Predstava o Sartreu ostaje nerazdvojna od para kojeg je činio do kraja svog života sa Simone de Beauvoir, koja je i sama filosof, spisateljka, nezaobilazni izvor modernog feminizma: par, slavan zbog svoje dugovečnosti, ali još više zbog intelektualne veze koju je otelovljavao i zbog svog načina života. Toliko koliko se može znati, Sartre nije nikada imao homoseksualna iskustva.

On je proživeo svoju homoseksualnost posredno kroz svoje delo i svoje susrete, bilo da se radi o Jeanu Genetu ili Violette Leduc, ili pak razmatrajući osobine bolne ženstvenosti Flauberta i Baudelaira. Nesporno je da je Sartrov stav u pogledu homoseksualnosti doprineo duhovnom otvaranju, koji će posle maja 1968. utemeljiti polet borbenog pokreta u Francuskoj, kasnije embrion gej zajednice.

Sartreovo razumevanje homoseksualaca, kao i njegovo viđenje položaja žena - nije uvek bilo isto, ono je polako sazrevalo. U jednoj noveli objavljenoj 1938 - ''Detinjstvo jednog vode'' (L'enfance d'un chef) daje portret dečaka iz bolje porodice Luciena Fleuriera, kojeg je život razmazio, i koji, pošto ga je u osnovnoj školi zaveo stariji učenik, završava pod uticajem užarene krivice, tako što se pridružuje redovima jedne fašističke organizacije. U duhu vremena, ova romaneskna situacija se vezuje za ideju da navodno postoji uzročna veza između ranog homoseksualnog iskustva i ekstremnih angažmana, što se prigodno naziva fašističkom perverzijom: ova teza se jednako oslanja na staru homofobičnu tradiciju koja se sastoji u tome da se 'greh' dodeli strancu (Nemcu, Italijanu, Englezu, itd.) i buržuju, ili pak na ideju da se radi o proizvodu dekadencije. Hitlerovski i mussolinijevski kult muževnosti, zasnovan na povratku paganskim bogovima antike, istovremeno kao i slika ovih mladih hitlerovaca koje je voda zaveo, svakako nisu bili bez uticaja na ispiraciju za ovu novelu iz istorije. U svom komadu ''Iza zatvorenih vrata'' (Huis clos, 1944) iz koga je ''Pakao, to su drugi'' (L' enfer, c'est les autres), stavlja na scenu lik lezbejke, Ines Serrano. U ''Putevima slobode'' (Les Chemins de la liberte), romanesknoj fresci objavljenoj između 1945. i 1949, Daniel je homoseksualac koji, fasciniran militarizmom i fašizmom, proslavlja nemačku okupaciju. Znaci li to da homoseksualac inkarnira, sa potpunom nepogrešivošću u padu, figuru pokvarenjaka i izdajnika po prirodi ?

U svom eseju ''Razmišljanja o jevrejskom pitanju'' (Reflexions sur la question juive, 1946), nastoji da analizira i objasni zašto su Jevreji fundamentalno definisani od strane neprijateljskog okruženja u društvu u kome žive: ova teorija, onako kako je izlaže, mogla bi se podjednako dobro primeniti na homoseksualce koji počinju da ustanovljavaju i da preispituju svoje odnose sa francuskim društvom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Sartre duguje Cocteauu svoj susret sa ličnošću koja ce ga duboko obeležiti, ličnošću pesnika, romansijera i pozorišnog pisca Jeana Geneta, koji ce u Sartrovom životu i delu zauzeti mesto njegovih fantazmi, Jean Genet koji protiv svoje volje inkarnira figuru sartrovskog homoseksualnog ideala. Obuzet Genetom, pod izgovorom predgovora njegovim romanima, Sartre će na šest stotina stranica konstruisati fikciju o čoveku Genetu, sa ciljem proveravanja konkretnih aspekata fundamentalnih pitanja pred svojim očima : slobode i sposobnosti prosuđjivanja iz samog sebe (la liberte et la capacite a juger de soi-meme). Pokazuje se da za Sartrea savršeno opitno ''jastvo'' (''soi'') inkarnira u osobi polu-anđela polu-demona homoseksualca preobraženog mašinom u tekst post-heideggerovskog egzistencijalizma. Siroče, lopov, obožavalac dominantnog muškarca, zabranjeni pisac postaje plen sistematične misli koja je našla predmet svog delirijuma. Metaforisati svoju potisnutu homoseksualnost kroz homoseksualnost drugog nije bez opasnosti: Genet neće više biti isti posle objavljivanja Sartreovog dela ''Sveti Genet, glumac i mučenik'' (Saint-Genet, comedien et martyr, 1952). Sartreova zasluga je što je ovom knjigom ponudio razmišljanje o složenom stavu svoje epohe u odnosu na ono što će i dalje biti tabu, drugačije postavljanje pitanja, koje se samo tako moglo postaviti.

Sartre prihvata 1971. god., ne bez rizika po svoju reputaciju i spokojstvo, da objavi manifest ''Homoseksualnog fronta za revolucionarnu akciju'' (Front Homosexuel d' Action Revolutionnaire - FHAR), jedne militantne radikalne grupe koja ce staviti svoj pečat na sedamdesete godine. Nešto pre svoje smrti, razgovarao je 1980. sa Jeanom Le Bitouxom i Gillesom Barbedetteom, novinarima gej časopisa ''Gai-Pied''. U tom razgovoru priznaje da određene ličnosti njegovih romana, kao Mathieu u ''Putevima slobode'' (Les Chemins de la liberte) ili Roquentin u ''Mučnini'' (La Nausee), jesu ljudi koji sa teškoćom upravljaju svojim identitetom i svojom muškom ulogom, nesigurnost u kojoj se sam nalazi. Zatim uspostavlja bliskost između statusa pisca i statusa homoseksualca koji, oba, postaju ono što su kako bi izbegli nepodnošljivu društvenu presiju kojoj su izloženi. Iz bezprizorne sudbine jednog Geneta, on vidi samo jedan izlaz - pisanje: ''Književnost kao i pederastija predstavljaju virtuelnu temu koja se izmišlja i izvesnim situacijama i koja, uostalom, nije čak ni predviđena jer ne bi bila od nikakve pomoći'' (Sveti Genet) (La Litterature comme la pederastie representent une issue virtuelle qu'on invente en de certaines situations et qui, en d'autres, n'est meme pas envisagee parce qu'elle ne serait d'aucun secours. Saint Genet). Još uvek, povodom Geneta, potvrđuje: ''To je tema koje dete otkriva u trenutku gušenja (...) Divim se detetu koje je željeno''. Zapitan o ličnosti Daniela koji u ''Putevima slobode'' aplaudira dolasku nemačkih trupa u Pariz, i da najzad objasni zašto bi po njemu homoseksualac u politici bio samo izdajnik, Sartre precizira: ''I ja bih bio pokušao da tako mislim ili da mislim nešto slično tome da sam bio homoseksualac. I mislim u stvari da je homoseksualac snažan izdajnik. Ali valja dobro razumeti šta to znači. Izdajnik je crni aspekt stvari; ali bela strana, zlatna, jeste to što homoseksualac pokušava da bude duboka stvarnost, veoma duboka. On nastoji da nade dubinu koju nemaju heteroseksualci; ali čak to, ta dubina koju nastoji da ima sa jednostavnošću, sa jasnošću, baš druga crna strana je preuzima; postoji u homoseksualcu crni aspekt koji ga definiše, koji mu se pruža da je oseti i koja nije neminovno takva prema drugima.'' (J' aurais essaye de le penser ou de penser quelque chose d' equivalent si j'avais ete homosexuel. Et je pense en effet que l'homosexual est un traitre en puissance. Mais il faul bien comprendre de que ca veut dire. Le traitre c'est l' aspect noir de la chose; mais l'aspect blanc, dore, c'est que l'homosexuel essaye d'etre une realite profonde, tres profonde. Il essaye de trouver une profondeur que n'ont pas les heterosexuels; mais cela meme, cette profondeur qu'il essaye d'avoir avec simplicite, avec clarte, eh bien l'autre cote noir la reprend; il y a dans l'homosexuel un aspect noir qui le definit, qui se fait sentir a lui et pas necessairement aux autres).

Godine 1980. bio je pesimista što se tiče položaja homoseksualaca u Francuskoj, u nemogućnosti da zamisli da tako preterano stidljivo društvo o tom pitanju može da evoluira, nije video drugi izlaz za gej ljude osim u stvaranju izvesnog specifičnog zajedničkog prostora sličnog onom koji su stvorili američki gejevi, kako bi mogli da se slobodnije međusobno nalaze. Ta zajednica koja se ne može naći, koja se ne može ukoreniti u Francuskoj u tradiciju zajedništva i udruživanja, ostaje da bude izmišljena za one koji ne očajavaju zbog neophodnosti da se zasnuju veze homoseksualne solidarnosti, dok nasuprot tome, tiha većina francuskih homoseksualaca nastavlja da se upisuje u prostor koji im se nudi putem tolerancije, izvesno sve veće, ali sa taktom i diskretnošću koja ne ide bez izvesne teškoće da se bude (une difficulte d'etre).

Lionel Povert

Literatura:
W.R. Dynes, Encyclopedia of Homosexuality, izd. Garland, 1990.
Gai-Pied Hebdo Best, 1979-1991.
Jean-Paul Sartre, Les Chemins de la liberte: T1, l'age de raison; T2, le sursis; T3, la mort dans l'ame, izd. Gallimard (Folio).
Jean-Paul Sartre, L'idiot de la famille, Gallimard.
Jean-Paul Sartre, Le Mur, izd. Gallimard (Folio).
Jean-Paul Sartre, La Nausee, Gallimard (Folio).
Jean-Paul Sartre, Saint Genet, comedien et martyr, premier tome des Oevres complet de Jean Genet, izd. Gallimard (prvo izdanje, 1953).

Iz: Lionel Povert, Dictionnaire Gay, Paris: Jacques Grancher, 1994.

Prevod: Nata

...Srce Sartreovog egzistencijalizma je radikalni koncept ljudske slobode. U svom najznacajnijem delu Bice i ništavilo (1943) Sartre opisuje kako mi, kao svesna bica, ucestvujemo u misteriozno nedeterminisanom 'ništavilu' bica ''za sebe'' ili svesti, što je u radikalnoj suprotnosti sa uzrocno determinisanim, objektivnim bicem samih stvari ili bicem ''po sebi''. 'Ništavilo' svesti je u srcu ljudske slobode, naša sposobnost da transcendiramo uzrocno determinisano polje materijalnih stvari. Sa apsolutnom slobodom, medutim, dolazi i apsolutna odgovornost. Teret slobode je u toj meri težak da mi uvek pokušavo da ga izbegnemo, poricuci na taj nacin našu slobodu. U onome što Sartre naziva loše verovanje (mauvais foi, bad faith. Koncept koji se unekoliko podudara sa marksistickim konceptom ‘lažne svesti’. O tome vidi: (http://eserver.org/clogic/4-2/coombes.html) nastojimo da vidimo sebe kao nekog ko nema izbora - bilo da se to objašnjava kao posledica biologije, karaktera, okolnosti, pre nego što nastojimo da budemo to što jesmo i da delamo na nacin na koji delamo (što bi Sartre nazvao autenticnom egzistencijom - ontološki zasnovanom konceptu. Prim. prired.). Kao primer lošeg verovanja Sartre navodi i slucaj homoseksualca koji, iako se nanovo priklanja svojoj homoerotskoj sklonosti, grešnicki porice da je 'homoseksualac'. Nije, medutim, homoseksualac taj koji je u lošem verovanju nego njegov poznanik 'kriticar', koji zahteva iskreno 'ispovedanje' njegove grešne prirode. Zapravo, odbijanjem da identifikuje sebe kao izvestan tip licnosti, u ovom slucaju kao homoseksualca, homoseksualac pokazuje zbunjeno razumevanje prave prirode svoje slobode da bude ili da ne bude šta god da on bira. Kriticar, sa druge strane, zaista traži od homoseksualca da porekne svoju slobodu, objašnjavajuci njegove cinove kao posledicu njegovog homoseksualnog bica, pre nego kao prosto stvari koje ovaj sam izabira da cini.

Sartreova koncepcija ''lošeg verovanja'' zapravo anticipira queer kriticizam svake politike identiteta koja zastupa fiksirani ili esencijalni identitet. Biti queer znaci ne biti ogranicen na bilo kakav fiksirani identitet ili normativnu seksualnost, više nego što je (to) znaci(lo) biti gej ili lezbejka... Seksualnost za Sartrea ostaje uvek stvar slobodnog izbora....

David West

Iz:
Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 371-372.

Prevod: N.

Linkovi:

Queer Theory Site:
http://www.queertheory.com/histories/s/sartre_jean_paul.htm

Osnove Sartreovog egzistencijalizma:
http://www2.gasou.edu/humanities/exist.htm

Život i priključenija: http://people.brandeis.edu/~teuber/sartrebio.html
http://www.geocities.com/sartresite/
http://www.philosophypages.com/ph/sart.htm