Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 





 

 



Fokin




       
DAGILJEV, SERGEJ (1872-1929)
Ruski impresario

Rođen u Novgorodu kao Sergej Pavlovič Dagiljev, bio je sin ruskog generala i aristokratkinje koja je umrla na porođaju. Dagiljev je kao dete dobijao časove klavira, a posredstvom muzičkih veza porodice svoje maćehe upoznao je Čajkovskog i Musorgskog.

Zahvaljujući svom privilegovanom statusu, Dagiljev je bio mladi "dandy", visok, krupne glave i, prema njegovom sopstvenom priznanju, razmetljivog ponašanja. Počev od 1890. studirao je pravo u Petrogradu, ali se uskoro okrenuo muzici. Studirao je sa Rimskim-Korsakovim, koji ga je ohrabrio da komponuje. Nakon što je 1894. diplomirao, odlučio je da, umesto toga, postane pokrovitelj umetnosti. Uprkos svom skromnom imetku, počeo je da organizuje izložbe ruskih umetnika. Zajedno sa svojim rođakom Dmitrijem Filosofovim 1898. osnovao je Mir Iskusstva (Svet umetnosti), časopis za umetnosti i književnost. Naredne, 1899. godine, organizovao je izložbu francuskih impresionista a 1901. Društvo za večeri savremene muzike. Kada je 1899. imenovan za pomoćnika direktora Marijinskog teatra u Petrogradu, počeo je da uređuje pozorišni godišnjak i da učestvuje u postavljanju opera. Pošto je 1906. potrošio svoju sopstvenu imovinu i bio pritisnut homofobijom petrogradskog društva, uputio se u tolerantniju i umetnički progresivniju parisku atmosferu.

U Parizu je odmah organizovao izložbu ruske umetnosti a naredne godine i seriju koncerata na kojima su predstavljeni savremeni ruski kompozitori. Najveći trijumf koji je Dagiljev postigao do 1908. bilo je njegovo predstavljanje Fjodora Šaljapina u Borisu Godunovu u pariskoj Operi. Uspeh koji je postignut te sezone vodio je ka pozivu da se sledeće godine u Parizu organizuje sezona ruske opere i baleta. Izuzetan uspeh koji je Ballets Russes postigao tokom prve pariske sezone 1909. godine nije predstavio samo tako besmrtne igrače kao što su Pavlova, Nižinski, Karsavina, Fokine i Bolm nego je istovremeno označio i rođenje najvažnijeg umetničkog poduhvata u zapadnom svetu. Remek–dela postavljena za sezone u Parizu, Berlinu, Beču, Budimpešti, Monte Karlu, Londonu, Španiji i severnoj i južnoj Americi nisu označila ništa manje nego rađanje umetnosti 20. veka. Da je Dagiljev bio odgovoran i samo za to što je 1913. prikazana premijera Posvećenja proleća (Le Sacre du Printemps) I. Stravinskog sa revolucionarnom koreografijom Nižinskog, bio bi mu osiguran položaj vodeće sile u svetu umetnosti.

Verovatno da u 20. veku niko nije posedovao takav dar da "nanjuši" izuzetan talenat, ako ne i genijalnost, kod igrača, koreografa, kompozitora i scenografa, kakav je posedovao Dagiljev. Oni koji su tokom kraćeg ili dužeg perioda radili s njim uključuju mnoštvo značajnih imena u scenografiji, muzici i baletu 20. veka: Fokine, Nižinski, Massine, Nižinska i Balanchine, kompozitori Stravinski, Ravel, Poulenc, Milhaud, Satie, de Falla i Prokofjev; scenografi Bakst, Benois, Picasso, Roerich, Goncarova, Čeličev, Matisse, Rouault and Jean Cocteau. Medju ambicioznim mladim talentima koji su žudeli za njegovom podrškom bili su Cole Porter, George Gershwin, John Alden Carpenter, Kurt Weill, Vladimir Dukelski (Vernon Duke) i Nikolas Nabokov. Pod njegovim rukovodstvom, Ballets Russes predstavio je, verovatno s izuzetkom New York City Ballet–a, neuporediv repertoar remek–dela koja uključuju Les Sylphides, Carnaval, Schéhérézade, Firebird, Le Spectre de la Rose, Petroushka, L'Apres–Midi d'un Faune, Jeux, Le Sacre du Printemps, Le Coq d'Or, Parade, La Boutique Fantasque, Le Tricorne, Le Chant du Rossignol, The Sleeping Princess, Les Femmes de Bonne Humeur, Les Noces, Les Biches, Le Train Bleu, Apollon Musagete, Le Bal i Le Fils Prodigue. Njegov umetnicki ukus bio je toliko nepogrešiv da su čak i najnezavisniji umetnici, uključujući Stravinskog i Richarda Straussa, pristajali da na njegovu preporuku izmene svoje kompozicije. Igrači, umetnički saradnici i osoblje koje je često suprotstavljao jedne drugima živeli su u strahu da ga ne uvrede i mnogo češće su prećutno prihvatali njegove želje nego svoje sopstvene.

Dvadesetogodišnji uticaj Dagiljeva na umetnost Zapada je neizmeran. Ballets Russes nije bio samo izvor moderne umetnosti, muzike i baleta, nego i kulture i estetike 20. veka. Čini se da ništa, pa čak ni dolazak iz privilegovanog i kultivisanog okruženja, ne objašnjava razvoj najvećeg genija za umetničke poduhvate 20. veka. Ništa osim, možda, njegove homoseksualnosti. Tirza True Latimer ubedljivo dokazuje da je opsesivna želja Dagiljeva za uspehom u svetu umetnosti bila ukorenjena u strahu da bi neuspeh mogao da izazove osudu homofobičnog društva. Homoseksualnost S. Dagiljeva je nesumnjivo uticala na umetničku misiju Ballets Russes-a sa njegovim promovisanjem egzotičnog, senzualnog, androginog i estetike "drugog". Glorifikacija baletana i muškog tela, karakteristična za Dagiljeva, otvorila je put za prihvatanje muških plesača i izvela revoluciju u baletu 20. veka.

Dagiljev je skupo platio svoj izuzetan uspeh. Kao i kod svih genijalnih ljudi, i u njegovim poduhvatima postojala je doza tragedije i ludila. S izuzetkom njegovog 14–godišnjeg odnosa s Dmitrijem Filosofovim, Dagiljev nikad nije imao uspešnu ljubavnu vezu. Imao je sklonost ka zaljubljivanju u izuzetne umetnike, uključujući Nižinskog, Massinea, Antona Dolina, Sergea Lifara i Igora Markevića, ali čini se da niko od njih nije bio u stanju da mu uzvrati istopolnu ljubav za kojom je toliko čeznuo. Oni, koji su mogli da mu uzvrate tu ljubav retko kad su mu bili seksualno privlačni, i kao prevashodan primer za to može da posluži njegov sekretar, Boris Košno. Život koji je proveo uskraćen za ličnu sreću učinio je da Dagiljev bude naizmenično i nepredvidivo velikodušan i uviđavan ili osvetoljubiv i tiranin.

Nakon iscrpljujuce borbe sa dijabetisom i trijumfalne sezone u Covent Gardenu, Dagiljev je napustio London i otišao u Veneciju, gde je umro 19. avgusta 1929. godine. Bez njegove pokretačke snage, Ballets Russes se raspao, ali je nasleđe Dagiljeva preživelo kroz potonji rad njegovih igrača, umetnika i koreografa u Evropi i Sjedinjenim Državama, posebno kroz Ballets Russes de Monte Carlo, Sadler's Wells (kasnije Britain's Royal Ballet), Ballet Theater i New York City Ballet.

A. M. Wentink

Literatura: S. Grigoriev, The Diaghilev Ballet, 1909–1929, London, 1923; R. Buckle, Diaghilev, London, 1979; L. Garafola, Diaghilev's Ballets Russes, New York, 1989; T. T. Latimer, A Skirted Issue: Diaghilev's Sexual Orientation, Pacific Grove, Calif., 1998.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 126-127.

Prevod: Ophiucus

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi