Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Prikazi

Šta je lezbejska i gej književnost?

crol  ·  Prevela: Nora Verde  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 23. APR 2014
Suzana Tratnik (Foto: ljubljanapride.org)

Pročitavši sjajan tekst Suzane Tratnik o autobiografiji i lezbejskoj/gej književnosti u njenoj novoj knjizi "Konec strpnosti", setila sam se svih onih trenutaka kad sam na promociji svojih knjiga bila upitana koliko je autobiografskih elemenata prisutno u mojim knjigama. Nema ko me to nije pitao - prijatelji, poznanici, novinari, virtuelni i stvarni čitatelji, predstavljači, čak i književni teoretičari. Da, čak i oni!

Osećala bih se tada kao da me carinik na povratku iz šopinga u Gracu podsmešljivo gleda i pita imam li šta za prijaviti. Najradije bi me u kabini skinuli do gola, ispreturali mi kofere i razgledali sve - izvukli dva kompleta donjih gaćica iz H&M-a, set Ikeinih čaša, Lindtove praline... Vadim se još uvek na razne načine iz te neugodne situacije, pomirljivo govorim o autofikciji, recitujem procente autobiografskih i fikcijskih omera u mojim knjigama, bacam šale, mrzovoljno se durim, a nedavno sam na jednoj tribini svađalački podviknula i "šta vas briga".

Nora Verde

***

U tekstu promišljam o tome jesu li lezbejska i gej književnost neminovno autobiografske i u čemu je važnost literalizacije ličnih iskustava za takvo pisanje. Autobiografsko pisanje u ovom se slučaju neretko smatra književnom slabošću, skoro da dnevničke zapise, smatra se, autori i autorke pišu 'samo iz sebe'. Strukturirana u tekst, lična iskustava bivaju stavljena u širi društveni kontekst, te se gej i lezbejsko pismo pokazuje kao evidentno ishodišno polje stvaranja i širi ugao gledanja.

Šta život piše?

Jedna moja prijateljica pre skoro deset godina živela je u skvotu u Metelkovoj, u zgradi poznatoj kao Pešaki. Danas su u njoj uglavnom umetničke galerije ili su je zauzeli različiti pripadnici i pripadnice supkulture lezbejki, transseksualaca, punkera i drugih skvotera. Zavisno od šarolikosti stanara, odnosi među njima bili su vrlo zanimljivi i autentični, pa je moja prijateljica odlučila napisati roman o avanturama skvotera u Pešakima. Ali nakon nekoliko dana rekla mi je kako je odustala od svog spisateljskog projekta, no ne zato što joj je nedostajalo materijala, već zato što je bila razočarana onim što je nastajalo. Naime, uprkos brojnim skiciranim događajima, dijalozima i zapletima, osećala je da to nije to te da je njen književni tekst u odnosu na stvarno događanje jednostavno "premalo stvaran".

Iako je događaje dosledno i detaljno prenosila, te neke od dijaloga stanovnika i stanovnica skvota doslovno preuzela iz stvarnosti, konačni je rezultat bio suvoparan, monoton i gotovo neprepoznatljiv. Tako se na kraju upitala zašto bi pisala dalje kad se vidi da njen tekst ne govori ni o čemu.

Ova prijateljicina spisateljska avantura govori o najmanje dve stvari. Prvo, život sam po sebi ne piše ništa, a kamoli romane. Drugo, autobiografski tekst funkcionisaće isključivo s pripovednom strukturom i minimalnim pripovedačkim razlogom. Samo kad bude strukturisan biće "istinit", gole činjenice će tada prerasti u zanimljive, pisanja vredne događaje i lična iskustva i neće govoriti same za sebe, već iz nekog gledišta.

Autobiografija kao tačka gledišta

Ovaj ću tekst i sama graditi iz autobiografskih (spisateljskih, čitalačkih i naučnih i drugih) iskustava, spoznaja i zaključivanja.

Zato sam započela s konkretnim primerom eksperimenta autobiografskog romana koji mojoj prijateljici nije uspeo. Još uvek autobiografiju ne vidim samo kao pisanje o sebi ili iz sebe i svojih iskustava, još manje kao vernog opisivanja stvarnosti. Pokazaću to na primeru pozicioniranja iskustva u manjinskoj književnosti, konkretno lezbejskoj.

Lezbejska ili gej književnost u pravilu dobija oznaku autobiografije i pripisuju joj se terapeutski i emancipacijski učinci. Naročito ako je istopolno usmerenje autora i autorki poznata "činjenica", pa se autobiografijom smatra gotovo sve što oni napišu, ne vodeći računa da su im obrada teme ili tematika kojima se služe vrlo često različita.

                                                
Foto: emka.si

Ako dakle lezbejka, gej ili biseksualac pišu iz svoje tačke gledišta, po pravilu se smatra da pišu iz vlastitih iskustava, vrlo lično, intimno i iz vrlo jasne, "njihove" pozicije. Njihovo se pisanje pejorativno prepoznaje kao izrazito subjektivno, previše politično, u literaturi neprekidno izražavaju kritiku sveta ili da je njihovo pisanje samo produžena ruka aktivizma, skoro da se smatra sociološkim (p)opisom događaja iz života lezbejske i gej supkulture, koji su za heteroseksualne čitatelje/ke previše dnevnički.

Neka im bude. Ali na tom se mestu moramo zapitati zašto lezbejska, gej i ostale manjinske književnosti ne postaju tako lako "objektivne"? Mogli bismo se pitati je li takozvana "univerzalna književnost" (koja je sama po sebi "kvalitetna" da se sve druge oznake čine uvredljivima) uvek objektivna, apolitična, neprogramatska i čista, ali radije se upitajmo koliko je uopšte moguće govoriti o takvoj univerzalnosti. Ako lezbejske spisateljice i gej spisatelji pišu "samo o sebi", o čemu onda pišu ostali autori i autorke? I ako recimo "ženska literatura" govori samo vlastitim iskustvima autorki, znači li to da autori umeju pisati takozvanu univerzalnu literaturu bez vlastitih životnih iskustava? I ako lezbejke i gejevi pišu "iz sebe" , iz svog manjinskog miljea, ako pišu samo o onome što najbolje poznaju, da li to znači da drugi autori i autorke takođe odlično pišu o stvarima koje ne poznaju ali umeju sjajno upotrebiti maštu?

Književna dela lezbejki i gejeva teško je podeliti na "homoseksualna" i na ona koja to nisu

Moj osećaj je da se autobiografska literatura često opisuje kao manje vredna, kao da ne može nadići dnevničke zapise i da ti autori i autorke ne mogu izbeći lična iskustva zato što nisu kadri izmisliti ništa bolje od banalne svakidašnjice. Inače bi sigurno pisali o nekim šire društvenim temama koje se dotiču svih i u kojima bi se trebali svi prepoznati. To će reći da postoji verovanje da postoje pitanja i teme koje pripadaju i zanimljive su za sve, a druga pitanja i teme su zanimljive samo određenom delu čitalaca.

Na ovom se mestu moramo ponovo dotaći pitanja očiglednosti koje se nalazi u srži one nepopularne i proklete podele književnosti na većinsku i manjinsku ili na univerzalnu i partikularnu. Naravno da je uticanje "samo dobroj" literaturi svojstveno za mnoge spisateljice i spisatelje što su dobili etiketu manjinske književnosti, pa radije sami traže prečice do univerzalnosti književnosti, govoreći da je književnost dobra ili loša te da isto valja primeniti na njihova dela. Tako neke autorke odgovaraju da ne veruju u postojanje ženske književnosti, kao što ni pisci nemaju "muške književnosti". Verovatno je nemaju zbog toga jer je jednostavno ne trebaju jer se muško pisanje oduvek smatralo za očigledno delovanje.

Prema toj bismo analogiji lako rekli da je bespredmetno govoriti o lezbejskoj/gej književnosti te da su te oznake nepotrebne jer kad je književnost dobra, ona ukida podele i postaje univerzalna. Što prosto rečeno znači da je svako lako čita i razume. Ali lezbejska i gej književnost te nesvesno pripisane vaspitno-obrazovne funkcije, međutim, ne može postići u svim primerima i za sve, te to nije njena konačna i jedina namena.

Homoseksualna dela i ona koja to nisu

Za zorniji prikaz gorespomenutoga evo još jednog simptomatičnog primera. Neki čitatelj je na blogu na kome se raspravlja o pročitanim knjigama kazao da ne čita i neće čitati dela slovenačkih homoseksualnih autora jer ga homoseksualci i njihov svet ne zanimaju. On sâm, kaže, nije homoseksualac i to ga se ne tiče. Takvo uverenje nije retko. Nećemo se suprotstavljati blogerovom mišljenju koje je ponajpre predrasuda prema ovoj manjini, no pokušaćemo shvatiti šta je zapravo hteo reći kad je tako samouvereno govorio o njemu dalekom i stranom svetu homoseksualaca. Druga čitateljka mu je na to odgovorila da takav stav nema veze s književnošću i čitanjem knjiga, jer čak ni lezbejske autorke i gej autori ne pišu samo o svojm seksualnom usmerenju, nego i o mnogočemu drugom te da homoseksualnost nije uvek tako očigledna, pa ni jedina tema njihovog stvaranja.

Urška Sterle (Foto: open.si)

Međutim, strastveni čitalac ili čitateljka mogu čitati bez unapred stvorenih predrasuda. Ipak, mislim da nije u pitanju samo homoerotski motiv nekog dela, koji se može direktno otkrivati preko neposredno napisanih događaja, dijaloga, reči i zapleta o kojima na kraju pišu mnogi autori i autorke, bez obzira na seksualnu orijentaciju iako više sporadično i epizodično, kako je moguće zaključiti iz nekoliko odlomaka antologije "Plava svetlost, homoerotična ljubav u slovenačkoj literaturi" (Mozetič, 1990). Čak i kad lezbejske autorke i gej autori ne pišu tako očito o homoseksualnosti, verovatno pišu iz nekog prepoznatljivog gledišta i tako druge teme osvetljavaju iz vlastite tačke gledišta. Stoga spomenuti bloger koji tvrdi da iz principa ne čita dela homoseksualnih autora i autorki ima pravo - bar što se tiče principijelnosti. Književna dela lezbejki i gejeva zaista bi bilo teško podeliti na homoseksualna i na ona koja to nisu.

Vratimo se opet autobiografskom pisanju koje je nekako prilepljeno manjinskoj, u ovom slučaju lezbejskoj i gej književnosti, te možemo reći da ne ide toliko za autobigrafičnošću ličnih iskustava autora/ke, već širi autobiografsku prizmu njihove tačke gledišta. Što to znači, bilo je dobro rečeno u prilog nagrade Zlatna ptica 2007 što ju je dobila spisateljica Urška Sterle za svoj kratkoprozni prvenac.

Lezbejska književnost

Sterle zaista spada u renomirane lezbejske autorke; deklarisana je lezbejka, aktivistkinja i lezbejska spisateljica koja je svoju knjigu izdala u Škucovoj ediciji Vizibilija koja se programski opredeljuje kao lezbejska. Mnoge kratke priče u njenoj zbirci su "insajderske", njihov narativni i mentalni prostor prepoznatljiva je slovenačka lezbejska scena, druge su više fikcijske, društveno kritičke sa manje realističnim zapletima. Šta stoga povezuje njeno pisanje koje se na prvi pogled razdvaja na dva tematska dela? Bi li se spomenuti bloger lakše pronašao i identifikovao s njenim nelezbejskim pričama, koje kao da nemaju očigledne homoseksualne sadržaje? U obrazloženju nagrade za zbirku Urške Sterle napisano je ono što zapravo dobro definiše ugao gledišta manjinske književnosti: "Lezbejsko "polje" je istovremeno stvaranje autorkinog kritičkog, eksplicitno političkog angažmana i ključno prizorište njene inidividualno-emancipacijske i književno-stvaralačkog gesta koja ne namerava, a zapravo ne želi i ne može dopustiti potlačenost i tavorenje na marginama društva (Flajšman, 2008).

Za određivanje lezbejske književnosti je stoga ključno stvaralačko polje, tzv. point of view, bez obzira na izbor konkretnih (homoseksualnih) tema, određeni ugao gledišta pisanja koji je autobiografski, ne ograničavajući se na smisao individualne sudbine pojedinca ili pojedinke, nego na dimenziju njene ili pozicioniranje njegove sudbine, znanja i iskustva.

Godina bisera, Prag i autofikcija

Možda je od dela Urške Sterle posve obratan primer romana "Godina bisera" češke spisateljice Zuzane Brabcove. Autorka je kći književnog istoričara i disidenta Jiřija Brabca, potpisnika "Dokumenta 77", čija je porodica bila isključena iz češkog javnog kulturnog života, te je zato dugi niz godina imala problema u pronalaženju posla, pa je kao i ostali disidentski pisci svoje romane isprva izdavala u inostranstvu. Njena dela smatraju se dubokim i stilski izbrušenim refleksijama društvenog trenutka. Godine 2000. Brabcova je objavila roman "Godina bisera" koji je tematski bio drugačiji od svega što je pisala do tada, pa su se čitatelji i čitateljke pitali je li moguće da je to njeno vlastito delo.

Roman govori o potrazi za seksualnim identitetom udane žene i majke srednjih godina koja je zaposlena kao novinarka i za potrebe svog članka istražuje lezbejsku scenu Praga. Upoznaje lezbejku koja postaje njena informatorka i družeći se s njom spoznaje da je lezbejstvo njen lični izazov kojeg poput neke crne kutije mora tek pronaći i dešifrovati. Istovremeno s otkrivanjem vlastitog lezbejskog identiteta ona spoznaje i nepodnošljivu homofobiju češkog društva koje ranije nije bila svesna, niti je o njoj razmišljala. Brabcova je u romanu direktno potanko i senzibilno iznela kako spoznaja o vlastitoj homoseksualnoj prirodi nije lično iskustvo koja bi bila stvar pojedinca ili pojedinke, već u sebi nosi vrstu spoznaje, verovanja, straha i pitanja o tome kako taj identitet živeti.

Zuzana Brabcova (Foto: jedinak.cz)

Na raspravi o lezbejskoj i gej književnosti koja se odvijala na Praškom književnom sajmu 2005. godine, Brabcova je govorila o tome kako su čitatelji i čitateljke vrlo dobro primili ovaj roman te je doživio čak pet izdanja i bio češki roman godine, no pored toga mnogi su se čudili odakle "ta tema" u njenom pisanju. Smatrali su da je lezbejska egzistencija u romanu tako dobro prikazana da se čini nemogućim da ju je tek tako izmislila, no da takvo šta ne može biti deo ličnog iskustva ove priznate i vrsne spisateljice. Iz čijeg ugla gledišta piše Brabcova, ako je lezbejski narativni fokus njen, iz čijeg je onda pisala ranije? Ili je više manje isti, njen vlastiti? Autorka je na to kazala kako njeno delo nije autobiografija, ali ni fikcija, već autofikcija , termin koji označava trend u savremenoj književnosti koji se prema autobiografiji ne odnosi kao prema nečemu manje vrednom i onom što bi trebalo potisnuti.

Zanimljivo bi bilo znati je li taj roman koji govori o "minornom" iskustvu spoznaje seksualnog identiteta, koje je takođe odlično postavljeno u širi društveni kontekst, istovremeno i u opoziciji s njim i vredi li i za njega ocena da je reč o "dubokoj, stilski izbrušenoj refleksiji društvenog trenutka"?

Širenje područja autobiografskog

Lezbejsko i gej pismo ne sme se razumeti kao literarni zapis ili literarizovani oblik autobiografskih iskustava pojedinaca jer to nije samo njena ili njegova lična stvar koja se iznosi javnosti.

Lezbejska i gej književnost je pre svega eksperiment pozicioniranja tih iskustava u svetu jer ona tek tako dobijaju svoje značenje i težinu. Tim postupkom iskustva pojedinaca postaju iskustva manjinske zajednice koja se prepoznaje u njihovoj literarizaciji te se s njima može identifikovati.

Zbog te identifikacije često preovladava mišljenje da je lezbejska i gej književnost namenjena čitateljkama i čitateljima koji dele to seksualno usmerenje. Oni koji nemaju takvih ličnih iskustava ne mogu se prepoznati u književnosti koja im je strana ili, kako smo ranije spomenuli, u njoj se neće prepoznati iz principa, jer bi takvo šta moglo uzdrmati njihovu seksualnu orijentaciju, stoga radije vole misliti da manjinski autori/ke pišu iz perspektive koja nije zanimljiva za sve čitatelje. Tu se opet vraćamo na pitanje očiglednosti, posebno kad govorimo o književnosti "za sve". Verovatno se malo ko pita kako se u svetu koji je većinski heteroseksualan i heteronormativan snalaze lezbejske čitateljke i gej čitatelji. Ali zbog samorazumljivosti heteronormativnosti su se pri čitanju sigurno najpre susretali s delima koja ne tematizuju homoseksualnost. Ali su ih naučili čitati. S drugačijim delima, u kojima bi lakše prepoznali svoja iskustva u širem autobiografskom smislu, upoznali su se tek mnogo kasnije, najčešće su se morali upustiti u potragu za njima.

(Izvorno objavljeno u reviji Jezik in slovstvo, št. 3-4, 2008.)

Suzana Tratnik je slovenačka lezbejska aktivistkinja, spisateljica i prevoditeljica. Objavila je šest knjiga kratkih priča: Pod ničilo, Na svojem dvorišću, Vzporednice, Česa nisem nikoli razumela na vlaku, Dva svetova i Rezervat, dva romana: Ime mi je Damjan i Tretji svet. Autorka je memoarske knjige Lezbični aktivizem po korakih i zbirke eseja i članaka Konec strpnosti.

Nora Verde literarno je ime Antonele Marušić, hrvatske spisateljice i novinarke, autorke proznih knjiga Posudi mi smajl i Do isteka zaliha.

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi