Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
pri鑕

 

Ve鎖na ljudi danas govori o hri规anstvu kao da je to jedna odre餰na stvar - dosledan, jednorodan i ujedna鑕n entitet. Nepotrebno je re鎖 da hri规anstvo nije toj predstavi ni nalik. Kao 箃o svako zna, postoje brojni oblici hri规anstva: rimokatolici, na primer, ili anglikanska crkva koju je stvorio Henri VIII. Postoje i razne druge grupe u krilu protestantizma - od izvornog luteranizma i kalvinizma 筫snaestog veka do takvih srazmerno skorih razvojnih vidova kao 箃o je unitarijanizam. Postoji mno箃vo "ekstremisti鑛ih" ili "jevan餰lskih" verskih zajednica, kakve su adventisti sedmog dana i Jehovini svedoci. A tu su i probrane savremene sekte i kultovi, kao to su Deca Bo緄ja (Children of God) i Crkva sjedinjenja pre鑑snog Muna (Unification Church of the Reverend Moon). Ako se razmotri ovaj zbunjuju鎖 spektar verovanja - od kruto dogmati鑞ih i konzervativnih do radikalnih i ekstati鑞ih - te筴o je odrediti 箃a ta鑞o sa鑙njava hri规anstvo.

Ako uop箃e postoji jedinstven 鑙nilac koji zaista dopu箃a da se govori o hri规anstvu, jedinstveni 鑙nilac koji zbilja povezuje ina鑕 raznorodne i udaljene hri规anske veroispovesti, onda je to Novi zavet i, odre餰nije, jedinstveni polo綼j 箃o ga Novi zavet pridaje Isusu, njegovom raspe鎢 i vaskrsenju. 萢k i ako neko ne pristaje na bukvalnu istorijsku istinitosttih doga餫ja, prihvatanje njihovog simboli鑞og zna鑑ja dovoljno je, uop箃eno govore鎖, da se taj neko smatra hri规aninom.

Ako dakle, ima imalo jedinstva u razlivenoj pojavi zvanoj hri规anstvo, ono le緄 u Novom zavetu - a posebno, u prikazima Isusa poznatim pod nazivom 萫tvorojevan餰lje. Na te se izve箃aje u narodu gleda kao na najverodostojnije postoje鎒; a mnogi ih hri规ani smatraju jednako doslednim kao i nepobitnim. Jo od detinjstva, 鑟veka navode na verovanje da je pri鑑 o Isusu, onakva ka璳va je sa鑥vana u 鑕tiri jevan餰lja, ako ne Bogom nadahnuta, ono bar neopoziva. 萫tvoricu jevan餰lista, navodnih autora jevandelja, smatraju nepo璯re筰vim o鑕vicima koji me饀sobno potkrepljuju i potvr饀ju svedo鑑nstva. Srazmerno su malobrojni ljudi koji sebe danas nazivaju hri规anima, a svesni su 鑙njenice da 鑕tiri jevandelja ne samo 箃o su me饀sobno protivre鑞a, ve se, mestimi鑞o, silno razilaze.

 
 
Elisabeth Ohlson, Kr箃enje

﹖o se ti鑕 narodnog predanja, Isusovo poreklo i ro餰nje dovoljno su dobro poznati. Ali u stvamosti, jevan餰lja, na kojima je to predanje zasnovano znatno su neodre餰nija po tom pitanju. Samo dva jevan餰lja - Matejevo i Lukino - kazuju pone箃o o Isusovom poreklu i ro餰nju; a ona su u nesumnjivom raskoraku jedno sa drugim. Prema Mateju, na primer, Isus je bio aristokrata, ako ne i punopravni i zakoniti kralj - potomak Davidov preko Solomona. Prema Luki, sa druge strane, Isusova je porodica, premda poreklom od kuce Davidove, bila nesto ni緀g roda; a Markov prikaz je pru緄o temelje za nastanak legende o "sirotom drvodelji". Dva su rodoslova, ukratko, toliko upadljivo neskladna da bi se lako mogla odnositi na dve sasvim razli鑙te osobe.

