Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija














       
Trajan (53. – 117.)
Rimski imperator

Trajan, punim imenom Marko Ulpije Nerva Trajan (lat. Marcus Ulpius Nerva Traianus, rođen je 53. god. n. e., stupio na prestoe 98. godine, umro 117. godine, bio je rimski car, naslednik Nervin i pripadnik antoninske dinastije.

Trajan je bio prvi i možda jedini car kojeg je usvojio prethodni car s kojim nije bio ni u kakvom srodstvu, bilo rođenjem ili bračnim vezama. Takođe je bio drugi u nizu petorice dobrih careva koji su nasleđivali jedan drugoga putem usvajanja i tokom većeg dela 2. veka obezbedili carstvu unutrašnju harmoniju i dobru vladu. Osim toga, Trajan je kao Hispanac bio prvi car rođen u nekoj provinciji. Uz sve veći broj provincijalaca u Senatu, uzdizanje jednog od njih na carski presto bilo je praktično neminovno.

Tokom cele vladavine, Trajan je u principu poštovao ustavne običaje principata kakve su ih ustanovili Avgust i njegovi neposredni naslednici. Bio je pažljiv prema Senatu i redovno se s njim savetovao i izveštavao ga o svojim aktivnostima. Kako je bio skroman, nije za sebe tražio preterane počasti i sa senatorima je sklapao srdačna prijateljstva. Time je opet uspostavljeno međusobno poštovanje između Senata i princepsa. "Carstvo i sloboda bili su", kako kaže Tacit, "izmireni", a atmosfera sumnje, intriga i terora koja je okruživala Domicijanov dvor, sada je nestala”. Trajan je dobio i naklonost širih slojeva stanovništva organizujući građevinske programe, gladijatorske igre i distrbucije novca. Iznad svega, bio je popularan među vojnicima i bio je istinski vojnik-car. Zbog svega toga nije čudno što je imao nadimak Optimus (= Najbolji). Kako piše rimski istoričar Cassius Dio, jedine Trajanove slabosti bile su vino i mladi dečaci.

Ipak, Trajan je bio autokrata koji se bez oklevanja i obzira mešao i u sferu delovanja Senata kad god je to bilo neophodno. Njegov je cilj bila efikasna državna uprava, a želja mu je bila da svuda propagira javno blagostanje. Ukrasio je Rim sjajnim i značajnim građevinama, a svoju brigu za Italiju pokazao je obvnavljanjem i proširenjem luka u Ostiji i Ankoni. Slao je svoje službenike nazvane kuratori (curators) u italijaske municipije koje su bile u ekonomskim teškoćama i pomagao da se one prevaziđu. Jedna od glavnih Trajanovih mera u pravcu poboljšanja stanja Italije bio je razvoj alimentacionih fondova, kojima je temelje udario Nerva. Osnova alimentacije sastojala se u sledećem: iz određenog novčanog fonda koji je osnovala država davane su pozajmice sitnim i srednjim zemljoposednicima uz neznatne kamate (obično 5% godišnje); kamate od tih pozajmica trošene su na vaspitanje maloletne siročadi i dece siromašnih roditelja. Slične privatne ustanove postojale su i ranije, ali je novost bila u tome što je sada alimentacioni fond osnovala država i što se alimentacija sprovodila u čitavoj Italiji u relativno širokim razmerima. Ipak ta mera nije mogla da spreči propadanje sitnih i srednjih zemljoposednika i osiromašenje gradskog stanovništva.

Interesovanje za Italiju nije značio zapostavljanje provincija, u koje su takođe slati kuratori. Kako bi senatske provincije Ahaju i Bitiniju spasio od bankrota koji im je pretilo, Trajan ih je obe privremeno proglasio carskim i poslao tamo specijalne komisije. Njegova prepiska sa Plinijem Mlađim, koga je postavio za namesnika Bitinije, otkriva kako se savesno Trajan bavio i najsitnijim detaljima provincijskog života. Ta korespondencija istovremeno otkriva kako je ograničen bio pristup centralnoj vlasti i kako je zato velika inicijativa u odlučivanju morala da bude data namesnicima onih provincija koje nisu bile predmet posebne careve pažnje. Trajanov je dan bio suviše kratak da bi mogao da sasluša govor svake delegacije iz provincija, svaku preporuku za davanje počasti ili unapređenja i svaku žalbu koja mu je upućena kao najvišem apelacionom sudu. Pomagala mu je carska birokratija, koju je u Rimu činilo samo nekoliko stotina ljudi i još nekoliko stotina koji su se s raznim zaduženjima nalazili u provincijama, i sve to za upravljanje životima nekih 60 miliona ljudi. Jasno je da se uprava nad tako prostranom državom uglavnom nalazila u rukama lokalnih aristokrata.

U vojnoj sferi, Trajanova vladavina bila je veoma dinamična. Posle Domicijanovih ustupaka iz 89. godine posebno je opasna bila Dačka kraljevina, čiji je kralj Decebal stupio u pregovore sa parćanskim kraljem o zajedničkim akcijama, što je predstavljalo opasnost za istočne granice carstva. U prvom pohodu (101―102) Trajan je potukao Decebala koji je bio prinuđen da sklopi mir, pri čemu je Rimljanima pripao jedan deo Dačke kraljevine. Osim toga, Decebal se obavezao da pomaže Trajana u njegovim daljim pohodima; zbog ovih uspeha Trajan je uzeo naziv Dacicus (= Dački). Novi rat sa Dačkom kraljevinom (105-106) završio se Decebalovim samoubistvom i pripajanjem cele Dakije rimskoj državi. Rimljani su se tako spasli opasnog komšije i dobili povoljno zemljište za odbijanje napada sa severoistoka. Osim toga, u Dakiji su se nalazili rudnici zlata, a konačno, to je bila oblast veoma podesna za kolonizaciju. Trajan je, po završetku Dačkih ratova, izgradio onaj sistem pograničnih utvrđenja koji je činio tzv. limes: duž granice carstva na izvesnim rastojanjima podizana su manja utvrđenja ― kašteli, koji su povezivani putevima pogodnim za kretanje trupa. Na graničnoj liniji kopani su šančevi i stvarani nasipi. To je imalo za cilj da spreči eventualnu ofanzivu varvara.

Trajan je i na istoku planirao proširenje rimskih granica, očigledno u ubeđenju, koje su i pre i posle njega delili mnogi ugledni Rimljani, da jedino osvajanje može rešiti parćanski problem. Prvi potez bilo je pripajanje Nabatejske kraljevine (106. n. e.), koja se nalazila u Arabiji, u oblasti gradova Bostre i Petre (oba grada se nalaze u današnjem Jordanu i predstavljaju značajna arheološka nalazišta pod zaštitom UNESCO). Zatim je 114. godine Trajan okupio veliku vojsku, pripojio Rimu zavisnu kraljevinu Jermeniju i napao Partiju. Posle spektakularnih pobeda 115. i 116. godina, on je stvorio nove provincije (Severnu Mesopotamiju i Asiriju) i stigao do Persijskog zaliva. Ipak, on je u stvari samo prošao kroz Mesopotamiju ne učvrstivši tu rimske pozicije. Zato su, pošto bi njegova vojska prošla, izbijali ustanci. Ustanci su 117. godine ugušeni, ali je zato ponestalo sredstava za nastavak daljeg ofanzivnog rata protiv Partije. Krajem 116. Trajan se razboleo i krenuo brodom za Italiju. Njegovo zdravlje se pogoršalo tokom proleća i leta 117. i dok je stigao do Selinusa na Siciliji, iznenada je preminuo od edema u Kilikiji (Cilicia) 9. avgusta 117. godine.

Pre nego što je umro, Trajan nije javno odredio naslednika. Međutim, još ranije su visoke počasti i važna zaduženja bila dodeljena njegovom najbližem muškom rođaku, Publiju Eliju Hadrijanu, namesniku Sirije. Prema rečima Trajanove udovice, Trajan je na samrti i usvojio Hadrijana. Bila ta tvrdnja tačna ili ne, Senat i vojska su joj poverovali i Hadrijana priznali za cara. Senat je odmah i bez oklevanja proglasio Trajana za boga.

Literatura:

  • Ancell, R. Manning. "Soldiers." Military Heritage. December 2001. Volume 3, No. 3: 12, 14, 16, 20 (Trajan, Emperor of Rome).
  • Bennett, J. Trajan: Optimus Princeps, 2nd Edition, Routledge 2001
  • Bowersock, G.W. Roman Arabia, Harvard University Press, 1983
  • Fuller, J.F.C. A Military History of the Western World. Three Volumes. New York: Da Capo Press, Inc., 1987 and 1988.
    • v. 1. From the earliest times to the Battle of Lepanto; ISBN 0-306-80304-6: 255, 266, 269, 270, 273 (Trajan, Roman Emperor).
  • Isaac, B. The Limits of Empire, The Roman Army in the East, Revised Edition, Oxford University Press, 1990
  • Kennedy, D. The Roman Army in Jordan, Revised Edition, Council for British Research in the Levant, 2004
  • Lepper, F.A. Trajan's Parthian War. London: Oxford University Press, 1948.
Pripremio: Avalon
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi