»Siguran sam da kad pogledam u ogledalo neću videti ništa. Ljudi me uvek nazivaju ogledalom i ako ogledalo gleda u ogledalo, šta tu ima da se vidi?”

Andy Warhol

Andy Warhol je stalno upozoravao ljude da njegovu umetnost i život ne posmatraju dublje od njihove površine - i to dvoje je uporno povezivao. Napadno je ispoljavao svoju “površnost” u obe sfere pažljivom bezizražajnom glumom nevine ravnodušnosti. Ali osoba čiji rad odražava nas same pre se naziva kritičarem društva nego površnom. U tome, kao i u mnogome što je Warhol govorio i radio, ima pomalo neiskrenosti. Andy Warhol je pažljivo gradio Andya Warhola, a lik koji je stvorio bio je paravan iza koga se krio.

Nijedan umetnik u američkoj istoriji nije bio toliko poznat i uticajan kao Andy Warhol. “Umetnik” je samo jedno od njegovih mnogobrojnih zvanja, jer je on takođe bio vodeći tvorac filmova, izdavač časopisa, muzički promoter, kolekcionar, kritičar kulture. Bez obzira na izbor medija, dela Andy Warhola su uglavnom šokirala, vređala i uticala na javno mišljenje, na način na koji nije uspela do tada nijedna kulturna figura u savremenoj Americi. Nijedan umetnik nikada nije bio više “američki” i uz dužno poštovanje, njegovo životno delo predstavljalo je tipičan primer američke potrošačke kulture nakon  Drugog svetskog rata.

Uprkos širini i obimu njegove umetnosti, Warholova glavna kreativna težnja bila je uvek on sam. Uspeo je da sebe učini neprocenjivom robom, nekom vrstom kulturnog brenda sa moćnim obeležjem. Prihvatiši paradoks, on je samosvesno stvorio sliku koja je istovremeno bila neizmerno sofisticirana i neverovatno naivna, delom debitantska,  a delom kritičar društva. Pasivnošću je kontrolisao, stidljivošću izazivao pažnju, išao je redovno u crkvu isto koliko i u noćni klub Studio 54, voleo je svoju majku isto kao i lepe mladiće i drogu. Sakupljao je prvoklasni Art Deco nameštaj i kičaste serijski proizvedene tegle za kolačiće. Činilo se da pokušava da izjednači sve hijerarhije vrednosti, ipak bez stida se ulagivao bilo kojoj uticajnoj slavnoj ličnosti u tom momentu. Mnogima je predstavljao zbir suprotnosti, čak je i njegov bled, izmučen lik prekriven belom perikom, ostavljao neizbrisiv utisak.

Warhol je sebe pretvorio u šifru, upijač koji je otvoreno i neposredno pratio plimu i oseku američkog života. Nazivali su ga slavno, “Roršarhovom mrljom našeg društva” (karakteristično, jer je uradio seriju slika  u stilu roršarhovih mrlja od mastila).

Warhol, rođen kao Andrew Warhola  6. avgusta 1928. u Pittsburghu kao dete čeških emigranata (roditelji su poticali, zapravo, iz današnje Slovačke i bili poreklom  Rusini. Prim. priređ.),  bio je bolešljivo dete i odrastao je u radničkoj četvrti. Bio je jedini član porodice koji je pohađao koleđž i diplomirao na Carnegie Tech-u, na odseku za dizajn 1949. i ubrzo nakon toga preselio se u Njujork da se oproba na polju komercijalne ilustracije. Porudžbine su pristizale prilično brzo i za nekoliko godina postao je afirmisan, jedan od vodećih modnih ilustratora u Njujorku i dobitnik brojnih nagrada industrije dizajna.

Warhol, Elvis dva puta, 1964.

U početku karijere, crtao je razne stvari, od reklama za cipele za otmene robne kuće do homoerotskih muških aktova. Godine 1957. Warhol je sam objavio 100 broširanih knjiga (po 18 stranica)  pod nazivom A Gold Book. Na slikama su se nalazili na primer, privlačan goli mladić slikan otpozadi i predivan dečak sa ružom u zubima. Izbor takvih slika predstavlja veoma otvoreno ispoljavanje identiteta za jedno izuzetno represivno doba, posebno imajući u vidu da je knjiga bila namenjena potencijaloj publici umetničkih direktora oglasnih agencija i bila u formi reklame. Zanimljivo je da je samo godinu ranije pokušao da izloži seriju grafika na kojima momci strastveno ljube jedan drugog.

Čak i nakon dostizanja svetske umetničke slave Warhol nikada nije pokušavao da sakrije svoju homoseksualnost. U svojoj knjizi POPizam sebe opisuje kao “tetku” (»swish«). U jasnom kontrastu sa prethodnom generacijom američkih umetnika koji su bili isključivo heteroseksualni i često argresivno mačo, Warholov umetnički svet bio je veoma gej ali i jednako zatvoren. Warhol je, za razliku, bio okružen drag queen-ima, snimao filmove sa naslovima kao što su Moja muška prostitutka (My Hustler) i Trinaest  najlepših dečaka (13 Most Beatiful Boys)  i često se u intervjuima predstavljao se kao “gospođica Warhol”.

I pored njegove otvorenosti, Warhol je ipak imao dozu rezervisanosti, kao da ga je nešto kočilo. Paradoksalno, ta hladna rezervisanost i odbijanje da se [politički] angažuje, učinilo ga je potpuno prihvatljivim. Možda je bio “kraljica”, ali on uopšte nije ispoljavao ni svoje političko ni seksualno biće- ili je bar tako želeo da ljudi misle. U kombinaciji  sa takvim ravnodušnim držanjem, Warholova seksualnost nije predstavljala pretnju dominantnoj kulturi, već je bila još jedan aspekt  Warholove mistike u kojoj je on bio 'dvorska budala' , egzotična ali ne i “queer”.

Stalna tema Warholove umetnosti bila je raskorak između javnog i privatnog života. Stalno je slikao poznate ličnosti koje su oličavale taj rascep, kao što su Merilyn Monroe i Elizabeth Taylor, čiji su slavni podvojeni privatni životi bili u raskoraku sa slikom prilagođenom za javnost. Kao gej muškarac, Warhol je verovatno u njima prepoznao neprijatno održavanje neiskrenog identiteta  za javnost. U retrospektivi, raskorak između javnog i privatnog, postao je Warholov lajtmotiv. Uprkos njegovoj otvorenoj seksualnosti i dokumentovanoj »swishness« postoji dosta stvari o Warholu koje ostaju potpuna misterija. Pored opsesivnog snimanja pojedinosti iz njegovog svakodnevnog života (što se otkrilo u njegovom posthumno objavljenom dnevniku) i uprkos tome što je skoro 30 godina bio u žiži javnosti, ne znamo skoro ništa o tome šta je Warhol zaista osećao, mislio, kako je shavatao sebe. Na neki način, njegovo delo - koje čini njegov život - može se razumeti kao postvarenje velikog paradoksa,  kao prikriveni gej na paradi, kao javno razotkrivanje nedovoljnog razotkrivanja.

Za one koji su nastavljali da ignorišu Warholove reči upozorenja - da treba da posmatramo samo njegovu spoljašnost, umetnik je iza sebe ostavio poslednju začkoljicu. Nešto pre njegove smrti 1987. nakon operisanja žučne kese, on je uradio skup gigantskih autoportreta u različitim vidovima i svi su bili prekriveni vojnom šarom svetlih boja. Autoportret, koji tradicionalno u istoriji zapadne umetnosti predstavlja subjekta koji sebe najviše otkriva, u Warholovim rukama okrenut je protiv samog sebe. U njegovim autoportretima, on istovremeno pruža i odbija identitet, koristeći kamuflažu da bi stvorio sliku sopstvenog samozatvaranja (self-closeting), odgovarajući totem za čoveka koji je stvorio robnu marku iz odbijanja da javno govori i sigurno se smejao kada  je  postao najviše citirani umetnik u svetu.