Razila緀nja me饀 jevandeljima nisu ograni鑕na samo na pitanje Isusovih predaka i rodoslova. Prema Luki, Isusa su, prilikom ro餰nja, posetili pastiri. Prema Mateju, pohodili su ga kraljevi. Prema Luki, Isusova porodica je 緄vela u Nazaretu. Kazuje se da su odatle otputovali - zbog popisa koji se, sude鎖 po istoriji, nikada stvarno nije odigrao - u Vitlejem (Bethlehem), gde se Isus rodio u bednim jaslama. Prema Mateju, me饀tim, pripadnici Isusove porodice bili su, sve vreme, dobrostoje鎖 緄telji Vitlejema, a sam se Isus rodio u ku鎖. U Matejevoj verziji, Irodovo (Herod) proganjanje nevinih navodi porodicu na beg u Egipat, i oni tek po povratku zasnivaju svoj dom u Nazaretu.

Podaci o svakom od ovih prikaza sasvim su odre餰ni i - ako pretpostavimo da je zbilja do筶o do popisa - savr筫no verodostojni. A ipak, sami se podaci me饀sobno jednostavno ne sla緐. Ovo se protivre鑚e ne mo緀 nikako obrazlo緄ti. Ne postoji nikakva mogu鎛ost da obe sukobljene povesti budu ta鑞e, kao 箃o ne postoji ni mogu鎛ost njihovog izmirenja. Hteo to neko da prizna ne, mora se prihvatiti 鑙njenica da su jedno ili oba jevan餰lja pogre筺a. Pred jednim tako o鑕vidnim i neizbe緉im zaklju鑛om, jevan餰lja se nikako ne mogu smatrati nepobitnima. Kako mogu biti nepobitna kada se pobijaju me饀sobno?

﹖o se jevendelja du緀 prou鑑vaju, njihova me饀sobna protivre鑚a postaju sve upadljivija. Ona se, zapravo, ne sla緐 鑑k ni u danu Raspe鎍. Prema jevan餰lju po Jovanu, Raspe鎒 se odigralo na jedan dan pre Pashe. Prema jevan餰ljma po Marku, Luki, Mateju, odigralo se na dan posle Pashe. Jevan餰listi ne dele isto mi筶jenje ni kada je re o Isusovoj li鑞osti i naravi. Svaki od njih opisuje jedan lik koji se primetno razlikuje od lika opisanog kod ostalih - kod Luke nalazimo blagog Spasitelja nalik jagnjetu, na primer, a kod Mateja mo鎛og i veli鑑nstvenog vladara koji ka緀 "nisam do筧o da donesem mir nego ma". A dalje nesuglasice se javljaju oko Isusovih poslednjih re鑙 na krstu. Kod Mateja i Marka to re鑙 glase: "Bo緀 moj, Bo緀 moj, za箃o si me ostavio?" Kod Luke one glase: "O鑕, u ruke tvoje predajem duh svoj". A kod Jovana, nalazimo prosto "Svr筰lo se!"

Imaju鎖 u vidu ovo nesuglasje, jevan餰lja se mogu prihvatiti jedino kao veoma sporan izvor, a nikako kao kona鑑n izve箃aj. Ona ne predstavljaju savr筫nu re ma kog boga; ili, ako je predstavljaju, onda su Bo緄je re鑙 bez ikakvog ustezanja bile cenzurisane, preure餰ne, preina鑕ne, ugla鑑ne i ponovo ispisane ljudskim rukama. Mora se imati na umu da je Biblija - a to van i za Stari i za Novi zavet - samo izbor dela i to, u mnogom pogledu, proizvoljan. U nju bi, u stvari, lako moglo biti uklju鑕no mnogo vi筫 knjiga i spisa no sto je stvarno slu鑑j. Nije po sredi "izgubljenost" knjiga koje nedostaju. One su, naprotiv, namerno bile izostavljene. Godine 367, episkop Atanasije Aleksandrijski (Athanasius) sakupio je i sastavio popis knjiga koje je trebalo uklju鑙ti u Novi zavet. Taj je spisak otvoren na Crkvenom saboru u Hiponu (Hippo)*, 393. godine i jo jednom, na Saboru u Kartagini 鑕tiri godine kasnije. Na tim saborima je bio postignut dogovor o ovom izboru. Izvesna dela su bila sabrana i uobli鑕na u Novi zavet kakav mi danas znamo, druga su nadmeno bila zanemarena. Kako se, uop箃e, takav postupak odabira mo緀 smatrati kona鑞im? Kako je jedna skup箃ina klirika mogla nepogre筰vo odlu鑙ti da izvesne knjige "spadaju" u Bibliju a ostale ne? Naro鑙to kada neke od izostavljenih knjiga polazu puno pravo na istorijsku verodostojnost?

Elisabeth Ohlson, Tajna ve鑕ra

Onakva kakva danas postoji, stavi筫, Biblija nije samo proizvod manje vi筫 proizvoljnog postupka odabiranja, ona je bila podvrgnuta i prili鑞o temeljnom preure餴vanju, cenzuri i preradi. Godine 1958, na primer, profesor Morton Smit (Morton Smith) sa Kolumbija univerziteta (Columbia University) otkrio je, u jednom manastiru blizu Jerusalima, pismo u kojem se nalazio jedan nedostaju鎖 deli Markovog jevan餰lja. Taj nedostaju鎖 deli nije bio izgubljen. Kako izgleda, naprotiv; bio je namerno izba鑕n - na podsticaj, ako ne izri鑙ti zahtev, episkopa Klimenta Aleksandrijskog (Clement), jednoga od, najuva緀nijih ranockvenih otaca.

Kliment je, kako se 鑙ni, bio primio pismo od nekog Teodora (Theodore), koji se 綼lio na jednu gnosti鑛u sektu, karpokratovce. Izgleda da su karpokratovci tuma鑙li izvesne delove Jevan餰lja po Marku u skladu sa vlastitim na鑕lima - na鑕lima koja se nisu slagala sa stavovima Klimenta i Teodora. Teodor je, kako izgleda, zbog toga bio napao i o tome izvestio Klimenta. U pismu koje je na筧o profesor Smit, Kliment svom u鑕niku odgovara kao 箃o sledi:

Postupio si dobro u鎢tkav筰 neizreciva u鑕nja karpokratijanaca. Jer, ovi su "zvezde lutalice" 箃o se pominju u proro鑑nstvu, 箃o tumaraju od uske staze zapovesti ka bezgrani鑞om ponoru putenih i telesnih grehova. Jer, gorde鎖 se poznavanjem, kako sami ka緐, "dubine Satanine", oni ne shvataju da se sami bacaju u "podzemni svet tame" i la緄, a hvali箄鎖 se svojom slobodom, postali su robovi niskih 緀lja. Takvima se treba suprotstavljati na sve na鑙ne i potpuno. Jer, 鑑k i kada bi oni rekli 箃ogod istinito, onaj koji ljubi istinu ne bi smeo, 鑑k ni tada, da se sa njima saglasi. Jer, sve 箃o je istinito nije istina, niti bi trebalo tu istinu 箃o (samo) izgleda istinita ljudskome mnjenju, pretpostaviti istinskoj istini, onoj koja je to prema veri .

Ovo je vanredan iskaz za jednog crkvenog oca. Kliment, u stvari, ne kaze ni箃a manje - do "Ako tvoj protivnik, nekim slu鑑jem, govori istinu, ti to mora pore鎖 i lagati da bi ga pobio". To, me饀tim, nije sve. U narednom odlomku iz pisma Kliment nastavlja raspravu o Markovom jevandelju i njegovoj, ''zloupotrebi" koju, po njegovom mi筶jenju, 鑙ne karpokratovci:

(﹖o se ti鑕) Marka, dakle, tokom Petrovog boravka u Rimu on je zapisao (jedan prikaz) dela Gospodnjih, ne objavljuju鎖, ipak, sve (o njima), niti, pak, ukazuju鎖 na (ona) tajna, ve biraju鎖 ona koja je smatrao najprobita鑞ijima za uzdizanje vere u onih koji su bili pou鑑vani. Ali, kada je Petar umro kao mu鑕nik, Marko je do筧o ovamo u Aleksandriju, donose svoje vlastite zabele筴e kao i one Petrove, iz kojih je preneo u svoju prvu knjigu stvari podesne za pospe筰vanje napredovanja ka znanju (gnozi). (Tako) je sro鑙o jedno duhovnije Jevan餰lje, na upotrebu.onima koji se usavr筧vaju. Pored toga, on ipak nije razglasio stvari koje se ne smeju izustiti, niti je zapisao jerofantsko u鑕nje** Gospodovo, nego je povestima ve napisanim dodao jo i druge, 箃avi筫, uneo je izvesne izreke 鑙je 鎒 tuma鑕nje, znao je, poput mistagogije*** odvesti sluaoce u samo najdublje svet i te one istine skrivene iza sedam (koprena). Tako, sve u svemu, on je sadr綼j preuredio, ni nasilno niti nesmotreno, po mojem mnjenju, a, umiru鎖, ostavio je svoj sastav crkvi u Aleksandriji gde se ovaj 鑑k i sada najbr緇jivije 鑥va, a 鑙ta se samo onima koji se posve鎢ju u velike tajne .

Po箃o, me饀tim, zli dusi stalno smi筶jaju propast rodu ljudskome, Karpokrat (Carpocrates) pou鑕n od njih i koristeci se vetinom obmane, tako zarobi jednog prezvitera crkve u Aleksandriji da mu ovaj predade jedan primerak toga tajnog Jevan餰lja koje je, zatim, tuma鑙o shodno svojem bogohulnom i bludnom nauku i koje je, 箃avi筫, okaljao me筧ju鎖 sa 鑙stim i svetim re鑙ma potpuno besramne la緄 .(2)

Kliment tako otvoreno saop箃ava da postoji jedno pravo tajno Jevan餰lje po Marku. On zatim nalaze Teodoru da to pori鑕:

Njima (Karpokratovcima), stoga, kao 箃o sam gore rekao, 鑟vek nikada ne sme popustiti, niti treba, kada oni izlo緀 svoje krivotvorine, da prizna da je ono tajno jevan餰lje Markovo, ve to treba da porekne, 鑑k i pod zakletvom. Jer, "sve 箃o je istinito nije govoriti svim ljudima."

Kakvo je bilo to "tajno Jevan餰lje" kojega je Klimentov u鑕nik po njegovoj naredbi, trebalo da se odrekne i koje su karpokratovci "r餫vo tuma鑙li"? Kliment na to pitanje odgovara uklju鑥ju鎖 u svoje pismo doslovni prepis teksta:

Ne鎢, zato, oklevati da tebi odgovorim na (pitanja) koja si postavio, opovrgavaju鎖 krivotvorine re鑙ma samoga Jevandelja. Na primer, iza "A kad i餫hu putem u Jerusalem" i onoga to sledi, pa do "i tre鎖 dan usta鎒", (tajno Jevandelje) iznosi slede鎒 (箃ivo) od re鑙 do re鑙:

"I oni do餺筫 u Vitaniju, i jedna 緀na, 鑙ji brat bij a e umro, bi tamo. I pristupivi, ona pade ni鑙ce pred Isusom i re鑕 mu: Sine Davidov, smiluj mi se. All je u鑕nici prekori筫. A Isus, rasrdiv筰 se, otide s njome u vrt gdje staja筫 grob, i istoga se 鑑sa iz groba za鑥 glasna vriska. I pristupivi, Isus odvali kamen od vrata grobnijeh. I odmah, uavi tamo gdje bee mladi, on pose緀 i podi緀 ga uzev筰 mu ruku. A mladi, pogledav筰, izljubi ga i stade ga moliti da bude sa njime. I kad iza餺筫 iz groba oni do餺筫 ku鎖 mladi鎒voj, jer ovaj bjee bogat. A kad pro餰 筫st dana, Isus mu re鑕 箃a da ini i kad bi ve鑕, mladi mu do餰 nose鎖 lanenu haljinu preko (svojeg) golog (tijela). I on ostade s njime tu no, jer Isus ga u鑑筫 tajnama kraljevstva Bo緅ega. A potom ustav筰 on opet otide na drugu stranu Jordana." (4) (Nag mladi pokriven platnom javlja se kasnije u Jevan餰lju po Marku: A za njim i餫筫 neki mladi ogrnut platnom po golom tijelu; i uhvati筫 onoga mladi鎍. A on ostaviv筰 platno, go pobje緀 od njih. 14: 51-52)

Ovaj se uzgredni doga餫j ne pojavljuje ni u jednoj postoje鎜j verziji Jevan餰lja po Marku. On je, ipak, u op筰m crtama dovoljno poznat. To je, razume se, podizanje Lazarevo, opisano u 鑕tvtom jevandelju, pripisanom Jovanu. Tu je, kao prvo, "glasna vriska" iz groba pre no 箃o Isus odgura kamen u stranu ili nalo緄 onome koji zauzima grob da iza餰. To navodi na pomisao da onaj koji je le綼o u grobu nije bio mrtav i time, jednim udarcem, poni箃ava svaki udeo 鑥dotvornog. Kao drugo, 鑙ni se jasnim da je tu upleteno ne箃o vi筫 no 箃o prihva鎒ni prikazi zgode sa Lazarom navode 鑟veka da poveruje. Izvesno je da navedeni odlomak svedo鑙 o nekom naro鑙tom odnosu izme饀 鑟veka u grobu i 鑟veka koji ga je "vaskrsao".

Savremeni bi 鑙talac mo綿a bio u isku筫nju da u tome vidi nagove箃aj homoseksualnosti. Mogu鎛o je da su kapokratovci - jedna sekta koja je te緄la prevazila緀nju 鑥lnosti putem zasi鎒nja 鑥la - razaznali upravo takav nagove箃aj. Kako sudi profesor Smit, me饀tim, mnogo je verovatnije, u stvari, da se ceo doga餫j odnosi na posve鎖vanje svojstveno 筴olama misterija - na obrednu i simboli鑞u smrt i ponovno ro餰nje kakve su bile sasvim uobi鑑jene - na Srednjem istoku toga doba.

U svakom slu鑑ju, glavno je da se ta zgoda, i gore navedeni odlomak, ne pojavljuju ni u jednoj savremenoj ili prihva鎒noj verziji Markovog jevan餰lja. Zbilja, jedini pomeni Lazara ili osobe sli鑞e Lazaru u Novom zavetu nalaze se u jevan餰lju pripisivanom Jovanu. Jasno je, otuda, da je Klimentov savet bio prihva鎒n - ne samo od strane Teodora, ve i od potonjih mo鎛ika isto tako. 萯tav doga餫j sa Lazarom je, prosto, bio u celosti uklonjen iz Jevan餰lja po Marku.

Ako je Markovo jevan餰lje bilo tako temeljno pro鑙规eno, bilo je, tako餰, natovareno sumnjivim dodacima. Ono se, u izvornoj verziji, okon鑑va Raspe鎒m, sahranom i praznim grobom. U njemu nema prizora Vaskrsenja niti ponovnog sastanka sa u鑕nicima. Ima, dodu筫, izvesnih savremenih Biblija koje sadr緀 jedan uobi鑑jeni zavr筫tak Jevan餰lja po Marku - zavr筫tak u koji jeste uklju鑕no i Vaskrsenje. Bezmalo se svi savremeni biblisti, me饀tim, sla緐 u mi筶jenju da je tako pro筰reni zavr筫tak kasnija dopuna nastala u poznom drugom veku i pridodata izvornom spisu. (5)

Jevan餰lje po Marku tako pru綼 dva primera jednoga svetog spisa - tobo緀 Bogom nadahnutog - koji je bio iskvaren, preure餴van, cenzurisan i prera餴van ljudskom rukom. A ta dva slu鑑ja nisu teorijska. Oni su, naprotiv, danas me饀 nau鑞icima prihva鎒ni kao o鑕vidni i dokazani. Sme li se, onda, pretpostaviti da je Markovo jevan餰lje jedinstveno po tome 箃o je bilo podvrgnuto preina鑑vanju? Ako je Markovo jevan餰lje bilo tako bez ustezanja doterivano, razumno je pretpostaviti da se sa ostalim jevan餰ljima postupilo na sli鑑n na鑙n.

Za ciljeve na筫g istra緄vanja, dakle, nismo nikako mogli prihvatiti jevan餰lja kao kona鑞e i nepobitne izvore ali ih, istovremeno, nismo mogli ni odbaciti. Ona, svakako, nisu bila u celosti izmi筶jena, i pru綼la su neke od dostupnih klju鑕va za razumevanje onoga 箃o se stvarno dogodilo u Svetoj zemlji pre dve hiljade godina. Poduhvatili smo se, dakle, njihovog pomnijeg prou鑑vanja, pa緇jivog istra緄vanja, rasplitanja 鑙njenica i bajki, razdvajanja istina koje su ona sad綼vala od neistinitog kalupa u koji su to istine 鑕sto bile usa餰ne. A da bismo to uspeli da izvedemo, bili smo, kao prvo, prinu餰ni da se upoznamo sa istorijskom stvarno规u i prilikama u Svetoj zemlji u praskozorje hri规anske ere. Jevan餰lja, naime, nisu nezavisni entiteti, 鑑rolijom prizvani iz ni箃avila, koji plutaju, ve鑞i i sveop箃i, kroz vekove. Ona su istorijski spisi kao i svi drugi - kao svici sa Mrtvog mora, epopeje Homera, Vergilija, gralske romanse. Ona su proizvodi jednog sasvim odre餰nog mesta, sasvim odre餰nog vremena, sasvim odre餰nog skupa ljudi i sasvim odre餰nih istorijskih 鑙nilaca.

 
 

Fusnote:

1. Morton Smith, The Secret Gospel. London 1973, str. 14 ff.
2. Ibid. str. 15 ff.
3. Ibid. str. 16.
4. Ibid. str. 16 ff.
5. Najstariji rukopisi Svetog pisma, uklju鑥ju鎖 i Codex Vaticanus i Codex Sinaiticus ne sadr緀 sada筺ji zavr筫tak Markovog jevan餰lja. U oba Jevan餰lje po Marku zavr筧va kod 16:18. Oba rukopisa poti鑥 iz 鑕tvrtog veka, kada je 鑙tava biblija po prvi put sabrana u jedan tom.

Primedbe prevodioca:

* mesto u Numidiji, danas Anabi
** jerofant (hijerofant) - tuma鑙 i u鑙telj bogoslu綽enih obreda kod Grka i Egip鎍na; Demetrin prvosve箃enik
*** mistagogija - priprema za posve鎖vanje u misterije; uvo餰nje u misterije, uvo餰nje u u鑕nje hri规anske crkve

Odlomak iz: , M. Bejd緀nt , R. Li , H. Linkoln, prev. B. Mi鎢novi, Beograd 1987.

O knjizi: http://www.geocities.com/Athens/Olympus/8784/gral.html

 

Tajno jevan餰lje po Marku

 
 
Morton Smith

Godine 1958. u manastiru Sv. Sava u blizini Jerusalima, nau鑞ik Morton Smith >>> (1915-1991) je prona筧o pismo pripisano Klimentu Aleksandijskom (III vek n. e.), napisano na praznoj poledjini manuskripta iz XVII sa delima sv. Ignjatija. Upozorava na koje 筰re i citiraju karpokrati. 萢k iako je pismo autenti鑞o, tvrdnje da citati poti鑥 iz izvorne aramejske verzije Markovog jevan餰lja, koje je slu緄lo kao izvor kako za kanonsko Markovo tako i za Jovanovo jevan餰lje, nije nai筶o na odobravanje me饀 nau鑞icima.

Iz: Oxford Dictionary of the Christian Church, Cross and Livingstone (izd.), 3. izd., Oxford University Press 1997, str. 1040.

O ovom pronalasku vidi >>>

 
 

Za dalje 鑙tanje:

  • Morton Smith, The Secret Gospel. The Discovery and Interpretation of the Secret Gospel According to Mark, Harper & Row, New York 1973.
  • Morton Smith, Clement of Alexandria and a Secret Gospel of Mark, Harvard University Press 1973, 454 str.
  • 燭heodore W. Jennings, The Man Jesus Loved. Homoerotic Narratives from the New Testament, The Pilgrim Press (Ohio) 2003.  
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi