Poziv Svetog Mateja, Rim,
Crkva San Luigi dei Francesi
Amore Vincitore
Bahus
Svirač na lauti
Gatara
Jovan Krstitelj
Sv. Jeronim
Narcis
|
|
Caravaggio,
Michelangelo Merisi da ('Il Caravaggio')
(1571-1610) Italijanski
slikar Caravaggio
je rođen u blizini Bergama u severnoj Italiji, gde je i stekao svoja
prva slikarska znanja. Godine 1593. otišao je u Rim. Nakon mukotrpnog
početka, njegov zaštitnik postao je kardinal Francesco Maria del
Monte (1549-1627), koji mu je 1597. godine pružio smeštaj u svojoj
palati, naručio od njega nekoliko slika, a 1599. obezbedio mu je
i prvu veliku narudžbinu, slike Svetog Mateja za crkvu San Luigi
dei Francesi. Ovo je, kako se pokazalo,
bio početak Caravaggiove veoma uspešne karijere; veoma brzo, njegov
realistični stil, karakterisan oštrim kontrastom između svetlog
i tamnog, počelo je da imitira i nekoliko drugih slikara, te je
Caravaggio postao veoma tražen. Međutim,
zbog svoje kriminalne prošlosti nije mogao mirno da uživa u plodovima
svog rada; u nekoliko slučajeva bio je umešan u svađe i ulične
tuče, te je morao da beži iz Rima nakon ubistva izvesnog Rannucija
Tommasonija. Stoga je Caravaggio najpre otišao u Napulj negde
oko 1606. godine, odakle je otišao na Siciliju i na Maltu, gde
je bio uhapšen zbog toga što je uvredio jednog malteškog viteza,
te je 1608. godine morao pobeći i odatle.
Vratio se na Siciliju, da bi ponovo bio prisiljen da beži 1609.
Zatim je otišao u Napulj, gde je bio povređen u jednoj tuči. Umro
je, kako se pretpostavlja, od malarije, na obali Lacija nedaleko
od Rima, gde se najverovatnije krio dok je čekao da njegovi moćni
prijatelji u Rimu dobiju oprost za njega.
Caravaggiovu sklonost ka kriminalu i njegovu
sveukupnu nestabilnost neki su pripisivali umetnikovoj nelagodnosti
u vezi sa sopstvenom homoseksualnošću (kao što je to učinio Herwarth
Roettgen u svojoj psihoanalitičkoj studiji iz 1975. godine). Iako
bi se ovo bizarno objašnjenje moglo odbaciti kao sumnjivo, izvesno
je da ono barem pominje Caravaggiovu (homo)seksualnost. Ovaj trend
se promenio otkako je poznati umetnički kritičar (i neautovani
homoseksualac) Roberto Longhi (1890-1970), koji
je ponovo 'otkrio' Caravaggia nakon nekoliko vekova njegovog ignorisanja,
napao svog suparnika, takođe kritičara i nautovanog homoseksualca
Bernarda Berensona (1865-1959), zato što je 1951.
napisao da bi 'Caravaggio mogao biti homoseksualac'. Samo bi jedan
homoseksualac, napisao je Longhi zlobno sledeće godine, mogao
podržati takvu jednu ideju. U skorije vreme, film Dereka
Jarmana Caravaggio, u kome je umetnik predstavljen
kao očigledni biseksualac, nije previše uzburkao duhove - osim
u Italiji, gde su kritičari kao što je Maurizio Calvesi insistirali
na tvrdnji da je 'zapravo malo verovatno da je Caravaggiova navodna
homoseksualnost, korisna samo u smislu davanja posebnog pečata
Caravaggiovom 'ukletom' životu, nešto više od zablude'.
Pa ipak, van Italije, istoričari umetnosti prihvataju
Caravaggiovu homoseksualnost bez rezerve, uzimajući kao najbolju
potvrdu sama Caravaggiova dela, tako da je jedan od prvih vlasnika
slike Amore Vincitore (Ljubav koja
pobeđuje) koja se sada nalazi u Berlinu - a na kojoj je prikazan
potpuno nag mladić - obazrivo čuvao ovo delo sakriveno iza zavese.
Dokumenti o Caravaggiovom životu, pronadeni nakon ponovnog otkrivanja
ovog umetnika posle rata, potvrđuju ono što je ranije bila samo
pretpostavka izvedena iz otvorenog homoerotizma njegovih dela,
naročito onih iz ranijeg perioda. Christoph Frommer
je čak rekonstruisao društveno okruženje u kome je Caravaggio
dolazio do svojih prvih narudžbina, pokazujući time da se on obraćao
jednom miljeu prijemčivom za homoerotske teme. Rečima Margaret
Walters:
'Caravaggio se obraćao jednoj otvorenoj homoseksualnoj
subkulturi u Rimu, koja je bila dovoljno sofisticirana, samouverena
i bogata da se prepusti svojim fantazijama i razvije svoje sopstvene
principe, jezik i ironije. Osobenosti Caravaggiovih dela za ovu
grupu su karakteristične.'
Postojeći dokumenti pokazuju da je kardinal
Del Monte i sam bio naklonjen dečacima i mladićima; i
ne samo to, već je, prema Frommeru, 'Del Monte za mladog Caravaggia
predstavljao nešto više od zaštitnika koji mu je obezbedio smeštaj
i porudžbine i omogućio mu pristup svojoj bogatoj umetničkoj kolekciji'.
U Del Monteovoj palati, Caravaggio je delio svoje odaje sa svojim
mladim 'prijateljem' sa kojim je počeo da živi zajedno 1594. godine
- drugorazrednim slikarem sa Sicilije po imenu Mario Minniti
(1577-1640).
Njih dvojica su živeli zajedno
sve do 1600. godine, kada je Minniti ostavio Caravaggia i oženio
se. Frommer je prepozanao Minnitija u senzualnom modelu na ranim
Caravaggiovim slikama, među kojima su i Bahus
(Ufici), Svirač na lauti (Ermitaž)
i Gatara (Luvr). Kada se Minniti iselio,
Caravaggio je bio toliko ljut na njega da je, na suđenju 1603.
godine, izjavio kako je Minniti 'živeo sa njim pre tri godine,
a zatim otišao i kako nikada više sa njim nije razgovarao'. Međutim,
Minniti se ipak ponovo pojavio u Caravaggiovom životu, i to 1608.
godine, kada je poznati umetnik odseo u Minittijevom rodnom gradu,
Sirakuzi, i čak dobio i narudžbinu delimično zahvaljujući njegovoj
pomoći.
|
|
|
|
|
|
|
Sean Beani Nigel Terry
u Jarmanovom filmu Caravaggio |
|
Zanimljivo je da je, na istom
tom suđenju 1603. godine, Tommaso Salini, jedan
od svedoka, izjavio da je mladić po imenu Giovan Battista
bio Caravaggiov ljubimac, tj. bardassa (engleska
reč za to je catamite, a označava decaka-ljubavnika);
iako bi ovo, kako nam sugeriše Calvesi, mogla biti samo kleveta,
ona ipak dokazuje da Caravaggiova (loša) reputacija nije imala
odviše heteroseksualnu osnovu.
Ipak je nemoguće doznati nešto više iz zapisa
sa suđenja, jer je Caravaggio oprezno porekao da poznaje dotičnog
decaka. Uprkos tome, jedan raniji biograf i istoričar umetnosti
Francesco Sussino (oko 1670/1680-oko 1739) tvrdio
je da je pravi razlog Caravaggiovog napuštanja Messine na Siciliji
(gde su njegove slike bile veoma cenjene), ležao u činjenici da
nisu svi previše bili naklonjeni slikarevoj navici da juri mladiće
po ulici: 'Praznikom bi pratio učitelja klasične gimnazije po
imenu Don Carlo Pepe, koji je imao običaj da
svoje učenike vodi u brodogradilište da se tamo zabavljaju...
Caravaggio bi tamo posmatrao dečake koji su se igrali, da bi ispunjavao
svoje fantazije. Učitelj je vremenom postao ozbiljno sumnjičav
i upitao ga je zašto ih stalno prati. Umetniku se ovo pitanje
nikako nije svidelo i toliko se razljutio da je, potvrđujući tako
svoju lošu reputaciju, udario ovog dobrog čoveka i ozledio mu
glavu'.
Mnogo je već rečeno o homoerotizmu u Caravaggiovim
delima. Uzmimo za primer roman Dans la main de l'ange,
u kome njegov autor Dominique Fernandez iznosi
tvrdnju o postojanju sadomazohističkih nagoveštaja u Caravaggiovim
delima. Ipak, ostaje još mnogo toga da se kaže, naročito pošto
proučavanje bogate subkulture, u kojoj je Caravaggio našao sklonište
(a njome su se prvi pozabavili Posener i Frommer), ostavlja mnogo
prostora za dalje istraživanje.
Giovanni Dall'Orto
Literatura:
M. Calvesi, 'Caravaggio', Art & Dossier, april 1986:
14
D. Fernandez, Dans la main de l'ange, Pariz, 1982.
C. Frommer, 'Caravaggios Fruhwerk und der Kardinal Francesco
del Monte', Storia dell'arte, 9-10 (1971): 5-29
R. Longhi, 'Novelletta del Caravaggio ''invertito' ',
Paragone, mart 1952: 62-4
D. Posener, 'Caravaggio's Early Homo-Erotic Works', Art
Quarterly, 24 (1976): 301-26
F. Susinno, Le vite de' pittori messinesi e di altri che fiorirono
in Messina, Firenca, 1950 [1724]: 114-15
H. Roettgen, Il Caravaggio, ricerche e interpretazioni,
Rim, 1975.
M. Walters, The Male Nude, Harmondsworth, 1987: 188-9.
Preuzeto iz: Who's Who in Gay and Lesbian History:
From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and
Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 85-87
Prevod:
Bosie
Jovan Krstitelj
|