Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Fotografija Emily DIckinson

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

       
Emily Dickinson (1830-1886)
Američka pesnikinja

Postoji samo jedna fotografija Emily Dickinson, na kojoj je otprilike 17 godina stara, jedna vrste protofotografije iz 1848. (Jedini kengur među svim tim lepim devojkama, kako opisuje samu sebe Emily). Niko više ne zna kako je izgledala kao odrasla osoba, a poslednje dve decenije života samo je najbliža porodica bila u prilici da vidi njeno lice. Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nadena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama.

Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile 'priređene' od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše 'šašav' materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ''The Single Hound'', u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima. Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Redigovala ih je Susanina ćerka, Martha Dickinson Bianchi, koja je objavila i druge knjige izbora poezije i pisama, snabdevene biografskim sećanjima na mističnu i doživotnu ljubavnu patnju. Taj sentimentalistički pogled na pisanje Dickinsonove javlja se po svemu sudeći na osnovu brataničinog administratiranja književnog stvaralaštva. Istinski prodor u stvaralaštvo Emily Dickinson došao je izmedu 1920. i 1930. kada su kriticari otkrili kako grublju tako isto prefinjeniju pesnikinju. Kada je Thomas H. Johnson izdao ''The Complete Poems'' 1955, pesme su bile neredigovane. Samim tim je postala vidljiva fragmentarnost i formalna 'iskrivljenost'. Granica između nacrta, beleški, vežbi i gotovih pesama je često nejasna kod Dickinsonove. Možda su stoga toliki pokušali da nadu nove, do sada skrivene pesme u njenom književom stvaralaštvu; u jednoj nedavno objavljenoj knjizi je inventivni urednik izvadio sekvence iz pisama Emily Dickinson i sastavio ih kao pesme. Numerisanje pesama potiče iz izdanja Thomasa H. Johnsona. Različita datiranja pesama se zasnivaju na proučavanjima rukopisa. Johnson je uredio i sabrana pisma Dickinsonove 1958. godine.

'Tajno' i ambiciozno književno stvaralaštvo Emily Dickinson ušlo je u značajnu fazu u periodu od 1858. do 1864. god. U tom razmeđu ona nije bila samo izrazito produktivna, već je stvorila i samosvojan poetski izraz. U to vreme počela je da se izoluje. Od 1850. veoma retko je izlazila iz kuće. Neminovno se postavlja pitanje da li je povučenost Dickinsonove bio znak bolesti. Ali je takođe jednako značajno pitanja nije li joj izolacija omogućila da bude spisateljka. Pošto poezija Dickinsonove ustanovljava poetski univerzum koji u bukvalnom smislu izgleda kao da je iz 'drugog sveta', vredi li isticati da su ove sveobuhvatne pesme plod izolovanja od drugih ljudi. Delimično je to spisateljska izolacija, slična na primer onoj koja je poznata kod Montaignea ili Emanuela Kanta. Izolacija Dickinsonove sadrži drugačiji, možda introvertniji pogled na svet. Ptice na drveću, pčele u bašti ili odeća dečaka koji se udavio pročišćavaju se opisima ljudskog mozga kao nadzemaljskog scenarija, promišljanja Shakespearea kao protokoliste čovečanstva i shvatanje sećanja kao podzemnog staništa.

Kako čitamo Emily Dickinson? Čuveni portret u pesmi Inger Hagerup (norveška pesnikinja), napisanoj oko 1951, govori o dvostrukoj ulozi koja je dodeljena Dickinsonovoj. S jedne strane draga sestra, poslušna ćerka, s druge strane hladni hirurg koji reže svoj sopstveni goli bol. Ova pesma govori o sučeljenosti potpune anonimnosti života i snažne izražajne forme u pesmama koje ostavila za sobom.

Emily Dickinson, koja je po mnogo čemu živela u skladu sa svojim vremenom i svojom klasom - time što je živela povučeno u kuci svog detinjstva - pokazala je svojim pisanjem da je bilo nemoguće izdržati unutar tih uskih granica. Tako se pesme mogu čitati kao 'noćna strana' Dickinsonove, ali i noćna strana ženskosti. Ali ovakvim poređenjem rizikujemo da pojednostavimo pesme. Jer najvrednije u pesmama Dickinsonove jeste kako suvereno nadilaze poznate kategerije i misaone obrasce.

Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.

Prema Haroldu Bloomu, nemoguce nam je da prihvatimo Dickinson; poetska prosudivanja se krecu na tako visokom nivou, piše Bloom, da je nemoguce uciniti Dickinsonovu delom naše kulture. A hrabra, ali sklona efektima, istoricarka kulture Camille Paglia prikazuje Dickinsonovu kao ženskog De Sada, vampira, prilagodenog radikalnim osamdesetim godinama: dosadno perverznim u leopradovskim mini suknjama.

Feministicke književne teoreticarke Sandra Gilbert i Susan Gubar su u svojoj prvoj obuhvatnoj studiji o velikim ženskim književnim delima The Madwoman in the Attic, 1979, smatrale da njena poezija - a u izvesnoj meri njena biografija takode - mogu da se shvate kao inscenacija, varijacija samodokazivacke drame kroz koju prolazi svaki (narocito ako je žena) pisac. Gilbert i Guber smatraju da je Dickinsonova pisala u periodu kada je nedostatak ženskih primera i tradicije bio kritican. Nasuprot muškim piscima koji su se utemeljivali kao pisci kroz književna oceubistva, morale su ženske spisateljke da uđu u tradiciju 'sa strane'. Takode, da bi izbegla da piše u senci svojih muških prethodnika, piše Emily Dickinson u svetlu jednog drugačijeg sunca. ''I' am nobody! Who are you?'' Jedna samoponištavajuća izjava ''ja sam niko'' dobija dugo značenje kada je prati pitanje ''ko si ti?''. Takva molba sadrži samosvojan način da se bude niko. Otuda nije dalek put do teatralne Dickinson, koja potpisuje svoja pisma sa 'brat Emily', 'Čika Emily', 'Daisy' ili samo 'Dickinson'.

Veoma često ukazuju pesme na nešto što se ne može prikazati u jeziku, abstraktnu tačku ili nejasno jezgro, kao kad jedno umiruće oko biva ponovo napunjeno a da ne cikne šta to bi - blagosloveno da se gleda.

To može da deluje metafizički, ali je ipak suviše kriptično da bi se čitalo kao religiozna čežnja. Može izgledati kao da se desio preokret [unutar pesme] od impulsa da se piše do završene pesme. Misao se pobunila protiv sebe same, tako da se ono na šta pesma referira gubi. Ono što ostaje jeste jezik koji pokazuje na nešto što ne znamo šta je, nešto što se može pojmiti zamenicom 'it' (to): ''To je bez greške, bez nedostatka - ali veliko - nepovredivo - gorelo je dalje - razrešilo se - i izgubilo se za čovečanstvo''.

Jednovremeno čini Dickinsonova to u-topijsko topičnim; ona ilustruje izraze kao 'Večnost', 'Um', 'Raj'. Pojmovi postaju konkretni u toj meri da pojedine pesme nastoje da rasprave njihovo geografsko mesto u odnosu jednih prema drugima. To apstraktno je bez tela, bez vidljivog oblika, ali Dickinsonova koristi apstraktne pojmove kao da svaki od njih pokazuje na određeno mesto u mozgu; mesto ili oblast koje može da se pokaže, disecira, iseče. Ako je tačno, kako neki smatraju, da umetničko delo postavlja pravila za nešto što još ne postoji, onda su pesme Emily Dickinson ugledan primer za to.

Tone Hodnebo

Sa norveškog: Nataša Popivoda Endresen


Iz: Tone Hodnebo, Emily Dickinson: Skitne lille hjerte. Gjendiktning Kolon, 1996. (Emily Dickinson, Malo, prljavo srce. Prevod, izbor i pogovor prevod Tone Hodnebo).


Pesma br. 761 iz 1863. god.

From Blank to Blank
A Threadless Way
I pushed Mechanic feet
To stop - or perish- or advance-
Alike indifferent -

If end I gained
It ends beyond
Indefinite disclosed -
I shut my eyes - and groped as well
'' Twas lighter - to be Blind -

Pesma br. 1109 iz 1867. god.

I fit for them -
I seek the Dark
Till I am thorough fit.
The labor is a sober one
With this sufficient sweet
That abstinence of mine produce
I purer food for them, if I succeed,
If not I had
The transport of the Aim -

Pesma br. 1153 iz 1874. god.

Through what transports of Patience
I reached the stolid Bliss
To breathe my Blank without thee
Attest me this and this -

By the blank exultation
I won as near as this
Thy privilege of dying
Abbreviate me this -


Pesme su preuzete iz:

Harold Bloom, The Western Canon: The Books and School of the Ages, New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1994.

+Preporučujemo:

 

 

 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi