Orton je roden u radničkoj porodici u Leicesteru; pohadao je Clark's College (privatnu stručnu školu) do svoje šesnaeste godine, gde je naučio stenografiju i daktilografiju; nakon toga je bio više puta zaposlen kao slabo plaćeni kancelarijski službenik, sve do 1951. Te godine je dobio stipendiju za pohadanje Royal Academy of Dramatic Art u Londonu, gde je studirao glumu dve godine i gde je i upoznao Halliwella, kolegu sedam godina starijeg od njega. Njih dvojica bili su ljubavnici punih sedamnaest godina. Halliwell, koji je bio daleko načitaniji i obrazovaniji, postao je Ortonov mentor, te je podsticao svog ljubavnika da što više čita i piše. Može se samo nagadati jesu li oni u tom periodu čitali Jeana Geneta, izvesno je pak da su se obojica upustila u život sitnog kriminala, što je rezultiralo njihovim hapšenjem 1962, zahvaljujući tome što su ubacivali nepristojne naslove na korice knjiga pozajmljenih iz biblioteke i cepali ko zna koliko stotina slika iz knjiga o umetnosti (koje su im zatim poslužile za dekoraciju zidova njihovog malog stana), te ih zamenjivali pornografskim slikama i crtežima. Dok je bio u zatvoru, Orton je napisao komad The Ruffian on the Stair (što će biti njegov prvi izvedeni komad) i poslao ga je BBC-ju. Taj komad je konačno emitovan 1964.

Ova njegova jednočinka (kasnije kombinovana sa njegovim komadom The Erpingham Camp (1966), pisanim za televiziju, sa kojim je postavljena na scenu 1967. pod nazivom Crimes of Passion) odredila je ton i stil svih njegovih kasnijih dela koje je odlikovao nagoveštaj zabranjenih homoseksualnih odnosa, krajnje haotičan zaplet s elementima farse, poigravanje sa sintaksom po uzoru na Wildea, izliv potisnutih seksualnih nagona, zločina i požude po uzoru na Geneta, živopisni, žestoki i neobični iskazi predstavljeni na najobičniji mogući način. Ortonova genijalnost leži upravo u načinu na koji je on povezao sposobnost Wildea i Shawa da preokrenu uobičajena moralna poimanja u njihove krajnje suprotnosti, uz pomoć zapleta koji veličaju nedozvoljenu seksualnost, uključujući i homoseksualnost.

Mnogi kritičari, izmedu ostalih i Ortonov glavni biograf John Lahr (koji je Ortonovu biografiju objavio pod nazivom Prick Up Your Ears), čitali su Ortonove komade kroz prizmu njegovog života, onako kako je on to zabeležio u svojim dnevnicima: kratki, slučajni susreti u javnim klozetima i parkovima, homoseksualna poza (uska majica sa kratkim rukavima, farmerke, crna kožna jakna, kožne čizme - što je bio kôd oblačenja skoro kao Wildeov dendizam), Halliwellova rastuća razdražljivost i ljubomora, te Ortonov komercijalni uspeh na londonskoj pozornici, što je sve dovelo do njegovih još skandaloznijih pokušaja da šokira publiku. Ovi kritičari pronašli su u ovakvom ponašanju namerno vredanje društvenih zakona i konvencija, što je pretočeno u njegove komade u vidu redanja niza dogadaja bez ikakvog poretka i grotesknih seksualnih odnosa, osmišljenih isključivo sa ciljem da razbesne i uvrede.

Orton je činio sve što je mogao da umanji skandal koji je prouzrokovao svojim delima, te je stvorio sebi i alter ego, izvesnu g-du Ednu Welthorpe u čije ime je pisao brojna pisma u štampi, stavljajući prigovore na ono što je većina čitalaca videla kao nemoralnost u Ortonovim delima. Njegov život je u tom smislu bio samo produžetak njegovog dela, sam po sebi jedna predstava, u kom je Orton ostvario i ono najgore značenje uloge homoseksualca kriminalca koju mu je društvo pripisalo, ali i takode zauzeo visok moralni stav u svojim pismima kao tetka Edna, izvrgavajući ruglu samu diskriminaciju (very sensibilities) kojom je osuden. Njegov život i njegova dela bili su inovativni po tome što on nije pokušao da sakrije, niti je pristao da izrazi putem kodiranog ponašanja, polimorfnu seksualnost bilo svoju, bilo svojih književnih likova.

Orton je pisao u jednom prelaznom trenutku, našavši se izmedu onih pisaca koji su se zatvorenije bavili pitanjem homoseksualnosti (kao što su Tennessee Williams i Terrence Rattigan) i onih čija su dela sa homoseksualnom tematikom bila mnogo eksplicitnija, poput Marta Crowleyja i Colina Spencera. Ortonovo delo, kako Alan Sinfield tvdi, aktivira upravo ovaj pokret ka samo-identifikaciji, u pravcu nedvosmislene, afirmacije queer seksa, bez stida.

Framji Minwalla

Bibliografija:

http://web.simmons.edu/~burkev/joeorton.html

Bigsby, C. W. E. Joe Orton. London: Methuen, 1982.
Charney, Maurice. Joe Orton. London: Macmillan, 1984.
Esslin, Martin. ''Joe Orton: The Comedy of (Ill) Manners''. In Contemporary English Drama. C. W. E. Bigsby, ed. New York: Holmes & Meier, 1981, 93-107.
Lahr, John. Prick Up Your Ears: The Biography of Joe Orton. New York: Knopf, 1978.
Lucas, Ian. Impertinent Decorum. London: Cassel, 1994, 38-44.
Orton, Joe. The Orton Diaries. John Lahr, ed. London: Methuen, 1986.
Sinfield, Alan. ''Who Was Afraid of Joe Orton?'' Textual Practice 4, no. 2 (Summer 1990): 259-97.

Srpski prevod:
Orton, Džo, Lora. Priredivac – prevodilac: Radovanovic Vencislav. Beograd : Jugoslovensko dramsko pozorište (Ars dramatica 34), 1985, ukupno strana 47.

Prevod: Bosie

Joe (John Kingsley) Orton (1933-1967)

Radničko vaspitanje Džoa Ortona u engleskoj provinciji, njegovo dugotrajno siromaštvo, osećaj besa i izolovanosti kao homoseksualca u Velikoj Britaniji pedesetih, stopili su se u njegovom delu u efektnu satiru nacije i vremena u kome je živeo. Gospodin Sloun iz Zabaviti gospodina Slouna, pederi/provalnici iz Pljačke, apsurdni policajac iz Šta je batler video - sve su to likovi iz sveta koji je okruživao Ortona i njegovog ljubavnika Keneta Halivela. Upoznali su se na londonskoj Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti u vreme kada je Orton pokušavao da postane glumac. Njihovi likovi transformisali su se u dugačku kemp duhovitost koja je uzdrmala tlo pod nogama savremenog seksualnog i društvenog morala.

Kao Džejms Din u Americi, Orton je u privatnom životu gajio sklonost ka prenaglašenom stilu radničke klase (vojnicke čizme, stari džins i radničke jakne) koji je, do trenutka kada je on apsorbovao srednjeklasnu uglađenost Halivelovog istancanijeg homoseksualnog stila, postao podvrstom kempa. Bila je to ironicna predstava sa naumom da se zabeleži usputno zanimanje koje je, na kraju krajeva, dopuštalo da se vide koreni iz kojih je Orton crpeo svoj humor. Engleska šezdesetih tragala je za mostovima izmedu klasa; Ortonov artikulisani ali neobrazovani glas, glas seksipilnog i promiskuitetnog usamljenika koji je, međutim, izgledao kao muškarcina, predstavljao je pravu stvar. Posle mnogo godina nemaštine, Džo se našao među zvezdama kao najtraženiji mladi pozorišni pisac tog vremena.

Ovaj skok do uspeha - za koji je dobrim delom zaslužan i pogrešno shvaćen ali neodređeno uznemirujuć kemp humor njegovih komada, često podjednako ružičast koliko i crn - razorio je Halivelovu sigurnost. Stariji partner do tada se pouzdao u blagu nadmoćnost svoje klase, životnog doba, prihoda i obrazovanja. Fina psihološka ravnoteža izmedu dvojice muškaraca otišla je bestraga i denouementl¹²² je dosegnut u trenutku kada je Halivel čekićem prosuo mozak Ortonu, a potom se ubio pilulama za spavanje. Čitav spektar kempa, od samoprojekcije do autodestrukcije, odigrao se u ovoj jedinstvenoj ljubav-uz-uspeh priči. Njena gorka ironija ostavila je još izrazitiji odjek u komadima koji, mada daleko od revolucionarnih prevrata kakvima su se isprva činili, zauzimaju uz Vajldove, svoje mesto medu najboljim engleskim komedijama manira.

Iz: Filip Kor, Kemp laz koja govori istinu (enciklopedija kempa), preveo Sinisa Mitrovic, Rende Beograd, 2003.
http://www.rende.co.yu/kontrabunt/004.html