Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia










       
Genet, Jean (1910-1986)
Francuski pisac.

Genetov život je bio savršeno otelovljenje predromantičarskog stereotipa: homoseksualac-izgnanik, neravnopravan pred društvom i zakonima, herojski sam bira i svoju seksualnost i svoje učešće u kriminalu, a sve u inat buržoaziji. Kako i Sartre tako i Genet, svako iz svojih razloga, pažljivo su pothranjivali tu legendu, i ona ostaje mnogo značajnija za njegove poštovaoce, naročito medju onim gay intelektualcima anti-asimilacionistima, nego bilo kakva biografska realnost. Glavni izvori za legendu o Genetu potiču iz njegovih romana, naročito iz Čuda ruže (Miracle de la Rose, 1946), Pogrebnog zavoda (Pompes funèbres, 1947) i Dnevnika jednog lopova (Le Journal d`un Voleur, 1948)), od kojih se poslednji smatra autobiografijom, a u sva tri dela on se predstavlja u ulozi pisca i junaka. Dodatni izvori jesu njegove izjave, bilo napisane, bilo izrečene drugim piscima ili prijateljima kao što su Cocteau, Sartre, Simone de Beauvoir i Violette Leduc kao i intervjui koje je šezdesetih i sedamdesetih godina davao časopisima poput Playboya, L`Expressa i L`Nouvel Observateura. Budući da je legenda nastala još za života samog pisca, ona se bitno odrazila na njegovo samodoživljavanje i dalji razvoj njegovog stvaralaštva.

Majka ga je napustila ubrzo po rodjenju, tako da je on verovatno odrastao u nekom sirotištu. Prva stvar koja se o njemu pouzdano zna jeste ga da je, kada mu je bilo šest ili sedam godina, usvojila jedna siromašna seljačka porodica iz oblasti Morvan. Kao mlad je počeo da krade, nesumnjivo zbog nezavidne situacije u kojoj je živeo, a čini se da je bio traumatizovan zbog činjenica da je sa samo deset godina javno označen kao lopov. Govorio je da je napustio školu kada mu je bilo dvanaest godina. Dakako, do svoje petnaeste godine upadao je u nevolje dovoljno često da bi bio poslan u popravni dom u Mettray, u oblasti Loire, koji je bio nadaleko čuven po svojoj strogoj disciplini. Upravo tada je on počeo otkrivati svoju homoseksualnost, kako fizičku tako i psihičku i kada je bio već duboko ogrezao u delikvenciju. Godine 1929. prijavio se za vojsku u regrutnoj kancelariji u Mettrayu da bi bio odmah prihvaćen. Januara 1930. poslan je na Levant, gde je prvi put osetio kolonijalizam. U ovom periodu, kako sam kaže, počeo je da čita Dostojevskog. Godinu dana kasnije, otpušten je iz aktivne službe, ali se juna 1931. ponovo vratio u vojsku, ovoga puta u Maroko, radeći kao sekretar generala Goudota. (Ovo je dobar trenutak da se zapitamo kako je on dostigao dovoljan nivo pismenosti da bi radio kao sekretar kod jednog generala i da bi postao jedan od najpažljivije proučavanih pisaca francuske književnosti dvadesetog veka, budući da praktično nije imao nikakvo obrazovanje (formalno, prim. prev.) od svoje dvanaeste godine).

Genet se vratio u Francusku 1933. god. ali je deset meseci docnije ponovo regrutovan na godinu i po dana. U medjuvremenu, u pauzama izmedju vojnih službi (službi koje su skoro sasvim istisnute iz njegovog autobiografskog pripovedanja), počelo je njegovo lutanje Evropom, prvo Španija, a potom i mnoge druge zemlje: Čehoslovačka, Poljska, Austrija i nacistička Nemačka, što je ispunilo njegov život sve do 1940. godine. Izdržavajući se kradjom, džeparenjem i, verovatno, prostitucijom, najveći deo vremena proveo je u društvu sličnom onome koje je imao u Mettrayu. Sebe, svakako, portretira kao osobu zaglibljenu u društveni kal. Pa ipak, jula 1933. god. susreće se lično sa eminentnim (i eminentno buržoaskim) stvaraocem Andre Gideom; kako njegov biograf Edmund White primećuje, ostaje potpuna misterija kako je on saznao Gideovu adresu i kako je uopšte izdejstvovao da ga ovaj primi. Ono što znamo je da je Genet, u prvoj polovini četrdesetih godina, više puta završavao u zatvoru zbog kradje, u tom periodu je i počeo pisati, naročito u ćeliji u Fresnes-u. Njegovo prvo zapaženo delo, roman Notre-Dame-des-Fleurs, jeste napisan upravo tamo, a izdat je uz pomoć nepoznatog pokrovitelja 1944. godine. Te godine je upoznao Jean-Paul Sartrea, kome duguje to što je njegov rad doživeo brz uspeh pedesetih godina i što je i on sam konačno uspeo da oseti finansijsku sigurnost. U periodu izmedju 1944. i 1956. god. Genet je napisao veći deo svoje poezije i romana, svoju "autobiografiju", svoje dve drame i nekoliko eseja. Godine 1948. bio je osudjen ne doživotnu robiju zbog ponovnih prestupa, ali je grupa pisaca predvodjena Cocteauom i Sartreom izdejstvovala kod predsednika njegovo pomilovanje. Radi se o pismu koje su Cocteau i Sartre uputili predsedniku Auriolu, a koje je objavljeno u časopisu Combat, koji je u mnogome doprineo širenju mita o Genetu, menjajući njegov status sitnog kriminalca u status heroja umetnika-odmetnika. Sartre ga je tada metaforično kanonisao u sveca: Saint-Genet:Comédien et Martyr, 1952. godine.

Genet je na ovo odreagovao periodom introspektivnog zatišja, da bi potom napisao niz veoma politizovanih drama- Balkon (Le Balcon, 1965), Noći (Les Noirs, 1958) i Paravani (Les Paravents, 1961) - na kojima se gradi njegova šira reputacija.  Ova transformacija praćena je zauzimanjem krajnje radikalnih stavova u društvenim i političkim pitanjima. Godine 1970. na svom putovanju po Sjedinjenim Državama naširoko je govorio o rasnim problemima i otvoreno podržao ’Crne Pantere’. Potom je postao militantni podržavalac Palestinaca, a kasnije je stao uz Baader-Meinhof bandu u Nemačkoj. Sve tri grupe bile su nasilne po metodama, što ih je činilo potpuno neprihvatljivima za liberalne intelektualce. Njegovo poslednje veliko delo, Zaljubljeni zarobljenik (Un Captif amoureux, 1986), stavlja ove strasti (ili bar prve dve) u razumljivu perspektivu. Genet je bio fasciniran dvema društvenim grupama - američkim crncima i palestinskim Arapima, koje su potpuno zasnovane na muškoj dominaciji, sirovom mačo ethos-u, koje izjednačava muževnost sa nasiljem. On se identifikovao sa njihovim osećanjem marginalizovanosti i bio je erotski privučen njihovom nasilnošću, koja se vremenom nakupila u njima usled frustriranosti. Njegovo obožavanje heroja u delu Zaljubljeni zarobljenik, jeste u principu ponovno proživljavanje njegovih zatvorskih iskustava iz mladosti i potpuno je u skladu sa njegovom voljnošću za provodjenjem vremena u vojsci. Otuda, dakle, neprestana privlačnost koju on ima za izvestan deo zapadnog gay sveta. U Francuskoj, medjutim, mnogi gay pisci mladje generacije, kao što su Renaud Camus i Dominique Fernandez, smatrali su Genetov lik homoseksualca-odmetnika negativnim i prevazidjenim.

Christopher Robinson

Literatura: J.-P. Sartre, Saint-Genet, Actor and Martyr, trans. B. Frechtman (London, 1988); J. Savona, Jean Genet, London, 1983; E. White, Genet, London, 1993.

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History (From World II to the Present Day), edited by R. Aldrich and G. Wotherspoon, London & New York (Routledge), 2001.

Prevod: Minja

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi