1907), Trideset tri nakaze (1907) i zbirka kratkih priča Tragični Zoo (1907) učinili su za ruske lezbijke isto ono što su i Krila učinila za homoseksualce: pokazali su čitalačkoj publici da lezbijska ljubav može biti ozbiljna, duboka i podsticajna.

Oko 1910. godine u Rusiji se pojavila grupa pesnika koji su sebe nazivali seljacima - ne samo zbog svog porekla, nego i zato što je sudbina i opstanak seljačkog načina života bio njihova središnja tema. Nesumnjivi vodja ove grupe bio je homoseksualac Nikolaj Kljujev (1887-1937), poreklom iz seljačke porodice koja je pripadala sekti hlista. Njegova velika ljubav bio je Sergej Jesenjin (1895-1925), koji je i sam bio veliki pesnik. Iako se ženio tri puta uzastopno (uključujući i brak sa igračicom Isidorom Dankan), Jesenjin je bio u stanju da piše značajnu ljubavnu poeziju samo onda, kad je bila upućena drugom muškarcu.


Post-revolucionarna situacija
.

Privremena vlada, koja je formirana nakon abdikacije Nikolaja Drugog u februaru 1917, opstala je svega osam meseci. Neprestano ometan monarhistima sa desne i boljševicima sa leve strane, ovaj režim je uspeo da uvede takav stepen ljudskih prava i sloboda kakav u Rusiji nije bio poznat ni pre ni posle toga. U tom periodu su ženama i manjinama data puna gradjanska i politička prava, uključujući i pravo glasa. Prisvajanje vlasti od strane Lenjina i Trockog u oktobru 1917. mnogi su tada pozdravili (i često se još uvek smatra) kao uvećanje prava zadobijenih revolucijama 1905. i februara 1917. Medjutim, kad su u pitanju lična prava (uključujući i prava homoseksualaca), Oktobarska revolucija bila je u većoj meri poništavanje i negiranje dve prethodne revolucije nego njihov nastavak. Sigurno je da su članovi 995 i 996 nestali, ali samo zato što je to bio rezultat ukidanja celokupnog krivičnog zakona carske Rusije.

Kad se završio gradjanski rat, novi sovjetski krivični zakon proglašen je 1922, a dopunjen 1926. godine. U seksualnoj sferi, novi zakonik zabranjivao je seks sa osobama mladjim od 16 godina, mušku i žensku prostituciju i podvodjenje. Zakonik nije pominjao seksualne odnose medju saglasnim zrelim osobama, što je značilo da je muški homoseksualizam medju zrelim osobama bio legalan. Odredbe ovog zakonika rasprostirale su se samo na ruske i ukrajinske republike Sovjetskog Saveza. Medjutim, prethodno široko rasprostranjena homoseksualnost na Kavkazu i u muslimanskim regijama centralne Azije bila je tokom 20-tih godina progonjeno i kažjavano kao "ostatak starog načina života".

U centralnoj Rusiji, uključujući Moskvu i Lenjingrad, nakon završetka gradjanskog rata postale su očigledne dve forme negativnog stava sovjetske vlade prema homoseksualnosti: njeno tretiranje homoseksualizma kao mentalnog poremećaja i poricanje i ignorisanje njegovih manifestacija u književnim delima koja su se pojavila tokom 20-tih godina. Ukoliko je 19. vek tretirao homoseksualizam kao zločin koji bi trebalo kazniti, onda ga je sovjetski režim tokom 20-tih godina smatrao bolešću koju bi trebalo lečiti. Značajno je da su Sovjeti, iako su poricali psihoanalizu u oblasti ideologije, bili spremni da iskoriste argumente ukradene iz dubinske psihologije da bi opravdali svoje osudjivanje homoseksualizma.

      

Ballet Russe

Narastajuća netrpeljivost sovjetske vlade i pritisak na homoseksualce, koji su se zapažali tokom 20-tih godina, kulminirali su u novom staljinističkom zakonu, član 121 sovjetskog krivičnog zakona. Ovaj zakon, koji je objavljen 17. decembra 1933. a postao obavezan za sve republike Sovjetskog Saveza 7. marta 1934 - na prvu godišnjicu dolaska  na vlast nacional-socijalista u Nemačkoj - stavio je van zakona seksualne odnose medju muškarcima, propisujući 5 godina prinudnog rada za dobrovoljni seksualni akt ili 8 godina za korišćenje prisile ili pretnje ili pak za seksualni odnos sa saglasnom mladjom osobom. Kao i u nacističkoj Nemačkoj, lezbejski odnosi su prošli, doduše,  nekažnjeno tokom čitave staljinističke ere. Mišljenje da je homoseksualnost jednaka opoziciji sovjetskom sistemu čvrsto se usadilo u umove birokratije. Godine 1936. komesar pravde Nikolaj Kriljenko izjavio je da nakon dve decenije socijalizma nema potrebe da bilo ko bude homoseksualac i da nije moguće da neko ko pripada radničkoj klasi bude homosesksualac, tako da su ljudi koji žive "u svojim prljavim tajnim jazbinama često upleteni u drugu vrstu rada, u kontrarevolucionarni rad".

I pored toga, tokom staljinističke ere sovjetski progoni homoseksualaca nikada nisu bili niti neprestani niti apsolutni. U slučajevima dobro poznatih ličnosti kao što su veliki režiser Sergej Ejzenštajn, operski tenor Sergej Lemešev, pijanista Svjatoslav Rihter i mnogobrojni baletski igrači, vlasti su bile sklone da drugačije posmatraju stvari - trudili su se da čovek bude oženjen, dok su njegov homoseksualizam držali daleko od očiju javnosti.


Post-staljinistiičke decenije
.

Tokom decenija koje su usledile nakon Staljinove smrti 1953, inostrani naučnici i turisti ponovo su bili u mogućnosti da dodju u SSSR i da tamo provedu neko vreme. Homoseksualizam je bio - i još uvek je - državni zločin. Medjutim, inostrani posetioci su u svim većim gradovima mogli da pronadju tajne zajednice homoseksualaca. Kao što je činila i u doba Staljina, sovjetska politička policija koristila je homoseksualce kao potkazivače i za vrbovanje inostranih homoseksualaca za špijunažu. U političkoj državi, postojanje ljudi koji su u seksualnom pogledu bili izvan zakona bilo je neophodno, jer ih je njihova "slabost" stalno prepuštala na milost i nemilost vlasti.

Bez obzira na to, post-staljinističke godine bile su vreme laganih političkih promena. Tokom 70-tih godina potvrdjena je pojava sve većeg broja književnika - homoseksualaca i lezbejki, što se dogodilo po prvi put u sovjetskom režimu (svi pisci koji su se tokom 20-tih god. bavili homoseksualnim i lezbijskim temama pojavili su se pre Oktobarske revolucije). Onemogućeni da objavljuju svoje radove, morali su da pribegnu samizdatu (samostalnom izdavaštvu) ili tamizdatu (izdavanju "tamo", tj. u inostranstvu). Dobro je dokumentovan slučaj Genadija Trifonova, koji je u periodu od 1976-1980. bio osudjen na težak prinudni rad zbog privatnog širenja njegovih poema sa homoseksualnom tematikom i kojem je od 1986. dozvoljeno da u sovjetskim periodičnicima objavljuje eseje i prikaze, ali pod uslovom da se ne spominju homoseksualne teme. Na situaciju medju lezbijkama u Sovjetskom Savezu bačeno je više svetla u memoarima koji su poslednjih godina objavljeni u inostranstvu. Pisale su ih žene koje su neko vreme izdržavale kaznu u logorima Gulaga i bile u situaciji da posmatraju tamošnje lezbijsko ponažanje. O sličnim temama pisali su i sovjetski romanopisci koji su proterani iz SSSR-a.

Pod Gorbačovim je situacija ostala neizvesna. Kampanja "glasnosti" je doprinela da homoseksualizam postane tema koja se pominje u sovjetskoj štampi. Medjutim, čini se da u pristupu ovim temama nema mnogo spremnosti da se slede inicijative koje datiraju još iz ranih 70-tih godina i u kojima su ispoljeni pokušaji da se pristupi promenama u pogledu prava homoseksualaca. Kao što pokazuju istorijska svedočanstva, prošlost Rusije podjednako ukazuje i na nadu i na očajanje.

Prevod: OPHIUCUS   

Bibliografija:
Simon Karlinsky, "L'omosessualitŕ  nella letteratura e nella storia russa dal' XI al XX secolo", Sodoma, 3 (1986), 47-70.
S. Karlinsky,  "Russia's Gay Literature and Culture: Liberation and Repression" u Martin Duberman, Martha Vicinus and George Chauncey, Jr., eds., Hidden from History: Reclaiming Gay and Lesbian Past, New York: New American Library, 1989.

Izvor:
Encyclopedia of Homosexuality, ed. by Wayne R. Dynes, vol. II, New York & London, 1990, str. 1133-1138.

Dodatna bibliografija:
  1. Baer, Brian James. "The Other Russia: Re-Presenting the Gay Experience." Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 1 (1): 183-94, 2000.
  2. Burgin, Diana Lewis. "Laid Out in Lavender: Perception of Lesbian Love in Russian Literature and Criticism Of the silver Age, 1893-1917." Sexuality and the Body in Russian Culture. Jane T. Costlow, Stephanie Sandier, and Judith Vowles, izd. Stanford: Stanford University Press, 1993: 177-203.
  3. Burgin, Diana Lewis. "Mother Nature versus the Amazons: Marina Tsvetaeva and Female Same-Sex Love." Journal of the History of Sexuality 1995, vol. 6, no. 1, 62-88.
  4. Burgin, Diana L. Sophia Parnok: The Life and Work of Russia's Sappho. New York: New York University Press, 1994.
  5. Eisenstein, S. M. Dessins Secrets. Paris: Seuil, 1999.
  6. Engelstein, Laura. The Keys to Happiness: Sex and the Search for Modernity in Fin-de Siecle Russia. Ithaca: Cornell Univ. Press, 1992.
  7. Engelstein, Laura. "Lesbian Vignettes: A Russian Triptych from the 1890sSigns, 1990, Vol. 15, No. 4.
  8. Essig, Laurie. Queer in Russia : A Story of Sex, Self, and the Other. Chapel Hill: Duke Univ. Press, 1999.
  9. Essig, Laurie. Sex, Self, and the Other: The Production and Performance of Queer in Russia  (PhD. Dissertation, Columbia, 1996).
  10. Feiler, Lily. Marina Tsvetaeva: The Double Beat of Heaven and Hell.Durham, NC: Duke University Press, 1994.
  11. Feinstein, Elaine. A Captive Lion: The Life of Marina Tsvetayeva. New York: Dutton, 1987.
  12. Gagnon, J. Maris. Death to Reach a Star: A Novel. Seattle: Twin Omega Press, 1993. (Roman o homoseksualcima u Rusiji).
  13. Gessen, Masha. The Rights of Lesbians and Gay Men in the Russian Federation. SF: IGLHRC, 1994.
  14. Healey, Daniel. "The Russian Revolution and the Decriminalisation of Homosexuality," Revolutionary Russia, Vol. 6, No. 1 (June, 1993), 26-54.
  15. Healey, Daniel. "Moscow" u: Queer Sites: Gay Men's Urban Histories izd. David Higgs, London: Routledge, 1999.
  16. Herberstein, Sigismund von. Description of Moscow and Muscovy. Bertold Picard, izd., prev. J. B. C. Grundy, London: Dent, 1966.
  17. Hinrichs, Jan Paul. Valerij Pereleshin (1913-1992). Catalogue of his Papers and Books in Leiden University Library. Leiden: Leiden University Library, 1997, str.  184 (= Codices manuscripti 27).
  18. Hopkins,William. "Lermontov's Hussar Poems." Russian Literature Triquarterly 14, str. 36-47, 1976.
  19. Karlinsky, Simon. Marina Tsvetaeva. The Woman, Her World and Her Poetry. Cambridge: Cambridge University Press, 1987 ili 1988.
  20. Karlinsky, Simon. "Russia's Gay Literature and Culture: The Impact of the October Revolution." Hidden from History. Reclaiming the Gay and Lesbian Past. Martin Bauml Duberman, Martha Vicinus, and George Chauncey, Jr., izd.. New York: New American Library, 1989: 348-364.
  21. Karlinsky,Simon. "Russia's Gay History and Literature. (11th-20th Centuries)." Gay Sunshine 29/30 (1976): 1-7. Preštampano u  Gay Roots. Twenty Years of Gay Sunshine. Winston Leyland, izd. San Francisco: Gay Sunshine Press, 1991:81-104.
  22. Karlinsky,Simon. The Sexual Labyrinth of Nikolai Gogol. Cambridge: Harvard University Press, 1976. Paperback reissue, Chicago: University of Chicago Press, 1992.
  23. Klein, L. S. Drugaia liubov'. SPb: Olio Press, 2000.
  24. Kon, Igor. "Sexual Minorities," u: Igor Kon and James Riordan, Sex and Russian Society. Bloomington: Indiana Univ. Press, 1993.
  25. Kon, Igor. The Sexual Revolution in Russia: From the Age of the Tsars to Today, prev. James Riordan. New York: Free Press, 1995.
  26. Kon, Igor. Lunnyj sveet na zare: Liki i maski odnopoloi liubvi. Moskva: Olimp, 1998.
  27. Kozlovskii, Vladimir. Argo russkoi gomoseksual'noi subku'ltury (The Slang of Russian Homosexual Subculture). Benson, VT.: Chalidze Publications, 1986.
  28. Kuzmin, Mikhail A. Selected Prose and Poetry, prev. Michael Green. Ann Arbor, MI: Ardis Press, 1980.
  29. Kuzmin, Mikhail A. Wings: Prose and Poetry, prev. Neil Granoien & Michael Green. Ann Arbor, MI: Ardis Press, 1972.
  30. Lardo, Vincent. The Prince and the Pretender. Boston: Alyson Publications, 1984. (roman o ruskom gay princu  na Manhattanu).
  31. Levin, Eve. Sex and Society in the World of Orthodox Slavs, 900-1700. Ithaca, New York: Cornell University Press , 1989.
  32. Malmstad, John E., ed. Studies in the Life and Works of Mixail Kuzmin. Wien: Gesellschaft zur Forderung Slawistischer Studien, 1989.
  33. Malmstad, John. E. i Nikolay Bogomolov. Mikhail Kuzmin: A Life in Art. Cambridge: Harvard U Pr., 1999.
  34. Mamonova, Tatyana. Russian Women's Studies: Essays on Sexism in Soviet Culture. New York: Pergamom Press, 1988.
  35. Mielke, Tomas M. "Der homosexuelle Wortschatz im Russischen - Einvernehmliche und Lagersexualitaet zwischen Maennern" ( Russian Gay Vocabulary - Consent vs. Prison-Camp-Sexuality among Men) Kubon & Sagner publishers, Slavistische Beitraege, vol. 331 (1995).
  36. Moss, Kevin (Editor). Out of the Blue: Russia's Hidden Gay Literature, An Anthology. San Francisco: Gay Sunshine Press, 1997.
  37. Moss, Kevin. "The Underground Closet: Political and Sexual Dissidence in Eastern Europe," u Ellen E. Berry, izd., Genders 22: Postcommunism and the Body Politic (1995), 229- 251.
  38. Olearius, Adam. The Travels of Olearius in Seventeenth-Century Russia. Samuel Baron, izd. Stanford: Stanford University Press, 1967.
  39. Poznansky, Alexander. Tchaikovsky. The Quest for the Inner Man. Boston: Schirmer, 1991.
  40. Rayfield, Donald. The Dream of Lhasa: The Life of Nikolai Przhevalsky, Explorer of Central Asia.  Athens: Ohio University Press, 1976.
  41. Rozanov, Vasilii. Liudi lunnogo sveta. Drugo izdanje: Ivan Mitiurnikov,  St. Petersburg, 1913. Srpski prevod:  Rozanov Vasilij, Ljudi mesečeve svetlosti: Metafizika hrišćanstva, prev. Miodrag Sibinović,  Zepter Book, Beograd, 2001.
  42. Shulga, Natalia. "Mashka and Asiunia." u Masha Gessen, izd., Half a Revolution: Contemporary Russian Women's Short Fiction. Pittsburgh, PA: Cleis Press, 1995.
  43. Tsvetaeva, Marina. “Letter to an Amazon," prevod s franc. Sonya Franeta, u The Harvard Gay and Lesbian Review, Vol. 1, No. 4 (Fall 1994), str.. 9-14.
  44. Tuller, David Boston,  Cracks in the Iron Closet: Travels in Gay and Lesbian Russia, Faber & Faber, 1996.
  45. Veispak, Teet, izd. Sexual Minorities and Society: The Changing Attitudes Toward Homosexuality in Twentieth Century Europe: Facts about Homosexuality in Soviet Russia and Current Estonia. Tallinn: Eesti Teaduse Akadeemia Ajaloo Instituut.
  46. Zen'kovskii, Sergei. "Drug Samozvantsa, eretik i stikhotvorets. Kniaz' lvan Khvorostinin" (Samozvani prijatelj, jeretik i pesnik. Princ Ivan Hvorostinin). Opyty 6,  str. 77-88, 1956.
  47. Zlobin, Vladimir. A Difficult Soul. Zinaida Gippius. Simon Karlinsky, izd. Berkeley: University of California Press, 1980.
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi